Удружење земаља Југоисточне Азије

С Википедије, слободне енциклопедије

Удружење земаља Југоисточне Азије
СЕАТО флаг
Застава СЕАТО-а
Мапа СЕАТО чланица, који су означени плавом бојом.
СкраћеницаСЕАТО
Основана8. септембар 1954
Датум оснивања8. септембар 1954
Датум гашења30. јун 1977
ТипМеђувладина војна алијанса
СедиштеБангкок, Тајланд
Подручје деловањаЈугоисточна Азија
Чланови
8 држава

Земље које нису биле чланови, али су биле под СЕАТО заштитом
2 статес
Службени језици6 језика (енглески, урду, тајски, филипински, шпански и француски)

Удружење земаља Југоисточне Азије (енгл. Southeast Asia Treaty Organization, SEATO) била је међународна организација за колективну одбрану у Југоисточној Азији формирана путем Уговора о колективној одбрани југоисточне Азије, или Манилског пакта, потписаног у септембру 1954.

Првенствено створен да блокира даље комунистичко ширење у југоисточној Азији, СЕАТО се генерално сматра неуспехом, јер су унутрашњи сукоби и спорови ометали општу употребу СЕАТО-ове војске; међутим, културно-образовни програми које је финансио СЕАТО оставили су дуготрајне ефекте у Југоисточној Азији. СЕАТО је распуштен 30. јуна 1977, након што су многи чланови изгубили интересовање и повукли се.

Порекло и структура[уреди | уреди извор]

А пицтуре оф а феw СЕАТО натион леадерс ин Манила ин 1966
Лидери дела СЕАТО држава испред зграде Конгреса у Манили, чији је домаћин био филипински председник Фердинанд Маркос 24. октобра 1966.

Уговор о колективној одбрани југоисточне Азије, или Манилски пакт, потписан је 8. септембра 1954. у Манили,[1] као део америчке Труманове доктрине о стварању антикомунистичких билатералних и колективних уговора о одбрани.[2] Ови уговори и споразуми имали су за циљ стварање савеза који би зауздали комунистичке силе (комунистичку Кину, у случају СЕАТО-а).[3] Сматрало се да је ову политику у великој мери развио амерички дипломата и совјетски стручњак Џорџ Фрост Кенан. Државни секретар председника Двајта D. Ајзенхауера Џон Фостер Далс (1953–1959) сматра се покретачком снагом која је стајала иза стварања СЕАТО-а, чиме је проширен концепт антикомунистичке колективне одбране на југоисточну Азију.[1] Тадашњи потпредседник Ричард Никон залагао се за азијски еквивалент Северноатлантског савеза (НАТО) по повратку са свог азијског путовања крајем 1953. године,[4] и НАТО је био модел за нову организацију, са намером да се координирају војне снага сваке чланице како би се обезбедила колективна одбрана држава чланица.[5]

Организација са седиштем у Бангкоку, створена је 1955. године на првом састанку Савета министара успостављем уговора. Далсова преференција да се организација назове „МанПац” није усвојена. Организационо је на челу СЕАТО-а био генерални секретар, чија је канцеларија створена 1957. године на састанку у Канбери,[6][7] са представничким саветом држава чланица и међународним особљем. Такође су били присутни одбори за економију, безбедност и информације.[7] Први генерални секретар СЕАТО-а био је Поте Сарасин, тајландски дипломата и политичар који је служио као тајландски амбасадор у САД између 1952. и 1957. године,[8][9] и као премијер Тајланда од септембра 1957. до 1. јануара 1958.[10]

За разлику од НАТО алијансе, СЕАТО није имао заједничке команде са сталним снагама.[11] Осим тога, СЕАТО-ов респонсни протокол у случају да комунизам почне да представља „заједничку опасност” за државе чланице био је нејасан и неефикасан, иако је чланство у СЕАТО савезу пружило оправдање за велику америчку војну интервенцију у региону током Вијетнамског рата (1955–1975).[12]

Чланство[уреди | уреди извор]

Пицтуре оф тхе 1966 СЕАТО цонференце ин Манила
СЕАТО конференција у Манили 1966.

Упркос свом имену, СЕАТО је углавном обухватао земље смештене ван региона, али било са интересом за регион, било за саму организацију. То су биле Аустралија (која је администрирала Папу Нову Гвинеју), Француска (која се недавно одрекла Француске Индокине), Нови Зеланд, Пакистан (укључујући Источни Пакистан, сада Бангладеш), Филипини, Тајланд, Уједињено Краљевство (које је администрирало Хонгконг, Северни Борнео и Саравак) и Сједињене Државе.[11]

Филипини и Тајланд су биле једине земље Југоисточне Азије које су стварно учествовале у организацији. Они су делили блиске везе са Сједињеним Државама, посебно Филипини, и суочавали су се са почетим комунистичким побунама против сопствених влада.[13] Тајланд је постао члан након открића новоосноване „Тајландске аутономне регије” (Аутономна префектура Сишуангбана Дај) у Јунану (на југозападу Кине) - те су се очигледно осећали угроженом потенцијалном кинеском комунистичком субверзијом на свој територији.[14] Друге регионалне земље попут Бурме и Индонезије биле су много више посвећене домаћој унутрашњој стабилности, него било каквим комунистичким претњама,[13] и стога су одбили да се придруже.[15] Малезија (укључујући Сингапур) такође је одлучила да формално не учествује, мада је редовно обавештавана о кључним догађајима због своје блиске везе са Уједињеним Краљевством.[13]

Државе новоформиране из Француске Индокине (Северни Вијетнам, Јужни Вијетнам, Камбоџа и Лаос) биле су спречене да учествују у било којој међународној војној алијанси као резултат Женевских споразума потписаних 20. јула исте године, којим се закључује крај Првог индокинеског рата.[16] Међутим, с дуготрајном претњом која је долазила из комунистичког Северног Вијетнама и могућношћу ефекта домина при чему би се Индокина претвора у комунистички фронт, СЕАТО је ове земље ставио под своју заштиту - акт који се сматрао једним од главних оправдања за САД учешће у Вијетнамском рату.[17] Камбоџа је међутим одбила заштиту 1956. године.[18]

Већина чланова СЕАТО-а није била лоцирана у Југоисточној Азији. У Аустралији и Новом Зеланду, СЕАТО је сматран организацијом која је прихватљивија од АНЗУС-а - колективне одбрамбене организације са САД-ом.[19] Уједињено Краљевство и Француска су се придружиле делом због дуго одржаваних колонија у региону, а делом због забринутости због развоја догађаја у Индокини. I на крају, али не и најмање важно, САД су Југоисточну Азију схватиле као кључну границу за геополитику Хладног рата, и стога су сматрале да је успостављање СЕАТО-а неопходно за његову политику задржавања током Хладног рата.[13]

Све у свему, чланство је одражавало комбинацију антикомунистичких западних држава и таквих држава у југоисточној Азији средином 1950-их. Уједињено Краљевство, Француска и Сједињене Државе, које су се придружиле након што је Амерички сенат ратификовао уговор са 82–1 гласова,[20] представљале су најјаче западне силе.[21] Канада је такође разматрала придруживање, али је одлучено да то не учини како би се концентрисала на своје одговорности у НАТО-у.[17]

Културни ефекти[уреди | уреди извор]

А пицтуре оф а У.С. постаге стамп беаринг тхе СЕАТО емблем
Поштанска марка САД-а из 1960. за СЕАТО.

Поред заједничке војне обуке, државе чланице СЕАТО-а радиле су на побољшању међусобних социјалних и економских питања.[22] Такве активности надгледао је СЕАТО-ов Комитет за информације, културу, образовање и радне активности, и показало се да су то неки од највећих успеха СЕАТО-а.[22] Године 1959, први генерални секретар СЕАТО-а, Поте Сарасин, створио је СЕАТО дипломски инжењерски факултет (у данашње време Азијски технолошки институт) на Тајланду за обуку инжењера.[8] СЕАТО је такође спонзирао стварање Центра за развој наставника у Бангкоку, као и Тајландску војно-техничку школу за обуку, која је нудила техничке програме за надзорнике и раднике.[23] СЕАТО-ов пројекат квалификованог рада (СЛП) створио је занатске установе за обуку, посебно на Тајланду, где је успостављена деведесет и једна радионица за обуку.[23]

СЕАТО је такође обезбедио финансирање истраживања и грантове у пољопривреди и медицини.[24] Године 1959, СЕАТО је основао Истраживачку лабораторију за колеру у Бангкоку, касније успостављајући другу Истраживачку лабораторију за колеру у Даки у Бангладешу.[24] Лабораторија у Даки убрзо је постала водећа светска установа за истраживање колере, а касније је преименована у Међународни центар за истраживање дијареје, Бангладеш.[25] СЕАТО се такође поспешивао поље књижевности, и оформљена је додела СЕАТО награде за књижевност, која се додељује писцима из држава чланица.[26]

Критика и распуштање[уреди | уреди извор]

Иако је државни секретар Далс сматрао СЕАТО кључним елементом америчке спољне политике у Азији, историчари су Манилски пакт сматрали неуспехом, а пакт се ретко помиње у историјским књигама.[1] На Женевској конференцији 1954. о Индокини, Сср Џејмс Кејбл, дипломата и поморски стратег,[27] описао је СЕАТО као „смоквин лист за голотињу америчке политике”, наводећи Манилски пакт као „зоолошки врт папирних тигрова“.[1]

Консеквентно, појавила су се питања распуштања организације. Пакистан се повукао 1972. године, након што се источни Пакистан одвојио и постао Бангладеш 16. децембра 1971.[7] Француска је повукла финансијску подршку 1975. године,[11] и СЕАТО-ово веће сагласило се са поступним укидањем организације.[28] Након последње вежбе 20. фебруара 1976. године, организација је формално распуштена 30. јуна 1977.[11][29]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г Франклин 2006, стр. 1
  2. ^ Јиллсон 2009, стр. 439
  3. ^ Оои 2004, стр. 338–339
  4. ^ Ниxон Алоне, бy Ралпх де Толедано, пп. 173–74
  5. ^ Боyер ет ал. 2007, стр. 836
  6. ^ Франклин 2006, стр. 184
  7. ^ а б в Паге 2003, стр. 548
  8. ^ а б Франклин 2006, стр. 186
  9. ^ Wеинер 2008, стр. 351
  10. ^ „Хисторy оф Тхаи Приме Министерс”. Роyал Тхаи Говернмент. Архивирано из оригинала 26. 4. 2011. г. Приступљено 22. 4. 2011. 
  11. ^ а б в г Енцyцлопæдиа Британница (Индиа) 2000, стр. 60
  12. ^ Мага 2010
  13. ^ а б в г „Соутхеаст Асиа Треатy Организатион (СЕАТО), 1954”. Оффице оф тхе Хисториан. У.С. Департмент оф Стате. Архивирано из оригинала 7. 10. 2012. г. Приступљено 3. 10. 2012. 
  14. ^ УС ПСБ, 1953 Унитед Статес Псyцхологицал Студиес Боард (УС ПСБ). (1953). УС Псyцхологицал Стратегy Басед он Тхаиланд, 14 Септембер. Децлассифиед Доцументс Референце Сyстем, 1994, 000556–000557, WХ 120.
  15. ^ Нехру Хас Алтернативе То СЕАТО. (5 Аугуст 1954). Тхе Сyднеy Морнинг Хералд (НСW: 1842–1954), п. 1. Ретриевед 3 Оцтобер 2012.
  16. ^ „Милестонес: 1953–1960 – Оффице оф тхе Хисториан”. хисторy.стате.гов. Архивирано из оригинала 07. 10. 2012. г. Приступљено 2019-03-14. 
  17. ^ а б Блаxланд 2006, стр. 138
  18. ^ Гренвилле 2001, стр. 366
  19. ^ W. Брандс, Јр., Хенрy (мај 1987). „Фром АНЗУС то СЕАТО: Унитед Статес Стратегиц Полицy тоwардс Аустралиа анд Неw Зеаланд, 1952–1954”. Тхе Интернатионал Хисторy Ревиеw. Но. 2. 9: 250—270. дои:10.1080/07075332.1987.9640442. 
  20. ^ Хеарден 1990, стр. 46
  21. ^ Тарлинг 1992, стр. 604
  22. ^ а б Франклин 2006, стр. 183
  23. ^ а б Франклин 2006, стр. 188
  24. ^ а б Франклин 2006, стр. 189
  25. ^ Франклин 2006, стр. 189–190
  26. ^ Боонкхацхорн, Трислипа. „Литерарy Трендс анд Литерарy Промотионс ин Тхаиланд”. Архивирано из оригинала 18. 06. 2022. г. Приступљено 24. 4. 2011. 
  27. ^ „Сир Јамес Цабле”. www.телеграпх.цо.ук. Телеграпх Медиа Гроуп. 13. 10. 2001. Приступљено 29. 3. 2011. 
  28. ^ „Тхаи гивен мандате то диссолве СЕАТО”. Тхе Монтреал Газетте. 25. 9. 1975. Приступљено 8. 7. 2012. 
  29. ^ „Тхаиланд” (ПДФ). Армy Логистицс Университy. Унитед Статес Армy. Архивирано из оригинала (ПДФ) 2. 5. 2014. г. Приступљено 6. 7. 2012. „Деспите тхе диссолутион оф тхе СЕАТО ин 1977, тхе Манила Пацт ремаинс ин форце анд, тогетхер wитх тхе Тханат-Руск цоммуниqуé оф 1962, цонститутес тхе басис оф У.С. сецуритy цоммитментс то Тхаиланд.” 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Удружење земаља Југоисточне Азије на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Udruženje_zemalja_Jugoistočne_Azije&oldid=27677339”