Портал:Антички Рим/Биографија/архива
Изабрани чланци [уреди извор]
Јануар[уреди извор]
Тит Флавије Веспазијан (лат. Titus Flavius Vespasianus, касније, као цар, Caesar Vespasianus Augustus), био је римски цар од 69. до 79. године. Рођен је 17. новембра 9. године у граду Фалакрина, а умро је као римски цар 23. јуна 79. године. Владавину је започео као последњи владар у години четири цара.
Веспазијан је био први владар из династије Флавијеваца. Током своје десетогодишње власти, Веспазијан је политички и финансијски успео да стабилизује прилике у Римском царству. Веспазијан важи за једног од најважнијх царева, заједно са Октавијаном Августом и Трајаном.
Веспазијанов отац Флавије Сабин потицао је из витешког сталежа, а не сенаторског, чији су припадници имали прилике да добију највише службе како у доба Републике, тако и у доба Римског царства. Веспазијан је тако био први цар који није припадао сенаторском сталежу. Но, један брат његове мајке је успео да постане сенатор.
Веспазијан и његов брат Тит Флавије Сабин били су први чланови њихове фамилије који су постали сенатори. Веспазијан је под Тиберијем постао војни трибун. Касније је био квестор, а под Калигулом постао је претор са четрдесет година.
Фебруар[уреди извор]
Констанције I Хлор (31. март око 250 — 25. јул 306) је био један од тетрарха, цар-савладар на Западу Римског царства oд 293. дo 306. Потекао је из Илирика по свему судећи од незнатних родитеља.
Посветивши се каријери, Констанције је постао намесник Далмације, а затим и преторијски префект Галије. Могуће је да се вођен амбицијом развео од прве супруге Јелене, ћерке гостионичара и оженио Максимијановом пасторком Теодором. У цезара је уведен 293, а на управу су му поверене Галија и Британија. У ствари, морао је прво да се обрачуна са узурпаторима Караузијем и Алектом који су господарили његовим доменом; за то му је требало је три године.
Када су 305. абдицирали Диоклецијан и Максимијан, у складу са процедуром Галерију и Констанцију су додељена овлашћења августа. Међутим, убрзо по повлачењу старије двојице показало се да је нарушен склад. Иако млађи, Галерије је изгледа био у предности чим је могао да одреди цезаре. Штавише, Констанцијев син Константин налазио се на његовом двору као талац. Тек је навала варвара у Британији омогућила Констанцију повратак његовог сина, и тако су њих двојица 306. одбили Пикте и Скоте.
Март[уреди извор]
Гај Аурелије Валерије Диоклецијан (лат. Gaius Aurelius Valerius Diocletianus) је био римски цар. Родом је из Далмације (Диоклеја, близу Салоне - данашњег Солина), а поријеклом је из сељачке породице. Уздигао се од обичног војника до војног заповједника у Мезији, заповедника царске телесне гарде и сенатора па све до конзула. Послије смрти Нумеријана (у време дубоких економских, политичких и војних тешкоћа) војници су га прогласили за цара 285. године. Идуће године именовао је свог пријатеља Максимијана август-ом и савладаром предавши му на управу западни део царства. Осигуравши границе државе на Еуфрату и у Сирији, узео је 293. себи за савладара и цезара Галерија којег је оженио својом кћерком Валеријом. Истовремено је и Максимијан за свог савладара и цезара прогласио Констанција I Хлора.
Тиме је у држави проведена тетрархија:
- Диоклецијан је непосредно управљао азијским делом државе, Тракијом и Египтом;
- Галерије Балканским полуострвом и Подунављем;
- Максимијан Италијом, Рецијом, Хиспанијом и Африком, а
- Констанције Галијом и Британијом.
Април[уреди извор]
Флавије Валерије Аурелије Константин Август (лат. Flavius Valerius Aurelius Constantinus Augustus), познатији као Константин I Велики (306-337), је био римски цар. Као реформатор спровео је читав низ важних реформи на пољу администрације и војске које су оснажиле Римско царство, уздрмано великом кризом 3. века. Као први римски владар који је прихватио хришћанство, дотад веру прогоњене мањине, Константин је покренуо христијанизацију Царства и узрастање хришћанства у доминатну веру тадашњег цивилизованог света. Отпочињањем христијанизације Царства, као и оснивањем Константинопоља, Константин је ударио темеље будућем Византијском царству. Као први хришћански цар, велики добротвор и ктитор хришћанске цркве, Константин је након смрти канонизован, а у православним црквама, укључујући и Српску православну цркву, поштује се као светац и „равноапостолни цар“.
Константин се родио између 271. и 273. године, 27. фебруара, у римском граду Наису (Naissus) тј. данашњем Нишу, у провинцији Горња Мезија (Moesia Superior). Отац му је био Констанције Хлор, у то време римски официр високог ранга, а мајка Јелена, жена скромног порекла, по некима гостионичарева кћи. Пошто су Констанције и Јелена припадали различитим друштвеним класама, највероватније је да су живели у конкубинату, јединој врсти брака могућној супружницима непомирљивог друштвеног порекла.
Мај[уреди извор]
Марко Јуније Брут (лат. Marcus Iunius Brutus; 85. п. н. е. — 42. п. н. е.), такође познат и као Квинт Сервилије Кепион Брут (лат. Quintus Servilius Caepio Brutus) је био римски сенатор при крају Римске републике. Наводно је потомак Луција Јунија Брута, који је предводио протеривање краљева из Рима и био конзул прве године републике. На почетку своје каријере, Брут је био припадник оптимата против Првог тријумвирата Гаја Јулија Цезара, Гнеја Помпеја и Марка Краса. На почетку грађанског рата између, стао је на Помпејеву страну, међутим после Цезарове победе код Дирахија и Фарсала 48. п. н. е. предао се Цезару. Заједно са Гајем Касијем Лонгином и Децимом Брутом, био је организатор атентата на Цезара 15. марта 44. п. н. е. После пораза, које су доживеле трупе којима је командовао заједно са Лонгином, код Филипа у Грчкој 42. п. н. е. извршио је самоубиство.
Његов отац Марко Јуније Брут старији, римски политичар убијен је 78. п. н. е. по Помпејовом наређењу, јер се умешао у Лепидову побуну, па је одгој поверен Марку Порцију Катону, полубрату његове мајке Сервилије (из породице Сервилија Ахала). Касније га је усвојио мајчин рођак Квинт Сервилије Кепион па је себи, њему у част, Марко Јуније додао имену и презиме Кепион. Сервилија је била и Цезарова љубавница па су се јавила и нека нагађања да му је прави отац управо Цезар, али то није потврђено.
Јуни[уреди извор]
Луције Корнелије Сула Феликс (138. п. н. е. - 78. п. н. е.), римски заповедник и диктатор. Сула потиче из патрицијске породице Корнелија.
Отац му је био сиромашан а мајка умрла у детињству. Да би се спасио од пропасти његов отац се оженио са богатом блудницом Клитумном с којом је живео до смрти. Након смрти испољила се скривена љубав Клитумне према Сули. Уз то у кућу се уселила и грчка ослобођеница Никопола. Тамна страна Сулине личности изашла је на видело. Сула је неколико година водио раскалашан и неморалан живот. Иначе ишли су толико у неморал да су спавали у истом кревету све троје. Сула је имао још једну страст према дечацима те је истовремено био и у везама са дечацима. Након што се Никопола отровала и оставила велико богатсво Сули, Сула је пожелео да уђе у сенат и да напредује у државном апарату. Зато је убио Клитумну која је тестаментом све оставила Сули. Одлучује да напусти неморалан живот и жени се млађом ћерком Гаја Јулија Цезара (деде чувеног Цезара)- Јулилом и на тај начин постаје пашеног Гају Марију који је био ожењен Старијом Цезаровом ћерком. Помоћу Гаја Марија улази у сенат а затим постаје његов квестор и добар сарадник и пријатељ.
Сула је суделовао у Југуртином рату као квестор Гаја Марија, а у Савезничком рату као легат где је победио Кимбре и Тевтонце.
Јули[уреди извор]
Марко Антоније (лат: Marcus Antonius, рођ. 86.- 83. год.- умро 30. године п. н. е.) био је римски државник и војсковођа. Антоније је остао упамћен као пре свега као једна од водећих личности у време последње фазе грађанских ратова у Риму која се завршила управо његовим поразом у бици код Акцијума и успостављањем Августовог принципата. Антонијева љубавна веза са краљицом Египта, Клеопатром доцније ће постати предмет инспирације за бројне уметнике.
Антоније је рођен између 86. и 83. године п. н. е. као најстарији син Марка Антонија Критског (Creticus) и Цезарове рођаке Јулије. Отац му је умро недуго након што су га Крићани тешко поразили 74. године, тако да је на Јулију Антонију пало да подиже њихова три сина: Марка, Луција и Гаја. Антонијева мајка се убрзо преудала за Публија Корнелија Лентула Суру, али је 63. године остала и без другог супруга пошто је Сура погубљен као учесник у Каталининој завери. По каснијој традицији, Марко Антоније је растао без родитељског ауторитета и врло рано се одао различитим пороцима попут коцкања и опијања. Да би избегао своје поверенике отишао је у Атину на студије реторике. Ту је ступио у службу римског намесника Сирије Аула Габинија (57.-55.) са којим је учествовао у ратовима на Истоку. Антоније је пратио Габинија у походима у Јудеји, где је подржан јерусалимски првосвештеник Антипатер (отац Ирода Великог) против легитимне династије Хазмонеја, и у Египту, где су римске трупе омогућиле да се на краљевски престо врати Птолемеј XII Аулет. Приликом свог првог боравка у Египту 55. године, Антоније је посетио Александрију и први пут видео краљеву ћеркицу Клеопатру, тада девојчицу од око 14 година.
Август[уреди извор]
.JPG)
Гај Јулије Цезар, (лат. Gaius Iulius Caesar; Рим, 13. јул 100. п. н. е. — Рим, 15. март 44. п. н. е.), римски војсковођа, политичар и писац.
Најславнији римски војсковођа, Цезар је бројним војним победама знатно проширио утицај и власт Рима. Победивши Помпеја у грађанском рату од 46. п. н. е. завладао је као диктатор. Његова диктатура означава крај врховне владавине Сената у Риму и почетак Царства. Римска република је више од петнаест година после Цезарове смрти, 27. п. н. е. и формално постала Римско царство.
Цезар је потицао из угледне патрицијске породице Јулијеваца. У доба цара Октавијана, који је наследио Цезара и постао први римски цар, у епу Енејида Публије Вергилије Марон велича Јулијевце повезујући их са легендарним тројанским јунаком Енејом.
Цезар је добио за оно време врхунско образовање с неизбежним путовањем у Грчку где је учио говорништво. Био је нећак вође популара Гаја Марија. Гај Марије је 88. п. н. е. започео грађански рат са Луцијем Корнелијем Сулом. Марије је умро 86. п. н. е. Године 84. п. н. е. Цезар се оженио Корнелијом, ћерком Цине, Маријевог сарадника и народног трибуна. Када је Сула 82. п. н. е. постао апсолутни диктатор наредио је Цезару да се разведе. Овај је то одбио и отишао из Рима. Цезарови пријатељи су га саветовали да се не враћа због ризика проскрипције. Молбе рођака и пријатеља, како нам преноси Плутарх, спасиле су га смрти. Цезар се пријавио у римску војску и отишао у Малу Азију. Иако му је Сула формално опростио и помиловао га, Цезар се није враћао у Рим до Сулине смрти, 78. п. н. е.
По повратку у Рим Цезар почиње радити као адвокат. На тој функцији истакао се као жесток критичар и противник корупције код политичара. Цезар је путовао на острво Родос како би усавршио реторику код славног говорника Аполонија Мола. На путу су га заробили гусари.
Септембар[уреди извор]
Луције Сергије Катилина (лат. Lucius Sergius Catilina, 108. п. н. е. - 62. п. н. е.) био је римски политичар, најпознатији по свом покушају да 63. п. н. е. насилно сруши Римску Републику, односно завери чије је раскринкавање описао Цицерон.
Катилина је рођен у патрицијској породици Сергијеваца, једној од најстаријих и најугледнијих у Риму. У Катилинино доба, утицај Сергијеваца је, међутим, био значајно опао, тако да је последњи Сергијевац за конзула изабран још 380. п. н. е.
Катилина је пажњу на себе први пут скренуо у Савезничком рату, истакавши се године 89. п. н. е. као официр у војсци Помпеја Страбона. Када су 80-тих година п. н. е. Римом завладали популари, Катилина се накратко повукао из политике. Када је Сула други пут марширао на Рим Катилина се прикључио оптиматима. 70-тих година п. н. е. је служио у провинцијама, а пажњу јавности је поновно привукао године 73. п. н. е. када је оптужен за љубавну везу с весталском девицом по имену Фабија. Катилина је ослобођен оптужбе након што је вођа оптимата Квинт Лутације Катул сведочио у његову корист.
Године 68. п. н. е. је изабран за претора, а потом је две године служио у Африци. При повратку се надметао за конзула, али му је тадашњи конзул Луције Волкације Тул поништио кандидатуру због оптужби за проневеру од стране провинцијске делегације. Катилина је следеће године ослобођен оптужби на суђењу где га је бранио конзул Луције Манлије Торкват.
Октобар[уреди извор]
Ромул (лат. Romulus) и Рем (лат. Remus) су, по римској митологији браћа близанци, синови бога рата Марса и весталке Реје Силвије, оснивачи Рима, а Ромул је био и први римски краљ.
Тројански јунак Енеја је после пада Троје дуго лутао по свету, и напокон је своје уточиште пронашао у Италији, у Лацију, где је основао град Албу Лонгу.
После смрти Енеја, Алба Лонгом су владали његови потомци, а када је на престо дошао Енејев потомак Нумитор, са престола га је свргнуо брат Амулије. По преузимању престола, Амулије је убио Нумиторовог сина, а његову кћерку Реа Силвију послао у храм богиње кућног огњишта Весте. Амулије је Реа Силвију поставио за „весталку“ - свештеницу Весте, јер је знао да се „весталке“ не смеју удавати, па ће Нумитор остати без потомака који би једном могли затражити право на престо Алба Лонге.
И мада је Реа Силвија била свештеница у њу се заљубио бог рата Марс, и она му је ускоро родила близанце - Ромула и Рема. Када је краљ Амулије сазнао шта се догодило, бојећи се да ће му браћа, када одрасту, одузети власт, наредио је своме робу да близанце баци у реку Тибар. Ромула и Рема је роб ставио у корпу и спустио у реку, али је вода, корпу са браћом избацила на обалу реке, у подножју Палатина, једног од седам брежуљака. У близини обале је била вучица Мартиа - Марсова вучица која је данас симбол града Рима - и чувши плач деце дошла је и нахранила их је својим млеком.
Новембар[уреди извор]
Амијан Марцелин' (лат. Ammianus Marcellinus, рођ. између 325.-335. год.-умро око 400. год.) био је римски официр хеленског порекла и историчар. Његова Историја (Res Gestae= буквално Историјски подвизи ), написана на латинском језику, иако само делимично сачувана, представља најзнаменитије дело римске историографије после Тацитових, а уједно је и последње велико дело античке историографије.
О животу Амијана Марцелина знамо готово искључиво захваљујући аутобиографским подацима из његове историје. Родио се највероватнији у сиријској метрополи Антиохији, негде између 325. и 335. године. Може се само претпоставити да је био из породице која је припадала градској аристократији - куријалима (curiales), чије интересе речито заступа у неколико случајева. Захваљујући друштвеном положају и породичном богатству, Амијан се вероватно школовао у родном граду који је у то време био чувен по својим реторским школама и традицијама античке паганске учености. Касније је изгледа био кореспондент са учитељем беседништва Либанијем, једним од најчувенијих паганских интелектуалаца 4. века.
Као младић Амијан је постао члан елитног гардијског одреда протектора (protectores domestici), из кога су регрутовани будући официри, па и цареви (Диоклецијан и Јовијан). У саставу јединице Амијан је 353. год био у пратњи Урсицина, заповедника римске коњице на Истоку (magister equitum Orientalis) чији се штаб налазио у Низибису, важној тврђави истуреној према Персији. Када је 354. сумњичави Констанције II уклонио цезара Гала, свог представника на Истоку и синовца, и Урсицин је позван у Милано да се оправда пред царем.
Децембар[уреди извор]
_Tiberius_Portrait_of_the_%27Imperium_Maius%27_type_in_Museo_Archeologico_Nazionale.jpg)
Луције Елије Сејан (лат. Lucius Aelius Seianus, рођ. 20. године п. н. е. - убијен 18. октобра 31. године) био је префект преторијанске гарде и у једном периоду владавине римског цара Тиберија био је de facto владар Римског царства.
Сејан је рођен у етрурском граду Волсинију у породици Луција Сеја Страбона. Страбон је пореклом био из коњаничког сталежа и Август му је поверио положај преторијанског префекта. Страбонов син је доцније адоптиран у престижнији род Елија и од тада је био познат као Елије Сејан.
Након Тиберијевог ступања на престо 14. године наше ере Страбон је обезбедио да се за другог префекта преторијанаца именује његов син Сејан. Наредне године Страбон је послат у Египат да преузме положај тамашњег намесника, док је Сејан остао једини заповедник преторијанаца. То је био први куриозитет који је најавио будући ток његове каријере.
Тиберијев син Друз Млађи је преминуо 23. године и након тога је Сејан и дефинитивно постао најутицајнија личност на царском двору. Успео је да наговори већ времешног цара да дозволи трајно стационирање преторијанаца у Риму. Гарда је пре тога била раштркана по околним италским градовима и њен долазак у Рим је ју је учинио још важнијим политичким фактором. Наравно, тиме је преторијански префект, Сејан у овом случају, задобио још већу моћ.