Divizija Herman Gering

1. padobransko-oklopna divizija Herman Gering (njem. Fallschirm-Panzer-Division 1. Hermann Göring) je bila oklopna divizija njemačkog Luftvafea. Divizija Herman Gering se borila u Francuskoj, sjevernoj Africi, Siciliji, Italiji i na Istočnom frontu tokom Drugog svjetskog rata. Divizija je nastala 1933. kao policijska jedinica veličine bataljona. Tokom vremena prerasla je u puk, brigadu, diviziju i na kraju je 1. maja 1944 spojena sa 2. padobransko-pancergrenadirskom divizijom Herman Gering da bi se obrazovao oklopni korpus pod imenom Rajshmaršal. Predala se sovjetskoj armiji 8. maja 1945. kod Drezdena.

Njen kadar je u početku regrutovan od dobrovoljaca iz nacističkih organizacija, kao što je Hitlerova omladina, a kasnije je dobijao pojačanja iz Armije (naročito oklopne jedinice) i regrute iz Luftvafea.

U okviru nemačkih oružanih snaga od 1933. g. postojala je 'elitna' jedinica - bila je to Regiment „General Göring“. Od skromne policijska jedinice od 400 ljudi odanih idejama nacionalsocijalizma pa preko Puka „General Gering“ sa početak rata i Oklopnog padobranskog korpusa „Herman Gering“ sa kraja rata, to je bila jedina samostalna oklopna jedinica u sastavu Luftvafea. Zbog neustrašivosti i srčanosti njenih pripadnika ova jedinica nekoliko puta je bila gotovo zbrisana ali se svaki put iznova obnavljala i dizala iz pepela.

Formiranje

Nastanak ove jedinice povezan je usponom Adolfa Hitlera i dolaskom nacionalsocijalista na vlast. U februaru 1933. godine za ministra Unutrašnjih poslova Pruske, Hitler postavlja svog bliskog saradnika od najranijih dana – kapetana Hermana Geringa, vazduhoplovnog asa iz Prvog svetskog rata. Taj položaj mu daje kontrolu nad Pruskom Državnom Policijom i čin generala. Gering odmah po dolasku na položaj već 25. februara 1933. godine formira specijalnu jedinicu od proverenih članova odanih nacionalsocijalističkim idejama jačine bataljona od oko 400 ljudi pod komandom majora Valtera Vekea (nem. Walther Wecke). Jedinica je nosila naziv „Policijski bataljon specijalane namene Veke“ (nem. „Polizei-Abteilung zbV Wecke“) i prvi zadatak joj je bio borba protiv dobro naoružanih komunističkih ćelija u Berlinu. U julu 1933. godine jedinica menja ime u „Državna policijska grupa Veke“ (nem. „Landespolizeigruppe Wecke“) a ubrzo nakon toga jedinica dobija ime svog tvorca - „Landespolizeigruppe General Göring“. Pod Geringovim nadzorom jedinica jača i narasta pa u aprilu 1935. godine dobija status puka (nem. Regiment) pa shodno tome menja ponovo ime, ovaj put u puk „General Gering“ (nem. „Regiment General Göring“). Puk dobija i novog komandanta – policijskog potpukovnika Fridriha Vilhelma Jakobia (nem. Fridrich Wilhelm Jakoby).

Samo dve godine od dolaska Hitlera na vlast 1935. godine nastalo je Nemačko ratno vazduhoplovstvo – Luftvafe (nem. Luftwaffe) koje je bilo svojevrsna nacionalsocijalistička kreacija a samo šest meseci od svog osnivanja puk „General Gering“ biva prebačen u Luftvafe. Ovo prebacivanje je i logično s' obzirom da na čelo vazduhoplovstva dolazi osnivač jedinice ali ono je i posledica prelaska svih policijskih jedinica pod kontrolu Hajnrih Himlera šefa SS-a sa kojim Gering nije imao dobar odnos.

U momentu prelaska u Luftvafe sledeći logičan korak puka bio je formiranje jednog padobranskog bataljona. Iz svih jedinica puka ljudstvo se dobrovoljno javljalo u I. lovački bataljon. Krajem 1937. godine broj dobrovoljaca je toliko narastao da nije više bilo mesta u prvom bataljonu pa je od viška ljudstva i 15. pionirske čete formiran novi 4. padobranski stereljački bataljon (nem. IV. Fallschirmschutzen-Bataillone) koji je brojao oko 600 pripadnika. Ovaj bataljon učestvuje tokom „Anšlusa“ Austrije 13. marta kada je vazdušnim putem prebačen na aerodrom Grac. Već u aprilu 1938. godine bataljon biva izuzet iz puka „General Gering“ i upućen na specijalističku obuku u Stendal, i on će činiti jezgro buduće prve padobranske jedinice Luftvafea – Prvog padobranskog puka (nem. I./Fallschirmjager-Regiment 1.).

Da bi neko postao pripadnik puka „General Gering“ morao je da zadovolji naviše psiho-fizičke kriterijume. Morao je da ima između 18 i 25 godina, da bude visok najmanje 1,68m, da je nemački građanin, sposoban za vojnu službu, fizički u izuzetnoj kondiciji, da može da dokaže svoje Arijevsko poreklo, da je neoženjen, neosuđivan i ni pod kakvim krivičnim gonjenejm i da otvoreno podržava nacionalsocijalizam. Ovi zahtevi su bili istovetni kao i za prijem u Vafen-SS i pešadijki puk Velika Nemačka. Po otpočinjaju rata nov uslov je bio da se potpiše ugovor na minimum 12 godina službe. Svi ovi kriterijumi su se kako je rat odmicao snižavali i najvažnije je bilo popuniti sve veće gubitke pa su se neki pripadnici drugih službi u okviru Luftvafea i bez njihove saglasnosti prekomandovani u Geringovu jedinicu. Puk je bio smešten u novoj kasarni Berlin-Rajnikendorf (nem. Berlin-Reinickendorf). Ova kasarna, izgrađena pod ličnim nadzorom Geringa u blizini Berlina smatrana je za najbolju u Evropi, bolju čak i od škole Vafen-SS oficira Bad-Tojlc (nem. Bad-Tolz) koja je opet važila za najmoderniju tada. Kompleks je obuhvatao 120 zgrada – gimnastičke hale, otvorene i zatvorene bazene, učionice, objekti za smeštaj i obavljanje razne druge aktivnosti. Na ulicama Berlina pripadnici puka poznavali su se po belim rombovima na kragni i sa belim ivicama kao i po traci ušivenoj na rukavu sa natpisom „General Göring“ a kasnije „Hermann Göring“. Vojnici puka učestvovali su u mnogim vojnim paradama kojima je Berlin obilovao tih predratnih godina, davali su stražu ispred glavnog Geringovog štaba tj. štaba Luftvafea. Smena straže obavljana je ceremonijalno i pompezno uz pukovski orkestar. Kao njegova lična zaštita, pripadnici puka - njegova sopstvena vojska, obezbeđivali su i njegovo raskošno imanje „Karinhal“ (nazvano tako u čast njegove pokojne prve supruge).

Delovi puka „General Gering“ učestvovali su u “Anšlusa” Austrije - već pomenuti padobranci 4. bataljona su nekoliko sedmica bili stacionirani u Bečkom Novom Mestu, zatim u okupaciji Sudetske oblasti i ulasku u Prag, gde jedno vreme obezbeđuju izuzetno važnu fabruku “Škoda”. U samo predvečerje rata puk je dosta narastao, prevashodno sa novim jedinicama protivavionske artiljerije tzv. Flakovi.

Napad na Poljsku i Norvešku

Tokom napada na Poljsku samo je mali deo puka „General Gering“ učestvovali u borbi. Veći deo puka ostao je u Berlinu pružajući protivavionsku odbranu Glavnog štaba Luftvafea. U proleće 1940. godine delovi puka pomereni su na holandsku granicu čekajući invaziju na Francusku. Jedan deo puka pod komandom kapetana Klugea u sastavi jedna pešadijska četa, jedna samohodna Flak-baterija lakih topova 20mm i četa motociklista učestvovala je u zazimanju radio stanice i aerodroma u Esbjergu kao i obezbeđenju obale kod Jilanda tokom napada na Dansku. Delovi ove jedinice morem su prebačeni u Norvešku do Osla gde sa drugim jedinicama armije napreduju i zauzimanju Trondhajm a kasnije se probijaju ka severu i Arktičkom krugu gde zauzimaju luke Bode i veoma strateški važan Narvik u saradnju sa Planinskim lovcima (nem. Gebirgsjager).

Bitka na Zapadu 1940. g.

Nakon Norveške kampanje borbena grupa kapetana Klugea vratila se u Berlin. Tokom maja i juna puk je podeljen na više manjih borbenih grupa koje su pripojene oklopnim i drugih jedinica kako bi sa njima učestvovali u borbenim dejstvima. Posebnu efikasnost pokazali u Flak topovi od 88mm u protivoklopnoj borbi. Delovi puka prešli su reku Mezu, prošli kroz Holandiju i ušli u istočni deo Belgije. Vodili su žestoke borbe tokom prelaza Albert kanala kao i tokom uspešnog zauzimanja Brisela pre nego što su grad uspele da zauzmu francuske trupe. U borbama u Francuskoj zabeležena je epizoda vredna pažnje – sukob u Flandriji, gde su se kod Mormal šume sukobili francuski tenkovi i Flakovi 88mm i gde se borba odvijala na i razdaljinama od svega nekoliko metara. Počast puku „General Gering“ ukazana je dodelom uloge počasne straže tokom potpisivanja Francuske kapitulacije u Kompjenjskoj šumi 21. juna 1940. godine. Nakon uspešno završene kampanje na Zapadu, delovi puka „General Gering“ neko vreme su proveli na protivavionskim položajima na obali Lamanš kao i protivavionskom prstenu oko Pariza da bi se krajem 1940. vratili u Berlin.

Istočni front 1941. g.

Tokom Balkanske kampanje - napada na Kraljevinu Grčku (operacija „Marita“) i Kraljevinu Jugoslaviju (operacija „Direktiva 25“) - puk se nalazio u Rumuniji, gde je čekao priključenje 12. armiji i bio u rezervi čekajući napad na SSSR. Tokom tog perioda, iako puk nije bio borbrno angažovan, učestvovao je u protivavionskoj odbrani strateški važnih rumunskih nafntnih polja u Ploeštiju. U momentu otpočinjanja napada na Sovjetski Savez (operacija „Barbarosa“) puk se nalazio u blizini reke Bug na liniji razgraničenja nemačke i sovjetske okupacione zone u Poljskoj, na južnom sektoru operacije. Puk je bio u sastavu 2. Flak korpusa i deo 1. oklopne grupe (nem. Panzergruppe 1) ranije oklopna grupa fon Klajst). Boreći se rame uz rame sa 11. oklopnom divizijom puk „General Gering“ učestvije u početnim uspešnim prodorima kroz sovjetsku odbranu i u napredovanju ka mestu Raciečov gde ponovo do izražaja dolaze Flakovi od 88mm u protivoklopnoj borbi. Zatim su dalje napredovali ka Dubnu, a tokom izuzetno teških i krvavih borbi koje su se vodile tokom okruženja i zauzimanja Kijeva i Brjanska, puk trpi osetne gubitke ali još jednom potvrđujući visoku borbenu reputaciju kao jedna čvrsta i uporna jedinica. Krajem 1941. godine puk „General Gering“ povučen je u Nemačku na oporovak i popunu gubitaka. U međuvremenu novoformirani 2. pešadijski jurišni bataljon, koji je obučen i opremljen šalje se na Istočni front. Ovaj bataljon krajem septembra 1941. god. u teškim borbama oko Juhnova i aerodroma Anišovo-Gorodišta biva desetkovana i primoran je da se i on povuče u Nemačku. I pored velikih gubitaka po podacima iz oktobra 1941. godine borbeni učinak puka izgleda impozantno. Od leta do oktobra uništen je 161 avion, 324 tenka, 167 artiljerijskih oruđa, 45 bunkera i 530 mitraljeskih gnezda i zarobljeno 11.000 sovjetskih vojnika. Po povratku u Nemačku protivavionski delovi puka jedno vreme učestvuju u protivavionskoj odbrani Minhena da bi nakon toga ponovo bili prebačeni u okolinu Pariza gde se nalazila i glavnina puka i tamo ostaju do proleća 1942. godine.

Francuska i Tunis 1942—1943. g.

U maju 1942. godine dolazio do nove reorganizacije puka „General Gering“ koji se pretvara u Brigadu „Herman Gering“ (nem. Brigade Hermann Göring) na čelu sa general-majorom Paulom Konratom (nem. Paul Conrath) i u tom periodu vrši okupacione dužnosti u Francuskoj. U oktobru te godine, U oktobru, 1942. g. dok se brigada popunjavala u Bretanji, usled stalnog priliva dobrovoljaca iz regrutnih centara u Nemačkoj, Francuskoj i Holandiji među kojima je bilo i preko 5000 pripadnika padobranskih jedinica kao i ostaci 5. padobranskog puka – (nem. Fallschirmjager Regiment 5) koji je skoro bio destkovan tokom borbi za zauzimanje Krita 1941. godine odlučeno je da se još jednom izmeni formacijski sastav ove jedinice, ovaj put do nivoa divizije. Tako nastaje Divizija „Herman Gering“ (nem. Divisione „Hermann Göring“). Centar u Utrehtu od bataljona narasta na veličinu puka i postaje centar za prijem i oporovak ranjenih pripadnika divizije koji su otpušteni iz bolnice ali nisu još uvek bili spremni za povratak u borbene jedinice. Formiranje raznih delova divizje vršeno je na brojnim lokacijama u Francuskoj, Holandiji i skladištima puka u Berlinu. Divizija je ustrojena prema organizaciji armijskih oklopnih divizija ali i pored velikog priliva ljudstva, u vreme iskrcavanja saveznika u severnoj Africi, broj pripadnika nije bio ni blizu potrebnog broja. Mesečno je preko 1500 pripadnika divizije odlazilo na obuku u oklopne armijske jedinice kako bi postali tzv. „Luftvafe panceri“ dok je u isto vreme gotovo isti broj iskusnih tenkovskih posada - pripadnika armijskih oklopnih jedinica - dolazilo u diviziju „Herman Gering“. Inače, sva oklopna i ostala oprema i oruđa sem protivavionskih topova divizija je dobijala je od armije, uključujući i instruktore, podoficire i oficire.

U momentu iskrcavanja Saveznika u Severnoj Africi 8. novembar 1942. godine) nemačke trupe ušle su i okupirale teritoriju Višijeve Francuske a sa njima i divizija „Herman Gering“. Glavnina divizije biva smeštana u području Mon de Marsana i okolinu Bordoa, neke od jedinica divizije koje su prošle obuku ali su nedovoljno popunjene ljudstvom i opremom bivaju prebačene u južnu Francusku Italiju, najvećim delom u okolinu Napulja - u područje Santa Maria - gde pružaju protivavionsku zaštitu.

U isto vreme kada je počelo popunjavanje novog Lovačkog puka „Herman Gering“ sa bivšim pripadnicima 5. padobranskog puka dolazi do njihovog izuzimanja iz divizije i direktnog prebacivanja u severnu Afriku kako bi se priključili 10. oklopnoj diviziji u Tunisu. Još uvek nekompletna divizija „Herman Gering“ morala je tokom februara i marta 1943. godine da u delovima bude prebačena u Tunis. Trupama divizije Herman Gering prebačenim u Tunis komandovao je pukovnik Šmid, koji je ubrzo poton bio unapređen u general-majora. Po njemu je ova jedinica nazvana „Borbena grupa Šmid“ ili samo „Grupa Šmid“ (nem. „Kamfgruppe/Gruppe Schmid“). Ovu borbenu grupu činile su tri podgrupe kao npr. „Borbena grupa Funk“ sa 1. bataljonom lovačkog puka „Herman Gering“ (nem. I./Jager-Regt „Hermann Göring“) koja je štitila južni bok u napadu na Međez el Bab tokom 20. i 21. aprila 1943. god.). „Borbena grupa Šmid“ koja je u svom sastavu imala između 7.000 i 11.000 pripadnika bila je podeljena na više delova i nalazila se u sastavu veće formacije - „Korpusgruppe Weber“ gde učestvuje u ofanzivi snaga Osovine od 26. februara do 15. marta 1943. godine. Delovi divizije „Herman Gering“ koji su bili u sklopu „Borbene grupa Šmid“ koja su se nalazili u Tunisu bili su: dva batoljona lovačkog puka, tri bataljona iz mehanizovanih pukova, dva bataljona iz protivavionskog artiljerijskog puk, dva bataljona iz oklopnog puka, iziđački bataljon, inžinjerijski bataljon, bataljon veze i medicinski bataljon.

U borbama sa britanskim, američkim i frnacuskim trupama pripadnici „Herman Gering“ divizije pokazale su izuzetan „elan, borbeni duh i hrabrost u žestokim sukobima“, što je više puta isticano u saopštenjima Vrhovne komande Vermahta tokom aprila 1943. g. Ipak kao i ostatak nemačkih i italijanskih trupa tako su i pripadnici „Herman Gering“ divizije pali u zarobljeništvo nakon kapitulacije snaga Osovine 12. maja 1943.1943. godine. Među zarobljenim pripadnicima divizije nalazilu su se i najiskusniji veterani koji su u diviziji još od prvih dana. Oko 400 pripadnika divizije „Herman Gering“ poginulo je tokom borbi na tlu Afrike. Pred sami slom, general-major Šmid sa svojim štabom po hitnom naređenju lično Rahsmaršala Geringa uspeo je na vreme da se izvuče i dokopa italijanskog tla.

Sicilija 1943. g.

Nakon uspešnog izvlačenja komandnog kadra u Italiju pristupilo se organizaciji nove divizije koja je praktično prestala da postoji. Manji delovi divizije nalazili su se u okolini Napulja i čekali su da budu prebačeni u Severenu Afriku, no kako se to nije dogodilo zbog sloma Osovine u Africi na brzinu su ove snage, uz zamenski puk iz Utrehta kao od ljudstva iz centara u Francuskoj i Nemačkoj formirana nova formacija dok je tehnika nadoknađena od strane armijskih divizija. Očekujući predstojeću invaziju na Siciliju Vrhovna komanda Vermahta počela je tokom juna sa prebacivanjem trupa u blizinu Sicilije kao i na samo ostrvo. Među tim snagama nalazila se i divizija „Herman Gering“ ali sada pod novim imenom i formacijskim sastavom – Oklopna divizija „Herman Gering“ (nem. 'Panzer-Divisione „Hermann Göring“') koja postepeno prikupila u okolini Kaltađirone (ital. Caltagirona).

Savezničko iskrcavanje na Siciliju pod šifrovanim nazivom „Operacija Haski“ (engl. „Operation Husky“), najveća vazdušno-pomorska desantna operacija do tada, otpočela je u noći između 9. i 10. jula 1943. godine. Na ostrvo su napadale dve savezničke armije - 8. britanska i 7. američka - sa 12 divizija kao i neke i dodatne jedinice - samostalna brigada, puk Rendžera, komandosi... Ostrvo je branila italijanska 6. armija sa još dve nemačke divizije - ukupno 12 divizija. Nemačke divizije bile su 15. oklopno-mehanizovana - veoma izuzetne borbene gotovosti i oklopna „Herman Gering“ - veoma dobre reputacije ali sa još uvek nedovoljno obučenim ljudstvom sa oko 70.000 vojnika, dok je ukupan broj sa Italijanima bio oko 300.000 hiljada vojnika. Saveznici su se bez većih problema iskrcali i uspešno počeli da proširuju mostobrane. Amerikanci su već nakon dva dana imali 100.000 zarobljenih italijanskih vojnika koji su jedva čekali priliku da se nekome predaju i da okončaju svoju agoniju. Britanci su imali teži zadatak jer su na svom putu naišli na nemačke trupe. Feldmaršalu Keselringu, glavnom komandantu nemačkih trupa u Italiji već nakon nekoliko dana bilo je jasno da je Sicilija izgubljena i pored pristizanja novih nemačkih snaga - delova 29. oklopno-mehanizovane divizije iz Italije i 1. padobranske divizije iz Francuske jer su se italijanske trupe sve slabije borile dok je pritisak Saveznika bio sve jači ka severoistoku ostrva i gradu Mesini.

U ranu zoru 11. jula general-major Konrat poveo je oklopne i mehanizoane delove svoje divizije „Herman Gering“ u protivnapad na američke trupe iskrcane u luci Đela (ital. Gela). Prethodnog dana zajednički nemačko-italijanski napad je usled neusklađenosti, uspešno odbijen od strane američke 1. pešadijske divizije i dva elitna bataljona Rendžera uz odlučujuću ulogu „“protivtenkovskih topova kao i brodske artiljerije koja je sa krstarica i razarača iz zaliva Đela davala uragansku vatrenu podršku iskrcanim trupama. Kako su Italijani prvog dana oštetili pristanište američke trupe su bile lišene podrške tenkova koji još uvek nisu bili iskrcani. Na desnom krilu nemačkog protivnapada nalazio se 2. oklopni bataljon (nem. II./Panzer-Regt „Hermann Göring“) sa oko 60 srednjih tenkova Pancer III i Pancer IV je naprosto pregazio 2. bataljon 26. pešadijskog puka iz sastava 1. pešadijske divizije, koji se zajedno sa delovima 3. bataljona morao polvačiti prema moru. general-major Konrat se nalazio na čelu centralne kolone koju je predvodio 1. oklopni bataljon sa 21 srednjim tenkom Pancer III i Pancer IV uz podršku teške artiljerije. Ova kolona uspeva da slomi otpor i natera na povlačenje 2. i delove 1. bataljona 16. pešadijske divizije. Na nemačkom levom krilu nalazio su se trupe mehanizovanog puk „Herman Gering“ uz podršku 2. čete 504. teškog oklopnog bataljona (nem. 2./sPzAbt 504) sa 17 tenkova tipa Pancer VI Tigar I koja je bila pridodata oklopnoj diviziji „Herman Gering“. Ove snage su probile liniju 180. pukovske borbene grupe 45. pešadijske divizije, prešle preko Bjaco (ital. Biazzo) grebena, zauzevši komandno mesto borbene grupe.

Već u 09.30 časova američke trupe povlačile su se na svim položajima ispred luke Đela. General Paton došao je na obalu i davao podršku inžinjercima u popravci pristaništa jer su tenkovi, koji su čekali na iskrcavanje bili preko potrebni. Postojeće američke trupe i tek iskrcani 32. artiljerijski bataljon raspoređeni su na poslednje odbrambene položaje na peščanim dinama, na samom vrhu invazione plaže. Svoje konačne položaje zauzeli su 41. oklopno-pešadijski puk i 18. pukovska borbena grupa. Američki tenkovi M4 „Šerman“ su konačno iskrcani ali su se zaglavili u mekom pesku. Uz gubitke koje trpela od žestoke artiljerijske vatre sa krstarica USS „Savana“ i „Bojsi“ kao i sa razarača „Glenon“ pripadnici divizije „Herman Gering“ gurali su i dalje napred. U 11.00 časova bitka dostiže vrhunac, artiljerijska podrška sa brodova prestaje zbog male razdaljine između zaraćenih strana, delovi američke 16. pešadijske divizije se povlače na zadnje odbrambene položaje a borbe su vodili i izolovani delovi američke 1. pešadijske i padobranci 82. vazdušno-desantne divizije u brdima oko luke Đela. Trupe general-majora Konrata našle su se na manje od 2 km od luke kada su konačno zaustavljene snažnom artiljerijskom vatrom 32. artiljerijskog bataljona, 16. artiljerijske čete, teške artiljerije 18. pukovske borbene grupe i 41. oklopno-pešadijskog puka uz četiri tenka „Šerman“ koji su konačno uspeli da se dokopaju čvrstog tla. Nakon uništenih i oštećenih desetina nemačkih tenkova, snage oklopne divizije „Herman Gering“ pokolebale su se i počele su da se povlače što je otvorilo prostor za dejstvo topova od 150 mm sa krstarice USS „Bojsi“ koji su samo ubrzali povlačenje. Od ukupno 17 tenkova Tigar I na Siciliji tokom napada na saveznički mostobran kod Đela izgubljeno je oko deset tenkova a ostatak je izubljen tokom borbi u julu u avgustu, sem jednog - broj 222 - koji je pokvaren prevučen preko Mesinskog moreuza ali je i on kasnije uništen i ostavljen u Kalabriji jer nije mogao da se popravi.

I pored poraza na Sicilija i intenzovnog savezničkog bombardovanja i granatiranja luke u Mesini nemačke trupe uspele su da izvuku preko Mesinskog moreuza gotovo svo ljudstvo i najveći deo teške opreme - što je zaista izvanredan uspeh. Oklopna divizija „Herman Gering“ povukla se poslednja, vodeći zaštitne borbe i praveći odstupnicu ostatku trupa. Bitka je okončana ulaskom saveznika u razrušenu Mesinu 17. avgusta 1943. godine. General Dvajt Ajzenhauer napisao je u svojim posleratnim memoarima je da „tokom celog rata nije sreo kvalitetnije protivničke jedinice od onih koji su branili Siciliju“. On se osvrnuo i na istrajnost odbrane, trdeći da je svaki nemački položaj mogao biti zauzet samo ako bi bio prethodno uništen, misleći u prvom redu na pripadnike divizije „Herman Gering“ i padobrance.

Italija i Jugoslavija 1943—1944. g.

Nakon povlačenja sa Sicilije, trupe oklopne divizije „Herman Gering“ i 15. oklopno-mehanizovane divizije smeštene su u okolinu Napulja radi popune i odmora. Međutim odmor nije dugo trajao, jer već 3. septembra britanska 8. armija iskrcala se u Kalabriji. Italijanska vlada kapitulirala je 8. septembra, što nije bilo izneđanje za nemačku Vrhovnu komandu čije trupe su lako i bez većih problema razoružali Italijane i zauzeli ključne pozicije. Sledećeg dana, 9. septembra usledilo je novo iskrcavanje saveznika - kod Salerna i Taranta - operacije „Bejtaun“ i „Slapstik“. Jedinice divizije „Herman Gering“ desetak dana pokušavaju da slome mostobran američke 5. armije kod Salerna. U početku i postižu izvesni uspeh, ali uraganska i ubitačana vatra sa savezničkih brodova uz postepeno pritizanje pojačanja na mostobran primorali su je na povlačenje do Napulja gde je vodila žestoke borbe sve do 1. oktobra kad se pod borbom povukla iz potpuno razrušene napuljske luke.

Snage divizije „Herman Gering“ povlače se na liniju reka Volturno-Termoli gde zajedno sa „braćom po oružju“ – 15. oklopno-mehanizovanom divizijom vode uporne borbu protiv tri divizije iz sastva 10. Britanskog korpusa. Ova linija odbrane je uređena samo da uspori savezničko napredovanje dok se ne pripremi tzv. „Gustav linija“. Linija se nalazila na 50 do 60 km jugoistočno od Rima i išla je od Gaete na zapadnoj, do Ortone na istočnoj obali - protezala tokom reke Gariljano – rekom Rapido – planinski vrh Monte Greco – La Majela – Penapijedimonte – tok reke Faro. Najbitnije je bilo poptpuno blokirati napredovanje Saveznika u dolinu reke Liri - Kapiju Rima. Kako bi još više usporili savezničko napredovanje ka Rimu, nemački inženjerci su uništili mostove, minirali puteve i uništavali objekte, dok su pešadija, artiljerija i tenkovi vodili uporne zaštine borbe primaravajući savezničke trupe da napreduju metar po metar uz velike gubitke. Svaki dan koji bi Nemci uspeli da zadrže Saveznike u napredovanju mnogo ima je značio jer se približavala jesen a sa njom i zima, godišnja doba koja su mogla da pogoduju samo Nemcima u odbrani.

Sa početkom jesenjih kiša glavnina oklopne divizije „Herman Gering“ se povlači u pozadinu radi odmora i oporavaka. Na prvoj liniji - sve do januara 1944. godine - ostaju samo protivavionski i artiljerijski pukovi. Tokom ovog perioda odmora delovi divizije učestvuju sa drugim snagama iz Italije i Jugoslavije u operacijama „Volkenbruh“ (nem. „Wolkenbruch“). To su bile tri operacije - od 22. septembra do 14. novembra 1943. g. - čišćenja Slovenačkog primorja, Istre i Gorskog kotara od jedinica NOV i POJ.

Ipak, jedna od najpoznatijih epizoda u istoriji divizije „Herman Gering“ bilo je – spašavanje blaga manastira Monte Kasina. Stari benediktski manastir Monte Kasino nalazio se na uzvišenju iznad doline reke Lira na glavnom put napredovanja savezničkih snaga prema Rimu. Manastir je u svojoj kolekciji imao dragocene i neprocenljive crkvenim relikvijama, bibliotekom sa 70.000 knjiga, 1.200 istorijskih zapisa, crteži i akvareli Brojgela, Leonarda da Vinčija, Ticijana i Rafaela. Opasnost da bi to sve moglo biti uskoro uništeno predosetio je potpukovnik Julujus Šlegel (nem. Julius Schlegel), komandant bataljona za održavanje i popravku u diviziji „Herman Gering“. On je teškom mukom ubedio starešinu manastira da mu dozvoli da sve dragocenosti prebaci u Vatikan. Za prebacivanje koje je trajalo pune tri sedmice, koristio je kamione divizije i pored naređenja da se, zbog štednje, prevozna sredstva mogu koristiti samo u vojne svrhe. Nakon vesti koju je preneo saveznički radio da pripadnici „Herman Gering“ divizije kradu blago Svetog Benedikta, Šlegelova operacija više nije mogla biti tajna a tek tada se i ispostavilo da on nije tražio odobrenje za svoju humanitarnu misiju od komandanta divizije general-major Konrata koji nije imao pojima šta se dešava. Zbog činjenice da je potpukovnik Šlegel neovlašćeno koristio ljudstvo i vozila divizije za čisto civilne poslove mogao je da bude izveden pred vojni sud i čak pogubljen. Čak je odred Vojne policije Vafen SS-a došao u manastir u nameri da uhapsi „lopove“ i tek na zalaganje monaha koji su morali da ih ubeđuju da je potpukovnik Šlegel zapravo tu da bim pomogao da odnesu i spasu dragocenosti u Vatikan, SS-ovci su odustali od svoje namere. Dodatnom srećom po potpukovnika, general-major Konrat se sa njegovom odlukom saglasio i u svemu ga je podržao izdavši mu čak i nakndano odobrenje za njegov poduhat. Time je neprocenljivo blago manastira Monte Kasino prevezeno na sigurno.

Potpukovnik Šlegel preživeo rat ali je izgubio nogu u napadu lovaca-bombardera u julu 1944. godine. Nakon rata mu je suđeno i proveo je sedam meseci u zatvoru dok na lično zalaganje feldmaršala Aleksandera nije pušten na slobodu.

Kada je pritisak na liniju „Gustav“ postao jači, divizija je prebačena iz pozadine na južni deo fronta u području reke Garaljano nasuprot snagama britanske 8. armije. Na zaprepašćenje nemačke Vrhovne komande 22. januara 1944. američki 6. korpus iskrcao se kod Ancija na samo 60 km od Rima - u pozadini zapadnog kraja Gustav linije i uspešno uspostavio mali nostobran. Nikada nije do kraja i potpuno razjašnjeno zašto je general Džon Lukas, komandant 6. korpusa, toliko oklevao i nije pokušao da se što brže probije dublje u italijansko kopno i zauzme Rim koji je bio praktično potpuno nebranjen jer u tom trenutku su sve raspoložive nemačke jedinice bile ili na liniji „Gustav“ ili kod Monte Kasina. Među jedinicama koje je feldmaršal Keselring žurno prebacio na blokadu i pokušaj uništenja mostobrana bili su i delovi divizije „Herman Gering“. Ona se uspešno borila na južnom krilu protiv svojih starih poznanika – američke 3. pešadijske divizije i američkih Rendžera. Mostobran je uspešno bio blokiran i pod takvom neposerdnom pretnjom da bude „bačen u more“ da su Saveznici morali da prebacuju pojačanja iz sektora Monte Kasina. Oklopna divizija „Herman Gering“ učestvuje u okruženju i razbijanju dva bataljona Rendžera kod grada Cisterna. U februaru 1944. godine oklopna divizija „Herman Gering“ dobija prefiks – padobranska u svom nazivu (nem. Fallschirm-Panzer-Divisione „Hermann Göring“). Preimenovanje jedinice je bilo čisto na papiru, jer suštinski ništa se nije menjalo. 14. aprila na komandnom mestu general-majora Konrata zamenio energični general-major Vilhem Šmalc (nem. Wilhelm Schmalz). U martu Rajhsmaršal Gering želi da se divizija prebaci u Francusku na popunu i oporavak međutim Keselring ga odvraća od te ideje pa je divizija poslata na odmor u pozadinu, u okolinu Livorna.

Kada su se 12. maja 1944. godine Saveznici probili s mostobrana kod Ancija, to se poklopilo sa zauzimanjem Monte Kasina snaga pod komandom generala Aleksandera napredovanjem kroz dolinu reke Liri. Rim je time bio direktno ugrožen kao i pozadina linije „Gustav“ pa su snage nemačke 10. armija bile primorane da počnu sa napuštanjem položaja. Zbog veoma kritične situacije, padobranska oklopna divizija „Herman Gering“ dobija naređenje da se prebaci na sektor Veletri (ital. Velletri) usred dana uprkos svim opasnostima izlaganju savezničkoj vazdušnoj nadmoći. Takovo naređenje je veoma skupo koštalo diviziju „Herman Gering“: nemačke kolone su konstantno napadali saveznički lovci-bombarderi - to je bio samo nagoveštaj onoga što će snaći nemačke oklopne jedinice već sledećeg meseca u Normadiji. I pored početnih uspeha u usporavanju savezničkig napredovanja na kraju je padobranska oklopna divizija „Herman Gering“ ipak bila primorana na povlačenje. Početkom juna padobranska oklopna divizija „Herman Gering“ povučena je na front od Netuna (ital. Nettuno) do reke Aniene, istočno od Rima opet protiv američke 3. pešadijske divizije. Tu divizija hrabro drži odstupnicu i “otvorena vrata“ drugim nemačkim snagama odsečenim južno do Rima. Uz neuspeli kontra-napad jedinice divizije „Herman Gering“ i 344. pešadijska divizija ubrzano se povlače kako ne bi bile uništene kada se na njih obrušilo ne manje od 11 savezničkih divizija. Suočivši se sa neposrednom opasnošću da bude doslovno uništena padobranska oklopna divizija „Herman Gering“ opet je pokazala neverovatnu hrabrost i istrajnost u najtežoj situaciji čime je opet zaslužila da bude pomenuta u saopštenjima Vrhovne komande Vermahta. Divizija je povučena u pozadinu, prvo istočno od Rima, a zatim na položaje južno od Firence gde je i ostala sve do svog konačnog napuštanja Italije 15. jula 1944. godine. Tada je preko Nemačke upućena na Istočni front kako bi pomogla u sprečavanju dubljeg proboja sovjetskih tenkovskih armija koje su pretile celom centralnom sektoru fronta – usled masovnog povlačenja poznatog kao kolaps „Grupe armija Centar“.

Istočni front 1944—1945. g. i kraj rata

Oklopna padobranska divizija „Herman Gering“ stigla je na Istočni front 27. jula 1944. godine i to na liniju fronta severno-istočno od Varšave, gde se pridružila 19. oklopnoj diviziji i 5. SS oklopnoj diviziji „Viking“ u vreme napada sovjetskih snaga. U saradnji sa ostalim trupama u uspešnom kontra-napadu snage divizije odsecaju, okružuju i uništavaju 3. sovjetski tenkovski korpus koji je uspeo da se probije u blizinu rejona Volomin - Radojmin. Ova pobeda ipak je imala samo moralni značaj jer su iznurenim nemačkim trupama na Istoku bila preko potrebna pojačanja usled konstantih poraza i povlačenja. Prodor sovjetskih oklopnih snaga na same kapije Varšave ulio je nadu Poljskoj Domovinskoj armiji - poznatijoj kao Armija Krajova - da 1. avgusta podignu tzv. Varšavski ustanak protiv nemačke okupacije jer će im Crvena armija priteći u pomoć. Tokom ovih borbi oklopna padobranska divizija „Herman Gering“ opet je bila javno pohvaljena - general-fedmaršal Valter Model je izvestio da zahvaljujući hrabrom držanju oklopno padobranske divizija „Herman Gering“ Varšava odbranjena. Primera radi, 5. avgusta četa jurišnih topova, komandanta Hansa-Joakima Belingera (nem. Hans-Joachim Bellinger) izbacila je iz borbe 36 tenkova T-34, gotovo neverovatan uspeh od dva tenka po vozilu jedinice. Treba imati u vidu da je divizija i u to vreme rata i na listi visokoprioritetnih jedinca za isporuku nove opreme još uvek raspolagala sa dosta već zastarelih tenkova Pancer III koji su bili lošiji i od prvih modela sovjetskog tenka T-34.

Nakon toga trupe divizije „Herman Gering“ povlače se južno, na levu obalu reke Visle. 8. avgusta divizija predvodi kontranapad na sovjetski mostobran koji je Crvena armija uspostavila preko Visla između Varke (polj. Warka) i Magnuševa (polj. Magnuszew). Tokom Avgusta i septembra divizija „Herman Gering“ vode borbe sa sovjetskim snagama na liniji reke Visle u saradnji sa 4. SS oklopnim korpusom. Ovde se mora istaći da divizija nije učestvovala u operacijama protiv Varšavskog ustanka.

1. oktobra po naređenju Firera Oklopna padobranska divizija „Herman Gering“ transformiše se u korpus - Padobranski-Oklopni korpus „Herman Gering“ (nem. Fallschirm-Panzerkorps „Hermann Göring“). “Oklopni korpus“ je još jedna od Hitlerovih ideja sa kraja rata i realno samo je zvučnost reči korpus bila veća u odnosu na reč divizija. U osnovi postojeća divizija je podeljena na dve odvojene padobranske oklopne tj. oklopno-mehanizovane divizije ali su realno time od jedne jake dobijene dve slabe divizije. Korpus je od novih jedinica dobio kontingent novoobučenih padobranaca - koji su korišćeni u jurišnom bataljonu, dva nova bataljona veze kao i novi artiljerijski bataljon za podršku. Novi regruti od kojih su mnogi bili iz vazduhoplovnih jedinica - njihovo angažovanje nije bilo potrebno zbog uništenja većeg dela vazduhoplovstava - dolazili su sa malo ili gotovo bez ikakve pešadijske obuke. Ovo se kasnije odrazilo na slabljenje jedinice i njene borbene spremnosti, bez obzira na ličnu hrabrost pripadnika. Za komandanta 1. Padobranske oklopne divizije „Herman Gering“ postavljen je pukovnika Hans-Horst fon Neker (nem. Hans-Horst von Necker) dok na čelo 2. Padobranske oklopno-mehanizovane divizije „Herman Gering“ dolazi pukovnik Erik Valter (nem. Erich Walther), obojica nosioci „Viteškog krsta“ dobijenog za službu u Italiji. Fon Nekera je u februaru 1945. godine zamenio pukovnika Maks Lemke (nem. Max Lemke) koji je na mestu komandanta izviđačkog bataljona dobio „Viteški krst“ ranije tokom rata. Jedna od prednosti nove organizacije je bilo centralizovano snabdevanje na nivou korpusa, zatim centraliozovana protivavionska odbrana kao i postojanje jurišnog bataljona tj. mehanizovanog pešadijskog bataljona koji je bio mobilna rezerva. Međutim, dvema novonastalim divizijama su bilo hitno potrebna pojačanja da bi se nadoknadili borbeni gubici, što je veoma otežavalo normalno formiranje mehanozovanog pešadijskog bataljona.

5. oktobar 1944. g. sovjetske snaga 3. Beloruskog fronta otpočinju ofanzivu sa 19 pešadijskih, šest tenkovskih i dve artiljerijske divizije protiv veoma slabih i razvučenih nemačkih snaga. Već sledećeg dana, 6. oktobra jedinice korpusa „Herman Gering“ povučene su sa prve linije fronta kod Visle kako bi bile prebačene na sever radi odbrane linije fronta ispred baltičke luke Memel (danas Klajpeda) u Istočnoj Pruskoj. Sredinom oktobra trupe Crvene armije otpočinju pritisak na Kalinjingrad (današnji Kalinjingrad) - gde su u borbu uvedeni delovi korpusa „Herman Gering“ zajedno sa 5. oklopnom divizijom Firer-pratećom brigadom (nem. Führer-Begleit-Brigade). Iako u kratkotrajnom dodiru nemačke snage uspele su da poraze jedinice sovjetske 11. gardijske armije i naterati ih na povlačenje. Nakon dvonedeljnih oštrih borbi tokom kojih snage korpusa „Herman Gering“ brane već nemačko tlo, sovjetska ofanziva je zaustavljena i prešlo se na pozicione borbe. Pre no što je kompletan korpus ponovo bio poslat u borbu iz sastava korpusa ponovo su izdvojena 1. padobranska oklopna divizija „Herman Gering“ i protivavionski puk i poslati u područje oko reke Rus, u blizini Memela. U borbama oko Memela boreći se sa jedinicama 4. armije pre svih oklopne jedinice korpusa „Herman Gering“ pretrpele su osetne gubitke ali su i snagama Crvene armije nanele teške gubitke. Ponovo je vatreno borbeno duh divizije uspeo da zadrži barem na neko vreme sovjetsko napredovanje i spasi ovaj deo Istočnog fronta od gotovo sigurnog katastrofalnog kolapsa. U borbama se istakao narednik Fric Bovic (nem. Fritz Bowitz) iz 4. čete oklopnog puka „Herman Gering“ koji je sam uništio 13 sovetskih tenkova svojim tenkom „Panter“. Za ovaj podvig narednik Bovic dobio je 14. januara 1945. g. „Viteški krst“. Takođe 1. oklopna četa je tokom šest dana borbi uspela da uništi 47 sovjetskih tenkova i 30 lovaca tenkova.

Nakon velikih borbenih uspeha i smirivanja borbi na ovom sektoru fronta korpus „Herman Gering“ je prebačen u okolinu Gumbinena, u Istočnu Prusku – danas je to ruski grad Gusev u Kaljingradskoj oblasti gde je ponovo pokušano kompletiranje korpusa „Herman Gering“. Ovde je liniju fronta korpus držao sa korpusom „Velika Nemačka“ i još četiri divizije - dve pešadijske i dve divizije tzv. „Narodnih Grenadira“ (nem. Volksgrenadier). Linija fronta je mirovala usled iscrpljenosti obe strane. Iz sastava korpusa ponovo su izdvojena 1. padobranska oklopna divizija „Herman Gering“ i protivavionski puk i poslati u područje oko reke Rus, u blizini Memela. U međuvremenu ponovo su iz sastava korpusa izdvojene 1. padobranska oklopna divizija „Herman Gering“ i 1. bataljon protivavionskok puka i poslati u centralnu Poljsku kod grada Radoma.

12. januara 1945. godine otpočela je nova sovjetska ofanziva duž celog Istočnog fronta a preostali delovi korpusa „Herman Gering“ nezadrživo su bili gurnuti u Istočnu Prusku masovnim prodorima tenkova Crvene armije. Za samo dest dana borbe Istočna Pruska je odsečena od ostatka Nemačke i na njenoj teritoriji su ostale odesečene 2, 3. i 4. nemačka armija. Mada u potpunom okruženju preostale snage korpusa „Herman Gering“ hrabro su se borile, nanosile gubitke neprijatelju ali i same se polako ostajale bez ljudstva, toliko da su neke jedinice prestale da postoje. Mali deo preostalih jedinica korpusa „Herman Gering“ uspešno je 25. marta 1945. g. prebačen iz Balge i Kalholca preko zaleđene lagune reke Visle do Pilaua - današnji grad Baltijsk. Odatle se bili preko mora evakuisani do Svinemindena (nem. Swinemünde)) a neke formacije čak i do Danske. Smatra se da je 75% snaga korpusa „Herman Gering“ nastradalo ili izbačeno iz borbe tokom deset sedmica okruženja u Istočnoj Pruskoj.

Trupe evakuisane iz Istočne Pruske prikupile su se u okolini Berlina i bile su upućene u područije Kenigsbrika (nem. Königsbrück)) gde su se spojili sa 1. padobranskom oklopnom divizijom „Herman Gering“. Tenkovska divizija nije bila u mogućnosti da stigne do područja svog borbenog rasporeda kod grada Radoma jer su ga već zauzele snage Crvene armije. Komandant korpusa ostao je general-major Vilhelm Šmalc, koji je 30. januara 1945. g. bio unapređen u čin general-pukovnika.

Korpus se povlačeći iz Poljske spojio sa ostacima korpusa „Velika Nemačka“ koji se usled kompletnog raspada Istočnog fronta i rasula koje je usledilo raspršio na više manjih formacija. Te manje formacije su se jedna za drugom priključivale Padobranskom-oklopnom korpusu „Herman Gering“. Odsečene i okružene preostale jedinice ova dva korpusa probijale su se zapadno, ka Odri koju su tokom noći 31. januara uspele da pređu preko pontonskog mosta koji su podigli pioniri korpusa „Velika Nemačka“ i tako u poslednjem momentu izbegnu potpuno uništenje. Prvi oklopni bataljonom „Herman Gering“ opremljen tenkovima „Panter“ boravio je u Gornjoj Šleziji, pored Koderdorfa i u jednoj od poslednjih bitaka sukobio se sa 1. poljskom oklopnom divizijom u sastavu Crvene armije. U kratkom ali žestokom sukobu za 20 minuta „Panteri“ 1. oklopnog bataljona „Herman Gering“ uništili su 43 sovjetska tenka T-34 i zarobili još 12. Zarobljeni tenkovi T-34 brzo su dobili nemačku posadu i nemačke simbole pa su takvi vraćeni u borbu protiv njihovih doskorašnjih vlasnika.

Poslednje borbe ostaci korpusa „Herman Gering“ vode u okolini i gradu Baucenu (nem. Bautzen)), gde u jednoj od poslednjih nemačkih uspešnih bitaka na Istočnom frontu 1. padobranska oklopna divizija „Herman Gering“ uspeva da izbaci, makar i na kratko, Sovjete iz grada. Ponovu združen Padobransko-oklopni korpus „Herman Gering“ odbija sovjetski oklopni napad kod Kenigsbrika. Kada je nemačka Vrhovna komanda prihvatila bezuslovnu kapitulaciju, korpus se još uvek borio protiv Crvene armije kod Drezdena. Tada komanda korpusa svim oficirima naređuje da povedu što je brže moguće svoje jedinice prema zapadu, kako bi se predali američkim trupama. Međutim sovjetski tenkovi presecaju im put i većina ljudstva korpusa „Herman Gering“ biva zarobljena.

Jedinica koja je izbegla zarobljavanje bio je 2. bataljon oklopnog padobranskog puka „Herman Gering“ koji se nalazio na preobuci i opremanju tenkovima „Panter“ u Grafenveru (nem. Grafenwöhr)i koji nije uspeo da se priključi ostatku korpusa. U poslednjim danima rata ovaj bataljon je poslužio kao okosnica na brzinu formirane „Oklopne grupe“ ali bez pratećih elemenata koji su ostali na poligonu u Grafenveru. Ova „Oklopne grupe“ upućena je direktno na Istočni front u uzaludnom pokušaju da zaustavi sovjetsku plimu i bila je praktično zbrisana između Alersberga nem. Allersberg) i Gredinga nem. Greding). Iz sovjetskog zarobljeništva mnogi se nisu nikada vratili a poslednji preživeli pripadnici jedinice „Herman Gering“ na osnovu sporazuma dve države oslobođeni su 1956. godine.

Na samom kraju, potrebno je istaći da uprkos nacionalsocijalističkom žigu koji je neminovno nosila jedinica „Herman Gering“ kao i velikom broju njenih pripadnika koji su bili fanatične Hitlerove pristalice, ona je vodila relativno “čist rat” za razliku od mnogih drugih jedinica koje su bile više pod uticajem nacionalsocijalstičke ideologije i njene tvorevine. Statistika pokazuje da je kroz jedinicu prošlo oko 60.000 ljudi a da je 1945. godine zarobljeno samo 15.000 ljudi i da su oko 90% ljudskih gubitaka jedinice imale na Istočnom frontu. Dokazana agresivnost u napadu i postojanost u odbrani naterala je sve njihove protivnike u Tunisu, na Siciliji, na tlu Italije i na Istočnom frontu da poštuju vojnike sa belim rombovima na kragnama. Postali su jedna od najefikasnijih jedinica Trećeg rajha i sasvim zasluženo 62 njena pripadnika dobili su „Viteški krst“ od kojih šest sa Hrastovim lišćeem a jedan sa Hrastovim lišćem sa Mačevima.

Prateće jedinice divizije „Herman Gering“

Bataljon za prijem, popunu i obuku sa pratećim magacinima nakon uspešne kampanje na Zapadu 1940. g. biva prebačen u Utreht. Kako bataljon „Herman Gering“ narasta prvo u brigadu a zatim u diviziju, bataljon za prijem, popunu i obuku brzo se razvija i novi magacini se ubrzo otvaraju kod Amersforta (hol. Amersfoort) i Hilversuma (hol. Hilversum). Malo je poznata činjenica da su jedinice iz ovih centara učestvovale u borbi protiv savezničkih vazdušno-desantnih trupa tokom operacije Market-Garden od 17. do 25. septembra 1944. g.

Kako je divizija narasla u korpus, 1. i 2. Bataljon za prijem, popunu i obuku bili su prebačeni u Ripin (polj. Rypin), u tradašnjoj Zapadnoj Pruskoj gde je formiran Puk za prijem, popunu i obuku. I pored ovog značajnog premeštaja, broj ljudi koji su pristizali u ovu jedinicu za prijem, popunu i obuku nastavio je da raste, potpomognut pre svega prilivom kadrova iz brojnih jedinica zemaljskog osoblja Luftvafe koje su bile rasformirane. Broj pripadnika „Herman Gering“ jedinica u Holandiji, čak i u tom periodu rata nikada nije bio manji od 12.000 ljudi u sastavu mehanizovanog , inžinjerijskog, protivavionskog, oklopnog i artiljerisjkog bataljona. Kada se Zapadni front raspadao ove snage su bile objedinjene u „Jurišni puk za posebne namene“ (nem. Sturm-Regiment zbV), koji se probijao istočno, ka Nemačkoj, ali na kraju je bio primoran da se preda Amerikancima kod Bona.

Za to vreme na Istočnom frontu Brigada za prijem, popunu i obuku postepeno se povlačio ka Graudencu (nem. Graudenz) gde je priključen garnizonu koji je branio ovaj grad, označenim kao „tvrđava“. Iako moćna po broju ljudi, ova jedinica je bila formirana uglavnom od neiskusnih regruta ili starijih rezervista, jer je dobrovoljno prijavljivanje odavno više i nije postojalo. Srećom, uprkos Hitlerovom izričitom naređenju da se svaka „tvrđava“ mora braniti do poslednjeg čoveka i poslednjeg metka, komandant brigade je naredio da se većina najnovijih i slabo obučenih regruta pošalje kućama; ovi srećnici su uspeli da izbegnu sovjetsko zarobljeništvo koje je čekalo njihove drugove kada se Graudenc predao 7. marta 1945. g.

Kada su i istočni i zapadni Puk za prijem, popunu i obuku nestali sa ratnih karata Nemačke Vrhovne komande nekolicina preostalih je skupljena u nešto što se zvanično zvalo „brigada“ koja je poslata na front na Odri. Brigada je ušla u borbu kod Ebersvaldea (nem. Eberswalde), u kojoj je izvesno veoma loše prošla pre nego što je dočekala kraj rata kod Meklenburga (nem. Mecklenburg, nisnem. Mekelnborg).

Stražarski puk / Prateći puk

Prvobitni Stražarski puk (nem. Wachtregiment)je rasformiran aprila 1944. g. i zamenjen novom jedinicom, Pratećim pukom „Herman Gering“ (nem. Begleit-Regiment „Hermann Göring“)koji se sastojao od Oklopno-grenadirskog bataljona (mehanizovana pešadija), protivavionskog bataljona i baterije protivavionskih topova montiranih na železničke vagone (nem. Eisenbahn-Flak-Begleit-Batterie). U julu 1944. g. puk je bio poslat u Istočnu Prusku gde se borio protiv nadiruće Crvene armije do septembra. Povučen sa fronta, puk je ponovo bio rasformiran a veliki deo ljudstva je bio prekomandovan u Padobransko-Oklopni korpus „Herman Gering“, tj. u njegova dva pešadijska bataljona - 1. i 2. Padobransko-Oklopno-grenadirski bataljon. Nakratko, marta 1945. g. ponovo je bio formiran Prateći bataljon „ Rajhsmaršal Gering“ (nem. Begleit-Regiment „Reichsmarschall Göring“) , ali je veoma brzo i rasformiran.

Stražarski bataljon / Stražarski Puk „General Gering“

Poseban stražarski odred bio je izdvojen iz Stražarskog bataljona Puka „General Gering“ i prebačen na dužnosti na Rajhsmaršalovo imanje „Karinhal“, na oko 50-tak kilometara severno od Berlina. Imajući u vidu broj i domaćih i stranih visokih zvaničnika koji su posećivali Geringovo imanje, to je bio zadatak veoma visokog stepena sigurnosti. Kako god, bila je to veoma popularna dužnost, koja je vojnicima davala priliku da vide mnoge poznate ličnosti izbliza, a Gering lično je posvećivao mnogo pažnje vojnicima iz njegovog ‘ličnog‘ puka. Vremenom, prvobitni odred veličine voda narastao je do nivoa čete. Ova jedinica je vršila dužnost sve do gorkog kraja rata - što je bilo više nego što je Rajhsmaršal učinio; kada je Crvena armija dospela doslovno do Geringovog praga, eksplozivom je doslovno sravnjen ceo kompleks. Poslednju stražu ova jedinica davala je za Hitlerov rođendan, 20. aprila 1945. g.

Muzički korpus

Jedan od činilaca jedinice „Herman Gering“ koji zaslužuje da bude posebno pomenut je Muzički korpus; ovaj prestižni vojni orkestar bio je još jedna od počasnih jedinica u istom rangu sa divizijom „Velika Nemačka“ (nem. Grossdeutschland) i 1. SS oklopna divizija „Telesna garda Adolfa Hitlera“ (nem. Leibstandarte Adolf Hitler). Zapravo, Muzički korpus Puka „General Gering“ bio je veći nego bilo koja druga takva jedinica u Vermahtu ili SS-u. Ova jedinica je izrasla iz kadra armijskih muzičara koji su bili regrutovani u Luftvafe 1935. i pod upravom šefa vojnog orkestra (nem. Stabmisikmeister) Paula Hasea (nem. Paul Hase), koji je takođe i predavao muziku na Berlinskom univerzitetu. Muzički korpus je uskoro ugled bez premca zbog kvaliteta svojih izvdbi i uvođenja velikih inovacija, uključujući instrumente kao što je saksofon koji je u to doba bio nezamisliv u vojnom orekestru. Muzički korpus je tokom rata posećivao trupe na frontu, podižući im moral koncertima u polju. Na kraju, međutim, kako se vojna situacija preokrenula protiv Nemačke, preovlada je potreba za ljudstvom na frontu umesto za članovima orekestra. Muzički korpus je rasformiran a ljudstvo je bilo prekomandovano u odeljenja Vojne policije (nem. Feldgendarmerie) divizije „Herman Gering“.

Administrativno osoblje korpusa

Ovi vojnici pripadali su administrativnom odeljenju Padobransko-oklopnom korpusu „Herman Gering“ sa sedištem u glavnom magacinu u Berlinu sve dok nisi bili ubačeni u odbranu prestonice u maju 1945. u kojoj su bili potpuno uništeni.

Literatura

• Gordon Williamson, The 'Hermann Göring' Division, Osprey Publishing Elms Court, Chapel Way, Botley, Oxford OX2 9LP, United Kingdom 2003.
• Peter McCarthy & Mike Syron, PanzerKrieg – A History of the German Tank Division in World War II, Constanble&Robinson Ltd, London 2003.
• William L. Shirer (1990) [1960]. The Rise and Fall of the Third Reich: A History of Nazi Germany. Simon & Schuster. ISBN 978-0-671-72868-7. 
• F. V. fon Melentin, Oklopne bitke 1939 – 1945, Vojnoizdavački zavod JNA „Vojno delo“, Beograd 1962. g.
• Len Dejton, Munjeviti rat, Centar za Informacije i Publicitet, Zagreb 1981. g.