Poljski pokret otpora u Drugom svetskom ratu

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Poljski pokret otpora tokom Drugog svetskog rata
Deo pokreta otpora protiv sila Osovine i Istočnog fronta u Drugom svetskom ratu

Stari grad Varšave u plamenu tokom Varšavskog ustanka
Vreme27. septembar 1939 –25. jul 1945
(antikomunistički otpor nastavljen je do sredine 1950-ih)
Mesto
Poljska, današnji delovi Litvanije, Belorusije, Ukrajine.
Ishod

Strateška pobeda nad nacističkom Nemačkom

  • Podrška savezničkoj pobedi
  • Obnova Poljske nakon okupacije
  • Sovjetizacija Poljske, nametanje komunističke marionetske vlade i stvaranje Poljske sovjetske satelitske države do 1989. godine
  • Likvidacija Armije Krajove i drugih antinacističkih pokreta otpora od strane sovjetske tajne policije
  • Nastavak antikomunističkog otpora
Sukobljene strane

 Nemačka

Slovačka Republika

 Sovjetski Savez
(1939–1941, zatim od 1944)
Ukrajinska ustanička armija
(1943–1944)

Poljska podzemna država

Narodni bataljoni[b]
Poljska Nacionalne oružane snage[v]
i drugi manji pokreti otpora
Podrška:
Poljska Poljska vlada u egzilu
Zapadni saveznici
Privremena vlada Republike Poljske[g] Podrška:
Sovjetski Savez (1941-1944)
Komandanti i vođe

Nacistička Njemačka Hans Frank
Nacistička Njemačka Valter Model
Nacistička Njemačka Oskar Dirlevanger
Nacistička Njemačka Erih fon dem Bah-Zelevski
Nacistička Njemačka Franc Kučera
Nacistička Njemačka Rajner Štahel
Nacistička Njemačka Hajnc Rajnefart

Sovjetski Savez Lavrentij Berija
Sovjetski Savez Konstantin Rokosovski
Sovjetski Savez Ivan Serov

Roman Šuhevič
Dmitro Kljačkivski

Poljska Henrik Dobžanski
Mihal Karaševič-Tokaževski
Stefan Rovecki
Tadeuš Bor-Komorovski
Leopold Okulicki
Tadeuš Pelčinjski
Emil Avgust Fildorf
Antoni Hrušćel
Franćišek Kaminjski
Poljska Ignaci Ozjevič
Poljska Tadeuš Kurcijuš
Poljska Stanislav Kašnica

Poljska Vladislav Gomulka
Poljska Boleslav Bjerut
Poljska Edvard Osobka-Moravski
Poljska Boleslav Molojec
Poljska Marian Spihalski
Poljska Mihal Žimjerski
Poljska Frančišek Jozvjak
Jačina
1,080,000 (1944)

Poljska podzemna država

650,000 (1944)[1]

Armija Ludova

~200,000
Žrtve i gubici

 Nemačka

  • oko 150,000 ubijenih, 6,000 atentata na zvaničnike
  • 4,326 oštećenih ili uništenih vozila
  • 1/8 železničkog transporta na Istočnom frontu oštećena ili uništena

Ukrajinska ustanička armija

  • 6,000-12,000 ubijenih

Poljska podzemna država

  • ~34,000-100,000 ubijenih
  • 20,000-50,000 ranjenih i zarobljenih

Armija Ludova

~5,000-10,000

Poljski pokret otpora u Drugom svetskom ratu, sa Domovinskom armijom na čelu, bio je najveći podzemni pokret otpora u celoj okupiranoj Evropi,[a] pokrivajući i nemačku i sovjetsku zonu okupacije. Poljski otpor najznačajniji je po prekidu nemačkih linija snabdevanja Istočnog fronta (oštećivanje ili uništavanje 1/8 svih železničkih transporta), pružanje obaveštajnih izveštaja britanskim obaveštajnim službama (obezbedili su 43% svih izveštaja iz okupirane Evrope) i spasivši više Jevreja u Holokaustu nego bilo koja druga organizacija ili vlada zapadnih saveznika.[2] Bila je deo Poljske podzemne države.

Organizacije[uredi | uredi izvor]

Najveća od svih poljskih organizacija otpora bila je Armija Krajova (Domovinska armija, AK), odana Poljskoj vladi u egzilu u Londonu. AK je formirana 1942. godine od Saveza za oružanu borbu (polj. Związek Walki Zbrojnej, skraćeno ЗВЗ, koji je formiran 1939) i na kraju je uključivala većinu drugih poljskih oružanih grupa otpora (osim komunista i nekih krajnje desničarskih grupa).[3][4] Bila je vojna ruka Poljske podzemne države i odana Poljskoj vladi u egzilu.[3]

Većinu ostalih poljskih podzemnih oružanih organizacija organizovale su političke stranke ili frakcije, uključujući:

  • Narodni bataljoni. Stvoreni od levičarske Narodne partije oko 1940–1941, delimično se stopili sa AK oko 1942–1943.[5]
  • Gvardija Ludova (Narodna garda) Poljske socijalističke partije (PPS) (pridružila se ZVZ-u oko 1940., a zatim je spojena u AK)[6][7]
  • Narodna konfederacija. Stvorena 1940. od krajnje desničarskog Nacionalnog radikalnog kampa Falanga.[8] Delimično se spojila sa ZVZ oko 1941. i konačno se pridružila AK oko jeseni 1943.
  • Nacionalna borbena organizacija, osnovana od strane Nacionalne partije 1939. godine, uglavnom se integrisala sa AK oko 1942.[9]
  • Nacionalne oružane snage, stvorene 1943. od nezadovoljnih NOV jedinica, koje su odbile da budu potčinjene AK.[9][10][11]
  • Stroj borbene Poljske, uspostavljen od strane Kampa nacionalnog jedinstva oko 1942., potčinjen AK[12] 1943. godine.

Najveće grupe koje su odbile da se pridruže AK bile su Nacionalne oružane snage i prosovjetska i komunistička Armija Ludova (AL), podržana od Sovjetskog Saveza i osnovana od strane Poljske radničke partije (PPR).[13]

"U okviru celokupnih neprijateljskih obaveštajnih operacija usmerenih protiv Nemačke, obaveštajna služba poljskog pokreta otpora imala je veliki značaj. Obim i značaj operacija poljskog pokreta otpora, koji je bio rasparčan na više grupa i sjajno organizovan, otkriveni su (razni izvori) tokom izvođenja glavnih policijskih bezbednosnih operacija." Hajnrih Himler, 31. decembar 1942.[14]

Veličina[uredi | uredi izvor]

U februaru 1942. godine, kada je Domovinska armija formirana iz „Saveza za oružanu borbu“, brojala je oko 100.000 ljudi.[4] Do početka 1943. godine taj broj se popeo na 200.000 vojnika.[4] U leto 1944, početkom Operacije „Tempest“, AK je dostigla vrhunac svoje brojnosti. Zavisno od izvora ovaj broj se procenjuje od 300.000[15] do čak 500,000.[16] Snaga druge po veličini organizacije otpora, Narodnih bataljona, može se proceniti za leto 1944. (u to vreme su uglavnom bili spojeni sa AK[5]) na oko 160,000 ljudi.[17] Treća najveća grupa bile su Nacionalne oružane snage sa približno 70.000 ljudi oko 1943–1944, a samo su mali delovi te sile spojeni sa AK.[10] Na vrhuncu 1944. godine, komunistička Armija Ludova, koja se nikada nije spojila sa AK, brojala je oko 30.000 ljudi.[13] Jedna procena snage AK i njenih saveznika, uključujući NSZ, za leto 1944., iznosi 650.000.[1] Generalno, poljski otpor se često opisuje kao najveća ili jedna od najvećih organizacija otpora u Evropi u Drugom svetskom ratu.[a]

Akcije, operacije i obaveštajni podaci, 1939–1945[uredi | uredi izvor]

1939[uredi | uredi izvor]

Vitold Pilecki - osnivač Tajne poljske armije i tajni agent poljskog otpora u Aušvicu

Dana 9. novembra 1939., dva vojnika poljske vojske—Vitold Pilecki i major Jan Vlodarkjevič—osnivaju Tajnu poljsku armiju (TAP), jednu od prvih podzemnih organizacija u Poljskoj nakon poraza.[18] Pilecki je postao njen organizacioni zapovednik kako se TAP proširivao ne samo na Varšavu već i na Sjedlice, Radom, Lublin i druge veće gradove centralne Poljske.[19] Do 1940. TAP je imao približno 8.000 ljudi (više od polovine ih je bilo naoružano), oko 20 mitraljeza i nekoliko protivtenkovskih pušaka. Kasnije je organizacija inkorporirana u Savez za oružanu borbu (polj. Związek Walki Zbrojnej), kasnije preimenovan i poznatiji kao Domovinska armija (Armija Krajova).[20]

1940[uredi | uredi izvor]

Major Henrik Dobžanjski poznat kao "Hubal"

U martu 1940. godine, partizanska jedinica prvih gerilskih komandanata u Drugom svetskom ratu u Evropi pod majorom Henrikom Dobžanjskim "Hubalom" potpuno je uništila bataljon nemačke pešadije u okršaju u blizini sela Hućiska. Nekoliko dana kasnije, u zasedi u blizini sela Šalasi nanela je velike gubitke drugoj nemačkoj jedinici. Da bi se suprotstavile ovoj pretnji, nemačke vlasti formirale su posebnu protivpobunjeničku jedinicu od 1.000 ljudi kombinovanih snaga SS–Vermaht-a, uključujući i oklopnu grupu. Iako jedinica majora Dobžanjskog nikada nije brojila preko 300 ljudi, Nemci su na to područje uputili najmanje 8.000 ljudi kako bi ga osigurali.[21][22]

Vitold Pilecki, obaveštajni oficir poljskog otpora, je 1940. godine predstavio pretpostavljenima plan ulaska u nemački koncentracioni logor Aušvic, radi prikupljanja obaveštajnih podataka o kampu iznutra i organizovanju otpora zatvorenika.[23] Armija Krajova je odobrila ovaj plan, obezbedila mu lažnu ličnu kartu i 19. septembra 1940. namerno je upao u zasedu u Varšavi, a Nemci su ga uhvatili i zajedno sa ostalim civilima i poslali u Aušvic. U logoru je organizovao podzemnu organizaciju -Savez vojnih organizacija – (polj. Związek Organizacji Wojskowej, ZOV).[24] ZOV je poslao svoj prvi izveštaj o logoru i genocidu u novembru 1940. u sedište Armije Krajove u Varšavi putem mreže otpora organizovane u Aušvicu.[25]

"Hubal" i njegova partizanska jedinica - zima 1940.

Tokom noći sa 21. na 22. januara 1940. godine, u sovjetski okupiranom podoljskom gradu Čortkivu, započeo je Čortkivski ustanak, prvi poljski ustanak tokom Drugog svetskog rata. Antisovjetski Poljaci, većinom tinejdžeri iz lokalnih srednjih škola, upali su u lokalnu kasarnu Crvene armije i zatvor, kako bi oslobodili tamo zadržane poljske vojnike.

Krajem 1940. Aleksandar Kaminski stvorio je poljsku organizaciju otpora mladih, poznatu kao "Vaver".[26] Bila je deo „Šare Šeregi-ja“ (podzemnog poljskog udruženja izviđača). Ova organizacija je izvela mnoge manje diverzantske akcije u okupiranoj Poljskoj. Njegova prva akcija bila je crtanje grafita u Varšavi oko Božića 1940. u znak sećanja na Vaverski masakr.[27] Pripadnici jedinica AK Vaver „Mala sabotaža“ ispisivali su su „Osvetićemo Vaver“ (polj "Pomścimy Wawer") na zidovima Varšave. U početku su ispisivali ceo tekst, a zatim su ga, radi uštede vremena, skratili na dva slova, P (P) i V (W). Kasnije su crtali Kotvicu -"Sidro" - koja je postala simbol celokupnog poljskog otpora u okupiranoj Poljskoj.[28]

1941[uredi | uredi izvor]

,,Lapanka“, verovatno ona u kojoj je u jesen 1941. zarobljen Vitold Pilecki, Varšava, Žoliborž.

Od aprila 1941. Biro za informisanje i propagandu Saveza za oružanu borbu započeo je operaciju „N“ kojom je rukovodio Tadeuš Ženčikovski. Uključivala je sabotažu, subverziju i crne propagandne aktivnosti.[29]

Od marta 1941. izveštaji Vitolda Pileckog prosleđivani su Poljskoj vladi u egzilu a preko nje i britanskoj i drugim savezničkim vladama. Ovi izveštaji informisali su saveznike o holokaustu i bili su glavni izvor obaveštajnih podataka o logoru Aušvic-Birkenau za zapadne saveznike.[30]

Dana 7. marta 1941. godine, dva poljska agenta Armije Krajove ubila su nacističkog saradnika glumca Igoa Sima u njegovom stanu u Varšavi. Kao odmazdu, pogubljen je 21 poljski talac. Nacisti su takođe uhapsili nekoliko poljskih glumaca i poslali ih u Aušvic, među njima su bili i poznati reditelji Stefan Jarač i Leon Šiler.

U julu 1941. Mječislav Slovikovski (koristio kodno ime "Rigor") osnovao je „Agenciju Afrika“, jednu od najuspešnijih obaveštajnih organizacija Drugog svetskog rata.[31] Njegovi poljski saradnici u ovim poduhvatima bili su potpukovnik Gvido Langer i major Maksimilijan Ćemžki. Informacije koje je prikupila Agencija koristili su Amerikanci i Britanci pri planiranju iskrcavanja amfibije u novembru 1942. godine u operaciji Baklja[32] u severnoj Africi. To su bila prva velika saveznička iskrcavanja u ratu, a njihov uspeh otvorio je put savezničkoj kampanji u Italiji.

1942[uredi | uredi izvor]

Poljski partizan Zđislav de Vil "Zđič", član AK "Jendrusje" sa poljskom verzijom puške M1918 BAR

Dana 20. juna 1942., desilo se najspektakularnije bekstvo iz koncentracionog logora Aušvic. Četvorica Poljaka, Eugenjuš Bendera,[33] Kazimjerž Pjehovski, Stanislav Gustav Jaster i Jozef Lempart izvela su odvažni beg.[34] Begunci su bili obučeni u uniformama 3. SS oklopne divizije, potpuno naoružani i u vozilu SS-a. Prošli su glavnu kapiju ukradenim automobilom Rudolfa Hesa Štajr 220, nosivši sa sobom izveštaj Vitolda Pileckog o holokaustu. Nemci nikog od njih više nisu zarobili.[35]

U septembru 1942. godine Zofja Kosak-Ščucka i Vanda Krahelska-Filipovič osnovale su "Savet za pomoć Jevrejima Žegota" a činile su ga poljske demokrate kao i drugi katolički aktivisti. Poljska je bila jedina zemlja u okupiranoj Evropi u kojoj je postojala takva posvećena tajna organizacija. Polovini Jevreja koji su preživeli rat (dakle preko 50.000), Žegota je pomogla u nekom obliku.[36] Najpoznatija aktivistkinja Žegote bila je Irena Sendlerova, šefica dečjeg odeljenja, koja je spasila 2.500 jevrejske dece tako što ih je tajno izvela iz varšavskog geta, obezbedivši im lažna dokumenta i smeštaj u domovima van geta.[37]

Jan Karski je 1942. izveštavao poljsku, britansku i američku vladu o situaciji u Poljskoj, posebno o holokaustu Jevreja. Sastao se sa poljskim političarima u emigraciji, uključujući premijera, i članovima političkih partija kao što su Socijalistička partija, Nacionalna partija, Laburistička stranka, Narodna partija, Jevrejski Bund i Poalei Zion. Takođe je razgovarao sa Entonijem Idnom, britanskim ministrom inostranih poslova, i i predao mu detaljnu izjavu o onome što je video u Varšavi i Belžecu.[38][39]

Ustanak u Zamošću bio je oružani ustanak Armije Krajove i Narodnih bataljona protiv prisilnog proterivanja Poljaka iz regiona Zamošća u okviru nacističkog Generalplana Ost.[40] Nemci su pokušali da uklone lokalne Poljake sa područja Velikog Zamošća (prisilnim uklanjanjem, premeštanjem u logore za prisilni rad ili, u nekim slučajevima, masovnim ubistvima) kako bi ga pripremili za nemačku kolonizaciju. Trajalo je od 1942. do 1944. godine i uprkos velikim žrtvama koje je pretrpelo podzemlje, Nemci nisu uspeli da ostvare plan.[41][42]

U noći sa 7. na 8. oktobar 1942. započela je operacija „Vjenjec“. Cilj je bila železnička infrastruktura u blizini Varšave. Slične operacije usmerene na ometanje i presretanje nemačkog transporta i komunikacija u okupiranoj Poljskoj organizovane su tokoom narednih meseci i godina rata. Ciljevi su bili železnice, mostovi i skladišta, pre svega u blizini transportnih čvorišta poput Varšave i Lublina.[42]

1943[uredi | uredi izvor]

Vojnici Kolegijuma "A" iz Kediva u Vola distriktu - Varšavski ustanak 1944.
Poljski partizani iz okoline Kjelcea, 1945.

Početkom 1943. dva poljska zarobljenika[43] logora Trasenhajd u Penemindeu obezbeđivali su mape,[44] skice i izveštaje obaveštajnoj službi Armia Krajova, a u junu 1943. britanska obaveštajna služba dobila je dva takva izveštaja u kojima je identifikovana „raketna sala“, „eksperimentalna jama“, i lansirni toranj. Kada su izviđački i obaveštajni podaci u vezi sa raketom V-2 postali ubedljivi, Odbor za odbranu ratnog kabineta izveo je bombardovanje Penemindea u avgustu 1943. godine.[45]

Dana 26. marta 1943. godine u Varšavi je poljska podzemna organizacija „Šare Šeregi“ pokrenula operaciju „Arsenal“. Uspešna operacija dovela je do oslobađanja uhapšenog vođe trupa Jana Bitnara "Rudija". U napadu na zatvor, Bitnar i još 24 zatvorenika su oslobođeni.

Jan Karski je 1943. u Londonu upoznao tada poznatog novinara Artura Koestlera. Zatim je otputovao u Sjedinjene Države i izveštavao predsednika Frenklina Ruzvelta. Njegov izveštaj bio je glavni izvor u informisanju Zapada. U julu 1943. je ponovo lično izveštavao Ruzvelta o situaciji u Poljskoj. Takođe se sastao sa mnogim drugim vladinim i građanskim liderima u Sjedinjenim Državama, uključujući Feliksa Frankfurtera, Kordela Hala, Vilijema Donovana, i Stefena Vajsa. Karski je takođe predstavio svoj izveštaj medijima, poglavarima različitih veroispovesti (uključujući kardinala Samjuela Striča), članovima holivudske filmske industrije i umetnicima, ali bez uspeha. Mnogi od onih sa kojima je razgovarao nisu mu verovali, ili su pretpostavljali da je njegovo svedočenje bilo preterano ili da je propaganda Poljske vlade u egzilu.[38]

U aprilu 1943. Nemci su počeli da deportuju preostale Jevreje iz varšavskog geta što je dovelo do izbijanja ustanka u getu, od 19. aprila do 16. maja. Poljska podzemna država naredila je akcije u getu- niz borbenih dejstava koje je izvodila Armija Krajova tokom ustanka između 19. aprila 1943. i 16. maja 1943.[46]

Neke jedinice AK pokušale su da pomognu ustanicima u getu, ali otpor je uglavnom bio nepripremljen i nije mogao da pobedi Nemce. Jedna poljska jedinica AK, Korpus nacionalne bezbednosti (polj. Państwowy Korpus Bezpieczeństwa), pod komandom Henrika Ivanjskog, borila se unutar geta zajedno sa ZZV-om. Posle toga su se obe grupe povukle zajedno (uključujući 34 jevrejska borca). Iako je akcija Ivanjskog najpoznatija spasilačka misija, to je bila samo jedna od mnogih akcija poljskog otpora za pomoć jevrejskim borcima.[47] U jednom napadu, tri ćelijske jedinice AK pod komandom kapetana Jozefa Pšenjija pokušale su eksplozivom da probiju zidove geta, ali su Nemci osujetili ovu akciju.[43] AK i GL napale su Nemce između 19. i 23. aprila na šest različitih lokacija izvan zidina geta, pucajući na nemačke stražare i položaje i u jednom slučaju pokušavajući da miniraju kapiju.[43][46] Učešće poljskog podzemlja u ustanku mnogo puta je potvrdio izveštaj nemačkog komandanta Jirgena Štropa.[48]

Kada smo prvi put napali geto, Jevreji i poljski banditi uspeli su da dobro pripremljenom koncentracijom vatre odbiju jedinice koje su učestvovale, uključujući tenkove i oklopne automobile. (...) Glavna jevrejska borbena grupa, pomešana sa poljskim banditima, već se povukla tokom prvog i drugog dana na takozvani Muranovski trg. Tamo ga je pojačao znatan broj poljskih bandita. Njihov plan je bio da zadrže geto na bilo koji način. (...)Ponovo su poljski banditi našli utočište u getu i ostali tamo nesmetano, jer nismo imali na raspolaganju snage da isčešljamo ovaj lavirint. (...)Jedna takva borbena grupa uspela je da postavi kamion kod kanalizacionog otvora u takozvanoj Prostoj [ulici] i da pobegne sa njim (oko 30 do 35 bandita). (...)Banditi i Jevreji - među tim bandama bilo je i poljskih bandita naoružanih karabinima, malokalibarskim oružjem, a u jednom slučaju i lakim mitraljezom - krenuli su kamionom i odvezli se u nepoznatom pravcu.[48]

Članovi AK ovade V-2 iz reke Bug.

U avgustu 1943. štab Armije Krajove naredio je operaciju „Pojas“ koja je bila jedna od većih antinacističkih operacija AK tokom rata. Do februara 1944. uništeno je 13 nemačkih predstraža sa malo gubitaka na poljskoj strani.[49]

Pokrenuta je operacija „Glave“: serijska pogubljenja nemačkog personala koje su poljski podzemni specijalni sudovi osudili na smrt zbog zločina nad poljskim državljanima u okupiranoj Poljskoj.[42]

Dana 7. septembra 1943., Domovinska vojska ubila je Franca Birkla tokom operacije „Birkl“. Birkl je bio visoki agent Gestapoa odgovoran za ubistvo i brutalno ispitivanje hiljada poljskih Jevreja i boraca otpora i pristalica. Kao odmazdu, nacisti su u javno pogubili 20 zatvorenika iz Pavjaka.[42]

U novembru 1943. započela je operacija „Most III“. Armija Krajova je saveznicima pružila ključne obaveštajne podatke o nemačkoj raketi V-2. Zapravo je oko 50 kg najvažnijih delova zaplenjene V-2 rakete, kao i konačni izveštaj, analize, skice i fotografije, avionom Daglas C-47/R4D Skajtrejn Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva prevezeno u Brindiziju. Krajem jula 1944. delovi rakete V-2 isporučeni su u London.[42][50]

1944[uredi | uredi izvor]

Poljski vojnici otpora iz Bataljona Zoska tokom Varšavskog ustanka.

Borci otpora jedinice Agat poljske Domovinske armije pogubili su 11. februara 1944. Franca Kučeru, SS-ovca i šefa rajhove policije u Varšavi u akciji poznatoj kao operacija „Kučera“.[51][52] U znak odmazde Nemci su u javnoj egzekuciji streljali 140 zatvorenika Pavjaka - Poljaka i Jevreja.

Tokom 13. i 14. maja 1944. odigrala se bitka kod Murovanaje Ošmjanke, koja je bila najveći sukob poljske antinacističke Armije Krajove i nacističkih litvanskih Teritorijalnih odbrambenih snaga, litvanskih dobrovoljačkih snaga bezbednosti potčinjenih nacističkoj Nemačkoj[53] Poljaci su u potpunosti razbili 301. bataljon LVR, a Nemci su ubrzo nakon toga rasformirali celu jedinicu.[54]

Dana 14. juna 1944. godine odigrala se bitka kod Poritove Vzgorzja između poljskih i ruskih partizana (oko 3.000 ljudi), i nemačke jedinice koja je brojala oko 25-30.000 vojnika, sa artiljerijom, tenkovima i oklopnim automobilima i vazdušnom podrškom.

Bitka kod Osuhija vođena je 25. i 26. juna 1944. Jedna od najvećih bitaka između poljskog otpora i nacističke Nemačke u okupiranoj Poljskoj tokom Drugog svetskog rata.[55]

Tokom 1943. Domovinska armija je pripremala svoje snage u pripremi za nacionalni ustanak. Plan nacionalnog antinacističkog ustanka na područjima predratne Poljske dobio je kodno ime Operacija Oluja.[56] Priprema je započela krajem 1943. godine, ali su vojne akcije započele 1944. godine. Njene najpoznatije akcije bili su operacija Ostra Brama, Lavovski ustanak i Varšavski ustanak.[57][58][59][60]

Operacija Ostra Brama počela je 7. jula. Otprilike 12.500 vojnika Domovinske armije napalo je nemački garnizon i uspelo da zauzme veći deo centra grada. Žestoke ulične borbe na periferiji grada trajale su do 14. jula. U istočnom predgrađu Vilnjusa jedinice Domovinske armije sarađivale su sa izviđačkim grupama sovjetskog 3. beloruskog fronta.[61] Crvena armija je ušla u grad 15. jula, a NKVD je počeo da internira sve poljske vojnike. Dana 16. jula, vrhovni štab 3. beloruskog fronta pozvao je poljske oficire na sastanak gde su ih i uhapsili.[62][63][64]

"Sivi vuk" sa zastavom Poljske: nemačko Sd.Kfz.251 oklopno vozilo zaplenio je 8. kribarski puk varšavskog otpora 14. avgusta 1944. od 5. SS oklopne divizije.

Lavovski ustanak počeo je 23. jula, oružana borba koju je tokom Drugog svetskog rata započela Armija Krajova protiv nacističkih okupatora u Lavovu tokom Drugog svetskog rata. Počeo je jula 1944. godine kao deo plana svenacionalnog ustanka pod kodnim nazivom operacija „Oluja“. Borbe su trajale do 27. jula i rezultirale su oslobađanjem grada.[65] Međutim, nedugo zatim poljski vojnici su bili uhapšeni od strane Sovjeta i primorani da se pridruže Crvenoj armiji ili su bili poslati u gulage. Sam grad okupirao je Sovjetski Savez.[66]

U avgustu 1944. godine, dok su se sovjetske oružane snage približavale Varšavi, vlada u egzilu pozvala je na ustanak u gradu, kako bi se mogli vratiti u oslobođenu Varšavu i pokušati da spreče komunističko preuzimanje. AK, predvođena Tadeušem Bor-Komorovskim, pokrenula je Varšavski ustanak.[67] Sovjetske snage bile su udaljene manje od 20 km, ali po naređenju sovjetske Vrhovne komande nisu pružile pomoć. Staljin je ustanak opisao kao „zločinačku avanturu“. Poljaci su apelovali na zapadne saveznike za pomoć. Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo i Poljsko vazduhoplovstvo sa sedištem u Italiji izbacili su nekoliko paketa municije, ali saveznicima je bilo gotovo nemoguće da pomognu Poljacima bez sovjetske pomoći.

Borbe u Varšavi bile su teške. AK je imala između 12.000 i 20.000 naoružanih vojnika, većina sa samo malokalibarskim oružjem, protiv dobro naoružane nemačke vojske od 20.000 vojnika SS-a i redovnih jedinica vojske. Nada Bor-Komorovskog da bi AK mogla zauzeti i zadržati Varšavu za povratak vlade iz Londona nikada nije bila ostvarena. Posle 63 dana divljačkih borbi grad je pretvoren u ruševine, a odmazde su bile divljačke. SS i pomoćne jedinice bile su posebno brutalne.

Nakon predaje Bor-Komorovskog, Nemci su, na veliko negodovanje Staljina, tretirali borce Armije Krajove kao ratne zarobljenike, ali je civilno stanovništvo nemilosrdno kažnjavano. Ukupne poljske žrtve procenjuju se na između 150.000 i 300.000 ubijenih, 90.000 civila poslato je u radne logore u Rajhu, dok je 60.000 prebačeno u logore smrti kao što su Ravenzbrik, Aušvic, Mauthauzen i drugi. Grad je bio gotovo potpuno uništen. Varšavski ustanak omogućio je Nemcima da unište AK kao borbenu silu, ali glavni dobitnik bio je Staljin, koji je uspeo da nametne komunističku vladu u posleratnoj Poljskoj.

1945[uredi | uredi izvor]

U martu 1945. godine u Moskvi je održano montirano suđenje šesnaestorici lidera Poljske podzemne držaave koje je zarobio Sovjetski Savez.[68][69][70][71] Vladinog delegata, zajedno sa većinom članova Saveta nacionalnog jedinstva i vrhovnog komandanta Armije Krajove, sovjetski general Ivan Serov je, uz saglasnost Josifa Staljina pozvao na konferenciju o njihovom eventualnom ulasku u Privremenu vladu koju je podržavao Sovjetski Savez. Garantovana im je bezbednost, ali ih je NKVD pohapsio u Pruškovu 27. i 28. marta.[72][73] Leopold Okulicki, Jan Stanislav Jankovski i Kazimjerž Pužak uhapšeni su 27. a još dvanaestorica narednog dana. A. Zvjerzinski je ranije uhapšen. Dovedeni su u Moskvu na ispitivanje u Lubjanku.[74][75][76] Posle nekoliko meseci brutalnog ispitivanja i mučenja,[77] iznete su im montirane optužbe za „saradnju sa nacističkom Nemačkom“ i „planiranje vojnog saveza sa nacističkom Nemačkom".[78][79]

U poslednjim godinama rata bilo je sve više sukoba između poljskih i sovjetskih partizana,,Ukleti vojnici“ nastavili su da se suprotstavljaju Sovjetima dugo nakon rata. Poslednji ukleti vojnik - pripadnik militantnog antikomunističkog otpora u Poljskoj bio je Jozef Frančak koji je ubijen 1963. godine.

Dana 5. maja 1945. godine u Bohemiji, brigada Nacionalnih oružanih snaga oslobodila je zatvorenike iz nacističkog koncentracionog logora u Holiszovou, uključujući 280 Jevreja.[80] Brigada je pretrpela velike gubitke.

Dana 7. maja 1945. godine u selu Kurilovka, na jugoistoku Poljske, započela je bitka kod Kurilovke. Bila je to najveća bitka u istoriji organizacije Ukletih vojnika - Nacionalne vojne alijanse (NZV). U borbi protiv NKVD-ovih jedinica Sovjetskog Saveza, antikomunistički partizani su streljali 70 agenata NKVD-a. Bitka se završila pobedom podzemnih poljskih snaga.[81]

Jedinica Armije Krajova, koju je predvodio pukovnik Edvard Vasilevski, je 21. maja 1945. godine, napala kamp NKVD-a u Rembertovu na istočnoj periferiji Varšave. Sovjeti su tamo držali stotine Poljaka,[82][83][84] članove Armije Krajove,[85] koje su sistematski deportovali u Sibir. Međutim, ova akcija poljskog otpora za nezavisnost oslobodila je sve poljske političke zatvorenike iz logora. Između 1944. i 1946. godine, „Ukleti vojnici“ napali su mnoge komunističke zatvore u sovjetski okupiranoj Poljskoj.

Od 10. do 25. juna 1945, održana je Augustovska hajka 1945. (poljska Obłava augustovska). Bila je to velika operacija koju su sovjetske snage Crvene armije, NKVD-a i SMERŠ-a, preduzele uz pomoć poljskih jedinica UB-a i PNA protiv bivših vojnika Armije Krajove u okolini Suvalkija i Augustova. Operacija je takođe obuhvatila teritoriju u okupiranoj Litvaniji. Više od 2.000 navodnih poljskih antikomunističkih boraca zarobljeno je i zadržano u ruskim internacionim logorima. Pretpostavlja se da je oko 600 nestalih Poljaka u Augustovskoj hajci i sahranjeno na nepoznatom mestu na današnjoj teritoriji Rusije.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Počela je kao Služba pobedi Poljske u septembru 1939. godine, a reformisana je u Savez oružane borbe u novembru iste godine. I konačno je postala Domovinska armija u februaru 1942
  2. ^ Integrisan u Domovinsku armiju 1944.
  3. ^ Delimično integrisana u Domovinsku armij u martu 1944. (NSZ-AK), dok su preostale jedinice nastavile samostalno (NSZ-ZJ).
  4. ^ Poljska radnička partija osnovala je Državno nacionalno veće kao odgovor naPoljsku podzemnu državu u decembru 1943. Savet je osnovao Poljski komitet za nacionalno oslobođenje u julu 1944. koji je evoluirao u Privremenu vladu Poljske u decembru 1944. godine.

a ^ Brojni izvori primećuju da je Domovinska armija, predstavljajući glavninu poljskog otpora, bila najveći pokret otpora u nacističkoj Evropi. Norman Dejvis piše: „Armija Krajova (Domovinska armija), AK, ... može se sa sigurnošću tvrditi da je najveća evropska organizacija otpora."[87] Gregor Dalas piše da je „Domovinska armija (Armija Krajova ili AK) krajem 1943. brojala oko 400.000 ljudi, što je čini najvećom organizacijom otpora u Evropi.“[88] Mark Viman piše da je „Armija Krajova smatrana najvećom podzemnom jedinicom otpora u ratnoj Evropi“.[89] Broj sovjetskih partizana bio je vrlo sličan broju poljskog otpora.[90]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Komorowski, Krzysztof (2009). Boje polskie 1939-1945: przewodnik encyklopedyczny (na jeziku: poljski). Bellona. str. 6. ISBN 978-83-7399-353-2. 
  2. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 16. 11. 2017. g. Pristupljeno 18. 05. 2021. 
  3. ^ a b Marek Ney-Krwawicz, The Polish Underground State and The Home Army (1939–45) Arhivirano 24 avgust 2016 na sajtu Wayback Machine. Translated from Polish by Antoni Bohdanowicz. Article on the pages of the London Branch of the Polish Home Army Ex-Servicemen Association. Retrieved 14 March 2008.
  4. ^ a b v Armia Krajowa Arhivirano 26 avgust 2016 na sajtu Wayback Machine. Encyklopedia WIEM. Retrieved 2 April 2008.
  5. ^ a b Wojskowy przegla̜d historyczny (na jeziku: poljski). s.n. 1996. str. 134. 
  6. ^ „Gwardia Ludowa WRN - Zapytaj.onet.pl -”. Arhivirano iz originala 3. 3. 2016. g. Pristupljeno 2014-05-09. 
  7. ^ LERSKI, HALINA (30. 1. 1996). Historical Dictionary of Poland, 966-1945. ABC-CLIO. str. 665. ISBN 978-0-313-03456-5. 
  8. ^ Wizje Polski: programy polityczne lat wojny i okupacji, 1939-1944 (na jeziku: poljski). Elipsa. 1992. str. 416. ISBN 9788385466109. 
  9. ^ a b „Narodowa Organizacja Wojskowa - Zapytaj.onet.pl -”. Arhivirano iz originala 23. 4. 2016. g. Pristupljeno 2014-05-09. 
  10. ^ a b Konopka, Hanna; Konopka, Adrian (1. 1. 1999). Leksykon historii Polski po II wojnie światowej 1944-1997 (na jeziku: poljski). Graf-Punkt. str. 130. ISBN 978-83-87988-08-1. 
  11. ^ „Narodowe Siły Zbrojne - Zapytaj.onet.pl -”. Arhivirano iz originala 3. 3. 2016. g. Pristupljeno 2014-05-09. 
  12. ^ „Encyklopedie w INTERIA.PL - największa w Polsce encyklopedia internetowa”. Arhivirano iz originala 3. 3. 2016. g. Pristupljeno 2014-05-09. 
  13. ^ a b Armia Ludowa Arhivirano 12 maj 2014 na sajtu Wayback Machine. Encyklopedia PWN. Retrieved 21 December 2006.
  14. ^ "Forgotten Holocaust. The Poles under German Occupation 1939-1944" Richard C. Lukas Hippocrene Books New York. 1997. ISBN 0-7818-0901-0.
  15. ^ Leslie, Roy Francis (19. 5. 1983). The History of Poland Since 1863. Cambridge University Press. str. 234. ISBN 0-521-27501-6. 
  16. ^ Salmonowicz, Stanisław (1994). Polskie Państwo Podziemne. Warszawa: Wydawnictwa Szkolne i Pedagogiczne. str. 317. ISBN 83-02-05500-X. 
  17. ^ Biegalski, Bogdan (1999). Organizacje podziemne na Środkowym Nadodrzu w latach 1945-1956 (na jeziku: poljski). Lubuskie Towarzystwo Naukowe. str. 61. ISBN 978-83-910109-2-1. 
  18. ^ Lidia Świerczek, Pilecki`s life Arhivirano 12 jun 2013 na sajtu Wayback Machine Institute of National Remembrance. Last accessed on 14 March 2009.
  19. ^ Kazimierz Malinowski, Tajna Armia Polska. Znak. Konfederacja Zbrojna. Zarys genezy, organizacji i działalności, Warszawa. 1986. ISBN 83-211-0791-5.
  20. ^ Richard C. Lukas, "Out of the inferno: Poles remember the Holocaust", University Press of Kentucky, 1989, pg. 5, Out of the Inferno: Poles Remember the Holocaust - Google Books. Arhivirano iz originala 4. 5. 2016. g. Pristupljeno 2015-07-30. 
  21. ^ *Marek Szymanski: Oddzial majora Hubala, Warszawa. 1999. ISBN 83-912237-0-1.
  22. ^ „Aleksandra Ziółkowska Boehm: A Polish Partisan's Story (to be published by Military History Press)”. Arhivirano iz originala 23. 7. 2008. g. 
  23. ^ Garlinski, Jozef; Fighting Auschwitz (1975). the Resistance Movement in the Concentration Camp, Fawcett. Random House Publishing. ISBN 0-449-22599-2. , reprinted by Time Life Education. 1993. ISBN 0-8094-8925-2.
  24. ^ Edelheit, Hershel (1994). History of the Holocaust: A Handbook and Dictionary. Westview Press. ISBN 0-8133-2240-5. ,Google Print, pp. 413
  25. ^ Adam Cyra, Ochotnik do Auschwitz - Witold Pilecki 1901-1948 [Volunteer for Auschwitz], Oświęcim. 2000. ISBN 83-912000-3-5.
  26. ^ Kamienski, Jan (2008). Hidden in the Enemy's Sight: Resisting the Third Reich from within. Dundurn Press. str. 57. ISBN 978-1-55002-854-6. 
  27. ^ Jan Bijata, Wawer, Książka i Wiedza, Warszawa 1973
  28. ^ Welker, Lesław J. (2000). Symbolika znaków Polski walczącej, 1939-1989. Wydawn. "Adam Marszałek". ISBN 83-7174-498-6. 
  29. ^ Halina Auderska, Zygmunt Ziółek, Akcja N. Wspomnienia 1939-1945 (Action N. Memoirs 1939-1945), Wydawnictwo Czytelnik, Warszawa, 1972
  30. ^ Norman Davies, Europe: A History, Oxford University Press, 1996, ISBN
  31. ^ Tessa Stirling et al., Intelligence Co-operation between Poland and Great Britain during World War II, vol. I: The Report of the Anglo-Polish Historical Committee, London, Vallentine Mitchell, 2005
  32. ^ Major-General M.Z. Rygor Slowikowski, In the Secret Service: the Lighting of the Torch, translated by George Slowikowski and Krystyna Brooks, with foreword by M.R.D. Foot, London, The Windrush Press, 1988
  33. ^ Wojciech Zawadzki (2012), Eugeniusz Bendera (1906 – 1970). Przedborski Słownik Biograficzny, via Internet Archive.
  34. ^ "Byłem Numerem: swiadectwa Z Auschwitz" by Kazimierz Piechowski, Eugenia Bozena Kodecka-Kaczynska, Michal Ziokowski, Hardcover, Wydawn. Siostr Loretanek. ISBN 83-7257-122-8.
  35. ^ „Auschwitz-Birkenau - The Film about the Amazing Escape from Auschwitz—Now Available on DVD”. En.auschwitz.org.pl. 13. 1. 2009. Arhivirano iz originala 22. 5. 2011. g. Pristupljeno 24. 10. 2011. 
  36. ^ Piotrowski, Tadeusz (1997). „Assistance to Jews”. Poland's Holocaust. McFarland & Company. str. 118. ISBN 978-0-7864-0371-4. 
  37. ^ Baczynska, Gabriela; JonBoyle (12. 5. 2008). „Sendler, savior of Warsaw Ghetto children, dies”. Washington Post. Pristupljeno 12. 5. 2008.  [mrtva veza]
  38. ^ a b Karski 2013
  39. ^ E. Thomas Wood & Stanisław M. Jankowski. . Karski: How One Man Tried to Stop the Holocaust. John Wiley & Sons Inc. 1994. ISBN 0-471-01856-2.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  40. ^ Poprzeczny, Joseph (2004). Odilo Globocnik, Hitler's Man in the East. McFarland. str. Google Print, pp. 110—111. ISBN 0-7864-1625-4. 
  41. ^ Poprzeczny, Joseph (2004). Odilo Globocnik, Hitler's Man in the East. McFarland. ISBN 0-7864-1625-4. 
  42. ^ a b v g d Strzembosz 1983
  43. ^ a b v Józef Garliński "Hitler's Last Weapons: The Underground War against the V1 and V2", Times Books, New York 1978
  44. ^ Jedd, Joseph (1994). „Poland's Contribution in the Field of Intelligence to the Victory in the Second World War”. The Summit Times. 2 (5–6). Pristupljeno 9. 11. 2008. 
  45. ^ Michael J.Neufeld "The Rocket and the Reich: Peenemünde and the Coming of the Ballistic Missile Era", New York 1995, The Free Press
  46. ^ a b Strzembosz (1978), page 277-296.
  47. ^ Stefan Korbonski, "The Polish Underground State: A Guide to the Underground, 1939-1945", pages 120-139, Excerpts Arhivirano 27 septembar 2011 na sajtu Wayback Machine
  48. ^ а б Stroop 1979
  49. ^ Kamiński, Aleksander (1999). Kamienie na szaniec. Wydawn. "Nasza Księgarnia". ISBN 83-10-10505-3. 
  50. ^ Ordway, Frederick I., III. The Rocket Team. Apogee Books Space Series 36 (pp. 158, 173)
  51. ^ Piotr Stachniewicz, "AKCJA "KUTSCHERA", Książka i Wiedza, Warszawa 1982,
  52. ^ Joachim Lilla (Bearb.): Die Stellvertretenden Gauleiter und die Vertretung der Gauleiter der NSDAP im „Dritten Reich“, Koblenz 2003, S. 52-3 (Materialien aus dem Bundesarchiv, Heft 13). ISBN 3-86509-020-6.
  53. ^ Chiari, Bernard; Kochanowski, Jerzy (2003). Die polnische Heimatarmee: Geschichte und Mythos der Armia Krajowa seit dem Zweiten Weltkrieg (na jeziku: nemački). Munich: Militärgeschichtliches Forschungsamt; Oldenbourg Wissenschaftsverlag. str. 630—631. ISBN 978-3-486-56715-1. Pristupljeno 18. 3. 2008. 
  54. ^ Piotrowski, Tadeusz (1997). Poland's Holocaust: Ethnic Strife, Collaboration with Occupying Forces and Genocide…. McFarland & Company. str. 165—166. ISBN 978-0-7864-0371-4. Pristupljeno 15. 3. 2008.  See also review Arhivirano 29 jun 2016 na sajtu Wayback Machine
  55. ^ Gilbert, Martin (jun 2004). The Second World War: A Complete History. Holt Paperbacks. str. 542. ISBN 0-8050-7623-9. 
  56. ^ Włodzimierz Borodziej, Barbara Harshav (transl.), The Warsaw uprising of 1944. University of Wisconsin Press, 2006.
  57. ^ Tadeusz Bór-Komorowski, "The secret army", London: Victor Gollancz, 1951.
  58. ^ Władysław Bartoszewski (1984). Dni Walczącej Stolicy: kronika Powstania Warszawskiego. Warsaw: Muzeum Powstania Warszawskiego; Świat Książki. ISBN 978-83-7391-679-1.
  59. ^ Borodziej, Włodzimierz (2006). The Warsaw Uprising of 1944. Prevod: Barbara Harshav. University of Wisconsin Press. ISBN 978-0-299-20730-4. 
  60. ^ Davies, Norman (2004). Rising '44. The Battle for Warsaw (1st US izd.). New York: Viking. ISBN 978-0-670-03284-6. 
  61. ^ Ashworth, G J (1991). War and the City. London: Routledge. str. 108. ISBN 978-0-415-05347-1. 
  62. ^ Joes, Anthony James (2004). Resisting Rebellion: The History and Politics of Counterinsurgency. University Press of Kentucky. str. 47. ISBN 978-0-8131-2339-4. 
  63. ^ Peszke, Michael Alfred (2004). The Polish Underground Army, the Western Allies, and the Failure of Strategic Unity in World War II. McFarland & Company. str. 146. ISBN 978-0-7864-2009-4. 
  64. ^ Ciechanowski, Jan M. (2002). The Warsaw Rising of 1944. Cambridge: Cambridge University Press. str. 206—208. ISBN 978-0-521-89441-8. 
  65. ^ Jerzy Węgierski "W lwowskiej Armii Krajowej" PAX, Warszawa. 1989. ISBN 83-211-1044-4.
  66. ^ Bolesław Tomaszewski, Jerzy Węgierski "Zarys historii lwowskiego obszaru ZWZ-AK" Warsaw 1987 Pokolenie
  67. ^ “Polish Underground State - a Guide to the Underground, 1939-1945” Columbia University Press 1978 and Hippocrene Books, Inc. New York 1981
  68. ^ Prazmowska, A. (2004). Civil war in Poland, 1942-1948 Palgrave. Palgrave Macmillan UK. str. 115. ISBN 0-333-98212-6. 
  69. ^ Malcher, G. C. (1993). Blank Pages. Pyrford Press. str. 73. ISBN 1-897984-00-6. 
  70. ^ Mikolajczyk, S. (1948) The pattern of Soviet domination Sampson Low, Marston & Co Page 125
  71. ^ Garlinski, J (1985). Poland in the Second World War. Macmillan. str. 324. ISBN 0-333-39258-2. 
  72. ^ Prazmowska, A. (2004). Civil war in Poland, 1942-1948 Palgrave. Palgrave Macmillan UK. str. 116. ISBN 0-333-98212-6. 
  73. ^ Michta, A. (1990). Red Eagle Stanford University. Hoover Institution Press. str. 39. ISBN 0-8179-8862-9. 
  74. ^ Garlinski, J (1985). Poland in the Second World War. Macmillan. str. 325—326. ISBN 0-333-39258-2. 
  75. ^ Umiastowski, R. (1946) Poland, Russia and Great Britain 1941-1945 Hollis & Carter Pages 462-464
  76. ^ Piesakowski, T. (1990) The fate of Poles in the USSR 1939~1989 Gryf Pages 198-199
  77. ^ Garlinski, J (1985). Poland in the Second World War. Macmillan. str. 335. ISBN 0-333-39258-2. 
  78. ^ Garlinski, J (1985). Poland in the Second World War. Macmillan. str. 336. ISBN 0-333-39258-2. 
  79. ^ Umiastowski, R. (1946) Poland, Russia and Great Britain 1941-1945 Hollis & Carter Pages 467-468
  80. ^ Antonin Bohun Dabrowski in "Out of the Inferno: Poles Remember the Holocaust" edited by Richard Lukas, pg 22. Out of the Inferno: Poles Remember the Holocaust - Google Books. Arhivirano iz originala 3. 6. 2016. g. Pristupljeno 2015-07-30. 
  81. ^ Norman Davies, "Europe at War 1939–1945: No Simple Victory", Viking Penguin 2006
  82. ^ Norman Davies, Rising '44, Viking Penguin. 2004. ISBN 0-670-03284-0. str. 495.
  83. ^ Davies, Norman (2003). Rising '44. Macmillan. str. 495. ISBN 0-333-90568-7. 
  84. ^ Norman Davies, Rising '44, Pan. 2004. ISBN 0-330-48863-5. str. 497.
  85. ^ Tadeusz Piotrowsk, Poland's Holocaust: Ethnic Strife, Collaboration with Occupying Forces and Genocide in the Second Republic, 1918-1947, McFarland & Company. 1998. ISBN 0-7864-0371-3. str. 131.(Google Print)
  86. ^ Bohdan Kwiatkowski, Sabotaż i dywersja, Bellona, London 1949, vol.1, pp. 21; as cited by Marek Ney-Krwawicz, The Polish Underground State and The Home Army (1939-45) Arhivirano 24 avgust 2016 na sajtu Wayback Machine. Translated from Polish by Antoni Bohdanowicz. Article on the pages of the London Branch of the Polish Home Army Ex-Servicemen Association. Retrieved 14 March 2008.
  87. ^ Davies, Norman (28. 2. 2005). God's Playground: 1795 to the presentNeophodna slobodna registracija. Columbia University Press. str. 344. ISBN 978-0-231-12819-3. Pristupljeno 30. 5. 2012. 
  88. ^ Dallas, Gregor (2005). 1945: The War That Never Ended. Yale University Press. str. 79. ISBN 0-300-10980-6. 
  89. ^ Wyman, Mark (1998). DPs: Europe's Displaced Persons, 1945–1951. Cornell University Press. str. 34. ISBN 0-8014-8542-8. 
  90. ^ See, for example, Leonid D. Grenkevich, The Soviet Partisan Movement, 1941–44: A Critical Historiographical Analysis, p. 229, and Walter Laqueur, The Guerilla Reader: A Historical Anthology, New York, Charles Scribner's Sons, 1990, p. 233.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пољски_покрет_отпора_у_Другом_светском_рату&oldid=27734988”