Srpska radikalna stranka (Milan Stojadinović)

Srpska radikalna stranka SRS
Predsednik	Milan Stojadinović
Generalni sekretar	Momčilo Janković
Osnivač	Milan Stojadinović
Potpredsednik	Svetozar Stanković
Potpredsednik	Bogoljub Kujundžić
Blagajnik	Aleksa Pop Mitić i Božidar Josipović
Osnovana	23. februar 1940.
Raspuštena	1941. (1 god.)
Prethodnik	Jugoslovenska radikalna zajednica, Narodna radikalna stranka
Sedište	Beograd Kraljevina Jugoslavija
Novine	Ujedinjenje
Ideologija	nacionalni konzervativizam suverenizam kriptofašizam
Politička pozicija	Krajnja desnica

Srpska radikalna stranka je bivša politička partija u Kraljevini Jugoslaviji. Osnovana je novembra 1940. godine, a njen osnivač i prvi predsednik bio je dr Milan Stojadinović.

Nastala je iz Jugoslovenske radikalne zajednice, čiji je predsednik bio Stojadinović, i Narodne radikalne stranke Nikole Pašića, čiji je tadašnji predsednik bio Aca Stanojević.

Osnivanje

Milan Stojadinović, osnivač i predsednik Srpske radikalne stranke

Nakon što je Jugoslaviju postepeno približavao fašističkoj Italiji i nacističkoj Nemačkoj, a što je bilo suprotno sa doktrinom kneza Pavla Karađorđevića, Stojadinović je izgubio mesto predsednika Vlade Kraljevine Jugoslavije, 1939. godine, a njegova partija Jugoslovenska radikalna zajednica je doživela unutrašnje reforme vođstva, on osniva sopstvenu političku grupaciju sa 63 narodna poslanika JRZ (od 306 poslanika JRZ) i 13 senatora. Ubrzo zatim, grupa dobija i ime: Srpska radikalna stranka, koja je zvanično ponela taj naziv 23. februara 1940. godine.

Njoj odmah pristupaju bivši funkcioneri i članovi Jugoslovenske radikalne zajednice i Narodne radikalne stranke, a i narodna podrška je bila velika. Za pristupanje stranci su se interesovali mnogi razočarani članovi i simpatizeri Jugoslovenske radikalne zajednice i Narodne radikalne stranke, nekada najjačih političkih partija od ujedinjenja Kraljevine Jugoslavije.

Dodatan ugled partiji doneo je i sam Milan Stojadinović, koji je uživao veliki ugled i poverenje u narodu, zbog sjajnih ekonomskih mera koje je sproveo dok se nalazio na mestu predsednika Vlade. Iako je zahtev za registraciju, uz politički program, bio predat na razmatranje Ministarstvu unutrašnjih dela Kraljevine Jugoslavije, 26. februara 1940. godine, zaveden pod brojem I/5518, ali stranka nije uspela da se registruje, uz izgovor da krši Zakon o zaštiti države, koji nalaže:

„ Osnivanje političkih udruženja, političkih društava, političkih stranaka ne može imati verski, plemenski ili regionalni karakter, niti zadatak koji bi bio prtoviv narodnom jedinstvu, celini države ili državnom ili društvenom poretku. ”

To ipak nije smetalo da ona nastavi rad, i pokrene članstvo i masovne narodne skupove, koja je gotovo nesmetano nastavila svoj rad i druge političke delatnosti.

Uži Glavni Odbor

Govor Milana Stojadinovića na osnivačkoj skupštini Srpske radikalne stranke, Beograd — 22. februar 1940.

Do prvog partijskog kongresa, Srpskom radikalnom strankom je upravljao Uži Glavni Odbor, koji je formiran 22. februara 1940. godine u Beogradu, u sledećem sastavu:

1. Predsednik: dr Milan Stojadinović
2. Potpredsednici: Svetozar Stanković i Bogoljub Kujundžić
3. Sekretari: Momčilo Janković i dr Đura Kotur
4. Blagajnici: Aleksa Pop Mitić i Božidar Josipović
5. Drugi članovi UGO: dr Branko Kaluđerčić, Vladimir Kazimirović, Dobrivoje Stošović, Dušan Letica, Dušan Trifunović, Đura Janković, dr Ljuba Popović, Milan Aćimović, dr Niko Novaković, Panta Jovanović, Svetolik Stanković, Ugrin Joksimović
6. Sekretar političke kancelarije: Slobodan D. Subotić
7. Urednik partijskog lista „Ujedinjenje“: Radoje Janković

Senatori

1. Bogavac Petar, Kraljevo
2. Budišin Stevan, Velika Kikinda
3. Vidaković Antun, Subotica, posednik
4. Glušac Vaso, Vrbaska banovina, načelnik prosvetnog odseka u penziji
5. Đerić Dušan, Tuzla, advokat
6. Zaharić Čedomir, Užice, penzioner
7. Janković Stevan, Valjevo, zemljoradnik
8. Joksimović Ugrin, Gostivar, trgovac
9. Kotur Đura, Zemun, potpredsednik Senata i predsednik kluba senatora
10. Kujundžić Andra, Prizren, učitelj u penziji
11. Kujundžić Bogoljub, ministar u penziji
12. Letica Dušan, Beograd, ministar u penziji
13. Muhamed Zlatko, Debar, privrednik
14. Novaković Dušan, Primorska banovina, školski nadzornik u penziji
15. Stanković Svetozar, Novi Sad, ministar u penziji
16. Stefanović Živadin, Smederevo, lekar
17. Spasojević Janko, Andrijevica, državni savetnik u penziji
18. Trifković Dušan, Beograd, načelnih saobraćajnog odeljenja u penziji
19. Canjuga Vatroslav, Bakar, profesor u penziji
20. Cukavac Miloš, Ćuprija, advokat

Narodni poslanici

1. Antić Borivoje
2. Arežin Miljkan
3. Beširović Dimitrije
4. Bogunović Dušan
5. Veselinović Milorad
6. Vidaković Miloš
7. Vlahović Miloš
8. Vujanović Vuk
9. Vujić Sava
10. Vuković Jovan
11. Gavrilović Nikola
12. Gajić Radomir
13. Grgić Dragutin
14. Grubišić Slavko
15. Didić Vukašin
16. Dimir Radoslav
17. Dobrovoljac Milan
18. Drašković Đuro
19. Drenovac Svetozar
20. Đurović Lazić Danilo
21. Ertl Jovan
22. Ercegovac Bogdan
23. Živadinović Borislav
24. Zotović Cvetko
25. Jakšić Sava
26. Janković Đura
27. Janković Momčilo
28. Jeličić Cvetko
29. Jovanović Panta
30. Kabalin Nikola
31. Kavimirović Vladimir
32. Kaluđerčić Branko
33. Kovač Ante
34. Kosanović Mišo
35. Kostić Petar
36. Lungulov Rada
37. Ljuža Asim
38. Maglić Cveta
39. Milaćanin Miloš
40. Marin Adam
41. Marjanac Simo
42. Matović Dragutin
43. Matošić Vlada
44. Mijić Milan
45. Mijušković Jovan
46. Mikašinović Đuro
47. Mikuličić Vinko
48. Miletić Dane
49. Mimica Tomo
50. Nikolić Slavko
51. Novaković Krsta
52. Novaković Niko
53. Pantić Dimitrije
54. Patrnogić Hadži Ljuba
55. Perović Dušan
56. Perović Milorad
57. Petrović Miljko
58. Popović Ilija
59. Popovilj Ljuba
60. Protić Miro
61. Radulović Jovan
62. Rađenović Stevo
63. Roki Dunko
64. Samokrestić Dragomir
65. Stanković Đura
66. Stanković Svetolik
67. Stanković Stanimir
68. Stanković Zlatoje
69. Stojanović Dragomir
70. Stojanović Mihailo
71. Stopar Bogdan
72. Stošović Dobrivoje
73. Subotić Dušan
74. Topalović Gvozden
75. Tripalo Miloš
76. Hanžek Lavoslav
77. Cvetić Josip
78. Crljenica Đuro
79. Čeliković Zvonimir
80. Šćepanović Nešo

Program

Program Srpske radikalne stranke usvojen je u Beogradu, 1940. godine, na skupštini partije. I sastojao se iz 40 tačaka, podeljenih u četiri oblasti, i to:

1. deo: Uvod
2. deo: Unutrašnje državno uređenje
3. deo: Privredno socijalna politika
4. deo: Spoljna politika.

Uvod

Prva strana Programa Srpske radikalne stranke Milana Stojadinovića

Uvodni deo Programa Srpske radikalne stranke obrađivao je razlog osnivanja partije, odnos prema jugoslovenskom federalizmu i integralnom jugoslovenstvu, ali i sporazumu između Dragiše Cvetkovića i Vlatka Mačeka. Navode se i razlozi zbog kojih je Milan Stojadinović izgubio premijersku funkciju, što je bio jedan od ključnih momenata partije.

Unutrašnje državno uređenje

Ovaj odeljak radikalskog Programa najpre razmatra tok ujedinjenja Hrvata i Slovenaca sa Kraljevinom Srbijom u zajedničku Kraljevinu Jugoslaviju, i periode državnog uređenja iste od 1918. godine. Zatim, izražava se oštar kritički stav po pitanju federalizma u Jugoslaviji, uz posebnu kritiku uvođenja Banovine Hrvatske sa karakterima federalne jedinice.

Privredno socijalna politika

Treći deo Programa Srpske radikalne stranke Milana Stojadinovića, bavi se stavovima radikala po pitanjima ekonomije, finansija, industrije i socijalne politike. Prva tačka obrazlaže da je Srbija seljačka zemlja, jer se u njoj 80% stanovništva bavi poljoprivredom, odnosno zemljoradnjom. Zanimljiva je konstatacija u tački 25, gde stoji:

„ 25) Stanovništvo naše zemlje jako se množi i to poglavito Srbi. Mi spadamo u red najplodnijih zemalja na svetu po prirodnom priraštaju stanovništva. ”

Program Srpske radikalne stranke za privrednu i socijalnu politiku ističe da je potrebno stvaranje razvojnih planova, kako bi ekonomija bila stabilna. Posebno mesto u Programu zauzima seosko stanovništvo, te se navodi da je potrebno hitno zapošljavanje širokih masa stanovništva sa sela, od strane države. Sledeći korak jeste razvoj industrije i industrijalizacija Kraljevine Jugoslavije.

Pored toga, radikali zahtevaju da bogati zemljoradnici ustupe zemlju koju ne obrađuju, na korišćenje seljacima bez ili sa jako malo sopstvene zemlje. Na kraju, još jedna mera socijalne politike jeste napredak medicine na selima, i upoznavanje stanovništva na selu sa osnovama lične higijene. Tu stoji da zdpavstvena zaštita ne sme biti privilegija bogatog stanovništva.

Spoljna politika

Poslednji, četvrti, deo Programa Srpske radikalne stranke, obrađuje domen spoljne politike. Tako se na početku spominje udeo Vlade Milana Stojadinovića u razvoju prijateljskih odnosa sa evropskim državama:

„ 37) Spoljna politika vlade Milana Stojadinovića za četiri godine donela je zemlji mir, osećanje sigurnosti i spokojstva, pojačan ugled na Balkanu i u čitavoj Evropi, i učinila da se bez ikakvog potresa prebrode nekolike teške krize u Evropi. ”

Sledećih nekoliko rečenica tvrdi da se Stojadinović držao van blokovskih i ideoloških podela, već je gledao interes svoje zemlje i svog naroda, tako što je uspeo da sačuva stare, ali pridobije i nove prijatelje za Jugoslaviju, napominjući u prvom redu moćne države sa zapada.

Poslednja tačka Programa, govori o neohodnosti jake vojske kao garanta sigurnosti.

Pravila Srpske radikalne stranke

Pravila Srpske radikalne stranke su zapravo predstavljale nešto što se među današnjim političkim partijama tumači kao Statut partije. U ovom dokumentu, bili su navedeni ciljevi stranke, organi stranke i način rada. Pravila su štampana zajedno sa Programom stranke, u Beogradu 1940. godine.

Ovaj dokument je sadržao devet članova.

„ Čl. 1. Srpska radikalna stranka je politička organizacija, koja se osniva na osnovu svoga Programa i ovih Pravila, sa glavnim sedištem u Beogradu. Stranka je organizovana kao pravno lice, koje može imati svoju imovinu. ”

„ Čl. 2. Cilj stranke je da radi na ostvarenju načela sadržanih u njenom programu. ”

„ Čl. 3. Za postizanje svoga cilja Stranka će upotrebljavati sva zakonita, moralna i kulturna sredstva. Svoja načela će širiti izdavanjem listova i knjiga, osnivanjem klubova i čitaonica, držanjem javnih zborova i predavanja i ostvarivati putem svojih organizacija, razvijanjem političke delatnosti u zemlji i preko svojih članova u Narodnom Predsedništvu i samoupravnim telima. ”

„ Čl. 4. Organi Srpske radikalne stranke su:

• Zemaljska skupština
• Glavni Odbor
• Okružni odbori
• Sreski odbori i
• Mesni (opštinski) odbori

”

Izdavačka delatnost

Kao što je stajalo u Pravilima, Srpska radikalna stranka se bavila i izdavačkom delatnošću kao delom političko-duštvenog rada. Objavljen je mali broj dela, pošto je stranka postojala i suviše kratko.

Ujedinjenje

Ujedinjenje je bio partijski list Srpske radikalne stranke. Prvi urednik ovog lista bio je Radoje Janković, književnik i penzionisani jugoslovenski ministar, sa prebivalištem u ulici Gospodar Jovanovoj br. 75. u Beogradu.

Dva sporazuma

Jedan od prvih dela koju je izdala Srpska radikalna stranka, bila je knjiga njenog predsednika dr Milana Stojadinovića „Dva sporazuma``. Knjiga je objavljena u Beogradu, 1940. godine. Uvod je sastavio Radoje Janković, urednik partijskog lista, gde je opisao deo političkog života Milana Stojadinovića i istorijat nastanka Srpske radikalne stranke.

Kraj rada

Pošto više nije mogao da odugovlači sa davanjem konačnog odgovora Adolfu Hitleru, knez Pavle Karađorđević je doneo odluku o pristupanju Kraljevine Jugoslavije u Trojni pakt. Tada su se javile sumnje da bi Hitler mogao da zatraži povratak na premijersku funkciju svog saveznika Milana Stojadinovića, predsednika Srpske radikalne stranke, koji je za vreme svog mandata stvorio čvrste prijateljske veze sa Italijom (u kojoj je na vlasti bio fašistički režim) i Nemačkom (u kojoj je na vlasti bio nacional-socijalistički režim). Krunski savet je, 6. marta 1941. godine, doneo odluku da se bivši premijer Milan Stojadinović poveri Britancima „na čuvanje“, kako ne bi imao uticaja na političke i društvene prilike u Jugoslaviji. Iako je Ustav zabranjivao progon jugoslovenskih građana iz Kraljevine Jugoslavije, Stojadinović je prognan u Grčku, 18. marta, gde su ga preuzele britanske trupe.

Nakon toga, usledilo je jugoslovensko pristupanje Trojnom paktu, a zatim i narodni protesti, koji su kulminirali u puč 27. marta, gde su oficiri zbacili Vladu Dragiše Cvetkovića i Vlatka Mačeka, kneza Pavla zbacili sa prestola, na koji je doveden maloletni Petar II Karađorđević. Deset dana kasnije, u zoru 6. aprila, Nemačka će bombardovati Beograd i druge delove Kraljevine Jugoslavije, bez objave rata.

Za vreme okupacije, neki članovi ove stranke su sarađivali sa okupatorom. Najpre je Milan Aćimović obrazovao Komesarsku upravu u koju su još ušli i Momčilo Janković i Dušan Letica.

Obnavljanje stranke

Srpska radikalna stranka je ponovo oformljena 23. januara 1990. godine, u Beogradu, ujedinjenjem nekoliko drugih političkih partija. Novi predsednik Srpske radikalne stranke bio je prof. dr Vojislav Šešelj. Obnovljena stranka će doživeti politički trijumf, tako što će u periodu od 1992. do 2000. godine biti druga, a od 2000. do 2012. godine najjača politička partija u Narodnoj skupštini. Po razjedinjenju Jugoslavije, Srpska radikalna stranka će nastaviti rad u Republici Srbiji, Republici Srpskoj, Republici Makedoniji i Crnoj Gori.

Do velikog raskola u stranci će doći 2008. godine, i Srpska radikalna stranka neće biti parlamentarna nakon parlamentarnih izbora 2012. godine.

Međutim, na parlamentarnim izborima 2016. vraća parlamentarni status i postaje treća najjača stranka u Srbiji.

Hakon izbora za narodne poslanike Srbije 2020., CPC ponovo postaje vanparlamentarna stranka.

Literatura

• Dimić, Ljubodrag (2001). Istorija srpske državnosti. 3. Novi Sad: Ogranak SANU. 
• Nadoveza, Branko (2006). Srpska radikalna Stranka Milana Stojadinovića. Beograd. 
• Petranović, Branko (1980). Istorija Jugoslavije 1918-1978. Beograd: Nolit. 
• Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918-1988. 1. Beograd: Nolit.