Kijevska Rusija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Kijevska Rusija
Рѹсь / Кыѥвьска Рѹсь  (staroruski)
Location of Kyivan Rus.png
Karta kasnije Kijevske Rusije (nakon smrti Jaroslava I 1054).
Geografija
Kontinent Evropa
Regija istočna Evropa
Glavni grad Kijev
Društvo
Službeni jezik staroruski
Religija paganizam, pravoslavlje
Politika
Oblik države kneževina
 — Knez Oleg Vešti
Zakonodavna vlast veće
Istorija
Istorijsko doba srednji vek
 — Osnivanje 882.
 — Ukidanje 1283.
Geografske i druge karakteristike
Valuta grivna
Mapa Kijevske Rusije, 11. vek

Kijevska Rusija (strus. Кыѥвьска Рѹсь – „Kijevska Rus“, ili samo Рѹсь – „Rus“, ili Рѹсьскаѧ землѧ – „Ruska zemlja“; rus. Киевская Русь – „Kijevska Rus“; ukr. Київська Русь – „Kijevska Rus“; blr. Кіеўская Русь – „Kijevska Rus“) je prva istočnoslovenska država formirana oko grada Kijeva od 882. do 12. veka. Zahvaljujući knezu Vladimiru Velikom Kijevska Rusija je prihvatila hrišćanstvo od Vizantije 988. Period vlasti Vladimira Velikog (980—1015) i Jaroslava Mudrog (1019—1054) predstavlja Zlatno doba Kijevske Rusije.

Bila je po površini najveća evropska država svog vremena.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Rana istorija Kijevske Rusije[uredi | uredi izvor]

Varjazi (Vikinzi) su se najpre naselili oko jezera Ladoge, pa su krenuli južno do Velikog Novgoroda. Kretali su se duž plovnih puteva. Bavili su se piratstvom i trgovinom. Tokom 9. veka dolazili su do Crnog mora i Kaspijskog jezera. Sloveni duž vodenih puteva počeli su da Vikinge koriste kao zaštitnike.

Prema najranijoj hronici Kijevske Rusije, Varjag (Viking) Rjurik je prvi osnovao Veliki Novgorod 862. godine. Bio je izabran kao zajednički vladar nekoliko slovenskih i finskih plemena. Posle toga krenuo je južnije i proširio vlast do Kijeva. Hronika ga smatra pretečom dinastije Rjurikovič. Rjurik je okončao vladavinu Hazara u tom području.

Kijevska Rusija nastaje u 9. veku u porečju Dnjepra i kontrolisala je trgovačke puteve kože, voska i robova između Skandinavije i Vizantije duž reka Volge i Dnjepra.

Kijevsku Rusiju je osnovao veliki knez Kijeva Oleg oko 880. Tokom sledećih 35 godina Oleg i njegovi ratnici su potčinili razna istočnoslovenska i finska plemena. Oleg je 907. predvodio napad na Konstantinopolj, a 911. je potpisao trgovački ugovor sa Vizantijom kao ravnopravnim partnerom. Nova Kijevska Rusija je napredovala jer je kontrolisala trgovačke puteve od Baltika do Crnog mora, a posedovala je obilje koža, voska i meda za izvoz.

Do vladavine Svjatoslava I (945—972) kijevski vladari su prihvatili slovenske običaje i imena, ali još uvek je bilo mnogo Skandinavaca u njihovim družinama. Svjatoslav je porazio najjače susede Hazariju i Bugarsko carstvo, izazvavši njihov raspad.

Zlatno doba Kijevske Rusije[uredi | uredi izvor]

Novgorodski trgovci odlaze na daleka mora, Ivan Bilibin

Područje Kijeva je bilo glavno područje Kijevske Rusije dva veka. Veliki knez Kijeva kontrolisao je zemlje oko Kijeva, a njegovi potčinjeni vladali su gradovima i velikom knezu su plaćali danak. Period vlasti Vladimira Velikog (980—1015) i Jaroslava I Mudrog (1019—1054) predstavlja Zlatno doba Kijevske Rusije. Tada je dostignut zenit Kijevske Rusije. Oba vladara su širila teritorije Kijevske Rusije.

Vladimir Veliki je došao na vlast posle smrti svoga oca Svjatoslava I 972. i posle pobede nad bratom Jaropolkom 980. Kao veliki knez Kijeva Vladimir je pokrstio Kijevsku Rusiju. Proces je započeo njegovim krštenjem 988. godine.

Tokom 987. Vladimir se savjetovao sa svojim boljarima, pa je na sve strane poslao predstavnike da izuče različite religije.

Nestorova hronika opisuje ta zapažanja. Za muslimanske Bugare sa Volge izaslanici su javili da ta religija nije prihvatljiva, jer zabranjuje alkohol i svinje.

Ruski izvori opisuju Vladimirov sastanak sa Jevrejskim izaslanicima (moguće da su bili Hazari). Vladimir je smatrao da je jevrejski gubitak Jerusalima dokaz da ih je Bog napustio. Vladimir se okrenuo hrišćanima. U nemačkim crkvama nije vidio nikakve lepote, ali u Konstantinopolju je bio oduševljen ceremonijalom i lepotom Svete Sofije.

Rekao je „Mi više nismo znali da li smo na nebu ili zemlji“.

Krštenje kneza Vladimira 988. godine u krimskom gradu Hersonu Tavrijskom, freska.

Rusi su i ranije imali jake veze sa Vizantijom, koja je dominirala Crnim morem, a time i važnim trgovačkim putevima duž Dnjepra.

Pripadnost pravoslavlju imalo je i druge dugodosežne političke, kulturne i religiozne posledice. Crkvena liturgija je bila napisana na ćirilici. Prevedena je sa grčkog na staroslovenski i staroruski. Prevedeno je dosta knjiga sa grčkog. Postojanje literature olakšava prelaz Slovena na hrišćanstvo. Rusi tada dolaze u dodir sa grčkom filozofijom, naukom i istoriografijom, a da ne moraju znati grčki. U to doba obrazovani ljudi zapadne i centralne Evrope morali su učiti latinski. Pošto su bili oslobođeni od služenja Rimu, time su bili oslobođeni latinskog, pa Istočni Sloveni razvijaju vlastitu književnost i umetnost na svom jeziku.

Jaroslav Mudri se borio za vlast sa svojom braćom. Nakon četvorogodišnjeg rata pobedio je svog polubrata Svjatopolka I Kijevskog, koga je pomagao njegov tast Boleslav Hrabri. Svjatopolk se vratio sa poljskom vojskom, koju je predvodio Boleslav Hrabri. Zauzeo je 1018. Kijev, a Jaroslav je pobegao u Veliki Novgorod. Jaroslav je uspeo 1019. da povrati vlast u Kijevu. Jaroslav je bio zainteresovan da popravi odnose sa Evropom, posebno sa Vizantijom. Udao je svoju unuku za nemačkog cara Henrika III ), sestre i ćerke je udao za kraljeve Poljske, Francuske, Mađarske i Norveške.

Tokom vladavine Jaroslava Mudrog donesen je prvi ruski zakon Ruska Pravda. Izgradio je dve velike crkve: crkvu Svete Sofije u Kijevu i crkvu Svete Sofije u Novgorodu. Potpomagao je sveštenstvo i manastire. Osnovao je i prvu školu.

Dinastija Rurikovič je vladala Kijevskom Rusijom. Tokom 11. i 12. veka mešavina skandinavske i slovenske elite dominirala je Kijevskom Rusijom. Oficiri i službenici su dobijali prihode i zemlju u zamenu za svoju vojnu ili političku službu. Kijevsko društvo nije imalo autonomne gradove, ali gradovima su ipak upravljala veća (saveti). Ponekad bi saveti grada isterali vladara i doveli drugoga. Bilo je nešto malo robova, ali nije postojalo kmetstvo, koje je karakterizoval zapadno Evropu.

Pokrštavanje kijevskih Rusa u reci Dnjepr.

Uspon regionalnih centara[uredi | uredi izvor]

Kneževine Kijevske Rusije (1054-1132)

Kijevska Rusija je dostigla zenit i počeli su problemi. Nije lako mogla da se održava kao prosperitetna država, jer je vladajući klan bio jako brojan i interesi su im bili često regionalnog tipa. Kneževi su se često borili jedan protiv drugoga. Pri tome su često formirali saveze kneževa sa spoljnim grupama, kao što su Poljaci, Mađari i Polovoci. Od 1054. do 1224. vodila su se 83 građanska rata, a 293 kneza su ušla u spor oko naslednih prava.

Krstaški ratovi su doveli do ubrzanja pada Kijevske Rusije. Tokom Četvrtog krstaškog rata 1204. Carigrad je opljačkan. Bitno je opao značaj Dnjeparskog trgovačkog puta, što je smanjilo prihode Kijevske Rusije. Kijevska Rusija se raspada na mnoštvo kneževina i nekoliko regionalnih središta: Novgorod, Vladimir-Suzdalj, Galič, Polock, Smolensk, Černigov i Pereslavlj.

Novgorodska republika[uredi | uredi izvor]

Saborna crkva Svete Sofije u Velikom Novgorodu

Na severu, Novgorodska republika je cvetala zahvaljujući kontroli nad trgovačkim putevima od Volge do Baltičkog mora. Sedište joj je bilo u Velikom Novgorodu Kako je Kijevska Rusija propadala, tako je Novgorodska Republika postajala sve nezavisnija. Novgorodom je vladala lokalna oligarhija. Glavne odluke je donosila gradska skupština, koja je izabirala i kneza, kao vojnog vođu. U 12. veku Novgorod dobija arhiepiskopa, što je bio znak povećanog značaja i političke nezavisnosti. Veliki Novgorod je dosta ličio gradovima u Evropi, koji su pripadali Hanzi.

Severoistok i Vladimir-Suzdalj[uredi | uredi izvor]

Na severoistoku Sloveni su kolonizovali teritorije, koje će postati Moskovska kneževina. Na tim teritorijama su potčinili ugro-finska plemena. Rostov je bio najstariji centar. Zatim je to postao Suzdalj pa onda Vladimir, koji je postao sedište od Vladimir-Suzdalja. Pod pritiskom turskih nomadskih naroda stanovništvo je migriralo od Kijeva prema severoistoku. Kako su južne zemlje pustile, tako je sve više plemića, umetnika i zanatlija stizalo u Vladimir i kneževinu Vladimir-Suzdalj, koja je postajala najjača u Kijevskoj Rusiji.

Knez Andrej Bogoljubski je sa svojom vojskom zauzeo Kijev 1169. i tada je zadao Kijevu veliki udarac. Postavio je svog brata da vlada Kijevom, a on je vladao Vladimir-Suzdaljem. Politička moć se tako preselila iz Kijeva u Suzdalj. Nešto pre mongolske invazije mitropolija se seli 1299. iz Kijeva u Vladimir.

Severozapad[uredi | uredi izvor]

Kneževina Galicija-Volinija (područje Galicije) je razvila trgovačke odnose sa Poljacima, Mađarima i Litvancima i postala je time moćna kneževina. Tokom 13. veka knez Roman Mstislavič je ujedinio dve kneževine, zauzeo Kijev i proglasio se Velikim knezom Kijeva. Njegov sin knez Danilo Kijevski (1238—1264) postaje prvi vladar Kijevske Rusije, koji prima krunu od pape. Ipak nije raskinuo sa Carigradom. U ranom 14. veku carigradski patrijarh daje mitropoliju vladarima Galicije-Volinije. Litvanski vladari isto tako dobijaju mitropoliju. Tokom ranog 15. veka tim mitropolijama ponovo upravlja mitropolija „Kijeva, Galiča i cele Rusije“.

Galicija-Volinija je oslabila zbog mongolskih invazija i zbog unutrašnjih sukoba i spoljnih intervencija.

Sredinom 14. veka nestaje Galicija-Volinija. Poljska je zauzela Galič, a Litvanija Voliniju, uključujući Kijev 1321. Litvanski vladari nose otad titulu vladara Rutenije.

Značaj[uredi | uredi izvor]

Kijevska Rusija je bila dosta retko naseljena. Bila je po površini najveća evropska država svog vremena, a po nekima i kulturno najnaprednija. Dok su u Evropi čak i carevi bili nepismeni u Kijevu i Novgorodu deca su bila pismena. Novgorod je imao razvijen kanalizacioni sistem.

Dok je u Evropi tortura i smrtna kazna bila uobičajena, po prvom ruskom zakonu „Ruskoj Pravdi“ torture i smrtne kazne nije bilo.

Oko 1200. Kijev je imao 50.000 stanovnika, a Novgorod i Černigov oko 30.000. U isto vreme London je imao 12.000 stanovnika.

Stanovništvo[uredi | uredi izvor]

Tačan broj stanovnika Kijevske Rusije nije poznat. Prema procenama, koji je uradio istoričar Vernadskij, ukupna populacija države početkom XIII veka brojala je oko 7,5 miliona stanovnika, od kojih 1 milion je živelo u gradovima. U to vreme u Rusiji je bilo oko 300 velikih i malih gradova[1].

Na osnovu «Ruske Pravde» istoričari identifikuju nekoliko grupa stanovništva:

  • Plemstvo. Do X. stoleća u plemstvu su bili najistaknutiji ljudi slovenskih plemena i klanova. Ali sa trenutka nastanka države rusko plemstvo uglavnom činili su predstavnici dinastije Rjurikovića. Svaki knez iz ove dinastije imao je odred ratnika-profesionalaca (rus. Дружина) od kojih su kasnije nastali Boljari (rus. Бояре).
  • Trgovci (rus. Купцы), zanatlije (rus. Ремесленники) i vlasnici velikih područja zemljišta (rus. Землевладельцы). Prvi su stanovali uglavnom u gradovima. Zanatlija je mogao živeti kao u gradu tako i u malim naseljima. Vlasnici većih područja su imali sela i mali dvorci (rus. Усадьбы) .

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Vernadskiй 2012, str. 120.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Jelačić, Aleksej (1929). Istorija Rusije. Beograd: Srpska književna zadruga. 
  • Miljukov, Pavel (1939). Istorija Rusije. Beograd: Narodna kultura. 
  • Vernadski, Georgij (2013). Kijevska Rusija. Beograd: Utopija. 
  • Vernadskiй, Georgiй (2012). Zolotoй vek Kievskoй Rusi. Moskva: Algoritm. str. 400. ISBN 878-5-699-55146-0. 
  • Gorskiй A. A. Rusь: ot slavяnskogo Rasseleniя do Moskovskogo carstva. — Moskva, 2004.
  • Grekov B. D. Kievskaя Rusь. — Moskva, 1953.
  • Grekov B. D. Kulьtura Kievskoй Rusi. — Moskva: Izdetlьstvo Akademii Nauk SSSR, 1944. — 77 s.
  • Diba Ю. Formuvannя teritorії “Rusьkoї zemlі” ІH - H st. u kontekstі funkcіonuvannя transєvropeйsьkogo torgovelьnogo šlяhu Bulgar-Kiїv-Reґensburґ
  • Diba Ю. Geografія počatkovoї rusі za shіdnimi džerelami
  • Drevnяя Rusь. Gorod, zamok, selo. — Moskva: Nauka, 1985. — 429 s.
  • Kargalov V. V. Vnešnepolitičeskie faktorы razvitiя feodalьnoй Rusi. — Moskva: Vыsšaя škola, 1967. — 261 s.
  • Kuza A. V. Malыe goroda Drevneй Rusi. — Moskva: Nauka, — 168 s. 1989. ISBN 978-5-02-009473-4.
  • Mavrodin V. V. Obrazovanie Drevnerusskogo gosudarstva i formirovanie drevnerusskoй narodnosti. — Moskva, 1971.
  • Pašuto V. T. Vnešnяя politika Drevneй Rusi. — Moskva: Nauka, 1968. — 472 s.
  • Pašuto V. T., Florя V. N., Horoškevič A. L. Drevnerusskoe nasledie i istoričeskie sudьbы vostočnogo slavяnstva. — Moskva, 1982.
  • Petruhin V.Я. Načalo эtnokulьturnoй istorii Rusi IX–XI vekov. Smolensk: Rusič; M.: Gnozis, 1995.
  • Petruhin V. Я. Rusь v IX–X vekah. Ot prizvaniя varяgov do vыbora verы. — Moskva: FORUM: Neolit, 2013.
  • Rыbakov B. A. Kievskaя Rusь i russkie knяžestva XII—XIII vv.. — Moskva: Nauka, 1982. — 589 s.
  • Srednevekovaя Rusь / Vagner G. K., Lihačёv D. S., Rappoport P. A.. — Moskva: Nauka, 1976. — 369 s.
  • Tihomirov M. N. Drevnяя Rusь. — M.: Nauka, 1975.
  • Tihomirov M. N. Russkoe letopisanie. — M.: Nauka, 1979. — 384 s.
  • Froяnov I. Я., Dvorničenko A.Ю. Goroda-gosudarstva Drevneй Rusi. — Leningrad: Izdatelьstvo Leningradskogo universiteta, 1988. — 269 s.
  • Froяnov I. Я. Kievskaя Rusь: Očerki socialьno-эkonomičeskoй istorii. — Leningrad, 1974.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]