Иранска талачка криза
Иранска талачка криза | |||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|
Бивши таоци након завршетка талачке кризе искрцавају се из авиона у америчку војну базу у Западној Немачкој | |||||||
| |||||||
Сукобљене стране | |||||||
Иран * исламистички студенти следбеници Хомеинија |
САД Канада | ||||||
Команданти и вође | |||||||
Ајатолах Хомеини | Џорџ Буш Старији | ||||||
Жртве и губици | |||||||
- | 8 америчких службеника погинуло у случајном уништењу двеју летелица |
Иранска талачка криза била је дипломатска криза између Ирана и САД. Група исламистичких студената и милитаната заузела је амбасаду САД и за таоце узела 52 америчка службеника.[1] Криза је трајала од 4. новембра 1979. до 20. јануара 1981. године. У Ирану је криза схватана као освета САД због деценија мешања у унутрашње послове Ирана и зато што се шах Реза Пахлави након победе Иранске револуције склонио у САД. Влада САД је 24. априла 1980. покушала извршити операцију спашавања талаца, али је операција неславно пропала.
Бивши шах Пахлави умро је 27. јула 1980, а у септембру исте године Ирак је напао Иран. Ови догађаји били су повод за почетак преговора о враћању талаца у САД, с Алжиром као посредником у преговорима. Таоци су пуштени 20. јануара 1981, само неколико тренутака након што је Роналд Реган положио заклетву за новог председника САД. Политички аналитичари тврде да Џими Картер због неуспеха у кризи није освојио други председнички мандат. За то су време ојачали статус и популарност ајатолаха Хомеинија.
Историјска позадина
[уреди | уреди извор]Период иранске историје после Другог светског рата био је обележен америчким мешањем у унутрашње послове Ирана. Премијер Мохамед Мосадик покренуо је 1953. национализацију нафтних извора у Ирану, али је убрзо био срушен у пучу којег је организовала ЦИА.[2][3][4] Прозападно оријентисани шах Мохамад Реза Пахлави владао је уз подршку Американаца и сузбијао деловање опозиције режиму уз помоћ тајне полиције САВАК.[5][6][7]
Опште незадовољство шахом Пахлавијем кулминирало је у децембру 1978. године избијањем Иранске револуције. Шах је побегао из Ирана у јануару 1979, а ајатолах Хомеини се вратио из егзила у земљу 1. фебруара. Амбасада је од почетка револуције била окружена демонстрантима, а Хомеини је посебно позвао на антиамеричке демонстрације када се шах склонио у САД.
Талачка криза
[уреди | уреди извор]Упад у амбасаду био је планиран још од септембра 1979, али је изведен тек 4. новембра 1979. у 6 часова ујутро. Организатори пробоја у амбасаду су окупили од 300 до 500 студената оданих исламизму и Хомеинију и изложили им план упада. Једна студенткиња је добила клешта и њима пререзала локот на капијама амбасаде.[8] Иако су првобитно планирали само да пробију ограду амбасаде и прогласе симболични упад, услед општег метежа демонстранти су провалили у амбасаду и похватали 52 службеника.[9] Према извештају једног дипломата из амбасаде, убрзо након провале стигло је неколико аутобуса с демонстрантима који су се придружили упаду у амбасаду.[10] Шест службеника успело је побећи пре хватања, након чега су наредна три месеца живели у тајности у амбасади Канаде у Техерану. Они су 28. јануара 1980. у тајној операцији ЦИА извучени и враћени у САД, замаскирани као део филмске екипе.[11] Хомеини није знао за план упада у амбасаду САД, али је подржао ту акцију након што је извршена.[10]
Исламистички студенти су након узимања америчких талаца захтевали да се шах врати у Иран где би му се судило и над њим била извршена смртна казна. Влада САД се правдала да је шах у њиховој земљи само због лечења рака (шах је тамо умро у јулу 1980). Такође су тражили да се влада САД извини за деценије мешања у унутрашње послове Ирана, за државни удар против премијера Мосадика 1953. и одмрзавање иранског државног власништва у САД.
Студентске групе су се током држања талаца домогле тајних америчких докумената из амбасаде у којима су запослени амбасаде извештавали америчку владу и ЦИА-у о збивањима у Ирану, те јавно објављивале садржај тих докумената. Многи од њих су данас доступни на интернету.[12]
Средином новембра 1979, чувари су пустили 13 талаца, жене и Афроамериканце, уз навод да симпатизују с угњетеним полом и расом у САД. Талац Ричард Квин је пуштен јула 1980. због болести; дијагностикована му је мултипла склероза. Таоци су држани у згради бивше амбасаде САД, али су након неуспешне операције Орлова канџа појединачно и испремештани на различите локације широм Техерана како би њихово спашавање било онемогућено.[13] Средином 1980. године, сви су таоци смештени у затворе по Техерану како би потенцијална операција спашавања била још теже изведива.[14]
Иранска влада је тврдила да се према таоцима добро односе, те да их третирају као госте. Међутим, поједини бивши таоци су након ослобођења тврдили да су их тукли,[15] свезаних очију спроводили кроз разбеснеле демонстранте на улицама, држали им везане руке данима[16] или чак недељама,[17] држали их одвојенима у самицама на дуже периоде.[18] Стално их је било страх да их не изведу пред суд и осуде на смрт. Испричали су како им је најстрашнија била ноћ 5. фебруара 1980. када су их ненадано све пробудили, повезали им очи, сваког од њих одвели у засебну просторију, наредили им да се скину и клекну и затим празним оружјем извели лажно смакнуће. Касније су им стражари рекли да су им све то учинили из забаве.[19] Током талачке кризе, један талац је штрајковао глађу,[20] док су двоје покушали да почине самоубиство.[21]
Током лета 1980. мало се тога дешавало док је нова иранска влада консолидовала своју унутрашњу политику. Америчка јавност је очекивала да ће Џими Картер извршити још једну операцију спашавања у октобру пре председничких изборима, али се то није догодило. На изборима у новембру 1980. глатку победу је однео Роналд Реган.[22]
Операције Канадска хитрост и Орлова канџа
[уреди | уреди извор]На дан провале у америчку амбасаду, шестеро службеника успело је да побегне из амбасаде те су се тајно склонили а амбасаду Канаде у Техерану код дипломате Џона Ширдауна, а били су под заштитом канадског амбасадора Кена Тејлора. Крајем 1979, канадска влада допустила је да се направе канадски пасоши за скривене службенике. У сарадњи с ЦИА-ом, која је као параван за операцију спашавања извршила лажне припреме за снимање новог научно-фантастичног филма Арго, два ЦИА-ина агента су, прерушени у филмску екипу, стигли у Техеран и службенике извежбали да се чине као филмска екипа. Дана 28. јануара 1980, „филмска екипа“ (два агента и шест дипломата) укрцали су се на лет Свисера за Цирих, Швајцарска. Ова операција спашавања остала је упамћена као операција „Канадска хитрост“.[23][24][25]
Након што је одбио иранске захтеве, Џими Картер је одобрио операцију спашавања талаца, названу операција Орлова канџа. Дана 24. априла 1980, два хеликоптера су полетела с УСС Нимица с циљем у Великој сланој пустињи у источном Ирану. Следећег јутра је полетело осам хеликоптера РХ-53Д. Мисија је од почетка пошла по злу када један хеликоптер није успео да дође од циља, док се други вратио на УСС Нимиц због квара. Остали су завршили у снажној пешчаној олуји. Тада је једном од њих заказао хидраулички систем, због чега су морали да га оставе у пустињи. Након тога је Картер отказао операцију и остали су се вратили у базу. Након јавне објаве неуспеха операције, Хомеинијева популарност у Ирану нагло је порасла, а ирански заговорници пуштања талаца изгубили су сваки кредибилитет.[26]
Крај талачке кризе
[уреди | уреди извор]Након неколико месеци преговора, САД су пристале препустити неколико милијарди долара у злату и обвезницама, које су стајале замрзнуте у америчким банкама по почетку талачке кризе. Иранској влади је очајнички био потребан новац, јер је Иран неко време пре тога био напднут од стране Ирака, па је у замену за новац пристала на пуштање талаца. Преговори су обављени преко Алжира који је радио као посредник, будући да су Иранци одбили непосредне преговоре с Американцима.
Дана 20. јануара 1981. године, у тренутку када је Роналд Реган завршио своју 20-минутну заклетву као нови председник САД, таоци су пуштени из Ирана и предани Американцима након 444 дана у заточеништву.[27] Првобитно су авионом били пребачени у Алжир, а након тога у америчку војну базу Рајна-Мајна (Западна Немачка), где их је примио сада бивши председник Џими Картер. Бивши таоци су пре повратка кући прегледани у болници, а по повратку у САД дочекани од стране великог броја људи. Десет дана након доласка кући, била им је приређена прослава и парада у Њујорку.
Догађаји после талачке кризе
[уреди | уреди извор]Током талачке кризе, ирачки председник Садам Хусеин проценио је да би могао добити америчку подршку ако сада нападне Иран, што се и догодило. Током трајања дугог исцрпљујућег Ирачко-иранског рата, Ирак је примао издашну помоћ од САД.[28] Ово је још више продубило антиамеричко осећање иранског народа. Док је Иран због талачке кризе изгубио велик део међународне подршке,[29] нова влада је код куће стекла велику и јаку подршку због снажног антиамеричког расположења.[30]
Бивши таоци су у САД награђени многим америчким одликовањима и добили разне мање доживотне повластице.[31]
Бивша америчка амбасада у Техерану од 2001. године служи као просторије за Музеј Револуције.[32]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Iran–U.S. Hostage Crisis (1979–1981)
- ^ O'Reilly 2007, стр. 108.
- ^ Amjad 1989, стр. 62.
- ^ Iran by Andrew Burke, Mark Elliott. pp. 37.
- ^ „Iran's century of upheaval”. BBC. 02. 02. 2000. Приступљено 24. 05. 2013.
- ^ „1979: Shah of Iran flees into exile”. BBC. 16. 01. 1979. Приступљено 24. 05. 2013.
- ^ „January 16 Almanac”. CNN. Приступљено 24. 05. 2013.
- ^ „Radicals Reborn Iran's student heroes have had a rough and surprising passage”. Архивирано из оригинала 25. 08. 2013. г. Приступљено 23. 05. 2013.
- ^ Bowden 2006, стр. 127–128.
- ^ а б Bowden, Guests of the Ayatollah, (2006)
- ^ „Jimmy Carter Library”. Архивирано из оригинала 08. 11. 2004. г. Приступљено 23. 05. 2013.
- ^ Documents from the U.S. Espionage Den : Free Download & Streaming : Internet Archive
- ^ Bowden 2006, стр. 151, 219, 372.
- ^ Bowden 2006, стр. 528.
- ^ Rick Kupke in Bowden, (2006). pp. 81, Charles Jones, Colonel Dave Roeder, Metrinko, Tom Ahern (in Bowden. (2006). pp. 295.
- ^ Bill Belk in Bowden, (2006). pp. 65, 144, Malcolm Kalp in Bowden. (2006). pp. 507–511.
- ^ Queen, in Bowden, (2006). pp. 258, Metrinko, in Bowden, (2006). pp. 284.
- ^ Bowden 2006, стр. 307, 344, 405, 540.
- ^ Bowden 2006, стр. 346–350.
- ^ Bowden 2006, стр. 345.
- ^ Bowden 2006, стр. 516–7.
- ^ „The Iranian Hostage Crisis. Jimmy Carter. WGBH American Experience”. PBS. Архивирано из оригинала 22. 05. 2013. г. Приступљено 24. 05. 2013.
- ^ Mendez, Antonio J. (Winter 1999-2000). „CIA Goes Hollywood: A Classic Case of Deception”. Studies in Intelligence. Архивирано из оригинала 14. 10. 2013. г. Приступљено 24. 05. 2013. Проверите вредност парамет(а)ра за датум:
|date=
(помоћ) - ^ Mendez 2000, стр. 304.
- ^ „The Talk of the Town”. The New Yorker. 56 (3): 87. 12. 05. 1980.
- ^ Mackey 2000, стр. 298.
- ^ Weisman, Steven R. (21. 01. 1981). „Reagan Takes Oath as 40th President; Promises an 'Era of National Renewal'—Minutes Later, 52 U.S. Hostages in Iran Fly to Freedom After 444-Day Ordeal”. The New York Times. стр. A1.
- ^ „Inside Iran's Fury”. Архивирано из оригинала 19. 04. 2013. г. Приступљено 23. 05. 2013.
- ^ Keddie 2003, стр. 252.
- ^ Bakhash, Reign of the Ayatollahs, (1984). pp. 236.
- ^ Carpenter, Les (20. 01. 2006). „Safe at Home”. The Washington Post. Приступљено 24. 05. 2013.
- ^ BBC News: In pictures: Iran hostage crisis
Литература
[уреди | уреди извор]- Keddie, Nikki (2003). Modern Iran: Roots and Results of Revolution. Yale University Press. стр. 252.
- Amjad, Mohammed (1989). Iran: from royal dictatorship to theocracy. Greenwood Press. ISBN 978-0-313-26441-2.
- Mendez, Antonio J. (2000). The Master of Disguise: My Secret Life in the CIA. HarperCollins. ISBN 978-0060957919.
- O'Reilly, Kevin (2007). Decision Making in U.S. History. The Cold War & the 1950s. Social Studies. ISBN 978-1-56004-293-8.
- Bowden, Mark (2006). Guests of the Ayatollah: The First Battle in America's War with Militant Islam. Atlantic Monthly Press. ISBN 978-0-87113-925-2.