Портал:Kulinarstvo/Izabrana jela
Izabrana jela [uredi izvor]
Januar[uredi izvor]
Ćevapčići ili ćevapi su jelo napravljeno od mlevenog mesa, oblikovano u male valjke i ispečeno na roštilju. Javljaju se u svim krajevima Balkana, a posebno bivše Jugoslavije u kojima su vladali Turci. Vrste mesa se razlikuju od mesta do mesta, a često i od veroispovesti koja preovladava u nekom kraju. Mogu se naći i kao vrsta brze hrane u pogači i sa prilozima (najčešće luk i kajmak).
Do 20. veka nisu korišćene mašine za mlevenje mesa pa se ono seckalo na sitno na panju. Tvrdi se da je to još uvek najbolji način usitnjavanja jer meso ostaje sočnije i ne može da zagori. Kada se uz dodavanje začina umesi masa istiskuje se kroz levak da dobije karakterističan oblik i stavlja na roštilj (skaru) koja je obično ložena ćumurom od bukovog ili hrastovog drveta.
Kiosk ili radnja u kojoj se spravljaju ćevapčići se zove ćevabdžinica, a zanatlija koji ih spravlja je ćevabdžija.
Februar[uredi izvor]
Zimska salata
izrendaj jednu šargarepu, dodaj 2 kaške ajvara (može i kupovni), pola kašičice origana, istresi sadržaj filter kesice nane i kamilice u salatu, Dodati maslinovog ulja po želji, i salata je gotova. Može biti prilog nekom mesu a uz parče integralnog hleba može biti obrok.
Mart[uredi izvor]
Kulen je suhomesnati proizvod, vrsta kobasice, koji se tradicionalno pravi u Vojvodini (Srbija) i Slavoniji i Baranji (Hrvatska), gde je još poznat i pod nazivom kulin. Kobasica teži oko 700 do 1000 g.
U Vojvodini postoje različite vrste kulena, najčešće zavisno od predela ili mesta gde ih prave, a neki od najpoznatijih su: bački kulen, sremski domaći kulen, petrovački kulen i druge vrste kulena.
Sve ove vrste kulena se proizvode na relativno slične načine. Jedan od najpoznatijih je svakako sremski kulen, koji je prvi ušao u industrijsku proizvodnju, pa je tako postao poznat širom Jugoslavije, i ako mu je u suštini promenjen i ukus i izgled (s obzirom da se tradicionalno pune ne u crevu već u buragu), pa je time sveden na običnu kobasicu široke proizvodnje.
Danas neki veći prerađivači mesa počinju da proizvode kulen sličniji tradicionalnom izgledu, ali češće po obliku, a ne po ukusu. Pravi kulen se još uvek može kupiti samo u lokalnim mesarama širom Vojvodine. Kulen u Sremu predstavlja veliku tradiciju i sremci ga smatraju izvorno svojim, te ga stoga i zovu samo kulen.
Postoje mnogobrojni recepti za sremski kulen, jer nekada je svaka porodica u Sremu imala neki svoj tajni recept za pripremu istog. Kulen bi trebao da bude što krtiji pa su neki pribegavali i dodavanjem goveđeg mesa, što se smatra ne dozvoljenim s obzirom da je pravi kulen isključivo od čistog svinjskog mesa.
April[uredi izvor]
Pica (ital. pizza) je specijalitet italijanske kuhinje, najčešće napravljen od tankog, okruglog testa na kome se pored paradajz sosa mogu naći razne vrste sira, mesa, povrća, voća, začina i drugih sastojaka prema ukusu. Inventivnost ukusa se može nadopuniti i inventivnošću rasporeda samih sastojaka na pici, koji mogu biti raspoređeni u obliku ornamenata ili drugih interesantnih figura. Inače, ovo jelo se smatra posebno karakterističnim za napolitansku kuhinju.
Danas je pica veoma popularno jelo u svetu, pre svega zbog jeftinih i lako dostupnih sastojaka i jednostavnosti pripreme.
Za vojnike persijskog cara Darija Velikog, naviknutim na duge marševe, je rečeno da su na svojim štitovima pekli neku vrstu hleba i na to dodavali sir i urme. Rismki istoričar Marko Porcije Katon je u 3. veku pre nove ere opisao „okruglo testo preliveno maslinovim uljem, biljem i medom ispečeno na kamenu“. Vergilije je u svojoj „Enejidi“ opisao kolače ili okrugli hleb.
Iz iskopina Pompeje koju je Vezuv zatrpao 79. godine, pronađeni su ostaci okruglog peciva. U kuvaru Marka Gavija Apija popisani su sastojci koji se dodaju na podlogu od peciva: pileće meso, ananas, sir, beli luk, menta, biber i ulje, što su sastojci današnjih pica.
U srednjem veku sluge su jele ostatke hrane svojih gospodara, što je bilo uobičajeno. Te ostatke bi stavili na parče hleba, prelili nekim sosom, začinili onim što bi imali pri ruci i stavili u rernu da se podgreje. Paradajz je donet u Evropu iz Perua u 16. veku. Siromašno stanovništva iz Napulja je dodalo paradajz svom jelu i stvorilo picu kakvu danas poznajemo.
Maj[uredi izvor]
Cicvara je vrsta hrane i sastavni je dio srpske, crnogorske, krajiške i istočnohercegovačke kuhinje. Sprema se od žutog ili bijelog kukuruznog brašna sa dodatkom kajmaka (skorupa). Pri pripremanju mora se paziti da istopljeni kajmak pluta po površini. Jelo je nastalo na Durmitoru kao Božićna čast.
Servira se u tanjirima. Konzumira se kašikom. Po želji se preliva medom. Kao prilog se služi krompir i hljeb.
Rado se stavlja pred goste (u Crnoj Gori uz pred njim nasečen svinjski pršut, predstavlja najveću moguću čast za onoga pred koga se stavlja).
Juni[uredi izvor]
Burek (tur. börek, alb. byrek, grč. μπουρέκι ili μπουρεκάκι, hebr. בורקס) je predjelo ili slatka pita ili pecivo koje se može pronaći u mnogim zemljama koje su nekad bile u sastavu Osmanskog carstva. Pravi se od lisnatog testa ili kiselog testa, i uglavnom se puni sa sirom (najčešće feta), mlevenim mesom ili povrćem (najčešće spanać).
U Srbiji se reč burek odnosi na specijalno jelo od testa. Kore se prave od testa i bacaju se kroz vazduh, da bi se razvukle. Tradicionalne ispune su prženo mleveno meso ili sir. Prazan burek se takođe tradicionalno pravi. Dodatne varijante uključuju nadev od jabuka, višanja, pečurki i moderne varijante pica bureka.
Juli[uredi izvor]
Ratatuj (fr. Ratatouille) je specijalitet od povrća iz Provanse, a nastanak se najviše veže uz grad Nicu. Može se poslužiti kao toplo predjelo, glavno jelo ili kao hladno predjelo, jer se može pripremiti i dan prije, a kada odstoji neko vrijeme, postaje još ukusniji. Priprema se od patlidžana, tikvica, paprika očišćenih od sjemenki, mesnatog i oguljenog paradajza, eventualno crvenog luka, koji je u nekim receptima izostavljen. Od začinskog bilja prednost ima svježi bosiljak, majčina dušica, mažuran, peršun. Može se dodati i kašikica šećera.
Avgust[uredi izvor]
Giros (grč. γυρος [ˈʝiros], okrugao, u krug, omotan, obavijen) je tradicionalno grčko jelo od mesa pečeno na vertikalnom ražnju, obično se služi kao sendvič, sa paradajzom, lukom i caciki sosom, umotan u pita hleb.
Da bi se ispekli, komadi mesa se nalaze na visokom vertikalnom ražnju, koji se okreće ispred izvora toplote, obično električnog grejača. Ako meso nije dovoljno masno, trake slanine se dodaju tako da pečeno meso uvek ostaje sočno i hrskavo. Brzina pečenja može se podesiti regulisanjem različite snage toplote i rastojanje između izvora toplote i mesa, na ovaj način kuvar može da se prilagodi različitim stopama potrošnje. Pečeno meso se sa vertikalnog ražnja seče na male sočne i hrskave komadiće koji se stavljaju u pitu. Pita se obično služi podmazana, blago pečena i topla. Kuvar na dlan stavlja posebni papir na njega pečenu pitu pa meso, preko mesa se stavlja paradajz, crni luk, pečeni krompir ili pomfrit na kraju se pita uvija zajedno sa papirom koji se na kraju nalazi oko pite. U giros se na kraju kašikom ubacuje tzatziki sos ili pavlaka.
Septembar[uredi izvor]
Falafel (Ta'miyya, طعمية) su fritirane kuglice od pasulja ili leblebije, raznih biljaka i začina. Poreklom iz Libana i Palestine, danas su deo kuhinje celog bliskog istoka i severne Afrike. Sa doseljavanjem orijentalnih Jevreja u Izrael doneti su i u jevrejsku kuhinju i često se smatraju za nacionalno jelo Izraela.
Prave se od umekšanog i mlevenog pasulja ili leblebije, dalje se dodaju peršun, korijandar, beli luk, crni luk, pecivo, so, biber i kim. Po receptu mogu se dodati i žito, mirođija itd. Serviraju se obično u lepinji (pita hlebu) sa tahinom, sosom od susama, humusom i raznovrsnim povrćem.
Oktobar[uredi izvor]
Fondi (fr. fondue — topljeno) hrana je od sira rastopljenog na vatri. Ona potiče iz Savoje i francuskog dela Švajcarske. Danas se pod ovim pojmom podrazumeva nekoliko hrana i od raznih sastojaka. Zajedničko je da je vatra na samom stolu iznad koje je posuda na stalku u kojoj se ona priprema. Poreklo fondia od sira nije stopostotno razjašnjeno. Kako Švajcarska, tako i Savoja prisvajaju ovo jelo kao svoje sa stoletnom tradicijom. Neosporno je da su kako švajcarski tako i francuski pastiri u Alpima bili odeljeni od ostatka sveta tokom većeg dela godine i da su im osnovne namirnice bili hleb i sir tako da do pronalaska fondija od sira nije trebalo mnogo.
Prema nedokazanim izvorima i legendi fondi su pronašli sveštenici, koji u doba posta nisu smeli da jedu čvrstu hranu, pa su se dosetili da sir upotrebljavaju u rastopljenom stanju, čime ne bi kršili ovu zabranu.
U Švajcarskoj se fondi od sira smatra za nacionalno jelo. Iako se prodaju gotove smese za pripremu ovog jela, kod pojedinih poznavaoca to nailazi na otpor.
Pored francusko-švajcarskog fondi od sira, danas su poznati i fondi od mesa kao i od ribe, iako se oni ne tope, već se u odgovarajućim posudama kuvaju ili prže.
Pored ovde navedenih osnovnih vrsta fondi postoje i mnoge druge varijacije. Treba navesti kineski fondi, koji se priprema od raznih vrsta ribe i mesa, zatim od rakova koji se pripremaju u čorbi, kao i japanski fondi, koji za razliku od kineskog koristi razne vrste pečuraka i povrća.
Novembar[uredi izvor]
Sataraš (mađ. szataras) je jelo od povrća, najčešće paradajza, paprike i crnog luka. Reč je došla iz mađarskog jezika (mađ. szataras). Takođe se zove još i bećarac ili bećar-paprikaš.
Poslužuje se kao toplo predjelo, prilog jelu od mesa ili samostalan obrok uz pirinač ili krompir. Sataraš se takođe može jesti hladan.
Decembar[uredi izvor]
Sarma je tradicionalno tursko jelo, vrlo popularno na Balkanu, koje se uglavnom pravi od kiselog kupusa, mlevenog mesa i pirinča tako što se meso i pirinač uvije u jedan list kupusa. U pojedinim krajevima Srbije sarma se uvija u lišće vinove loze a nadev se pravi od pirinča proprženog na luku. Na ovakav način sarme se spremaju za vreme posta. Sarma je često jelo na srpskim svetkovinama i veseljima.
Poznato je i na Kavkazu, pod imenom „dolma."