Корисник:PetarM/песак1

Координате: 49° 51′ 00″ С; 24° 01′ 00″ И / 49.85° С; 24.016667° И / 49.85; 24.016667
С Википедије, слободне енциклопедије
Лавов
укр. Львів
Централни трг Ринок са старим градским палатама
Застава
Застава
Грб
Грб
Административни подаци
Држава Украјина
ОбластЛавовска област
Основан1240–1247
Становништво
Становништво‍
 — 2012.729.842 (процена)
Географске карактеристике
Координате49° 51′ 00″ С; 24° 01′ 00″ И / 49.85° С; 24.016667° И / 49.85; 24.016667
Временска зонаUTC+2 (EET), лети UTC+3 (EEST)
Апс. висина296 m
Површина182,01 km2
Лавов на карти Украјине
Лавов
Лавов
Лавов на карти Украјине
Остали подаци
ГрадоначелникАндреј Садовиј
Позивни број322
Веб-сајт
city-adm.lviv.ua

Лавов (ukr. Львів (О овој звучној датотеци украјински изговор града (помоћ·инфо)) , рус. Львов (О овој звучној датотеци руски изговор града (помоћ·инфо)), пољ. Lwów[1] (О овој звучној датотеци пољски изговор града (помоћ·инфо)), лат. Leopolis, нем. Lemberg, јидиш לעמבעריק/לעמבערג; Lemberik/Lemberg); је највећи град у западној Украјини и седми највећи град у целој Украјини са популацијом 728.350 (2016). Лавов је један од важнијих културних центара Украјине.

Град Львов је основао (по својем имену) Лав Данилович, најстарији син галичког кнеза Галиције и краља Рутеније Данила Романовича, када је основао нову столицу и пренео је из Хелма. Лавов је постала столица кнежевства Галиција-Волинија од 1272 до 1349 (био је и столица краља Русије[2]), када га заузме пољски краљ Казимир III. Тиме пољски краљ добије титулу Краљ Пољске и Русије. Од 1434 град Lwów постане регијска престолница Рутенскога војводтсва (познато и као Руско војводство), део Краљевине Пољске. Ту улогу има до прве поделе Пољске 1772. године, када град добије аустријска Хабзбуршка монархија. За време аустријске владавине, град Lemberg је престолница Краљевине Галиције и Лодомерије. За кратко време Львів 1918. постане главни град Западноукрајинске Народне Републике. Између два светска рата Lwów је центар Лавовскога војводства (пољ. Województwo lwowskie), као део Друге пољске републике. Након Другог светског рата Львів је део Украјинске Совјетске Социјалистичке Републике у Совјетском Савезу Након распада Совјетског Савеза 1991. град постане део државе Украјине.

Данас је Лавов административни центар лавовске области. Лавов је и културни центар географско-историјске покрајине Галиција. Историјски центар града има саћуване старе зграде и палате, са тлакованим улицама, који су преживели нацизам и совјетски комунизам. У граду се налази лавовски универзитет, Лавовски Политехнички институт, светско позната филхармонија, Опера и Балет Соломије Крушељницке.

У граду се налази доста културно-историјских споменика.[3] Центар Лавова је на Унесковом списку места Светске баштине у Европи. Представом Son et lumière (2006. године) празновао је 750. годишњицу постојања. 2009. град је назван културном престолницом Украјине.[4] Град је један од боље туристичко посећених локација Укрјаине.[5][6]

Етимологија имена[уреди | уреди извор]

Због богате историје града, који лежи у Галицији , где су се у историји мешали многи народи (Украјинци, Руси, Пољаци, Аустријанци, Јервеји) постоје и називи у разним језицима за име Лавов:

Географија[уреди | уреди извор]

Лавов је смештен на чворишту Лавовске висоравни, брдовитог Розточја и ниско положеног Побужја, на 70 km од границе с Пољском и 160 км од Карпата. Град лежи на брежуљцима, просечна надморска висина износи 289 m, док је брдо Високи Замак највиша висинска тачка Лавова са својих 409 м надморске висине. Са Замка је најбољи поглед на град, којег красе зелене куполе црква. Од 13. века кроз центар града је пролазила река Полтва, која је била главни транспортни канал за трговину. Од 20. века река прекривена и теће испод самог центра града (испод Опере и Трга свободе (укр. Проспект Свободи)).

Земљиште Лавова је састављено из црнице и алувијума. У граду је више од 20 градских паркова, две ботаничне баште и 16 споменика природе. Ареа града је око 182 км².

Клима[уреди | уреди извор]

Лавов има умереноконтиненталну климу (Кепенова класификација климе: Dfb) са хладним зимама и благим летом.[8] Просечна температура у јануару је −3.1 °C и 18.3 °C у јулу.[9] Просечна годишња количина падавина је 745 мм, где се максимум падавина достиже у лето.[9] Сунце годишње сија 1804 сати.[10]



Клима Лавова
Показатељ \ Месец .Јан. .Феб. .Мар. .Апр. .Мај. .Јун. .Јул. .Авг. .Сеп. .Окт. .Нов. .Дец. .Год.
Апсолутни максимум, °C (°F) 13,8
(56,8) 		17,7
(63,9) 		22,4
(72,3) 		28,9
(84) 		32,2
(90) 		33,4
(92,1) 		36,3
(97,3) 		35,6
(96,1) 		31,0
(87,8) 		25,3
(77,5) 		21,6
(70,9) 		16,5
(61,7) 		36,3
(97,3)
Максимум, °C (°F) −0,1
(31,8) 		1,3
(34,3) 		6,3
(43,3) 		13,6
(56,5) 		19,4
(66,9) 		22,0
(71,6) 		23,9
(75) 		23,5
(74,3) 		18,3
(64,9) 		12,9
(55,2) 		6,0
(42,8) 		0,9
(33,6) 		12,3
(54,1)
Просек, °C (°F) −3,1
(26,4) 		−2,2
(28) 		1,9
(35,4) 		8,3
(46,9) 		13,8
(56,8) 		16,4
(61,5) 		18,3
(64,9) 		17,7
(63,9) 		13,0
(55,4) 		8,1
(46,6) 		2,6
(36,7) 		−1,8
(28,8) 		7,8
(46)
Минимум, °C (°F) −6,1
(21) 		−5,5
(22,1) 		−1,7
(28,9) 		3,6
(38,5) 		8,4
(47,1) 		11,3
(52,3) 		13,2
(55,8) 		12,5
(54,5) 		8,4
(47,1) 		4,1
(39,4) 		−0,3
(31,5) 		−4,6
(23,7) 		3,6
(38,5)
Апсолутни минимум, °C (°F) −28,5
(−19,3) 		−29,5
(−21,1) 		−24,8
(−12,6) 		−12,1
(10,2) 		−5,0
(23) 		0,5
(32,9) 		4,5
(40,1) 		2,6
(36,7) 		−3,0
(26,6) 		−13,2
(8,2) 		−17,6
(0,3) 		−25,6
(−14,1) 		−29,5
(−21,1)
Количина падавина, mm (in) 40
(1,57) 		44
(1,73) 		45
(1,77) 		52
(2,05) 		89
(3,5) 		89
(3,5) 		96
(3,78) 		77
(3,03) 		67
(2,64) 		52
(2,05) 		49
(1,93) 		48
(1,89) 		748
(29,45)
Дани са кишом 9 9 11 14 16 17 16 14 14 14 13 11 158
Дани са снегом 17 17 11 3 0,1 0 0 0 0 1 8 15 72
Релативна влажност, % 83 81 77 69 71 74 75 76 79 80 84 85 78
Сунчани сати — месечни просек 64 79 112 188 227 238 254 222 179 148 56 37 1.804
Извор: Pogoda.ru.net,[11] NOAA (sun only 1961–1990)[10]

Историја[уреди | уреди извор]

Археолошки налази су датирали прва насеља у 5. век наше ере.[12] Прва стална насеља су била између градског хриба и реке Полтве, све до 9. века.[13] 1977. археолози су нашли налазиште гробља које је било испод православне цркве Светог Николаја.

Вероватно ја насеље било касније и део Великоморавске кнежевине (833-907). У 10. веку насеље је припало Пољанима (Мешко I) од 960. до 980. године, да би 981. године, према хроники монаха Нестора, било делом Кијевске Русије под Владимирјем Великим.

Сам град Лавов је добио име по кнезу Лаву Даниловичу (1201-1264), сину галичког кнеза Галиције и краља Рутеније Данила Романовича, који је Лавов и основао.[14] Према другој верзији, град је основао његов син, Лав Данилович.[15][16]

Монголи заузму град 1261.[17] По једним тврдњама била је срушена само тврђава на хрибу (Високи замак), по другој срушен је цео град. Наредбу за рушење града дао је монголски вођа Бурундај. Галичко-волинска хроника пише да је 1261. Бурундај говорио, ако желите мира са мном, срушите све тврђаве у граду.[18] Према неким изворима, тврђаве је уништио сам Данило Галички.[19] Након смрти Данила Галичког, Лав Данилович 1270. обнови место, тада обновљени Лавов узме за своју престолницу.[17] Лавов постане и престолница Кнежевства и касније Краљевине Галиције-Волиније.[20] Први помен града називом Лавов је из 1256. године, из галичко-волинске хронике. Град се је брзо развијао и због велике глади код Пољака, када се је преселило доста људи из Кракова.[19] Од 1280. у Галицији живи и популација Јермена, већином у граду Лавов, где имају и јерменског архиепископа.[21]


Галицијско-волињски рат[уреди | уреди извор]

За време Галицијско-волињског рата, између Краљевине Пољске и Велике кнежевине Литваније, 1340. град постане део Велике кнежевине Литваније, коме је владао војвода Димитриј Детко, под владаром Галиције и Волиње Љубартом Геминидовичем, све до 1349. године.[22] Исте године пољски краљ Казимир III напада Лавов, са циљем да заштити пољске трговце и католичко пућанство града.[23] У томе није успео и врати се са већом армијом јуна 1340. При томе уништи лавовску тврђаву.[17] Након четири недеље опсаде, спор реше мировним договором са латвијским војводом Димитријем Детком, али је договор трајао кратко време и на власти остане латвијски војвода Димитриј Детко.[23]

Пољска преузме власт над градом 1349, када почиње полонизација и католичење пућанства.[24] Литванија је опседала град и околину 1351[25]. Град, који је био вечином грађен из дрва, спаљен је 1353 од стране латвијског владара Љубарта Геминидовича.[26][27][28] Од града је остала само (од камена грађена) православна црква Светог Николаја.[29]

Пољски краљ Казимир III је на ново подигао град, окружен са зидовима, а дрвене палаче сменио је зиданима. Једна од две су саграђене за његово време.[17] [28][30] Старо рутенијско насеље постало је краковско предграђе.[28] Краљ Казимир III 1356. граду поредли магдебуршка права, тада се насели и доста Немаца (део тога су били и Јевреји-Ашкенази). Са магдебуршким правом град је сам решавао своје обавезе, са градским већом, којег су чинили богати грађани. На печату из 14. века записано је лат. S(igillum): Civitatis Lembvrgensis. За време владе краља Казимира, који је био вољени краљ сељака и обичног народа, Јеврејима су била гарантована сва права. 9. октобра 1334. подписао је закон о привилегијама, које је већ прије (1264) донео краљ Болеслав V Пјаст. Киднаповање јеврејски деца (за присилно католичко крштење и убијање Јевреја због крвних клевета, које се је тада дешавало у Европи), кажњавало се је са смртном казном, док се је за рушење јеврејских гробља строго физичко кажњавало.[31] Иако су Јевреји живели у Пољској и пре Казимира, до већег насељавања дошло је у његово време (1310-1370).

По смрти Казимира 1370. на престол дође његов нећак Лајош I Анжујски, који је 1372. предао Лавов, унутар Галиције-Волиније, рођаку и војводи Владиславу II из Опоља.[17] 1387. Галицију-Волинију заузму Краљевина Угарска, док га опет не заузмзу Пољаци под краљицом Јадвигом Пољском, која створи унију (1385) са удајом са латвијским краљем Владислава II Јагела.[17]

Као део Круне Краљевине Пољске (1385—1791)[уреди | уреди извор]

За време Круне Краљевине Пољске (1385-1791) Лавов постане административни центар Рутенијског Војводства (1434). И прије тога, пољски краљ Казимир доделио је 17. јуна 1356. граду магдебуршко право. Просперитет је био значајан, поготово због привилегија, које су дали Казимир III, краљица Јадвига и касније остали пољски владари.[17] У град су долазили Немци, Пољаци и Чеси, који су до краја 15. века били полонизовани. Град је под Пољском владавином постао католички оток између православне Рутеније.[32]

1412. град добије католичку бискупију, која је до 1375. била у граду Галич.[17] Први католички бискуп је био Пољак Јан Ржешовски. 1444 град је добио и складишно право[33], који је још повечао трговину у граду, тиме је постао и главни трговачки центар између Централне Европе и Црног мора. Град је постао један од главних тврђава Пољске и краљевски град, назив, који су имали само још Краков и Гдањск. У 17. веку био је други најбројнији град Државне заједнице Пољске и Литваније, са популацијом око 30.000

1572. насели се ђакон Иван Фјодоров, први руско-украјински печатељ књига код источних Словена. Након оснивања Православног братства (којег су помогли и украјински Козаци) град је постао центар Православља, где је отворена православна школа. 1580. ту је, у црквенословенском језику, печатен први извод комплетне Библије. Језуитски колегијум отворен је 1608. године, коме је краљ Пољско-литванске уније Јан II Казимир, 20. јануара 1661 доделио статус Академије и Универзитета.[34]

Лавов је у 17. веку доживео нападе Швеђана, Мађара[35][36], Турака[37][38], Руса и Козака.[36]

1648. војска Козака и Кримских Татара нападне Лавов. Вођа Козака, хетман Богдан Хмељницки, је захватио Високи замак на градскоме хрибу, где је убио све браниоце, али место је остало читаво збох плачања откупнине у вредности 250.000 дуката. Козаци су се тада окренули према северо-западу, у град Замошћ. Замошћ је заједно са Гдањском био један од два велика градова у Шведској инвазији са севера (Пољаци је зову пољ. Potop szwedzki (1655–1660), која је праћена устанком Козака, Руским упадом и нападом Светог римског царства. Из тог времена долази и лавовска заклетва, коју је дао пољски краљ Јан II Казимир, папском легату и нунцију Петру Видонију, 1. априла 1656., у Латинској катедрали у Лавову. Две године касније Јан Казимир одликује град Лавов за храброст и именује га у исти ред градова са историјским престолницама Пољске и Литваније, Краков и Вилњус. Исте огдине, 1658, папа Папа Александар VII именује град лат. Semper fidelis (Увек веран), за одбрану католицизма против Турско-муслиманске инвазије.

1672. град безуспешно опседају Турци. Три године касније (1675) дошло је до битке код Лавова, где Јан III Собјески победи кримскотатарско-турску војску под нуредином Сафа Гирајем и Ибрахимом Шишманом[39]. Лавов је, након кратке опсаде, први пут у Новом веку, заузет од стране Швеђана, 1704. године, под краљем Карлом XII Шведским. У 18. веку због куге умре око 10.000 грађана Лавова (40% становника).[40]

Лавов остане део Државне заједнице Пољске и Литваније до прве поделе Пољске 1772.

Хабзбуршка монархија[уреди | уреди извор]

Након поделе Државне заједнице Пољске и Литваније 1772. године, покрајине Галиција и Лодомерија припдану Хабзбуршкој монархији. Град Лавов постане престолница аустријске Краљевине Галиције и Лодомерије. У новој монархији успон града је био доста вечи. Популација је са 30.000[41] (1772) нарасла на 206.100 1910. године. Упркос томе, тај део је био доста сиромашнији од другог дела Хабсбуршке монархије.[42] Према некима, Галиција је била најсиромашнија провинца, не само Хабсбуршке монархије, веч целе Европе.[43] Код Пољака и данас постоји рек пољ. bieda galicyjska (галицијска беда). У 18. и 19. веку дошло је доста аустријанаца и немачко говорећих Чеха, који су радили у бирократским пословима. Због њих улице Лавова данас изгледају сличне Бечу-популаризација кафана.[44] 1773. почиње издаја првог часописа Gazette de Leopoli. 1784.отворен је Немачки Универзитет, који је био затворен 1805. и поново отворен 1817. године. Немачки је постао наставни језик.[44] Током 19. века аустријанци со покушали германизирати школовање и градску администрацију. Тада је било затворених доста организација која нису имала пронемачког става, све до Пролећа народа 1848, када се врате украјински и пољски језик. Због мешавине језика, изобликован је и лавовски дијалект, на којег вечином делује пољски језик. Лавов је први Европски град који је добио улићну расвету 1853. Керозинске лампе су урадили Игнаћи Лукасјевич и Јан Зех. Касније се уместо керозина (1858) користио плин (плинске лампе). 1900 град је плинске лампе надоместио са електричним сијалицама.

Либерализација и напредак аутохтоне популације у Галицији је почео након Аустро-угарска нагодба 1867, када се аустријско царство преуреди у двојну монархију-Аустроугарску. Од 1873 Галиција је била de facto аутономна провинција. Аутохтони језици (пољски, Украјински, рутенијски/русински) су били опет признати као званични. Германизација и цензорство више није било (тако) активно као прије. Иако је Галиција била под аустријским делом двојне монархије, Галицијски Сејм је имао велике привилегије и повластице, посебно у образовању, култури и локалним пословима. Популација града је брзо порасла, Лавов је заузео четврто место у Аустроугарској.[45] Подигнута су нова јавна здања у стилу Belle Époque и у стилу пољ. kamienice (зграде од бар 2 етаже грађене од опека и камена). Зграда Опере и Балета изграђена је у стилу бечке неоренесансе и са својом појавом доминира у центру града.

За време аустријске владавине, град је постао и културни центар Пољака, Украјинаца и Јевреја. Према попису из 1910. 51% становништва су били католици, 28% Јевреја и 19% украјинских гркокатолика. Лингвистички 86% грађана је за говорни језик користило пољски а 11% украјински језик.[42] Најбогатију културну заједницу су тада имали Пољаци. Неке од институција су Ossolineum, друга највећа пољска библиотека на свету, Пољска Академија уметности, Народни музеј (1908), Историјски музеј града Лавов (1891), пољско Коперниково друштво природних наука, пољско Историјско друштво, Универзитет Лавов, где је био пољски језик једини званични до 1882, Лавовско знанствено друштво, Лавовско уметничко друштво, Пољски театр и на крају и (пољска) католичка бискупија. Пољаци су у Лавову имали и полулегалне институције, које су се бориле за независност Пољака. Пољска је након три поделе била окупиарана од Аустроугарске, Прусије и Руске империје. 1908. године Јозеф Пилсудски, Владислав Сикорски, Казимир Сосновски установе Унију активне борбе. Две године касније Пољаци установе парамилитарну организацију Стрељачки клуб.

Лавов је био и место где су стварали украјински писци, као Иван Франко, Пантелејмон Кулиш и Иван Нечуј-Левицки. Град је био и за Украјинце центар културне ренесансе. Ту се је налазила највеча украјинска институција за ширење украјинске литературе-Просвита, Научни центар Тараса Шевченка, Осигураваћа компанија Дњестар, Украјински задружни покрет, у чијој згради је било смештено седиште украјинске гркокатоличке цркве.

Поред Пољака и Украјинаца, Лавов је био и средиште галицијских Јевреја, који су овде говорили јидишем. Ту је печатен и први часопис у јидишуу 1904, Lemberger Togblat.[46] Јеврејско гробље у Лавову је било отворено у 16. или 17. веку, прије тога посебно јеврејско гробље није било дозвољено. То је и највече јеврејско гробље у Галицији.

Први светски рат[уреди | уреди извор]

Лавов је био заузет у Битки за Галицију септембра 1914. од 3. и 8. руске армије Југо-западнога фронта. Лавовска тврђава је пала 3. септембра 1914.[47] Мађарски историчар Пал Келмен је описао каотично повлачење аустро-угарске војске и цивила из града.[48] Руси су владали Лавову девет месеца, све до аустро-угарског заузимања у јуну 1915. За то време Лавов је био део руске Галицијске генералне губернатуре. У граду је 27. марта 1915. био у посети и руски цар Николај. У писму жени Александри Фјодоровни написао је:

Веома леп град, који је сличан Варшави, са пуно башта и споменика, пун је војника и руског народа.

Лавов је због фронте на Карпатима много страдао за време рата, Галиција и Буковина су били главно поприште боја Руске Империје и Аустро-угарске.

Пољско-Украјински рат[уреди | уреди извор]

Након пораза Аустро-угарске монархије у Првом светском рату Лавов није био више под њиховом администрацијом. Тад је дошло до рата између два народа, која су сматрала Лавов својом територијом, Пољака и Украјинаца. Украјинци су у Лавову имали Сечеве стрелце[49], која је била под командом Украјинске Народне Републике. Лавов су разгласили за престолницу у ноћи са 31. октобра на 1. новембар 1918. Тада је град заузело 2300 украјинских Сечевих стрелаца. Почела је борба локалних Пољака против Украјинаца.[50] Пољаке су подржали и Лавовски орлови, млада, пољска милица из Лавова. Вечина Јевреја је због насилне пољске доминације над осталим мањинама подржала Украјинце (види Универзитет у Лавову). 21. новембра 1918 Пољаци су освојили град, након чега је пољска војска почела са обрачуном над Јеврејима и Украјинцима и паљевином њиховог имања. У Лавовском погрому Пољаци су убили око 340 Јевреја и Украјинаца.

Сечеви стрелци су се након тога реформирали у Украјинску галицијску армију. Град су на крају држали Пољаци, који су имали и помоћ од пољске Плаве армије[51], пољска легија, која је за време Првог светског рата служила у француској армији. Легија је била и добро опремљена са француским оружјем. Пољаци су украјинску војску у мају 1919. померили према истоку, даље из околине Лавова, до реке Збруч.

Са споразумом Савезничке комисије у Паризу, Лавов је привремено припао Пољацима, до коначне одлуке, која би дошла касније. Жртве пољско-украјинског рата су данас сахрањене на Личаковском гробљу, где леже пали Сечеви стрелци и пољски Лавовски орлови, у Варшави такође постоји споменик-гробље непознатог војника који је пао у Лавову. Касније су Пољаци са договором са Симоном Петљуром добили Лавов и део Западне Украјине у замену за помоћ у борбама против бољшевичке Црвене армије.

У августу 1920. Лавов је са северо-истока напала Црвена амрија (Прва коњичка армија) под командом Александра Јегорова. Бојеви су трајали око месец дана и 16. августа пређу реку Западни Буг. Руске снаге су додатно ојачали Црвени Козаци са 8 дивизија, након чега Руси нападну сам град. Након три дана бојева и великих губитака са обе стране руски напад је био одбијен.[52] Црвена армија се је повукла. Јозеф Пилсудски је 22. новембра 1920. граду поделио орден Virtuti Militari[53] петог разреда, који је био и у пољском грбу града.

Лавов је био коначно међународно признат[54] Пољској на Савезничкој конференцији амбасадора у марту 1923. године.[55]

Пољски међуратни период (1919—1939)[уреди | уреди извор]

За време између два светска рата Лавов је био по популацији трећи град Друге пољске републике, након Варшаве и Лођа. Град је био административна престолница Лавовког војводства. У културно-академској сфери био је други најважнији град, након Варшаве. 1920. пољски биолог Рудолф Вајгл, професор лавовског универзитета, открио је вакцину против Епидемичног пегаваца (врста тифуса).[56] Географска локација је помогла брзом развитку. Пољаци су од 1921. у граду имали Источни сајам (пољ. Targi Wschodnie). У академској години 1937-1938 било је записано 9100 студената, који су били уписани у једну од пет установа, институти, високо образовање, Лавовски унивезитет и Лавовска политехника.[57]

Док је око две трећине грађана било Пољака и говорило својим лавовским дијалектом у руралној околици вечина су били Украјинци. Упркос послератним обећањима и Уставом, којег је донео пољски Сејам 1922.[58] Пољаци нису дали Галицији аутономију, нити су установили Украјински универзитет, штавише, полонизација се је вршила даље, укидањем украјинских школа, које су постојале веч за време Аустро-угарске.[59] На Лавовском универзитету укинули су вечину украјинских одељења, па је остао само један.[60] За време Пољска, Лавов је имао око четвртину Јевреја.

За разлику од аустро-угарске владавине, када су народности Лавова имале своје културне манифестације, за пољско време Влада је ограничила украјинске и јеврејске манифестације. Украјинцима се нису допале нити пољске војне параде и комеморације, које су обележавале пољско-украјински рат. 1930. открили су и мемориални центар пољским војницима на Личаковском гробљу.


Други светски рат и Совјетска владавина[уреди | уреди извор]

Након споразума Рибентроп—Молотов Трећи рајх је ушао у Пољску 1. септембра 1939. Лавов је обкољен до 14. септембра од стране Немаца.[61] Због Нирнбершког закона око 300.000 Јевреја побегло је у источну Пољску, која је касније припала Совјетима.[62] Совјетска војска је напад према западу почела 17. септембра 1939 и град заузела 22. септембра, када се је Лавов предао Црвеној армији. Према руско-немачком пакту, источна Пољска је припала Совјетском Савезу. Назив града се променио на руски Львов, који је постао административни центар лавовске области. За време Совјетског Савеза отворили су украјинске школе, које су Пољаци затворили.[63] Према пољским подацима, неке су затворене због малог уписа (10%).[64] Променуо се је и језик наставе, са пољског на украјински.[62] Преименовао се је и Универзитет, који је добио назив Универзитет Ивана Франка. Совјети су настојали да врате Украјинцима што им је било узето за време полонизације, док су сами Пољаци постали део културне дискриминације, коју су они водили прије.[62] Пољски наставници на школама иуниверзитетима били су отпуштени. [65] Неке од Пољака и Украјинаца су преселили у гулаге у азијски део Совјетског Савеза.


Немачка окупација[уреди | уреди извор]

22. јуна 1941 нацистићка Немачка у операцији Барбароса нападне Совјетски Савез. Лавов је од Немаца заузет осам дана касније, 30. јуна 1941. Страдање грађана је почело одма након почетка операције Барбароса. Совјетски НКВД је побио затворенике (око 1000[66] ) по лавовским затворима[66], које су касније нашли припадници немачког Вермахта. Украјински националисти, који су се организовали у парамилицију, почели су масовно убијање Јевреја. Украјинци су за покоље затвореника кривили НКВД, за којег су тврдили, да га управљају Јевреји.[66] За неколико дана побијено је између 4000 до 10.000 Јевреја. Симон Визентал је у извешћу написао, да је три дана до долазка Немаца у Лавов веч убијено 5000-6000 Јевреја.[66]

Са напредујућом немачком војском били су и украјински националисти Степан Бандера и Јарослав Стецко.[67] 3. августа руководиоци ОУН Хитлеру напишу писмо у вези спајања Галиције у Генерално губернаторство. 30. јуна Јарослав Стецко у Лавову актом разгласи независност Украјине, која је била у пакту са нацистичком Немачком.[68] Украјинци су то урадили без пристанка Немачке, којима би квазинезависна држава више сметала, па је 15. септембра 1941. ухапсила лидере покрета. Степан Бандера је био затоврен у кућни притвор, прво у Кракову и касније у Берлину, одакле је водио Организацију украјинских националиста.[69][70]

Хитлер није подржао акт украјинске независноти, поготово због брзог успеха немачке војске, па се средином септембра 1941 отказао се од украјинске марионете. Тако је 12. септембра члановима украјинске ОУН (Јарослав Стецко, Степан Бандера и министрар спољних послова Владимир Стахов) слао немачког официра задуженог за питање Украјине, Ханса Коха. Састанак, који је био у Берлину, није уродио плодом, јер су Украјинци одбили да повуку акт о независности. Након три дана Јарослав Стецко је био ухапшен и одведен у берлински затвор Александарплац, а 24. јануара 1942. премештен је, као политички затвореник, у логор Захсенхаузен.

Након пораза Нацизма, Јарослав Стецко и Степан Бандера живе у немачком граду Минхен, где су и покопани.


Познати људи[уреди | уреди извор]

  • Катарина Лагно, шаховски велемајстор (светска првакиња у брзом и блиц шаху)
  • сестре Ана и Марија Музичук, шаховски велемајстори
  • Катарина Лагно
    Катарина Лагно
  • Ана Музичук
    Ана Музичук
  • Марија Музичук
    Марија Музичук
  1. ^ стари назив: Królewskie Stołeczne Miasto Lwów (Краљевска столица Лавов)
  2. ^ Perfecky, George A. (1973). The Galician-Volynian Chronicle. Munich: Wilhelm Fink Verlag. OCLC 902306
  3. ^ http://www.meest-tour.com/index.php?id=17
  4. ^ http://www.bbc.com/ukrainian/entertainment/story/2009/04/090428_lviv_culture_oh.shtml
  5. ^ http://kava.lviv.ua/page.php?name=news&ArticleID=519&
  6. ^ http://kava.lviv.ua/page.php?name=news&ArticleID=519&
  7. ^ стари назив: Królewskie Stołeczne Miasto Lwów (Краљевска столица Лавов)
  8. ^ Kottek, M.; J. Grieser; C. Beck; B. Rudolf; F. Rubel (2006). "World Map of the Köppen-Geiger climate classification updated" (PDF). Meteorol. Z. 15 (3): 259–263. doi:10.1127/0941-2948/2006/0130 Retrieved 24 August 2012.
  9. ^ а б "Pogoda.ru.net" (in Russian). Weather and Climate (Погода и климат). May 2011. Retrieved 17 April 2013.
  10. ^ а б "L'vov (Lviv) Climate Normals 1961–1990". National Oceanic and Atmospheric Administration.
  11. ^ „Pogoda.ru.net” (на језику: руски). Weather and Climate (Погода и климат). Приступљено 17. 04. 2013. 
  12. ^ Я. Ісаєвич, М. Литвин, Ф. Стеблій / Iсторія Львова. У трьох томах (History of Lviv in Three Volumes). Львів : Центр Європи, – Т. 1, p7. 2006. ISBN 978-966-7022-59-4.
  13. ^ Antoni Schneider, Badania i poszukiwania archeologiczne w Galicji w ostatnich latach, Przegląd Archeologiczny, R.1.: 1876, z.1, s. 16–22; Oleksij Onysymowyć Ratyć, Drevnorus'ki materiały z rozkopok 1955–56 rr. na Zamkovij hori u L'vovi, Materiały i Doslidżennja z Archeologii Prykarpatt'ja i Vołyni 1961, t. 3, s. 115–127 [in:] Łukasz Walczy, Początki Lwowa w świetle najnowszych badań [in:] Lwów wśród nas, cz. 2, 2006, s. 20–21.
  14. ^ Orest Subtelny. (1988) Ukraine: A History. Toronto: University of Toronto Press, p62
  15. ^ Дудикевич Б. К., Івасюта М. К., Ковальчак Г. І. Львів // Історія міст і сіл Української РСР. — К.: Українська радянська енциклопедія, 1968. — Т. 14. Львівська область. — С. 52—53.
  16. ^ Ісаєвич Я. Д. Львів // Енциклопедія історії України. — К.: Наукова думка, 2009. — Т. 6. — С. 321.
  17. ^ а б в г д ђ е ж Meyers Konversations-Lexikon. 6th edition, vol. 12, Leipzig and Vienna . 1908. стр. 397-398.
  18. ^ Basil Dmytryshyn . Medieval Russia: a source book, 850-170. Holt, Rinehart and Winston. 1991. ISBN 978-0-03-033422-1. Retrieved 29 January 2011.
  19. ^ а б Universal-Lexikon der Gegenwart und Vergangenheit (edited by H. A. Pierer). 2nd edition, vol. 17, Altenburg (1843). стр. 343–344.Works related to Universal Lexikon der Gegenwart und Vergangenheit at Wikisource
  20. ^ B.V. Melnyk, Vulytsiamy starovynnoho Lvova, Vyd-vo "Svit" (Old Lviv Streets). 2001. ISBN 966-603-048-9. стр. 173.
  21. ^ Allgemeine Enzyklopädie der Wissenschaft und Künste, edited by Johann Samuel Ersch and Johann Gottfried Gruber. Vol. 5, Leipzig (1820). стр. 358, footnote 18 (in German).
  22. ^ Dobson, Richard Barrie; Walford, Michael Lapidge; English translation by Adrian . Andre Vauchez ; in conjunction with Barrie, ed. Encyclopedia of the Middle Ages. . Chicago: Routledge. 2000. pp. 879. ISBN 978-1-57958-282-1. 
  23. ^ а б Rowell, C. S. (1994). Lithuania Ascending: A Pagan Empire Within East-Central Europe, 1295-1345. Cambridge Studies in Medieval Life and Thought: Fourth Series. . Cambridge University Press. 1340. pp. 266–269. ISBN 978-0-521-45011-9. 
  24. ^ Jacob Caro: Geschichte Polens. Vol. 2, Gotha (1863). стр. 286 (PDF књига )
  25. ^ Peter Jackson. The Mongols and the West. . Routledge. 2005. pp. 210. 
  26. ^ Jerzy Wyrozumski et al. Dzieje Polski Piastowskiej: VIIIw.-1370. Fogra. 1999. стр. 327.
  27. ^ Feliks Markowski. "Niski zamek we Lwowie". Kwartalnik architektury i urbanistyki. 17/3. PAN. 1972. стр. 180.
  28. ^ а б в Maria & Kazimierz Piechotka. "The Synagogues of Lwow". The Jews of Poland. Vol. 2. Jagiellonian University. 1992. стр. 252.
  29. ^ "St. Nicholas Church — Lviv Ukraine tourist guide"
  30. ^ Harry S. Ashmore. "Lviv". Encyclopædia Britannica. 1961. стр. 509.
  31. ^ In Poland, a Jewish Revival Thrives—Minus Jews". New York Times. 12 July 2007. Probably about 70 percent of the world's European Jews, or Ashkenazi, can trace their ancestry to Poland — thanks to a 14th-century king, Casimir III, the Great, who drew Jewish settlers from across Europe with his vow to protect them as "people of the king",
  32. ^ Jerzy Lukowski, Hubert Zawadzki. A Concise History of Poland. . Cambridge University Press. 2006. pp. 32. 
  33. ^ Скадишно право су углавном имали градови-луке. Трговци који су пролазили кроз тај град, приморани су да на пар дана изложе своје продукте на продају (углавном 3 дана). Тако је град имало право да уместо транзита робе постане место продаје.
  34. ^ Језуити у Украјини (језик: енглески)
  35. ^ Cathal J. Nolan. Wars of the Age of Louis XIV, 1650–1715: An Encyclopaedia of Global Warfare and Civilization. . ABC-CLIO. 2008. pp. 332, 368. 
  36. ^ а б Tony Jaques. Dictionary of Battles and Sieges: A Guide to 8,500 Battles from Antiquity through the Twenty-First Century, Vol. 3. Greenwood Publishing Group. 2007. стр. 608, 895, 951.
  37. ^ Francis Ludwig Carsten. The New Cambridge Modern History: The Ascendancy of France, 1648–88. . Cambridge University Press. 1961. pp. 512. 
  38. ^ Jerzy Lukowski, Hubert Zawadzki. A Concise History of Poland. . Cambridge University Press. 2001. pp. 81. . . Cambridge University Press. 2001. pp. 81. 
  39. ^ паша Ибрахим Шишман родом је из Почитеља (БиХ), где и данас стоји његова џамија
  40. ^ Karl-Erik Frandsen. The Last Plague in the Baltic Region, 1709–1713. . Museum Tuseulanum Press. 2010. pp. 20. 
  41. ^ Tertius Chandler. . Four Thousand Years of Urban Growth: A Historical Census. Lewiston, New York. . Edwin Mellon Press. 
  42. ^ а б New International Encyclopedia, Volume 13. Lemberg . 1915. стр. 760.
  43. ^ И у данашње време Галиција и Западна Украјина су сиромашнији делови државе
  44. ^ а б Chris Hann, Paul R. Magocsi.(2005). Galicia: Multicultured Land. Toronto. . University of Toronto Press. 1987. pp. 193. 
  45. ^ цензус 1910.
  46. ^ Paul Robert Magocsi. . Galicia: a Multicultured Land. Toronto. . University of Toronto Press. 2005. pp. 12. –15
  47. ^ Военный энциклопедический словарь. М., Военное издательство, 1984.
  48. ^ 03 September 1914 – The Fall Of Lemberg
  49. ^ Сечеви стрелци су установљени 1914 за време Аустро-угарске и борили су се у њеној војсци
  50. ^ Timothy Snyder, The Reconstruction of Nations: Poland, Ukraine, Lithuania, Belarus, 1569–1999. . Yale University Press. 2003. , pp. 158
  51. ^ име су добили по плавој боји француских униформа
  52. ^ Norman Davies, White Eagle, Red star. Polish-Soviet War
  53. ^ Војна врлина
  54. ^ на конференци Амбасадора је била представљена Британија, Италија, Француска и Јапан, док је САД била као посматрач, јер није била део Версајског споразума. Руса није било на конференци, као не и на Версајском споразуму, због Брест-литовског мира
  55. ^ Text in League of Nations Treaty Series, vol. 15. стр. 260-265.
  56. ^ Waclaw Szybalski, "The genius of Rudolf Stefan Weigl (1883 – 1957), a Lvovian microbe hunter and breeder" In memoriam. McArdle Laboratory for Cancer Research, University of Wisconsin, Madison WI 53705, USA
  57. ^ Mały Rocznik Statystyczny 1939 (Polish statistical yearbook of 1939), Central Statistical Office (Poland), Warsaw, 1939.
  58. ^ Ustawa z dnia 26 września 1922 r. o zasadach powszechnego samorządu wojewódzkiego, a w szczególności województwa lwowskiego, tarnopolskiego i stanisławowskiego
  59. ^ Magosci, R. (1996). A History of Ukraine. Toronto. . University of Toronto Press. 
  60. ^ Subtelny, Orest (1988). Ukraine: A History. Toronto. . University of Toronto Press. 
  61. ^ Robert M. Kennedy, The German Campaign in Poland . Major Infantry United States Army DEPARTMENT OF THE ARMY DC 1956.
  62. ^ а б в Piotrowski, Tadeusz (1998). Poland's Holocaust. Ukrainian collaboration. McFarland. стр. 201–202. ISBN 978-0-7864-0371-4
  63. ^ Ukraine: A Concise Encyclopedia, Volume I (1963). Edited by Volodymyr Kubiyovych. Toronto. . University of Toronto Press. 1939. pp. 831. –833 and pp. 872–874
  64. ^ Bureau of Statistics, 1931 Census of Poland, Miasto Lwow, table 10: Ludnosc-Population. стр. 11. Wikimedia Commons.
  65. ^ Paul Robert Magocsi. (1996). A History of Ukraine. Toronto. . University of Toronto Press. 
  66. ^ а б в г "Lviv massacre". Alfreddezayas.com. Retrieved 3 May 2012.
  67. ^ Украïнське державотворення. Акт 30 червня 1941. С. 77; ЦДАВОВ. Ф. 3833. Оп. 1. Д. 12. Л. 10.
  68. ^ Exhibit USA-144 (Document 1030-PS) IMT Vol III pp. 356
  69. ^ В подписанном Стецько немецком переводе текста фрагмент с «истреблением», «экстерминацией» и «ассимиляцией» опущен, а последнее предложение выглядит следующим образом: «Я придерживаюсь мнения, что в борьбе с евреями на Украине следует использовать немецкие методы». — Karel Berkhoff, Marco Carynnyk. The Organization of Ukrainian Nationalists and Its Attitude toward Germans and Jews: Iaroslav Stets’ko’s 1941 Zhyttiepys // Harvard Ukrainian Studies. — Vol. 23 . — Nr. 3/4. — PP. 149—184. — PP. 152—153, 162, 167.
  70. ^ Дюков А. Р. Второстепенный враг. ОУН, УПА и решение „еврейского вопроса“. Монография / Послесл. Ю.Шевцова. — М.: Regnum, 2008. — 152 с. — 2000 экз. —. 1999. ISBN 978-5-91150-028-3. Цитата на pp. 16.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:PetarM/песак1&oldid=21956450”