Драгутин Кесеровић
Из Википедија
 |
Овај чланак или поглавље не цитира изворе, тако да постоји вероватноћа да су неке информације изнете у овом чланку нетачне.
|
Драгутин Кесеровић, четнички пуковник и војвода Копаонички.
(21. новембар 1896, Пироман код Обреновца - август 1945, Београд)
[уреди] Биографија
Основну школу Кесеровић је завршио у родном Пироману, а затим је уписан у једну подофицирску школу у Београду. Из те школе отишао је у Први светски рат, заједно са још четири своја брата. Ратна срећа била је наклоњена Кесеровићима: сви су преживели рат и, овенчани славом Солунског фронта, вратили се кући. Драгутин и његов брат Милутин су остали официри. Њих двојица су из рата изашли као поручници. Осим официрског чина, Драгутин Кесеровић је из Првог светског рата донео и Медаљу за храброст "Милоша Обилића". Њега је служба одвела најпре у Невесиње, а затим у Мостар и Котор. Средином тридесетих година тражио је премештај у Србију. Тако се, 1936. године, са породицом преселио у Крушевац. Био је комадант 1. батаљона Дванаестог пешадијског пука "Цар Лазар". Непосредно уочи Другог светског рата положио је испит за мајорски чин.
У априлском рату 1941. године, батаљон мајора Драгутина Кесеровића давао је одлучан отпор немачким моторизованим јединицама на бугарској граници. У борби код села Суково 9. априла 1941. године Кесеровић је рањен у покушају да баци бомбу на један немачки тенк. Са својим пуком се повлачи према Нишу, избегава заробљавање и враћа се својој породици.
У четничку организацију Косте Пећанца приступа званично 17. априла и постаје Пећанчев делегат за Расински крај. У јуну успева да окупи десетак официра и подофицира, постављајући свој штаб на месту званом Пикет, изнад села Мали Купци, надомак Великог Јастрепца. У то време, од војводе Пећанца, Кесеровић је добио титулу "војвода Расински".
Наредних седмица мајор Кесеровић обилази копаоничка и жупска села, држи зборове, прикупља мобилизацијске спискове, као и оружје заостало иза војске поражене у априлском рату. После издајства војводе од Велућа, Радоја Милосављевића-Роде, немачка патрола га хапси на путу Александровац-Крушевац приликом повратка из штаба Косте Пећанца. На саслушању у Крушевцу, Кесеровић је рекао да је члан Пећанчеве организације, а да циљ његовог рада, наводно, није дизање устанка, већ завођење реда. На инсистирање самог Пећанца, Немци га пуштају после два дана затвора.
Средином септембра 1941, ђенерал Љуба Новаковић преноси Кесеровићу наређење Драже Михаиловића да је отпочео "општи устанак" у Шумадији нападима на све градове у којима су Немци. Кесеровићев задатак био је заузимање Крушевца, блокада Трстеника и заузимање Жупе. Он издаје наређење о мобилизацији и 21. септембра присуствује заклетви 6.000 регрута испред манастира Стрмци и на простору села Разбојна код Бруса.
У нападу на Крушевац, планираном за 23. септембар, требало је да учествује и Расински НОП одред, али је због неких неспоразума изостало његово учешће у предстојећем нападу. После напада на Крушевац, Кесеровић се са својим Расинским четничким одредом придружио опсади Краљева, где се преко мајора Радослава Ђурића ближе упознао са осталим официрима и подофицирима Михаиловићеве организације. Тих дана је и прихватио команду пуковника Михаиловића.
Како ни напад на Краљево није успео, Кесеровић се почетком новембра враћа у копаонички крај и наставља рад на организацији покрета. Први Кесеровићев задатак састојао се у формирању Расинског корпуса. Корпус је званично формиран у периоду од 1. јануара до почетка јула 1942. године, и представљао је једну од десет најачих четничких ратних јединица.
Као комнадант Расинског корпуса, Кесеровић је непрекидно водио борбе против Немаца, Бугара, љотићеваца и партизана, а крајем маја 1943. године и против Муслиманске милиције. Против његових јединица је била организована операција Копаоник, у октобру 1942, али Расински корпус се пробио из обруча и наставио са борбом.
Лета 1943. године делови Расинског корпуса нанели су тежак пораз љотићевцима код Стопање, због чега је уследила нова немачка офанзива, названа "Стифелкнехт". У акцији су учестовала два пука 297. немачке дивизије, један СС и четири бугарска батаљона.
По наређењу ђенерала Драже Михаиловића, Драгутин Кесеровић је 30. априла 1944. године унапређен у чин потпуковника и постављен за комаданта Расинско-топличке групе корпуса. Ову јединицу чинили су Расински, Топлички и Јастребачки корпус, са задатком да се супроставе партизанским дивизијама које су надирале из Босне.
Улазак Црвене армије на територију Србије утицао је на то да се Кесеровићеви одреди ангажују у заједничку борбу са трупама Црвене Армије. Прва таква акција била је ослобађање Крушевца 14. октобра 1944. године. У граду је Кесеровић дочекао енглеског поручника Евалда Крамера и совјетског пуковника Патовкина. Када су Црвеноармејци, након оштре интервенције Тита у совјетском штабу у Крајови, почели да хапсе четнике, Кесеровић се спасао бекством из Крушевца. После говора окупљеним грађанима са балкона хотела "Париз", Кесеровић се, пред совјетским официрима, изговорио да мора у тоалет. Изашао је кроз прозор тоалета и прикључио својим четницима, који су се ужурбано повлачили према Гочу, док су, под совјетском заштитом, у град улазиле партизанске јединице.
Историчари сматрају да је Кесеровићево ослобађање Крушевца било уствари у договору с Немцима, будући да је Кесеровић са својим трупама активно учествовао у немачким операцијама "Трумпф" и "Халали" јула и августа 1944. године против партизана, као и у одбрани Крушевца од напада Друге пролетерске дивизије НОВЈ 14. септембра 1944. године. Осим тога, немачки командант Групе армија "Е" у свом извештају од 11. новембра 1944. године помиње Кесеровића и његове јединице као саборце и сапутнике.
Расинско-топличка група корпуса повлачила се према Босни на јужном крилу, правцем Ивањица-Сјеница-Пријепоље-Пљевља-Калиновик, а затим према питомијем босанском северу.
Крајем 1944. године пуковник Драгутин Кесеровић командује нападом четника на партизанске снаге у Тузли. Због недостатка тешког оружја, овај напад није успео.
Међутим, после само неколико дана Кесеровићеве јединице су за Божић 1944. године, после тродневне борбе, успеле да савладају усташе у Модричи. У овом граду четници ће остати готово три месеца. Средином марта прелазе реку Босну, да би наредних месец дана остали на Вучјаку. Са ове планине, четничка главнина је 13. априла пошла у Србију, желећи да подигне устанак против комуниста. Јединице за пробој до Србије подељене су у три колоне. Пуковник Драгутин Кесеровић је био на челу десне колоне. После тачно месец дана пробоја, 13. маја 1945. године, до Србије су прво стигле јединице под Кесеровићевом командом. Било је то на ушћу Сутјеске у Дрину, испод Зеленгоре.
Остаци Кесеровићевих јединица покушали су наредних дана да пређу Дрину и наставе борбу. Кесеровић се са двадесетак људи упутио преко Јахорине и Вокшанице, да би 6. јуна поново избио на Дрину, наспрам села Јагоршница. Један подофицир се утопио у брзој реци, а он је успео да преплива. На другој обали је ухапшен и спроведен у Београд.
Суђење пуковнику Кесеровићу одржано је од 2. јула до 8. августа 1945. године у амфитеатру Правног факултету у Београду пред Војним судом 1. Армије за злочин против народа и државе. Суђено му је са још неким истакнутим војно-политичким личностима Равногорског покрета. Кесеровић се на суђењу углавном бранио изговорима да је једино радио против Немаца и да се борио као савезник. Није споменуо догађај у Крушевцу, као ни немачко-бугарске акције које су за време рата предузимене против његових одреда у Србији.
Суд је донео пресуду којом је на казну смрти стрељањем, губитком свих грађанских права и конфискацијом целокупне имовине, осудио пуковника Кесеровића због злочина против народа и државе, због помагања окупатору, због сарадње са владом Милана Недића и због непријатељске делатности против нове државе уперене на подривању новог уставног поретка, мира и безбедности.
Пуковник Кесеровић је стрељан 17.августа 1945. године негде у Београду. Место стрељања никада није објављено.
Одликован је орденом "Милоша Обилића" и орденом "Албанске споменице", док га је у Другом светском рату Краљ Петар, на предлог Врховне Команде, одликовао орденом "Карађорђеве звезде са мачевима I реда".
