Antonov An-12

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Antonov An-12
Jugoslovenski An-12BP reg-ozn. YU-AIC u Surčinu 1990. godine
Opšte
Dimenzije
Masa
Pogon
Performanse
Početak proizvodnje1957.
Uveden u upotrebu1958.
Statusaktivan
Prvi korisnik Sovjetski Savez VVSS
Broj primeraka1243
Dužina33,10
Razmah krila38,00
Visina10,53
Površina krila121,7
Prazan28.000
Normalna poletna55.100
Maks. masa pri uzletanju61.000 kg
Turbo-elisni motor4 × Ivčenko
Al-20L ili Al-20M
TEM snaga4 × 3.128 kW
Brzina krstarenja670 km/h
Maks. brzina na Hopt777 km/h
Dolet5700 km
Plafon leta10.200 m
Brzina penjanja600 m/min

Antonov An-12 je četvoromotorni turbo-elisni transportni avion srednje nosivosti za prevoz putnika, padobranaca i tereta. Razvijen je u okviru biroa ANTK Antonova u Kijevu. NATO naziv mu je Cub. Ovaj avion je tokom 1960-ih godina postao standardni transportni avion vazduhoplovnih snaga mnogih zemalja. An-12 ima putničku kabinu s natpritiskom i veoma visoke performanse, a ipak može operisati s travnatih aerodroma. Prilikom manevara jedinica Varšavskog ugovora po tridesetak ovih aviona sletalo je na improvizovane aerodrome u simuliranim borbenim uslovima. Zadnja vrata sa rampom sastoje se od dva dela koji se mogu sklopiti u trup, bilo radi utovara teških tereta ugrađenom dizalicom ili radi iskakanja padobranaca (100 ljudi za manje od jedne minute). Može da ponese 20.000 kilograma tereta, pa je prema tome mogao nositi sve sovjetske oklopne transportere, samohodni top ASU-85 ili vozila kao što su ZSU-23-4 i nosač projektila SA-6 [1].

Nadimak „crni tulipan” je dobio zbog svoje uloge u transportu leševa sovjetskih i ruskih vojnika sa bojišta.

Razvoj[uredi | uredi izvor]

An-12 kompanije „Atran kargo erlajns“.

Podršku razvoju An-12 dao je lično sovejtski vođa Nikita Hruščov koji je na visoko mesto na listi vojnih prioriteta stavio ideju pregradnje dvomotornog transportnog aviona An-8 u dva četvoromotorna derivata: An-10 nemenjen je za održavanje putničkog saobraćaja i An-12 specijalizovan za vojne transportne zadatke. Kako je civilni avion nastao pre vojnog za An-12 nije izrađivan poseban prototip već je na ispitivanje upućen krajem 1957. godine prvi serijski primerak. Visok stepen unifikacije oba derivata potvrđen je uspešnom pregradnja jednog An-10 u An-12 koja je izvršena u Voronježu. Želji oružanih snaga da što pre uvedu u upotrebu što veći broj novih aviona udovoljeno je organizovanjem proizvodnje u čak tri fabrike koje su od 1957. do 1972. godine isporučile 1.243 An-12 u čak tridesetak varijanti. Od tog broja 183 aviona su dospela u vazduhoplovne snage inostranih korisnika [traži se izvor]. Prvi prototip poletio je u martu 1957. godine. Verzija An-12BP ušla je u sovjetsku vojnu službu 1959. godine. Konfiguracijski, po veličini i sposobnosti avion je sličan američkom C-130 Herkules. Sovjetski vojni avioni imaju u repnom delu topovsku kupolu radi odbrane aviona tokom leta.

Tehnički opis[uredi | uredi izvor]

Antonov An-12 je transportni avion, konzolni jednokrilac-visokokrilac (krilo mu tangira gornju ivicu trupa) na kome se nalaze četiri turboelisna motora. Trup aviona je okruglog poprečnog preseka sa izdignutim repom ispod koga se nalazi velika vrata sa utovarno-istovarnom rampom. Konstrukcija aviona je potpuno metalna, napravljena od lakih legura.

Trup: Konstrukcija trupa aviona An-12 je polumonokok okruglog poprečnog preseka. Prednji deo trupa aviona je komora pod pritiskom. U njemu su smešteni kabina pilota, navigatora i ostalih članova posade. Srednji deo trupa nije hermetički zatvoren (nije pod pritiskom) i služi za skladištenje tereta koji avion prevozi. Ovaj deo trupa ima horizontalnu pregradu koja trup aviona deli na dve etaže. Na spratu se nalaze sve instalacije, sanitarne prostorije i prostor za prevoz tereta ili padobranaca. Ispod poda je odeljak za opremou i prtljažni prostor. U repnom delu aviona se nalaze zadnja vrata sa rampom za istovar tereta. Sa strane se nalaze prolazi za WC i kabinu za strelca. U četvrtom, krmenom delu aviona je smeštena kabina strelca. Ovaj deo se nalazi samo kod aviona An-12 namenjenih Sovjetskom ratnom vazduhoplovstvu. Kabina strelca u krmi aviona je pod pritiskom opremljena je streljačkim naoružanjem (obično udvojenim topom kalibra 23 mm).

Pogonska grupa: Početne serije aviona An-12 imale su motore Ivčenko AI-20A, snage 4.000 KS, koji su pokretali četvero kraku reverizibilnu elisu. Kasnije su motori pojačani Ivčenko AI-20K i IvčenkoAI-20M na 4.250 KS u poletanju, odnosno 2.700 KS pri krstarenju.

Krila aviona An-12 su sa dve ramenjače kutijastog tipa. Konstrukcija je metalna a obloga od aluminijumskog lima zakivcima pričvršćena za noseću konstrukciju. Oblik krila je trapezast a napadna ivica je zakošena u odnosu na trup aviona prema repu. Tehnološki su krila podeljena u pet delova. Prvi deo je zajednički sa trupom - centroplan, zatim dva srednja dela na kojima su sa prednje strane pričvšćeni motori a na zadnjoj strani zakrilca i dve krajnje konzole sa eleronima. Unutrašnje šupljine krila (kutije) su obložene fiberglasom i u njih su smešteni rezervoari sa gorivom. Krila su opremljena sistemom protiv zaleđivanja.

Repne površine: se sastoje od jednog vertikalnog stabilizatora i kormila pravca i dva horizontalna stabilizatora sa kormilima dubine. Noseće konstrukcije repa su metalne a obloga od aluminijumskog lima pričvršćena zakivcima.

Stajni trap se u toku leta uvlači u trup aviona, sastoji se od tri noge, prva noga se nalazi na kljunu aviona a dve glavne noge negde oko sredine trupa aviona. Na prednjoj nozi se nalaze udvojeni točkovi sa niskopritisnim gumama, a na glavnim nogama se nalaze po dva para (ukupno 4 točka po svakoj nozi). Noge stajnog trapa su opremljene amortizerima i prigušivačima udara a točkovi hidrauličnim kočnicama.

Varijante[uredi | uredi izvor]

  • An-12A (1961) - An-12 sa nosivošću do 20 tona, serijska proizvodnja (155)
  • An-12B (1963) - An-12 sa dodatnim rezervoarima, serijski
  • An-12B-30 (1963) - An-12B sa nosivošću do 30 tona, projekat
  • An-12P - An-12 sa dodatnim rezervoarima
  • An-12BK (1966) - Razvojna verzija aviona An-12B sa doletom 6300 km, serijski
  • An-12B-PP (1970) - Avion za elektronsko ometanje aviona i zemaljskih uređaja, serijski (27)
  • An-12BK-PPS (1971—74) - Avion za slektronsko ometanje aviona i zemaljskih uređaja, serijski (19)
  • An-12T ili An-12BKT (1961) - Avio-cisterna, napajanje aviona gorivom u letu, eksperimentalni
  • An-12PS (1969) - Avion za traganje i spašavanje, prototip (1)
  • An-12PL (1961) - Verzija sa skijama na stajnim organima, prototip (2)
  • An-12BKV (1969) - Bombarderski i avion za elektronsko ometanje.

Korisnici[uredi | uredi izvor]

An-12 je trenutno vrlo popularan kao teretni avion, posebno u ZND, Africi i na Indijskom potkontinentu.

Civilni korisnici[uredi | uredi izvor]

U avgustu 2006. ukupno se koristilo 179 An-12 aviona. Veći korisnici su: Er Gvineja (4), Alada (5), Britiš gulf internašonal erlajns (7), Avial ejvijejšn (4), Heli er servis (4), Skorpion er (4), Tiramavia (4), Aerovis erlajns (5), Veteran erlajns (4), Knapo (5), Vega erlajns (6) Atran kargo erlajns (4) i Volare erlajns (6). Oko 77 ostalih avio-kompanija koristi manji broj aviona.

Vojni korisnici[uredi | uredi izvor]

An-12 korisnici (vojni - crveno, civilni - zelenom, vojni i civilni - plavo).

Kineska proizvodnja[uredi | uredi izvor]

U 1960-im, Kina je od Sovjetskog Saveza kupila nekoliko An-12 aviona uz dozvolu za njihovo lokalno sklapanje [2]. Radi zahlađenja odnosa između ove dve zemlje Sovjetski Savez je povukao tehničku pomoć te je prvi avion sklopljen u Kini svoj probni let imao tek 1974. godine nakon ponovnog uspostavljanja odnosa. Istovremeno su inženjeri kineskih firmi Šijanu Erkraft Kompani i Šijanu Erkraft Dizajn obučavani za lokalnu izradu An-12. Tako je 1981. u serijsku proizvodnju ušla kineska kopija AN-12 pod nazivom Yun-8 (D-8) koji je postao jedan od najpopularnijih kineskih vojnih i civilnih transportnih aviona. Iako se An-12 više nije proizvodio u Rusiji ili Ukrajini, kineski D-8 i dalje se proizvodio i nadograđivao. Na najnovijem Y-8-F600 zajednički su radili Šanki Erkraft Kompani, Antonov aeronautkički tehnički-kompleks i Prat end Vitni Kanada. Y-8-F600 ima redizajnirani trup, zapadnu avioelektronika, PW150B turbo-prop motor sa R-408 Propelernim sistemom i „Glass cockpit“ pilotskom kabinom [2].

Antonov An-12 u jugoslovenskom vazduhoplovstvu[uredi | uredi izvor]

Jugoslovensko Ratno vazduhoplovstvo - JRV je imala ukupno 2 aviona An-12.

Glavni članak: Avionska nesreća kod Jerevana 1988.

Jedan An-12 evidencijskog broja 73312 srušio se 12. decembra 1988. godine noseći humanitarnu pomoć naroda Jugoslavije narodu Jermenije koji je stradao u katastrofalnom zemljotresu. Pao je kod Jerevana glavnog grada Jermenije i u njemu je poginulo svih 7 članova posade. Sedam godina nakon nesreće, dvadesetak kilometara od Jerevana, na mostu preko reke Kamah je podignut spomenik posvećen jugoslovenskim pilotima „Slomljeno krilo“. Spomenik je visok 12 metara, a samo krilo je dugačko 7 metara, kao simbol koji označava 7 izgubljenih života. U osnovi spomenika su mermerne ploče sa imenima naših vazduhoplovaca (potpukovnici Predrag Marinković, Vladimir Erčić i Milenko Simić, navigator potpukovnik Milan Mićić, mehaničari letači zastavnici prve klase Boriša Mosurović i Milisav Petrović i radio-telegrafista zastavnik Jovan Zisov) [3]

Drugi preostali An-12V evidencijskog broja 7331 prodat je 1998. bugarskom civilnom prevozniku [4].

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Gunston, Bill (1980). „Transportni avioni i tankeri: Antonov An-12”. Suvremeni vojni avioni i helikopteri (na jeziku: (jezik: srpski)). Zagreb: Alfa. str. 133. 
  2. ^ a b „Yun-8 Turboprop Transport Aircraft” (na jeziku: (jezik: engleski)). SinoDefence.com. 13. 6. 2008. Arhivirano iz originala 27. 03. 2008. g. Pristupljeno 23. 8. 2010. 
  3. ^ Matović, Radoljub; Stojanović, Rade (21. 12. 1995). „Slomljeno krilo u Jerevanu”. Vojska (na jeziku: (jezik: srpski)): 26—27. 
  4. ^ „Antonov An-12 u jugoslovenskom ratnom vazduhoplovstvu.” (na jeziku: (jezik: srpski)). str. www.mycity—military.com. Pristupljeno 23. 8. 2010. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Arseniev E.V, Berne L.P i dr. Istoriя konstrukciй Samoletov v SSSR 1951-1965 gg. Moskva: Mašinostrenie. 2002. ISBN 5-217-02918-8.
  • Janić, Čedomir; Petrović, Ognjan (2010). Vek avijacije u Srbiji 1910-2010, 225 značajnih letelica. Beograd: Aerokomunikacije. ISBN 978-86-913973-0-2. 
  • Janić, Čedomir; Simišić, Jovo (2007). Više od letenja - Osam decenija Aeroputa i JAT-a. Beograd. ISBN 978-86-7086-004-9. 
  • Janić, Čedomir (2003). Vek avijacije - [ilustrovana hronologija] (na jeziku: (jezik: srpski)). Beočin: Efekt 1. COBISS.SR 110428172. 
  • Gunston, Bill (1980). „Transportni avioni i tankeri: Antonov An-12”. Suvremeni vojni avioni i helikopteri (na jeziku: (jezik: srpski)). Zagreb: Alfa. str. 133. 
  • Simons, David; Withington, Thomas. Die Geschichte der Fligerei (na jeziku: (jezik: nemački)). Bath: Parragon Books Ltd. ISBN 978-1-4054-8950-8. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Antonov An-12 na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Антонов_Ан-12&oldid=27556906”