Arapsko-izraelski sukob

Izraelsko-arapski sukob
	; Arapska liga ratovali sa Izraelom Izrael Pojas Gaze i Zapadna obala
Vreme	oko 15. maja 1948. — danas; (75 godina, 11 meseci, 2 sedmice i 4 dana)
Mesto	Bliski istok/severna Afrika
Ishod	sukob u toku
Sukobljene strane
; Izrael	; Arapska liga

Izraelsko-arapski sukob je ime za česte vojne sukobe između Izraela i drugih arapskih država koji se vode od početka 20. veka.^[1] Uključuje stvaranje države Izrael kao jevrejske otadžbine i odnose sa susednim arapskim državama. Uz stalnu napetost, dogodilo se šest većih međudržavnih ratova. Uprkos maloj teritoriji i žrtvama događanja, ovaj je konflikt jedan od medijski najprisutnijih svih vremena.^[2]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Kraj 19. veka - 1948: Koreni[uredi | uredi izvor]

Nijedno svetsko žarište u proteklih pola veka nije bilo kontinualno nestabilno, niti je imalo tako globalno važne posledice kao područje prednjeg Bliskog istoka^{[traži se izvor]}. Regija obuhvata države Bliskog istoka okrenute Mediteranu - Izrael s okupiranim područjima, te Liban, Siriju, Egipat i Jordan. Početkom 20. veka ta područja su se nalazila u sastavu Osmanskog carstva, s izuzetkom Egipta koji je bio britanski protektorat i Libana u koja je delimično penetrirala francuska kolonijalna vlast. Naseljavala ga je apsolutna većina muslimanskog stanovništva arapskog porekla s malim enklavama hrišćanskih maronita, Jevreja i šiitskih muslimana.

Slabljenje Osmanskog carstva krajem 19. veka dalo je određenu nadu arapskim liderima da će svršetkom otomanske vlasti biti stvorena jedinstvena arapska država. No, razvoj događaja tekao je drugim smerom. Važnost regije za strateške interese evropskih kolonijalnih sila bila je velika, te je područje Bliskog istoka krajem Prvog svjetskog rata i propasti Otomanske imperije, uz blagoslov Lige naroda, bilo razdeljeno između evropskih sila na više teritorija s različitim stepenom autonomije. Tako je na području prednjeg Bliskog istoka pripala Velikoj Britaniji kao mandatno područje Palestina, s obavezom stvaranja nacionalnog doma za Jevreje.^[3]^[4]

U novembru 1947. Ujedinjene nacije su Rezolucijom br. 181 odlučile da mandat Velike Britanije u Palestini prestaje u maju 1948.^[5] Objavljen je plan o podeli Palestine na dve države: jevrejsku i arapsku. Prema planu, oba dela trebalo je da budu ujedinjena privrednom unijom, a podela je predviđala posebni status grada Jerusalima, kao područja pod direktnom nadležnošću Ujedinjenih nacija. Odluka je donesena uverljivom većinom glasova u Generalnoj skupštini, uz istovremenu podršku glasova Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza. Velika Britanija ostala je uzdržana, a protiv podele glasale su sve arapske zemlje. Palestinski Jevreji prihvatili su plan, dok ga je arapska zajednica odlučno odbacila. Različit stav dveju zajednica prema UN planu rezultovao je eskalacijom borbi.^[6]

1948–1967.[uredi | uredi izvor]

Arapsko-izraelski rat 1948.[uredi | uredi izvor]

Kada se 14. maja 1948. završio britanski mandat, istoga dana je proglašena država Izrael.^[7] Arapske su zemlje već sutradan napale Izrael. Izbio je rat između Izraela i sledećih arapskih zemalja: Libana, Sirije, Egipta, Transjordanije, Saudijske Arabije, Iraka i Jemena. Uprkos teškoj situaciji, te nekim početnim neuspesima, izraelska vojska pokazala se nadmoćnom, te je u sedmomesečnom ratu porazila arapske vojske i preuzela kontrolu nad 78% ostatka mandatne Palestine.^[8]

Judeja i Samarija su došle pod transjordanijsku kontrolu. Transjordanija je te teritorije aneksirala (Zapadna obala), i ime je promenjeno u Jordan. Pojas Gaze zauzima i anektira Egipat. Sa teritorija pod izraelskom kontrolom izbeglo je ili proterano između 520.000 ljudi (prema izraelskim procenama), 900.000 ljudi (prema arapskim procenama) i oko 720.000 po podacima UN-a. Istovremeno, iz arapskih je zemalja proterano između 800.000 i milion Jevreja; njih oko 600.000 nalazi utočište u Izraelu.^[9]^[10]

Suec 1956.[uredi | uredi izvor]

Nacionalizacija Sueckog kanala 1956. pružila je Izraelu priliku da napadne Egipat kako bi priveo kraju terorističke napade na granici. Nakon snažnog američkog pritiska i kratkotrajne borbe, Izrael je pristao da se povuče iz Sinaja uz obećanje o nenapadanju i neometanju plovidbe izraelskih brodova u Arapskom zalivu od strane Egipta.^[11]^[12]^[13]^[13]^[14]

Šestodnevni rat 1967.[uredi | uredi izvor]

Do kraja 1966. sukobi Izraela i arapskih suseda poprimili su ozbiljne razmere.^[15] Osuda tih incidenata od UN-a bila je nedelotvorna. Kada je egipatski predsednik Naser zatvorio Arapski zaliv za plovidbu, po međunarodnom je pravu objavio rat Izraelu. Naser je pokrenuo egipatske snage bliže granici, a kako bi preduhitrio bilo kakav arapski napad, Izrael je udario prvi i uništio egipatske snage još u bazama. Jordan i Sirija napali su Izrael sa teritorija Zapadne obale i Golanske visoravni. U manje od nedelju dana Izrael je od Egipta okupirao Pojas Gaze, celi Sinaj, od Jordana zapadnu obalu Jordana i od Sirije Golansku visoravan. Usledila je Rezolucija Saveta bezbednosti UN, koja počiva na bilateralnosti i principu „zemlja za mir“, a po kojoj se od Izraela tražilo da se povuče s određenih delova zauzetih teritorija (unutar sigurnih i odbranjivih granica) u zamenu za mir.

1967–1973.[uredi | uredi izvor]

Terorizam[uredi | uredi izvor]

Šezdesetih godina je bliskoistočni konflikt izašao izvan okvira regije. Nakon što je arapska nemoć na bojnom polju dokazana u tri rata s ponižavajućim ishodom za arapske zemlje, Palestinci su posegnuli za drugim metodama borbe. Desetine mladih Palestinaca koji su rođeni i odrasli u izbegličkim kampovima daleko od svoje otadžbine bili su sedamdesetih godina spremni umreti za palestinski pokret u spektakularnim terorističkim napadima. Sedamdesetih godina su svetske agencije gotovo nedeljnim ritmom izveštavale o terorističkim akcijama, ponekad izvedenim hiljadama kilometara izvan Bliskog istoka, koje su činili Palestinci.

Pogranično iscrpljivanje[uredi | uredi izvor]

Rat iscrpljivanja koji se vodio između Egipta i Izraela od 1968. do 1970. bio je ograničeni pogranični rat. Otpočeo ga je Egipat u nameri da zauzme Sinajsko poluostrvo koje je izgubio u Šestodnevnom ratu. Rat je završio prekidom vatre 1970. sa linijama razgraničenja između te dve države koja je ostala nepromenjena.

Jom Kipurski rat 1973.[uredi | uredi izvor]

Egipatska vojska je u iznenadnom napadu prešla Suecki kanal 6. oktobra 1973, no ubrzo je poražena u pokušaju iznenadnog povrata Sinaja.^[16]^[17] Psihološki efekt inicijalne egipatske pobede u ratu omogućio je istorijsku posetu egipatskog predsjednika Sadata Izraelu 1977. i mirovne pregovore, koji su kulminirali sporazumom u Kemp Dejvidu, u kojem se Izrael, Egipat i SAD slažu da će se Izrael povući sa Sinaja, Izrael i Egipat će normalizovati odnose, a sporazum će biti povezan s pregovorima o autonomiji Palestinaca na Zapadnoj obali i u Pojasu Gaze.^[16]^[17]

Kempdejvidski sporazum[uredi | uredi izvor]

Pokretanje mirovnog procesa između dva zakleta neprijatelja Egipta i Izraela približilo se realizaciji nakon što je američki predsednik Džimi Karter pozvao egipatsko i izraelsko vodstvo na razgovore u Kemp Dejvid u Sjedinjenim Američkim Državama. Razgovori su počeli u septembru 1978. te je nakon trinaest dana postignut dogovor koji je u martu 1979. zvanično potpisan u Vašingtonu. Kempdejvidski sporazum iz korena je izmenio strateške odnose na Bliskom istoku - okončano je ratno stanje između dve države, a Izrael je dobio diplomatsko priznanje Egipta i osigurao južnu granicu, te nesmetanu plovidbu izraelskih brodova kroz Suecki kanal, dok je Egiptu vraćeno Sinajsko poluostrvo te je dobio status bliskog američkog saveznika, što je podrazumevalo veliku američku vojnu pomoć. Posledice po Sovjetski Savez bile su trajni gubitak značajnijeg uticaja i prisustva u regionu.

PLO u Libanu[uredi | uredi izvor]

PLO, nakon neuspelog pokušaja puča u Jordanu beži u Liban i koristi ga kao bazu za napade na Izrael. Izraelska vojska u nekoliko navrata napada i ulazi u Liban (1978. i 1982). Izraelci su se povukli krajem 1982, ali su zadržali kontrolu nad pojasom od deset milja na jugu zemlje.

Kao rezultat tih akcija, PLO napušta Liban i svoje uporište uspostavlja u Tunisu.

Prva intifada[uredi | uredi izvor]

U decembru 1987. započinje pobuna kao spontana provala protesta među Palestincima na okupiranim teritorijama protiv dvadesetogodišnje okupacije. Intifada je započela kad su deca i omladina izašli na ulice bacajući kamenje i zapaljive bombe na izraelske vojnike i kad je upućen poziv na generalni štrajk. Tim protestom Palestinci su želeli da pokažu da oni nisu naoružan narod, već da jednostavnim bacanjem kamenja, demonstracijama i štrajkovima mogu prouzrokovati znatne štete državi Izrael. Protest se završio u septembru 1993.

Kuvajt i Zalivski rat[uredi | uredi izvor]

Široko rasprostranjeno mišljenje oko napada Iraka na Kuvajt bilo je da krajnji cilj napada nisu ni pogranični sporovi ni nafta, već ujedinjenje svih Arapa i uprezanje njihovih snaga u borbu protiv Izraela. Arafatova podrška iračkoj invaziji unazadila je palestinski pokret za duži niz godina. Palestinci su u Sadamu Huseinu videli snažnog čoveka koji ima moć i hrabrost da se suprotstavi Izraelu i SAD.

Izrael je bio minimalno upleten u ovaj rat. Pretrpeo je raketiranje iračkim SKAD raketama, ali na zahtev SAD nije vojno odgovorio.

Madrid 1991.[uredi | uredi izvor]

Američka inicijativa dovela je do sazivanja trodnevne konferencije u Madridu 1991. Zbog izraelskog nepriznavanja PLO-a, Palestinci su bili uključeni kao članovi jordanske delegacije, ali su mogli da deluju nezavisno.

Vodila se velika rasprava, pogotovo oko formule „zemlja za mir“. Dve strane su se složile da nastave rasprave narednih meseci. Ekstremističke palestinske grupe poput Hamasa i Islamskog džihada osudile su proces kao rasprodaju Palestine, a zbog potpisivanja sporazuma, Arafata je ostavio dugogodišnji saveznik i savetnik Edvard Said.

Oslo I[uredi | uredi izvor]

U vreme Madridskog procesa, posredstvom norveške vlade počeli su tajni pregovori u Oslu, koji su završeni sporazumom Oslo I, potpisanim od Jicaka Rabina i Jasera Arafata u Beloj kući 13. septembra 1993. Sporazumom je dogovoreno postupno izraelsko povlačenje iz Gaze i Jerihona i prepuštanje uprave Palestinskoj samoupravi. Najveći je uspeh bio priznavanje PLO-a kao predstavnika Palestinaca, a PLO je formalno priznao pravo Izraela na postojanje, iako još uvek nije promenio povelju, u kojoj poziva na uništenje Izraela. Snažno protivljenje sporazumu među Palestincima dovelo je do snaženja terorizma, koji se ogledao u početku samoubilačkih napada na civilne ciljeve (autobuse, restorane i slično).

Oslo II[uredi | uredi izvor]

U septembru 1995. godine sledio je sporazum Oslo II koji je zamenio sve dotadašnje sporazume. Zapadna obala je podeljena na 4 zone, a predlog je bio neprihvatljiv i Palestincima i Izraelcima. Rezultat sporazuma je bilo ubistvo Jicaka Rabina od strane izraelskog ekstremiste Jigala Amira 4. novembra 1995.

2000 - do danas[uredi | uredi izvor]

Al-Aksa Intifada[uredi | uredi izvor]

Tokom predizborne kampanje za izraelski parlament Kneset, Arijel Šaron, vođa Likuda, posetio je ostatke jevrejskog Drugog Hrama na Brdu hrama u Jerusalimu 28. septembra 2000, a pratilo ga je oko hiljadu policajaca. On je istakao je da Izrael nikada neće odustati od prava na Hramski brežuljak. Palestinci su to iskoristili kako bi pokrenuli unapred pripremljenu tzv. Drugu intifadu, koja traje i danas. U njoj su Palestinci izašli na ulice u protestu koji je postao sve nasilniji, s nastavkom samoubilačkih napada, započetih 1994. godine, koja su prouzrokovala smrt mnogih izraelskih civila. Pripadnici Hamasa uključeni su u napade na jevrejske naseljenike, a Izraelci vrše pritisak na Palestince ograničavajući im kretanje, i zatvarajući granice.^[18]^[19]^[20]^[21]

Liban i Gaza 2006.[uredi | uredi izvor]

Napadi militanata na izraelske vojnike na granicama Izraela sa Gazom i Libanom dovelo je do novih sukoba. Posebno je silovit bio onaj u julu i avgustu 2006. kada je izraelska vojska bila upletena u žestoki rat sa šiitskom militantnom grupom Hezbolah u Libanu. Jednomesečni rat je odneo preko 1.500 života, većinom libanskih civila.^[22]^[23]^[24]

Reference[uredi | uredi izvor]

^ „The Palestinian National Charter – Article 6”. Mfa.gov.il. Pristupljeno 19. 01. 2013.
^ Weinberger, Peter E. (2004). „Incorporating religion into israeli-palestinian peacemaking: recommendations for policymakers” (PDF). Center for World Religions, Diplomacy, and Conflict Resolution, Institute for Conflict Analysis and Resolution, George Mason University. Arhivirano iz originala (PDF) 27. 6. 2011. g.
^ Segev 2000, str. 48–49.
^ Lesch, Ann M.; Tschirgi, Dan (1998). Origins and Development of the Arab-Israeli Conflict. West Port, Connecticut: Greenwood Press. str. 47, 51. ISBN 9780313299704.
^ Brooks, Stefan (2008). „Palestine, British Mandate for”. Ur.: Spencer C. Tucker. The Encyclopedia of the Arab-Israeli Conflict. 3. Santa Barbara, California: ABC-CLIO. str. 770. ISBN 978-1-85109-842-2.
^ „United States Proposal for Temporary United Nations Trusteeship for Palestine Source: Department of State Bulletin, vol. 18, No. 457, April 4, (1948). p. 451”. Mideastweb.org.
^ „Declaration of Establishment of State of Israel: May 14, 1948”. Mfa.gov.il. Arhivirano iz originala 16. 1. 2013. g. Pristupljeno 19. 1. 2013.
^ Smith, Charles D. (2004). Palestine and the Arab Israeli Conflict: A History With Documents. Boston: Bedford/St. Martin's. str. 198. ISBN 9780312404086.
^ Gorman 2003, str. 174–5.
^ Hoge, Warren (2007). „Group seeks justice for 'forgotten' Jews”. The New York Times. Pristupljeno 7. 6. 2015.
^ Sachar, Howard M. (1976). A History of Israel: From the Rise of Zionism to Our Time. New York: Alfred A. Knopf. str. 455. ISBN 978-0-394-48564-5.
^ „Background Note: Israel”. US State Department. Arhivirano iz originala 13. 3. 2007. g. Pristupljeno 4. 3. 2007.
^ ^a ^b „1956: Egypt Seizes Suez Canal”. British Broadcasting Service. 26. 7. 1956. Arhivirano iz originala 17. 3. 2007. g. Pristupljeno 4. 3. 2007.
^ „UN GA Resolution 997”. Mideast Web. Arhivirano iz originala 7. 2. 2007. g. Pristupljeno 4. 3. 2007.
^ „President Mubarak Interview with Israeli TV”. Egyptian State Information Service. 15. 2. 2006. Arhivirano iz originala 28. 9. 2007. g. Pristupljeno 4. 3. 2007.
^ ^a ^b „Israel: The Yom Kippur War”. Encyclopædia Britannica. 12. 10. 2023. Pristupljeno 3. 3. 2007. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
^ ^a ^b Arab-Israeli War of 1973. Encarta Encyclopedia. Arhivirano iz originala 31. 10. 2009. g. Pristupljeno 04. 03. 2007.
^ Harel & Isacharoff 2004, str. 274–275
^ „PA security forces seize 17 bombs, transfer them to IDF”. The Jerusalem Post. 13. 11. 2010.
^ „UN: Israel has dismantled 20 percent of West Bank checkpoint”. The Jerusalem Post. Associated Press. 16. 6. 2010.
^ Katz, Yaakov (6. 10. 2010). „Israel sets up trial program to expedite PA export process”. The Jerusalem Post.
^ Ravid, Barak (12. 10. 2011). „Gilad Shalit to be returned to Israel within a week – Israel News | Haaretz Daily Newspaper”. Haaretz. Pristupljeno 19. 1. 2013.
^ „Who are the deadly terrorists Israel refuses to release for Shalit?”. Haaretz.
^ Ravid, Barak (18. 3. 2009). „Israel to publish Hamas prisoner list”. Haaretz. Arhivirano iz originala 8. 12. 2011. g. Pristupljeno 19. 1. 2013.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Lesch, Ann M.; Tschirgi, Dan (1998). Origins and Development of the Arab-Israeli Conflict. West Port, Connecticut: Greenwood Press. str. 47, 51. ISBN 9780313299704.
Smith, Charles D. (2004). Palestine and the Arab Israeli Conflict: A History With Documents. Boston: Bedford/St. Martin's. str. 198. ISBN 9780312404086.
Segev, Tom (2000). One Palestine, Complete. Abacus. str. 48-49. ISBN 978-0-349-11286-2.
Harel, Amos; Isacharoff, Avi (2004). The Seventh War. Tel Aviv: Yedioth Aharonoth Books and Chemed Books and it had a very big conflict. str. 274—275. ISBN 978-965-511-767-7.
Gorman, Anthony (2003). Historians, State and Politics in Twentieth Century Egypt: Contesting the Nation. Psychology Press. str. 174—5. ISBN 9780415297530.
Associated Press, comp. (1996). Lightning Out of Israel: [The Six-Day War in the Middle East]: The Arab-Israeli Conflict. Commemorative Ed. Western Printing and Lithographing Company for the Associated Press. . ASIN B000BGT89M https://www.amazon.com/dp/B000BGT89M. Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
Bard, Mitchell (1999). Middle East Conflict. Indianapolis: Alpha Books. ISBN 978-0-02-863261-2.
Barzilai, Gad (1996). Wars, Internal Conflicts and Political Order: A Jewish Democracy in the Middle East. Albany: State University of New York Press. ISBN 978-0-7914-2944-0.
Brown, Wesley H. & Peter F. Penner (ed.): Christian Perspectives on the Israeli-Palestinian Conflict. Neufeld Verlag, Schwarzenfeld. Brown, Wesley Haddon; Penner, Peter F. (2008). Christian Perspectives on the Israeli-Palestinian Conflict. WCIU Press. ISBN 978-3-937896-57-1.
Carter, Jimmy (2006). Palestine: Peace Not Apartheid. New York: Simon & Schuster. ISBN 978-0-7432-8502-5.
Casper, Lionel L. (2003). Rape of Palestine and the Struggle for Jerusalem. New York & Jerusalem: Gefen Publishing House. ISBN 978-965-229-297-1.
Citron, Sabina (2006). The Indictment: The Arab-Israeli Conflict in Historical Perspective. New York & Jerusalem: Gefen Publishing House. ISBN 978-965-229-373-2.
Cramer, Richard Ben (2004). How Israel Lost: The Four Questions. New York: Simon & Schuster. ISBN 978-0-7432-5028-3.
Dershowitz, Alan (2004). The Case for Israel. New York: John Wiley & Sons. ISBN 978-0-471-67952-3.
Falk, Avner (2004). Fratricide in the Holy Land: A Psychoanalytic View of the Arab-Israeli Conflict. Madison: U of Wisconsin P. ISBN 978-0-299-20250-7.
Gelvin, James L. (2005). The Israel-Palestine Conflict: 100 Years of War. New York & Cambridge, Eng.: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-61804-5.
Finkelstein, Norman G. (2003). Image and Reality of the Israel-Palestine Conflict. Verso Books. ISBN 978-1-85984-442-7.
Gold, Dore (2004). Tower of Babble: How the United Nations Has Fueled Global Chaos. New York: Crown Forum. ISBN 978-1-4000-5475-6.
Golani, Motti (2005). From Civil War to Interstate War and Back again. The War over Israel/Palestine, 1945–2000, in: Zeithistorische Forschungen/Studies in Contemporary History 2. 2005. str. 54–70.
Goldenberg, Doron (2003). State of Siege. Gefen Publishing House. ISBN 978-965-229-310-7.
Gopin, Marc (2002). Holy War, Holy Peace: How Religion Can Bring Peace to the Middle East. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-514650-9.
Hamidullah, Muhammad (1986). „Relations of Muslims with non-Muslims”. Journal of Muslim Minority Affairs. 7 (1): 9. doi:10.1080/13602008608715960.
Howell, Mark (2007). What Did We Do to Deserve This? Palestinian Life under Occupation in the West Bank. Garnet Publishing. ISBN 978-1-85964-195-8.
Israeli, Raphael (2002). Dangers of a Palestinian State. New York & Jerusalem: Gefen Publishing House. ISBN 978-965-229-303-9.
Katz, Shmuel (1973). Battleground: Fact and Fantasy in Palestine. Shapolsky Pub. ISBN 978-0-933503-03-8.
Khouri, Fred J. (1985). The Arab-Israeli Dilemma (3rd izd.). Syracuse, New York: Syracuse University Press. ISBN 978-0-8156-2339-7.
Lewis, Bernard (1984). The Jews of Islam. Princeton, New Jersey: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-05419-3.
Lesch, David (2007). The Arab-Israeli Conflict A History. Oxford University Press, USA. ISBN 978-0-19-517230-0.
–––. (September 1990). "The Roots of Muslim Rage." The Atlantic Monthly.
Maoz, Zeev (2006). Defending the Holy Land. Ann Arbor: University of Michigan. ISBN 978-0-472-11540-2.
Morris, Benny (1999). Righteous Victims: A History of the Zionist-Arab Conflict, 1881–2001. New York: Knopf. ISBN 978-0-521-00967-6.
Morris, Benny (2004). The Birth of the Palestinian Refugee Problem Revisited (2nd izd.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-679-42120-7.
Morris, Benny (2009). 1948: A History of the First Arab-Israeli War. Yale University Press. ISBN 978-0-300-15112-1.
Reiter, Yitzhak (2009). National Minority, Regional Majority: Palestinian Arabs Versus Jews in Israel (Syracuse Studies on Peace and Conflict Resolution). Syracuse University Press (Sd). ISBN 978-0-8156-3230-6.
Rogan, Eugene L., ed., and Avi Shlaim, ur. (2001). The War for Palestine: Rewriting the History of 1948. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-79476-3.
Segev, Tom (1999). One Palestine Complete: Jews and Arabs Under British Mandate. New York: Henry Holt & Co. ISBN 978-0-8050-6587-9.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Vladini i zvanični izvori[uredi | uredi izvor]

Regionalni mediji[uredi | uredi izvor]

Izraelski

Israel News – Yedioth Aharonoth Israel's largest newspaper, centrist (Hebrew)
Jerusalem Post, Israel's oldest English newspaper, conservative
Ha'aretz Israeli newspaper, liberal
Jerusalem Newswire Christian-run Jerusalem-based news website, conservative

Arapski

Lebanon Daily Star Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. septembar 2020), largest English-circulation newspaper in the Arab world
Al Ahram Arhivirano na sajtu Wayback Machine (2. maj 2014), Egypt's largest newspaper
Palestine Chronicle, weekly electronic paper

Normativna kontrola
Međunarodne	FAST
Državne	Španija Francuska BnF podaci Nemačka Izrael Sjedinjene Države Letonija Japan Češka
Ostale	Enciklopedija Britanika NARA