Kar

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ukoliko ste tražili naseljeno mesto u Francuskoj, pogledajte članak Kar (Gornja Vijena).
Marko Aurelije Kar
Portret cara Kara na posmrtnom aureju (zlatniku).
Lični podaci
Puno imeMarko Numerije Kar
Datum rođenja230.
Mesto rođenjaNarbon, Rimsko carstvo
Datum smrtijul / avgust 283.
Mesto smrtiIza reke Tigar, Mesopotamija, Rimsko carstvo
Porodica
PotomstvoKarin, Numerijan, Aurelija Paulina
DinastijaIlirski carevi
Rimski car
Period282 - 283.
PrethodnikProb
NaslednikKarin

Marko Aurelije Kar (lat. Marcus Aurelius Carus, rođen oko 230. godine - umro krajem jula ili početkom avgusta 283. godine) bio je rimski car (od 282. do 283. godine).

Rođen je prema nekima u Naroni, u provinciji Dalmaciji, a prema drugima u Narboni u Narbonskoj Galiji. Obrazovanje je stekao u Rimu. Postao je rimski senator i vršio je više vojnih i civilnih dužnosti pre nego što ga je Prob imenovao za prefekta Pretorijanske garde. Nakon što je Prob bio ubijen u Sirmijumu, Kara su vojnici izvikali za cara.

Kar se obračunao sa Probovim ubicama. Ipak, sumnjalo se i da je on učestvovao u zaveri protiv cara. Izgleda da se nije vratio u Rim, ali je Senat potvrdio njegov izbor.

Svojim sinovima Karinu i Numerijanu dodelio je titulu cezara. Karin je postavljen da upravlja zapadnim delom carstva, dok je sam Kar, zajedno sa Numerijanom, krenuo u pohod protiv Persije. Na putu prema Istoku, Kar je pobedio Kvade i Sarmate na Dunavu. Zatim je preko Trakije i Male Azije stigao u Mesopotamiju, koju je uspeo privremeno osvojiti. U pohodu protiv Persijanaca, u jednom trenutku je prešao reku Tigar.

Ali, na ovom pohodu, Kar je iznenada umro. Njegova smrt nije razjašnjena. Možda je ona posledica udara groma, pretrpljene rane ili neke bolesti. Sasvim je moguće da su Kara ubili sopstveni vojnici, koji nisu bili skloni teškom ratu protiv Persije, niti su odobravali to što je Kar postavio Arija Apera za prefekta pretorijanske garde.

Poreklo i porodica[uredi | uredi izvor]

Budući car Marko Aurelije Kar se rodio oko 223. ili 224.[1] Ovaj datum se zasniva na navodu vizantijskog istoriopisca iz 6. veka Jovana Malale da je Kar u trenutku smrti imao šezdeset godina (Hronografija, XII, 34). Ne zna se tačno odakle je i iz kakve porodice Kar potekao. U zbirci biografija rimskih careva „Carskoj povesti“ iznosi se nekoliko pretpostavki o tom pitanju:

Naime, Onezim, koji je do tančnina opisao Probov život, tvrdi da je rođen i vaspitan u Rimu, ali da su mu roditelji iz Ilirika. Međutim, Fabije Kerilijan, koji je velikom veštinom opisao Karovo, Karinovo i Numerijanovo vreme vrlo, tvrdi da nije rođen u Rimu nego u Iliriku i da mu roditelji nisu Panonci nego Feničani. Sećam se da sam u nekom dnevniku pročitao da je Kar bio iz Mediolanuma, ali da je upisan u albumima skupštine grada Akvileje[2].

Provincija Narbonska Galija oko 120. godine.

Moderni istoričari, oslanjajući se na latinske (Aurelija Viktora[3], Eutropija[4], Jeronima Stridonskog[5], Sidonija Apolinara[6]) i grčke (Jovana Zonaru[7]) izvore, veruju da je Kar poticao iz Narbonske Galije ili njenog sedišta Narbone.[8] Ako je ovo tačno, onda je Kar svojim dolaskom na vlast prekinuo niz careva koji su poticali iz Ilirika. Međutim, neki naučnici, poput Pata Saderna, smatraju da je potekao iz dalmatinskog grada Narone[9]. Verovatno je pre dolaska na vlast nosio nomen Numerije (lat. Numerius), koji je inače nosio njegov mlađi sin Numerijan.[10]

Kar je imao dva sina: Marka Aurelija Karina i Marka Aurelija Numerija Numerijana. Osim toga, imao je ćerku Paulinu, kao i unuka Nigrinijana (koji je bio ili Karinov ili Paulinin sin), koji je umro ubrzo po smrti svog dede.[9] Poznato je i da je Kar bio senator i da je do stupanja na presto obavljao različite vojne i civilne funkcije[11]. Navodi se da je držao položaj prokonzula Kilikije, ali ne i tačno kad[12]. Osim toga, „Carska povest“ ga uključuje u spisak vojskovođa, koje je sam car Prob obučavao ratnim veštinama[13].

Stupanje na presto[uredi | uredi izvor]

Po stupanju na presto Prob je imenovao Kara za prefekta pretorijanske garde. Na osnovu toga se zaključuje da je Prob imao poverenje u Kara. Međutim, za vreme vladavine Proba Kar nikada nije postao konzul. Obično su prefekti pretorija, kao na primer Lucije Petronije Taur Voluzijan za vreme Galijena i Julija Placidijana za vreme Aurelijana, nakon prefekture posle nekog vremena postajali konzuli.[9].

Izvori različito opisuju kako je Kar proglašen za cara. Prema jednom izvoru, to se desilo još za vreme Probovog života, a prema drugom posle njegovog ubistva. Krajem 282. godine, kada je Prob bio u Sirmijumu, recijske i noričke legije su se pobunile, proglasivši za cara prefekta pretorija Kara, koji je spremao vojsku za planirani Probov pohod protiv Persije.[9] Prema grčkoj tradiciji, koju dostavljaju Jovan Zonara i Jovan Antiohijski, Kar je bio protivan svom izboru za cara. Zato se obratio Probu, zahtevajući da ga ovaj smeni sa komandnog položaja. Prob je pak poslao protiv pobunjenika vojsku, koja je prišla Karu. Tada je Proba ubio njegov telohranitelj.

Antoninijan s Karovim portretom.

Prema latinskoj tradiciji, Kar se nije obraćao Probu, nego se stavio na stranu ustanika. Dalji tok događaja, koji opisuju latinski izvori, u suštini se slaže sa verzijom koju navode grčki izvori. Stoga uveravanje autora „Carske povesti“ o Karovoj neupletenosti nije verodostojno, jer je upravo Kar imao najviše koristi od vojne pobune.[14]. Kada je Kar saznao za Probovu smrt, saopštio je senatu da je voljom vojske postao car.[15] Nije čak ni tražio od senata formalno odobrenje. Time je prešao preko tradicija.[9]. Vlast rimskih careva koja se do tada krila iza republikanskih običaja sad je dobila otvoreno autoritaran karakter.[16].

Vladavina[uredi | uredi izvor]

Nakon što je proglašen za cara Kar je po svoj prilici ostatak godine obavljao funkciju konzula mesto Proba. Osim toga, učinio je sve što je mogao da osnuje svoju dinastiju. Za razliku od mnogih svojih prethodnika, Kar je imao dvojicu odraslih sinova, koji su mu mogli pomagati u upravljanju Rimskog carstva. Prvo je starijem Karinu, a zatim i mlađem Numerijanu dodelio titulu „najplemenitih cezara“ (lat. nobilissimus Caesar) i „predvoditelja omladine“ (lat. princeps iuventutis).[17] Osim toga, sledeće godine Karin je zajedno sa svojim ocem postao konzul i unapređen u zvanje avgusta (tj. postao je ravnopravan Karov savladar), a Numerijana oženio ćerkom novog prefekta pretorija Arija Apera. Za vreme svoje kratke vladavine Kar je nastavio politiku jačanja moći rimske vojske koja je započeta još za vreme Klaudija II Gotskog i Aurelijana. Karovim naređenjem oštro su kažnjene Probove ubice.[18]

Bellum Sarmaticum (Sarmatski rat)[uredi | uredi izvor]

Već na početku svoje uprave Kar se suočio sa jednim važnim problemom. Naime, Sarmati i Kvadi su prešli Dunav i upali u Panoniju.[19] Pretili su da će da ugroze i Trakiju i Italiju. Kako izgleda Kar nije ni posetio Rim, nego se odmah uputio u Panoniju da zaustavi upad varvara.[20] Zahvaljujući svojoj vojničkoj veštini naneo je tim plemenima težak poraz, uništivši oko šesnaest hiljada vojnika i zarobivši još oko dvadeset hiljada duša oba pola (Hist. Aug., IX, 4).[21] Ovi zarobljenici su prikazani na Numerijanovim novčićima. Numerijan je predstavljen na kočijama zajedno sa svojim ocem. Natpis glasi „TRIVNFV(s) QVADOR(um)“ (pobeda nad Kvadima)[16]. Sarmati i Kvadi su po svoj prilici poraženi krajem 282. godine.[16]

U čast ove pobede Kar i njegovi sinovi su dobili pobedničku titulu „Germanski Najveći“ (lat. Germanicus Maximus).[18]Natpis iz Akvinkuma CIL III 3469 ne treba dovoditi u vezu sa Karovim ratom protiv Kvada i Sarmata iz 282.[a] Verovatno se odnosi na Karinov rat protiv Kvada iz 283. Prema mađarskom istoričaru Gezi Alfeldiju, jedan nalaz novca iz Šimanovaca kod Zemuna po svoj prilici ima veze sa upadom Sarmata koji se pominje u „Carskoj povesti“.[22] [b]

Laka pobeda koju je Kar izvojevao može se shvatiti ako se ima u vidu da je Prob za pohod na Persiju skupio veliku vojsku i skoncentrisao je na prostoru Sirmijuma i Singidunuma. Međutim, poraz koji su Sarmati pretrpeli nije bio težak koliko god se to možda činilo kada se čita „Carska povest“. Već je Dioklecijan morao da vodi niz kaznenih ekspedicija protiv Sarmata i utvrđuje donjopanonski limes.[25]

Pohod na Persiju[uredi | uredi izvor]

Porazivši Sarmate i Kvade Kar je zajedno s Numerijanom prošao Trakiju i maloazijske provincije i došao do rimsko-persijske granice[14]. Kovnica novca u Kiziku je povodom dolaska Kara i Numerijana na istok štampala novac s natpisom „adventus“ (dolazak).[16]. Kar je ostavio starijeg sina Karina da pazi na poredak u zapadnim provincijama, posebno u Galiji. Prema saopštenju Flavija Vopiska Sirakužanina, Kar je sebe nazvao nesrećnim zbog toga što je poslao Karina u Galiju da vlada njegovo ime. Hteo je da ga liši zvanja cezara.[26].

Kar je objavio da glavni cilj njegove vladavine predstavlja pokoravanje Sasanidske države i vaspostavljanje rimske vlasti u Mesopotamiji[16]. Pohod na Persiju je planiran još za vreme Aurelijana, ali on ga nije uspeo realizovati, jer je ubijen na putu na istok. I Prob je hteo da povrati izgubljenu zemlju, ali ni on nije uspeo da sprovede svoju zamisao u delo. Jedino je Karu uspelo da realizuje pohod na Persiju. Posao su olakšali unutrašnji nemiri u persijskoj državi za vreme vladavine Bahrama II. Protiv Bahrama je ustao njegov rođeni brat Hormizd, koji je pokušao da uspostavi nezavisnu državu u istočnom delu Sasanidskog Irana.[27].

Posmrtni antoninijan s Karovim portretom.

Saznavši za planove Rimljana, uplašeni Persijanci su ih pokušali zadržati dugotrajnim pregovorima. S tim vezi se navodi jedna priča. Naime, persijski poslanici su dospeli u rimski logor u vreme zalaska sunca, kada je rimska vojska večerala. Persijanci su izrazili želju da prisustvuju večeri rimskog cara. Videli su Kara odevenog kao svi vojnici, koji su sedeli na travi. Car je večerao čorbu od graška i komad stare usoljene svinjetine. Jedino je purpurni plašt koji je ležao pored njega ukazivao na njegov visok položaj. Iako je opazio poslanike, Kar se nije čak ni pomerio. Pozvao je Persijance k sebi i rekao da ako njihov car ne udovolji svim njegovim zahtevima da će persijski pašnjaci i polja postati ogoljeniji nego njegova glava. Kako bi potvrdio to, otkrio im je svoju ćelavu glavu. Poručio im je još da ako su gladni mogu večerati zajedno s njim, a ako ne, da smesta napuste rimski logor i vrate se svom caru.[28]

Pohod protiv Persijanaca je bio uspešan. Prema galo-rimskom piscu iz 5. veka Sidoniju Apolinaru, rimska vojska pod komandom Kara i Numerijana upala je u Persiju preko Jermenije.[29] Zatim se Kar spustio niz mesopotamsku reku Tigar, ne nailazeći tokom puta ni na kakav otpor. Sprečen unutrašnjim nemirima persijski car Bahram II nije mogao da upotrebi sve snage za borbu protiv Rimljana. Kar je stigao do prestonice persijske države Ktesifona i osvojio je. Zatim je prešao na suprotnu obalu Tigra i zauzeo još jedan veliki mesopotamski grad Seleukiju. Nakon toga Kar i njegovi sinovi su dobili pobedničku titulu „Persijski Najveći“ (lat. Persicus Maximus) ili „Parćanski Najveći“.[30]

Ova postignuća su u izvesnoj meri kompenzovala poraze koje su Rimljani pretrpeli prethodnih godina. Zatim je car rešio da uveća uspeh i nastavi pohod, prodrvši dukobo u unutrašnjost persijske teritorije[16]. Po svoj prilici, prefekt pretorija Arije Aper bio je pristalica ove zamisli.[16]

Smrt[uredi | uredi izvor]

Antoninijan s Karovim portretom.

Kar je umro usred pohoda na Persiju, krajem jula ili početkom avgusta 283. godine, u svom šatoru, pod okolnostima koje nisu do kraja razjašnjene. Stari izvori tvrde da je umro od bolesti[31] ili da ga je ubila munja u znak božanske odmazde. Naime, predskazano mu je da će ga pobeda pratiti do Ktesifona.[32] On je uprkos tome produžio s pohodom dalje[33][3].

U „Carskoj povesti“ (Vita Cari, Carini et Numeriani, VIII, 5-7) navodi pismo nekog Julija Kalpurnija, koji je za vreme Karove vladavine obavljao funkciju sekretara, u kome se govori o carevoj smrti:

Dok se naš car Kar, koji nam je zaista bio drag,[v]previjao od bolova i ležao u šatoru, iznenada je nastalo nevreme i zaduvao takav vihor da je sve bila prekrila tama i da se ljudi nisu mogli međusobno prepoznati. A onda nam je svima neprekidno sevanje munja i tresak gromova — poput munja sa plamenog neba — oduzelo moć da spoznamo šta se stvarno dešava oko nas. Naime, iznenada se povikalo da je car mrtav, i to posle osobito jake grmljavine koja je bila sve živo prestravila. Utom se desilo to da su sabori, žalosteći se zbog careve smrti, zapalili šator. Zatim se iznenada pojavila se priča da ga je ubila munja. Međutim, koliko smo mi upoznati s tim, sigurno je da je umro od bolesti.

Pretpostavlja se da je Kar ubijen uz pomoć prefekta pretorija Arija Apera. Prema drugom mišljenju, uzrok careve smrti treba tražiti u bolesti. Zvuči neverovatno da Kar koji je odneo veliku pobedu ubijen u rimskom logoru. Osim toga, njegov sin Numerijan je bez ikakvih smetnji zauzeo presto, ne naišavši ni na kakvu opoziciju.[32] Druga verzija zasniva se na priči Jovana Malale. Prema njemu, Kar je ubijen u pohodu protiv Huna posle pohoda na Persiju. S njim je saglasan i Jovan Zonara (XII, 30).[34] Međutim, iz njihovih hronika se ne može zaključiti gde su se Huni u to vreme nalazili. Uostalom, ovaj narod se u izvorima javlja mnogo kasnije. Bliže podatke o njima i prostoru koji su naseljavali pruža gotovo isključivo „Istorija“ (lat. Res gestae) Amijana Marcelina iz druge polovine 4. veka.[35]

Posle smrti Kar je deifikovan.[36][37]

Hronologija[uredi | uredi izvor]

Karova vladavina je trajala nešto manje od godinu dana. Hronograf iz 354. godine navodi da je vladao 10 meseci i 5 dana.

Teodor Bernhard na osnovu zakona C. J. II 56, 2 izdatog, između ostalog, u Karovo ime, „osmog dana pre januarskih kalendi“ (25. decembra) tvrdi da je Kara snašla smrt krajem 283.[38] Henri Fajns Klinton tvrdi da datum ovog zakona ne valja, odnosno da mesto „VIII K. Jan.“ (osmi dan pre januarskih kalendi = 25. decembar) treba da stoji „Kal. Januar.“ (januarske kalende = 1. januar). Na taj način on potkopava datiranje ovog zakona 25. decembra. I u slučaju zakona C. J. V, 71, 7 tvrdi da datum ne valja, odnosno da mesto „VI Id. Sept.“ (šesti dan pre septembarskih ida = 8. septembar) treba da stoji „VI Kal. Dec.“ (šesti dan decembarskih kalendi = 26. novembar).

Zanimljivost[uredi | uredi izvor]

[39]

Jozef Fogt i Alfred Domaševski su svoje hronološke proračune bazirali na aleksandrijskom novcu i Hronografu.[40] Prema Fogtu, Kar je vladao negde između 28. avgusta 282. i 29. avgusta 283. godine.[40] Prema Domaševskom, Kar je otprilike vladao od 7. septembra 282. do 11. jula 283.[41] Salmedin Mesihović se takođe oslanja na aleksandrijski novac, te tvrdi da je Kar umro ubrzo nakon 29. avgusta 283.[36]

Herman Šiler i njegovi sledbenici na osnovu jednog reskripta izdatog u Karovo ime „šestoga dana pre decembarskih ida“ (8. decembra) tvrde da je car bio živ do decembra.[42][g] Tom B. Džouns je na osnovu epigrafskih izvora došao do zaključka da je Kar vladao od septembra ili oktobra 282. do decembra 283.[43] U prilog Džounsovom proračunu ide činjenica da su oluje sa grmljavinom u Mesopotamiji najučestalije u periodu novembar-mart, a nikada u julu.[44]


Opšte je poznato da je treći vek bio uveliko vek progona hrišćana. Tako su i sveti lekari Kozma i Damjan bili optuženi pred ovim carem za veru u Hrista. Kako žitija svedoče ovih svetitelja, Kar je insistirao da se odreknu vere u Hrista i da prinesu žrtvu bogovima Rimske imperije. To su lekari odbili i izobličavali su cara, ne bi li prihvatio veru u Hrista. Car kako nije poverovao, prema predanju ukočio mu se vrati i cela glava. To stanje je trajalo sve dok car nije ispovedio veru u Hrista i odbacio veru u bogove.

Rezultati vladavine[uredi | uredi izvor]

Karova pobeda na istoku bila je važna kako s političke, tako i s kulturne tačke gledišta. Ona je omogućila Dioklecijanu da zaključi mirovni ugovor 288. godine čiji uslovi su nepoznati. Afrikanski pesnik Marko Avrelije Olimpije Nemezijan posvetio je neke delove svog dela „Kinegetika“ (O lovu) Karovim i Numerijanovim pobedama. Čak je pominjao trijumfalni povratak careva u Rim, koji se zapravo nije dogodio.[45] Karova postignuća su pamćena i u 5. veku. Pesnik i pisac Sidonije Apolinar obraćao se Konsenciju Narbonskom, podsećajući ga o pobedama svojih sugrađana.[46] i Sinezije Kirenski pominje Kara u svom radu „O carstvu“[47] Carska povest karakteriše Kara kao „čoveka, da tako kažem, osrednjeg, koga pre treba svrstati među dobre nego među loše careve, koji bi bio daleko bolji da Kara nije ostavio za naslednika“[48]. Međutim, na drugom mestu ga već ocenjuje kao „dobrog cara“, jer je „razbio Sarmate koji su se po Probovoj smrti tako osilili da su pretili da će navaliti ne samo na Ilirik, nego i na Trakiju i na Italiju“[49].

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Natpis glasi: „Marti Aug(usto) pro salute et incolumitate d(omini) n(ostri) Carini p(ii) f(elicis) Aug(usti) Ael(ius) Paternianus, v(ir) e(gregius), praef(ectus) leg(ionis) II adiut(ricis) a(gens) v(ices) l(egati) v(otum) s(olvit) l(ibens) m(erito)“. Prevedeno na srpski glasi: „[Ovaj natpis posvećen je] Marsu Uzvišenom za zdravlje i bezbednost našeg gospodara, pobožnog i blagoslovenog cara Karina. Elije Paternijan, odličan čovek i zapovednik Druge pomoćne legije koji zamenjuje legata ispunio je svoj zavet veseljem i po zasluzi“.
  2. ^ Krajem decembra 1908. Petar Mandić, ratar u Šimanovcima, dok je orao svoju njivu u predelu Begluku, pronašao je velik razlupan lonac, u kome je bilo oko 4.000 komada bakarnih novčića iz druge polovine 3. veka. Prodao ih je za 40 kruna Lazaru Lipkoviću, trgovcu i gostioničaru u Šimanovcima.[23] Prema prvom izveštaju o nalazištu, među novčićima je bilo i onih na kojima su bili prikazani Kar i njegovi sinovi. Uprava Narodnog muzeja u Zagrebu je uspela da kupi više od polovine ukupno pronađenog novca (2.264) i da dobije fragmente lonca u kom su novci bili smešteni. Od novca koji je dospeo u Narodni muzej jedan je pripadao Galijenu, 1.474 Aurelijanu, jedan Severini, Aurelijanovoj supruzi, 11 Tacitu i 777 Probu.[24] Čini se da su novčići Kara i njegovih sinova u prvobitnom inventaru nalaza činili malen udeo. Očigledno je da nalaz potiče s početka vladavine Kara, kada njegovi sinovi još nisu bili avgusti, nego samo cezari.[25]
  3. ^ Igra reči: carus u prevodu s latinskog jezika znači drag. Uporedi ime Dragan.
  4. ^ Reskript glasi u originalu: „Cum fraudis studio transactionem interpositam esse dicas, quod inter vos gestum est, infirmat iuris auctoritas et reliquia“, odnosno u prevodu na srpski: „Kad kažete da je ugovor podmetnut sa predumišljajem na obmanu, autoritet prava i ostalo poništavaju ono što je izvršeno između vas.“

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Grant 1985; Canduci 2010; [[#CITEREF|]].
  2. ^ Flavije Vopisk Sirakužanin, IV. 2—4.
  3. ^ a b Aurelije Viktor, XXXVIII. 4.
  4. ^ Eutropije. Brevijar od osnivanja grada IX, 12, 1.
  5. ^ Jeronim Stridonski, Hronika, 284.
  6. ^ Sidonije Apolinar, XXIII, 88.
  7. ^ Jovan Zonara, XII. 30.
  8. ^ Jones, Martindale & Morris 1971, str. 183.
  9. ^ a b v g d Southern 2001, str. 132.
  10. ^ Jones, Martindale & Morris 1971, str. 183; Grant 1985; Mesihović 2015, str. 2084.
  11. ^ Flavije Vopisk Sirakužanin, V. 1—4.
  12. ^ Flavije Vopisk Sirakužanin, IV. 6.
  13. ^ Flavije Vopisk Sirakužanin, Prob, XXII, 3.
  14. ^ a b Gibbon 1930.
  15. ^ Gibon 2007, str. 117; Southern 2001, str. 132.
  16. ^ a b v g d đ e Grant 1985.
  17. ^ Southern, str. 2001.
  18. ^ a b Mesihović 2015, str. 2084.
  19. ^ Dimitrijević 1975, str. 59.
  20. ^ Henze 1896, str. 2458.
  21. ^ Gibon 2007, str. 118; Dimitrijević 1975, str. 59; Mesihović 2015, str. 2084.
  22. ^ Alföldy 1966, str. 22–23.
  23. ^ Brunšmid 1914, str. 269.
  24. ^ Brunšmid 1914, str. 269–70.
  25. ^ a b Alföldy 1966, str. 23.
  26. ^ Flavije Vopisk Sirakužanin, Kar, Karin i Numerijan, VII, 2—3.
  27. ^ Southern 2001, str. 241.
  28. ^ Gibon 2007, str. 118; Mesihović 2015, str. 2084–85.
  29. ^ Sidonije Apolinar, XXIII, 91—96.
  30. ^ Henze 1896, str. 2458; Mesihović 2015, str. 2085.
  31. ^ Flavije Vopisk Sirakužanin, Kar, Karin i Numerijan. VIII. 1.
  32. ^ a b Gibon 2007, str. 119.
  33. ^ Fest, Brevijar dela rimskog naroda, 24.
  34. ^ Meloni 1948, str. 22.
  35. ^ Meloni 1948, str. 106.
  36. ^ a b Mesihović 2015, str. 2085.
  37. ^ Olimpije Nemezijan, O lovu, 64.
  38. ^ Bernhardt 1867, str. 250–251.
  39. ^ Clinton 1845, str. 324.
  40. ^ a b Jones 1938, str. 338; Jones 1967, str. 129.
  41. ^ Jones 1938, str. 339; Jones 1967, str. 129.
  42. ^ Schiller 1883, str. 884.
  43. ^ Jones 1938, str. 339; Kramer & Jones 1943, str. 81.
  44. ^ Jones 1938, str. 341.
  45. ^ Olimpije Nemezijan. O lovu, 63 i dalje.
  46. ^ Sidonije Apolinar, XXIII, 88—96.
  47. ^ Sinezije Kirenski, O carstvu, 18.
  48. ^ Flavije Vopisk Sirakužanin, Kar, Karin i Numerijan, III, 8.
  49. ^ Flavije Vopisk Sirakužanin, Kar, Karin i Numerikan. IX. 4.

Izvori i literatura[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  • Viktor, Aurelije. O cezarima. 
  • Flavije Vopisk Sirakužanin. „Kar, Karin i Numerijan”. Carska povest. 
  • Malala, Jovan. Hronografija. 
  • Zonara, Jovan. Kratka istorija. 
  • Marko Aurelije Olimpije Nemezijan. Kinegetika. 
  • Apolinar, Sidonije.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Kirenski, Sinezije. O carskoj vlasti. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Alföldy, Géza (1966). „Ein Bellum Sarmaticum und ein Ludus Sarmaticus in der Historia Augusta”. Bonner Historia-Augusta-Colloquium 1964/65: 21—34. 
  • Bernhardt, Theodor (1867). Politische Geschichte des römischen Reiches von Valerian bis zu Diokletians Regierungsantritt (253 bis 284 n. Chr.). I. Oxford: Verlag von I. Guttentag. 
  • Brunšmid, Josip (1914). „Nekoliko našašća novaca na skupu u Hrvatskoj i Slavoniji. XXXVII do XV.”. Vjesnik Arheološkog muzeja u Zagrebu. 13/1: 269—306. 
  • Gibon, Edvard (2007). Opadanje i propast Rimskog carstva. prevela Gordana Vučićević (3. izd.). Beograd: Nolit/Dosije. 
  • Drinkwater, John (2005). „Maximinus to Diocletian and the ‘crisis’”. The Cambridge Ancient History: The Crisis of Empire, AD 193-337. XII. Cambridge: Cambridge University Press. 
  • Dimitrijević, Danica (1975). „Sarmati i Rimljani”. Šajkaška. I. Novi Sad. str. 34—67. 
  • Clinton, Henry Fynes (1845). Fasti Romani. The Civil and Literary Chronology of Rome and Constantinople, from the Death of Augustus to the Death of Justin II. I. Oxford: Oxford University Press. 
  • Kramer, Ida; Jones, Tom (1943). „Tribunicia potestate : A. D. 270—285”. American Journal of Philology. 64: 80—86. 
  • Meloni, Piero (1948). Il regno di Caro, Numeriano e Carino. Cagliari: Universita di Cagliari. 
  • Mesihović, Salmedin (2015). Orbis Romanvs: Udžbenik za historiju klasične rimske civilizacije (1. izd.). Sarajevo: Autorsko izdanje. 
  • Southern, Pat (2001). The Roman Empire from Severus to Constantine. London-New York: Routledge. 
  • Jones, J. R.; Martindale, A. H. M.; Morris, J. (1971). „M. Aurelius (? Numerius) Carus”. Prosopography of the Later Roman Empire. Vol. I : A.D. 260–395. Cambridge: Cambridge University Press. str. 183. 
  • Henze, Walter (1896). „M. Aurelius Carus”. Paulys Realencyclopädie der Classischen Altertumswissenschaft. Band II/2. Stuttgart. str. 2457—2458. 
  • Schiller, Hermann (1883). Geschichte der römischen Kaiserzeit: Von der Regierung Vespasians bis zur Erhebung Diokletians. Bd. 1,2. Gotha: Verlag von Friedrich Andreas Perthes. 
  • Jones, Tom (1938). „A Chronological Problem: The Date of the Death of Carus”. American Journal of Philology. 59/3: 338—342. 
  • Jones, Tom (1942). „A Note on Marcus Aurelius Carus”. Classical Philology. 37/2: 193—194. 
  • Jones, Tom (1967). Paths to the Ancient Past: Applications of the Historical Method to Ancient History. New York: Free Press. 
Kar na Vikimedijinoj ostavi.


spisak rimskih careva
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кар&oldid=27550263”