Transfuzija krvi

Transfuzija krvi
Plastična kesa od 0,5 - 0,7 litara koja sadrži pakovane eritrocite u citratu, fosfatu, dekstrozi i rastvoru adenina (CPDA)
Klasifikacija i spoljašnji resursi
MKB-9-CM	99.0
MedlinePlus	000431
MeSH	D001803

Kontrolni uzorci krvi

Ilustracija koja opisuje intravensku transfuziju krvi

Transfuzija krvi (lat. transfundere, preliti) je proces prenošenja krvi ili njenih produkata iz krvnog sistema jedne osobe u krvni sistem druge. Transfuzija može spasiti život u mnogim urgentnim stanjima kada dolazi do obimnog krvarenja, a može se koristiti i za nadoknađivanje izgubljene krvi u toku raznih lekarskih intervencija ili kod pojedinih oboljenja (teži oblik anemije, trombocitopenija itd). Osobama koje pate od hemofilije ili srpaste anemije potrebne su gotovo svakodnevne transfuzije krvi.

Istorija

Rani pokušaji

Prvi pokušaj transfuzije opisao je hroničar Stefano Infesura. On pripoveda kako je 1492. godine, kada je papa Inoćentije VIII pao u komu, krv trojice dečaka unesena u organizam umirućeg crkvenog poglavara, a prema preporuci lekara. Krv je unošena kroz usta, jer u to vreme koncept cirkulacije i intravenozni pristup nisu bili poznati. Dečaci su bili stari oko deset godina i svakome od njih je obećan po jedan dukat. Na kraju, ne samo da je umro papa nego i sva trojica dečaka. Neki autori su naknadno opovrgnuli ovu priču, optužujući Infesuru za antipapizam.

Zahvaljujući otkriću Vilijama Harvija o kruženju (cirkulaciji) krvi kroz ljudski organizam, u 17. veku došlo je do nešto sofisticiranijih istraživanja transfuzije krvi sa uspešnim eksperimentalnim transfuzijama između životinja. Ipak, pokušaji transfuzije na ljudima i dalje su imali fatalan ishod.

Prva potpuno dokumentovana ljudska transfuzija krvi pripisana je doktoru Žan-Batistu Deniju, a odigrala se 15. juna 1667. godine. On je transfundovao krv ovce u krvni sistem petnaestogodišnjeg dečaka, koji se kasnije potpuno oporavio. Deni je nakon toga izveo još jednu transfuziju krvi u organizam radnika, koji je takođe preživeo. Oba slučaja su verovatno bila uspešna zbog pretakanja male količine ovčije krvi, tako da nije usledila ozbiljna alergijska reakcija. Deni je zatim izveo nekoliko transfuzija u toku lečenja gospodina Morua, koji je nakon treće transfuzije umro. Iako je pitanje njegove smrti bilo sporno i pripisano njegovoj supruzi koja ga je navodno otrovala, mnogo je verovatnije da je zapravo transfuzija dovela do kobnog ishoda.

Ričard Lauer

Ričard Lauer je istražio uticaj promene volumena krvi na krvni sistem, i razvio je metode za proučavanje ukrštenog kruženja krvi kod životinja. Njegovi instrumenti su na kraju doveli do prve prave transfuzije krvi.

Mnoge od njegovih kolega su bile prisutne… pred kraj februara 1665. godine on je izabrao psa srednje veličine, otvorio jugularnu venu i izvukao iz nje krv… dok se njegova snaga polako gasila… Kasnije, kako bi nadoknadio veliki gubitak krvi ovog psa, unio je krv iz cervikalne arterije prilično velikog mastifa, koji je bio vezan uz prvog… on je bio prepun… pritičuće krvi." Nakon što je „zašio jugularne vene“, životinja se oporavila „bez znakova neudobnosti ili neugodnosti."

Lauer je izveo prvu transfuziju krvi na životinjama. Kasnije, on biva zamoljen od strane Roberta Bojlija da upozna Kraljevsko društvo sa procedurom čitavog eksperimenta, što je Lauer i uradio u decembru 1665. godine.

Šest meseci kasnije u Londonu, on je izveo prvu ljudsku transfuziju krvi u Engleskoj, gde je zapravo na sastanku Kraljevskog društva on nadzirao unošenje 100-150 ml ovčije krvi u organizam pacijenta. Primalac je bio Artur Coga, bolesnik koji je patio od „bezazlenog oblika ludila“. Ovčija krv je korišćena zbog spekulacija o dobrobitima razmene krvi između vrsta; pretpostavljalo se kako krv nežnog jagnjeta može smiriti buran duh uznemirene osobe, i kako sramežljive osobe mogu postati komunikativnije ako prime krv društvenijih bića. Lauer je nekoliko puta izrazio želju za daljim lečenjem Coge, ali je njegov pacijent odbio ove ponude.

Prvi uspesi

Staklo korišćeno u drevnoj metodi transfuzije krvi.

Naučni pristup transfuziji krvi datira iz prve decenije 19. veka, kada su otkrivene krvne grupe, što je dovelo do mešanja krvi davaoca sa krvlju primaoca pre izvođenja same transfuzije (rani oblik unakrsne probe).

Godine 1818, doktor Džejms Blandel izvodi prvu uspešnu transfuziju ljudske krvi, u cilju lečenja porodilja koje su iskrvarile. On je koristio muževe pacijentkinja kao davaoce krvi, i uzimao je oko 120 ml krvi iz muževljeve ruke kako bi je preneo u krvni sistem njegove supruge. U periodu 1825—1830. godine Blandel je izvršio 10 transfuzija krvi, od kojih je pet bilo blagotvorno i korisno, tako da je objavio svoje rezultate. Osim toga, Blandel je izumeo veliki broj instrumenata za transfuziju (brizgalice, igle za venepunkciju i dr), a zaradio je i značajnu sumu novca (oko 50 miliona dolara). Godine 1840, u medicinskoj školi Svetog Đorđa u Londonu, Semjuel Armstrong Lejn (koga je pomagao Blandel) vrši prvu uspešnu potpunu transfuziju krvi u cilju lečenja obolelih od hemofilije.

Bečki lekar Karl Landštajner je 1900. godine otkrio postojanje tri krvne grupe (A, B i O), zašto je 1930. godine dobio Nobelovu nagradu. Dve godine kasnije (1902) De Kastelo i Sterli su otkrili i četvrtu krvnu grupu - AB, čime je bio otvoren put transfuziji krvi. Landštajner je 1901. godine takođe otkrio da mešanje krvi dva čoveka ponekad dovodi do zgrušavanja i da je to glavni uzrok zbog kojeg je dolazilo do loših, a često i smrtonosnih posledica transfuzije krvi.

Nastanak banaka krvi

Prikaz transfuzije iz 1914. godine

Dok su se prve transfuzije vršile direktno iz davaoca u krvni sistem primaoca pre koagulacije, 1910-ih je otkriveno da se dodatkom antikoagulansa i čuvanjem krvi u rashladnim uređajima ona može skladištiti nekoliko dana. Prva nedirektna transfuzija izvedena je 27. marta 1914. godine, a izveo ju je belgijski doktor Alber Isten, koji je koristio natrijum-citrat kao antikoagulans. Prva transfuzija koja je koristila skladištenu i ohlađenu krv izvedena je 1. januara 1916. godine. Osvald Houp Robertson, medicinski istraživač i oficir Vojske Sjedinjenih Američkih Država poznat je kao prva osoba koja je osnovala banku krvi tokom služenja u Francuskoj za vreme Prvog svetskog rata.

Prva akademska institucija posvećena transfuziji krvi osnovana je u Moskvi 1925. godine, od strane Aleksandra Bogdanova. On je jednim delom bio nadahnut potragom za večnom mladošću, i sa zadovoljstvom je primetio poboljšanje svog vida, zaustavljanje ćelavljenja i ostale pozitivne simptome nakon primanja 11 transfuzija krvi.

Nakon smrti Vladimira Lenjina, Bogdanovu je poveren njegov mozak jer je postojala nada za oživljavanje preminulog boljševičkog vođe. Bogdanov je izgubio život 1928. godine tokom jednog od njegovih eksperimenata, kada je primio krv studenta koji je bolovao od malarije i tuberkuloze. Neki naučnici (poput Lorena Grejama) smatrali su kako je njegova smrt mogla biti i samoubistvo, dok drugi tvrde kako krvne grupe nisu bile kompatibilne jer u to vreme pojam krvnih grupa nije bio u potpunosti razjašnjen.

Moderno doba

Mobilna jedinica za transfuziju (1936. godina)

Sovjetski Savez je uspostavio nacionalni sistem banaka krvi tokom 30-ih godina 20. veka. Novosti o iskustvima Sovjeta došla je do Amerike, kada 1937. godine Bernard Fantus, direktor bolnice Kuk kaunti iz Čikaga, osniva prvu bolničku banku krvi u SAD. Pri stvaranju bolničkih laboratorija koje su konzervirale i čuvale donorsku krv, Fantusu je pala na pamet ideja o nazivu „banka krvi“. Za nekoliko godina, bolnice i društvene banke krvi su otvorene širom SAD.

Krajem 30-ih i početkom 40-ih godina 20. veka, istraživanja doktora Čarlsa Drua dovela su do otkrića mogućnosti razdvajanja krvi na krvnu plazmu i crvene krvne ćelije, i do toga da se navedene krvne komponente mogu odvojeno zamrznuti i čuvati. Krv obrađena na ovaj način trajala je duže i šansa da će doći do njene kontaminacije bila je mnogo manja.

Plastična kesa za prikupljanje krvi

Na prelazu 1939. i 1940. godine, Karl Landštajner, Aleks Viner, Filip Levajn, i R. E. Stetson dolaze do velikog i važnog otkrića Rh sistema krvnih grupa, nakon čega se ispostavilo da je veći deo transfuzijskih reakcija bio uzrokovan njihovom inkompatibilnošću. Tri godine kasnije, J. F. Luti i Patrik L. Molison uvode ACD-rastvor, koji smanjuje volumen antikoagulansa, što je omogućilo uzimanje većih količina krvi tokom transfuzija, kao i njeno skladištenje i čuvanje na duže vreme.

Karl Volter i V. P. Marfi uvode 1950. godine plastične kese za prikupljanje krvi. Zahvaljujući ovom novitetu došlo je do evolucije u sistemu prikupljanja krvi, pa je sada bilo sigurno i lako razdvojiti mnogobrojne krvne komponente iz samo jedne jedinice krvi. Otkrićem antikoagulansnog sredstva CPD – A1 1979. godine, rok konzervisane krvi je produžen što je povećalo zalihe i omogućilo razmenu tih zaliha između banaka krvi.

Mere predostrožnosti

Kompatibilnost

Kompatibilnost grupa

Kompatibilnost plazme

Velika pažnja se poklanja unakrsnoj probi kako bi se sprečila imunološka reakcija primaoca na davaočevu krv. Uz opštepoznate podele na krvne grupe (A, B, AB i O) i Rh faktore, poznato je kako i drugi manji antigeni crvenih krvnih ćelija igraju značajnu ulogu u kompatibilnosti krvi davaoca i primaoca. Ti drugi tipovi često postaju izražajni ako osoba prima veći broj krvnih transfuzija, jer primaočev organizam nakon određenog vremena razvija sve veću i veću otpornost na krv ostalih ljudi kroz proces aloimunizacije.

Kompatibilnost krvi davaoca i primaoca

Krvna grupa primaoca	Kompatibilna krvna grupa
A-	A- O-
A+	A-, A+, O-, O+
B-	B-, O-
B+	B-, B+, O-, O+
AB-	A-, B-, AB-, O-
AB+	A-, A+, B-, B+, AB-, AB+, O-, O+
O-	O-
O+	O-, O+

Testiranje na infekcije

Brojne infektivne bolesti mogu se preneti tokom krvne transfuzije. To je dovelo do uvođenja strogih standarda kod transfuzije u razvijenijim zemljama. Ovi standardi uključuju testiranja na moguće opasne faktore i zdravstvene probleme davaoca krvi, što podrazumeva postavljanje standardnih usmenih i pisanih pitanja dobrovoljnim davaocima krvi, određivanje nivoa (koncentracije) hemoglobina i druga laboratorijska testiranja krvi. Nedostatak ovakvih standarda u seoskim područjima Kine, gde siromašni seljaci kojima su injektirane tuđe crvene krvne ćelije doniraju krvnu plazmu za određene svote novca, dovelo je do opšte zaraze čitavog sela virusom humane imunodeficijencije.

Po Zakonu u Srbiji, krv davalaca testira se na samo četiri oboljenja: hepatitis tip B i tip C, sidu i sifilis.

Kada se potreba transfuzije krvi može predvideti (npr. pre zakazane operacije), može se primeniti princip autotransfuzije, kako bi se osoba zaštitila od zaraznih bolesti ili kako bi se predupredio problem kompatibilnosti krvnih grupa.

Obrada krvi pre transfuzije

Donirana krv se ponekad podvrgava obradi nakon prikupljanja, kako bi bila upotrebljiva kod specifičnih grupa pacijenata:

Leukoredukcija predstavlja uklanjanje (filtraciju) zalutalih belih krvnih zrnaca iz krvnog produkta osobe. Leukoreducirana krv će izuzetno retko dovesti do aloimunizacije (razvijanja antitela protiv određene krvne grupe), i retko će dovesti do febrilnih transfuzijskih reakcija. Osim toga, leukoredukcija znatno smanjuje šansu zaraze citomegalovirusom (CMV). Ovaj postupak se koristi kod:

• pacijenata kojima je često potrebna transfuzija,
• potencijalnih primaoca organa,
• bolesnika sa istorijom febrilnih nehemolitičkih transfuzijskih reakcija,
• CMV seronegativnih pacijenata pod rizikom, čije su seronegativne komponente nedostupne i dr.

Iradijacija se primenjuje kod bolesnika čiji je imunološki sistem teško zatajio i pod rizikom graft-versus-host reakcije. Transfundovani eritrociti mogu se podvrgnuti iradijaciji sa najmanje 2500 Gy kako bi se sprečilo deljenje davaočevih T-limfocita. Ovakvi krvni produkti koriste se kod:

• pacijenata sa naslednim imunološkim nedostacima,
• pacijenata koji primaju krvne transfuzije od rođaka u programima direktne transfuzije krvi,
• pacijenata koji primaju velike doze hemoterapije ili se podvrgavaju transplantaciji koštane srži,
• osoba zaraženim HIV virusom.

Testiranje na citomegalovirus (virus koji napada bele krvne ćelije) je značajno za bolesnike sa izrazitim zatajivanjem imunološkog sistema (npr. kod onih koji se podvrgavaju transplantaciji koštane srži). Leukoreducirana krv može zameniti CMV-negativne produkte, pošto potpuno uklanjanje belih krvnih zrnaca iz krvi uklanja i izvor prenošenja citomegalovirusa.

Neonatalna transfuzija

U cilju obezbeđivanja sigurnosti krvnih transfuzija kod pedijatrijskih pacijenata, bolnice sprovode dodatne mere predostrožnosti radi izbegavanja infekcija i preferiraju korišćenje posebno testiranih pedijatrijskih krvnih jedinica koje su garantovano negativne na citomegalovirus. Većina lekara preporučuje nabavku CMV-negativnih krvnih produkata za novorođenčad ili dojenčad sa niskom telesnom težinom, čiji imunološki sistem još nije dovoljno razvijen. Ovo donosi dodatna ograničenja pri odabiru osoba koje mogu da doniraju krv bebama.

Terminologija

Termini type and screen koriste se za testiranja koja određuju krvnu grupu (ABO kompatibilnost) i proverava postojanje aloantitela. Trajanje ove pretrage iznosi oko 45 minuta.

Ako vreme dozvoljava duže testiranje, krv se testira na veći broj antitela. Ova pretraga je poznata kao group and screen i traje jedan dan.

Ako nema vremena za testiranja, koristi se krv bez unakrsne probe. To je O-pozitivna ili O-negativna krv. O-negativna je obično namenjena deci i ženama u toku trudnoće.

Postupak

Brizgalica iz Drugog svetskog rata korišćena za direktnu transfuziju krvi

Transfuzija krvi se zavisno od njenog izvora može podeliti u dve osnovne grupe:

• homolognu transfuziju, u kojoj se koristi uskladištena krv drugih ljudi, i
• autolognu transfuziju, u toku koje se koristi uskladištena krv samog pacijenta.

Krv se može primiti samo intravenoznim putem. Iz tog razloga, ovaj proces zahteva stavljanje kanile odgovarajućeg promera. Pre samog postupka transfuzije, upoređuju se karakteristike krvi primaoca i davaoca, kako bi se smanjio rizik transfuzijskih reakcija.

Jedinica krvi (do 500 ml) obično se prima tokom 4 sata. Pacijentima, kod kojih postoji rizik kongestivnog zastoja srca, mnogi lekari pre same transfuzije daju furosemid radi sprečavanja preopterećenja organizma tečnošću. Acetaminofen i/ili antihistamin se ponekad daju pacijentu pre transfuzije radi sprečavanja transfuzijskih reakcija.

Indikacije za transfuziju

Opšte je pravilo da izgubljenu krv i njene elemente treba u potpunosti nadoknaditi i to onom brzinom kojom se pojavio gubitak. Indikacije za transfuziju krvi su različite i obuhvataju sledeća stanja:

• smanjeni volumen cirkulišuće krvi nastao usled krvarenja, povreda, opekotina, akutnog pankreatitisa i dr;
• anemija (malokrvnost) izazvana smanjenom koncentracijom eritrocita, tj. hemoglobina;
• nedostatak faktora koagulacije (u slučaju hemofilije, fibrinogenopenije i sl);
• slabost organizma izazvana malnutricijom,
• trauma i postoperativne bolesti (komplikacije);
• fetalna eritroblastoza;
• toksikoza dojenčadi,
• neke zarazne bolesti (tifus, sepsa);
• bolesti uzrokovane radioaktivnim i jonizujućim zračenjem, i
• druga oboljenja.

Davanje krvi

Dobrovoljni davalac krvi

Krv se najčešće daje kao čitava krvna jedinica, unošenjem katetera u venu i prikupljanjem krvi u plastičnu kesu sa antikoagulansom, putem sile gravitacije. Prikupljena krv se zatim razdvaja na krvne komponente radi bolje i potpunije upotrebe. Pored eritrocita, krvne plazme i trombocita, drugi produkti krvi koji se koriste su: protein albumin, koncentrat faktora koagulacije, krioprecipitat, koncentrat fibrinogena i imunoglobulini (antitela). Crvene krvne ćelije, plazma i trombociti se mogu davati i samostalno kroz složeni postupak nazvan afereza.

Iako primaoci krvi ostaju uglavnom anonimni, krvnim produktima u bankama krvi uvek se može ući u trag kroz čitav proces od davanja do infuzije krvi primaocu. Ovo omogućava upravljanje i istraživanje bilo kakvih sumnjivih prenosivih bolesti putem transfuzije ili transfuzijskih reakcija.

Kontraindikacije za davaoce krvi

Centri za transfuziju krvi u različitim državama propisuju uslove koje dobrovoljni davaoci krvi moraju zadovoljiti. Neke od najčešćih kontraindikacija su:

• prethodno bolovanje od malarije ili hepatitisa,
• zloupotreba intravenoznih droga,
• primanje ljudskih hipofiznih hormona,
• rizično seksualno ponašanje (različito definisano),
• upotreba određenih medikamenata,
• ispodprosečna telesna težina (neuhranjenost),
• veliki gubitak telesne težine u skorijem periodu,
• malokrvnost,
• tetoviranje u prethodnih 12 meseci,
• trudnoća itd.

Komplikacije i rizici

Kao i druge medicinske intervencije, transfuziju krvi treba vršiti samo kada je to zaista neophodno. Odluka o davanju krvi pacijentu se donosi nakon pažljivog razmatranja svih okolnosti i procene rizika. Lekar treba pritom da odvagne rizik koji donosi transfuzija, kao i rizik ako ona izostane. Izostanak ovog tretmana u nekim slučajevima predstavlja opasnost po život (i tada je apsolutno indikovana), ali isto tako ona može da uzrokuje određene komplikacije i neželjene efekte kod bolesnika.

Za davaoce

Modrica na mestu uboda

Davanje čitavih jedinica krvi u savremenom, dobro vođenom centru za transfuziju krvi je prilično sigurno. Najveći rizik se odnosi na mogućnost vazovagalne ili obične nesvestice. Istraživanje, koje je obuhvatilo 194.000 dobrovoljnih davaoca krvi tokom vremenskog perioda od jedne godine u urbanom centru za prikupljanje krvi smeštenom u SAD, otkrilo je 178 slučajeva nesvestice (incidenca 0,09%). Od toga je pet slučajeva bilo hitno i zahtevalo je zbrinjavanje u bolnici, dok je samo jedan slučaj imao dugotrajne komplikacije. Većina nesvestica dogodila se nakon transfuzije, za stolom koji je namenjen okrepljenju, što je autore studije navelo da davaoce podstaknu da barem 10 minuta provedu za stolom i piju tečnost nakon davanja krvi. Sprovedena je i druga studija, gde je 1.000 nasumično izabranih dobrovoljnih davalaca krvi intervjuisano 3 nedelje nakon postupka. Kod njih su otkriveni sledeći znakovi i simptomi:

• modrica na mestu uboda –– 23%
• bol u ruci –– 10%
• otok na mestu uboda –– 2%
• senzorne promene u rukama (goruća bol, otupljenost, žmarci) –– 1%
• umor –– 8%
• vazovagalni simptomi –– 5%
• mučnina i povraćanje –– 1%

Nijedna od navedenih komplikacija nije bila toliko ozbiljna da je zahtevala medicinsku pomoć. Takođe, rizik za dobijanje infekcije je minimalan. Davanje krvnih produkata putem afereze je mnogo invazivniji i složeniji postupak, koji može dovesti do dodatnih rizika, ali je i ovaj proces prilično siguran za davaoca.

Za primaoce

Postoje različiti rizici povezani sa primanjem krvi.

Febrilna nehemolitička transfuzijska reakcija

Najčešća negativna reakcija na krvnu transfuziju je tzv. febrilna nehemolitička transfuzijska reakcija. Ona se odlikuje temperaturom, koja se sama povlači nakon određenog vremena i ne uzrokuje nikakve dugotrajne probleme ili propratne pojave.

Pirogene reakcije

Pirogene reakcije (groznica i povišena temperatura) se mogu javiti za vreme transfuzije ili nekoliko sati posle nje. Simptomi su individualni i kreću se od lagano povišene temperature i osećaja hladnoće, do groznice i drhtavice. Uzročnici ove reakcije mogu biti prisustvo sumpora, različita zagađenja primljene krvi, inkompatibilna krvna grupa, razne pirogene materije itd.

Kod pirogenih reakcija se prekida sa davanjem krvi, a ukoliko se javi nakon transfuzije pacijentu se intravenski daje 10%-tni rastvor kalcijumovih soli.

Posttransfuzione hemolitičke reakcije

Ove reakcije nastaju usled davanja inkompatibilne ili već hemolizirane krvi pacijentu. U prvom slučaju se uglavnom radi o nepodudarnosti krvnih grupa ili senzibiliranom bolesniku (usled često ponavljanih transfuzija). U drugom slučaju je u pitanju davanje krvi sa isteklim rokom trajanja ili neispravan postupak konzervacije nakon njenog uzimanja.

Posttransfuziona hemolitička reakcija se odlikuje aglutinacijom eritrocita, što uzrokuje stanje lokalne hipoksije i može da dovede do stanja šoka. Klinički simptomi i znaci su pojava crvenila pa zatim bledila kože, cijanoza jagodica prstiju, znojenje, bolovi u krstima, stezanje ispod grudne kosti, nagli pad krvnog pritiska itd. Nekoliko sati nakon transfuzije dolazi do pojave hemoglobina u urinu, a nakon 12-24 sata se javlja žutica praćena hemoglobinurijom. Osim znakova klasičnog šoka, može doći i do oštećenja bubrega i pojave tzv. posttransfuzionog bubrega ili akutne tubularne nefroze.

Akutna tubularna nefroza

Ovo stanje se nadovezuje na prethodnu reakciju. Odlikuje se smanjenjem količine izlučenog urina (oligurija), koje prelazi u potpunu anuriju. Zatim dolazi do hipertenzije (povišenog krvnog pritiska), acidoze i kome pacijenta. Ukoliko se ne leči, nakon 9-12 dana dolazi do smrtnog ishoda.

Urtikarijske reakcije

Ove reakcije se javljaju kod oko 1% svih pacijenata. U cilju lečenja primenjuju se male doze adrenalina ili efedrina, kalcijumove soli, antihistaminik itd.

Bakterijska kontaminacija

Krvni produkti se retko mogu kontaminirati bakterijama. Rizik teže bakterijske infekcije i sepse procenjuje se na 1:50.000 kod transfuzija trombocita, i 1:500.000 kod transfuzija crvenih krvnih ćelija (eritrocita). Ovo je jedna od najtežih komplikacija transfuzije, koja se često završava smrću u roku od 24 časa.

Transfuzijska ozleda pluća

Transfuzijska akutna ozleda pluća je još jedna štetna pojava povezana sa transfuzijom krvi. Javlja se akutni respiratorni bol, koji je često povezan sa povišenom temperaturom, plućnim edemom, hipotenzijom (niskim krvnim pritiskom) itd. Može se dogoditi kod jedne od 2000 transfuzija. Simptomi se menjaju od blagih do opasnih po život, ali se većina pacijenata potpuno opravi u roku od 96 sati, a smrtnost ovog stanja je manja od 10%.

Prenos oboljenja na primaoca

Putem krvi se ponekad mogu preneti i određena oboljenja sa davaoca na primaoca. Uzrok je najčešće nedovoljna kontrola jedinica krvi nakon njihovog prikupljanja. Bolesti koje se najčešće prenose na ovaj način su: lues, malarija, sida, žutica, hemofilija itd.

Ostale komplikacije

Ostali rizici kod primanja transfuzije krvi uključuju opterećenje kardiovaskularnog sistema, opterećenje gvožđem (pri mnogobrojnim transfuzijama eritrocita), anafilaktičke reakcije (kod osoba s manjkom imunoglobulina A) i dr.

Uticaj na imunološki sistem

Transfuzijom se u organizam pacijenta unosi veliki broj različitih materija, koje mogu izazvati aktivaciju ili supresiju imunskog sistema. Aktivacija uzrokuje proizvodnju aloantitela i aktivaciju T-ćelija (limfocita), dok je imunosupresija povezana sa dužim preživljavanjem transplantiranih organa, većom učestalošću bakterijskih infekcija i potencijalno većom smrtnošću kod osoba sa zloćudnim tumorima.

Pirogene reakcije (groznica i povišena temperatura) se mogu javiti za vreme transfuzije ili nekoliko sati posle nje. Simptomi su individualni i kreću se od lagano povišene temperature i osećaja hladnoće, do groznice i drhtavice. Uzročnici ove reakcije mogu biti prisustvo sumpora, različita zagađenja primljene krvi, inkompatibilna krvna grupa, razne pirogene materije itd.

Kod pirogenih reakcija se prekida sa davanjem krvi, a ukoliko se javi nakon transfuzije pacijentu se intravenski daje 10%-tni rastvor kalcijumovih soli.

Posttransfuzione hemolitičke reakcije

Ove reakcije nastaju usled davanja inkompatibilne ili već hemolizirane krvi pacijentu. U prvom slučaju se uglavnom radi o nepodudarnosti krvnih grupa ili senzibiliranom bolesniku (usled često ponavljanih transfuzija). U drugom slučaju je u pitanju davanje krvi sa isteklim rokom trajanja ili neispravan postupak konzervacije nakon njenog uzimanja.

Posttransfuziona hemolitička reakcija se odlikuje aglutinacijom eritrocita, što uzrokuje stanje lokalne hipoksije i može da dovede do stanja šoka. Klinički simptomi i znaci su pojava crvenila pa zatim bledila kože, cijanoza jagodica prstiju, znojenje, bolovi u krstima, stezanje ispod grudne kosti, nagli pad krvnog pritiska itd. Nekoliko sati nakon transfuzije dolazi do pojave hemoglobina u urinu, a nakon 12-24 sata se javlja žutica praćena hemoglobinurijom. Osim znakova klasičnog šoka, može doći i do oštećenja bubrega i pojave tzv. posttransfuzionog bubrega ili akutne tubularne nefroze.

Akutna tubularna nefroza

Ovo stanje se nadovezuje na prethodnu rekciju. Odlikuje se smanjenjem količine izlučenog urina (oligurija), koje prelazi u potpunu anuriju. Zatim dolazi do hipertenzije (povišenog krvnog pritiska), acidoze i kome pacijenta. Ukoliko se ne leči, nakon 9-12 dana dolazi do smrtnog ishoda.

Urtikarijske reakcije

Ove reakcije se javljaju kod oko 1% svih pacijenata. U cilju lečenja primenjuju se male doze adrenalina ili efedrina, kalcijumove soli, antihistaminik itd.

Bakterijska kontaminacija

Krvni produkti se retko mogu kontaminirati bakterijama. Rizik teže bakterijske infekcije i sepse procenjuje se na 1:50.000 kod transfuzija trombocita, i 1:500.000 kod transfuzija crvenih krvnih ćelija (eritrocita). Ovo je jedna od najtežih komplikacija transfuzije, koja se često završava smrću u roku od 24 časa.

Transfuzijska ozleda pluća

Transfuzijska akutna ozleda pluća je još jedna štetna pojava povezana sa transfuzijom krvi. Javlja se akutni respiratorni bol, koji je često povezan sa povišenom temperaturom, plućnim edemom, hipotenzijom (niskim krvnim pritiskom) itd. Može se dogoditi kod jedne od 2000 transfuzija. Simptomi se menjaju od blagih do opasnih po život, ali se većina pacijenata potpuno opravi u roku od 96 sati, a smrtnost ovog stanja je manja od 10%.

Prenos oboljenja na primaoca

Putem krvi se ponekad mogu preneti i određena oboljenja sa davaoca na primaoca. Uzrok je najčešće nedovoljna kontrola jedinica krvi nakon njihovog prikupljanja. Bolesti koje se najčešće prenose na ovaj način su: lues, malarija, sida, žutica, hemofilija itd.

Ostale komplikacije

Ostali rizici kod primanja transfuzije krvi uključuju opterećenje kardiovaksularnog sistema, opterećenje gvožđem (pri mnogobrojnim transfuzijama eritrocita), anafilaktičke reakcije (kod osoba s manjkom imunoglobulina A) i dr.

Uticaj na imunološki sistem

Transfuzijom se u organizam pacijenta unosi veliki broj različitih materija, koje mogu izazvati aktivaciju ili supresiju imunskog sistema. Aktivacija uzrokuje proizvodnju aloantitela i aktivaciju T-ćelija (limfocita), dok je imunosupresija povezana sa dužim preživljavanjem transplantiranih organa, većom učestalošću bakterijskih infekcija i potencijalno većom smrtnošću kod osoba sa zloćudnim tumorima.

Prevencija

Učestalost i ozbiljnost štetnih posledica transfuzije se mogu smanjiti poštovanjem propisa i preporuka o prikupljanju, testiranju, izdvajanju elemenata, skladištenju, transportu i upotrebi krvi i njenih produkata.

Autotransfuzija

Kesa sa koncentrovanim eritrocitima

Glavni članak: Autotransfuzija

Autotransfuzija je terapijski postupak kojim se bolesniku uzima krv, adekvatno se obrađuje i čuva, i zatim ponovo daje u slučaju potrebe. Koristi se najčešće kod hirurških operacija ili terapije citostaticima u fazi remisije. To je, zapravo, vid transfuzije u kojoj su davalac i primalac krvi jedna osoba. Princip autotransfuzije baziran je na činjenici da organizam u sebi poseduje rezerve krvi, a da ukupna količina iste nije neophodna za iniciranje obavljanja funkcije organa.

Vrste autotransfuzije

Postoje četiri vida autotransfuzije, koja se primenjuju pojedinačno ili u kombinaciji:

• autologna preoperativna donacija podrazumeva davanje krvi od strane pacijenta u određenim vremenskim razmacima 4-5 nedelja pre hirurškog zahvata. Za to vreme on uzima lekove koji pospešuju obnavljanje krvnih elemenata i neposredno pred operaciju ima potpuno normalnu krvnu sliku. Sa druge strane, obezbeđena je dovoljna količina sigurne krvi za operativni tretman;
• akutna normovolemijska hemodilucija se koristi ako ne postoji mogućnost za preoperativno davanje krvi. Tada se na početku anestezije (neposredno pred početak operacije) uzima nekoliko doza bolesnikove krvi, a ista se nadoknađuje rastvorima soli, šećera, skroba ili rastvorom želatina. Tako se krv pacijenta zapravo razređuje, ali vitalne biološke funkcije nisu ugrožene;
• intraoperativno spasavanje krvi zahteva upotrebu posebnih aparata (engl. cell saver). Krv se aspirira iz operativnog polja pomoću vakuum sistema i meša sa rastvorom konzervansa (antikoagulansa), zatim se prenosi do rezervoara gde se odvija njena filtracija, a odatle odlazi u specijalno zvono gde se primenom centrifuge vrši razdvajanje krvi na sastavne elemente. Ovako dobijene ćelije se potom ispiraju i pakuju u specijalne kese, koje se priključuju na venu i vraćaju u cirkulacioni sistem pacijenta;
• autotransfuzija u postoperativnom periodu se koristi ako posle hirurškog zahvata dođe do krvarenja. Postupak prikupljanja i obrade krvi je isti kao u prethodnom slučaju.

Primena

U sve programe autotransfuzije mogu biti uključene kako odrasle osobe, tako i trudnice i deca starija od 3 godine, a u pojedine programe mogu da budu uključene i bebe.

Autotransfuzija zauzima značajno mesto u savremenoj medicini, zbog niza pozitivnih učinaka. To je metoda izbora u svim slučajevima u kojima je ona medicinski opravdana i moguća, jer osigurava praktično apsolutnu sigurnost od prenosa bolesti krvlju davaoca. Najčešće se primenjuje u oblastima: kardiohirurgije, torakalne hirurgije, ortopedije, traumatologije, ginekologije i dr.

Primena ove metode ne isključuje u potpunosti transfuziju, jer se u toku raznih tretmana može javiti potreba za klasičnom transfuzijom.

Protivljenje transfuziji

Protivljenje transfuziji krvi može nastati iz ličnih, medicinskih ili verskih razloga. Na primer, Jehovini svedoci se protive transfuziji prvenstveno iz verskih razloga, iako ističu i moguće komplikacije povezane sa ovom procedurom.

Alternative transfuziji

S obzirom da zalihe krvi nikada ne mogu biti sasvim bezopasne, u svetu postoji sve veća potražnja za adekvatnim alternativnim metodama. Brzi razvoj beskrvne hirurgije u poslednjim decenijama doveo je do toga da je savremena medicina u stanju da uspešno vrši velike srčane, vaskularne, ginekološke, akušerske, ortopedske i urološke operacije bez korišćenja krvi ili krvnih proizvoda. Godine 1998, broj pacijenata koji su odbili krv iz ličnih razloga premašio je broj pacijenata koji su odbili krv iz verskih razloga. Beskrvna medicina je i isplativija jer donosi 25-postotnu uštedu u troškovima.

Pretvaranje jedne krvne grupe u drugu

Naučnici Univerziteta u Kopenhagenu su u aprilu 2007. godine, pod vođstvom Henrika Klausena, objavili otkriće enzima koji omogućavaju pretvaranje krvnih grupa A, B i AB u nultu krvnu grupu (univerzalnog davaoca). Ključ je u delovanju bakterijskih enzima koji uklanjaju antigene sa površine crvenih krvnih zrnaca, i samim tim sprečavaju reakciju antigen-antitelo (imuni odgovor organizma na prisustvo stranog tela). Pomenuti enzimi ne deluju na Rh faktore eritrocita, što znači da u toku transfuzije mora postojati njihova podudarnost.

Transfuzija u veterinarskoj medicini

Veterinari često primenjuju transfuziju krvi u toku raznih intervencija. Različite vrste životinja zahtevaju različite nivoe testiranja kako bi se osigurala kompatibilna grupa. Na primer, mačke imaju 3 krvne grupe, goveda imaju 11, psi imaju 12, svinje 16, a konji 34 krvne grupe. Kod većine životinjskih vrsta unakrsna proba nije obavezna pre prve transfuzije, jer se senzibilizacija razvija nakon nje.

U svetu se osim pune krvi za transfuziju upotrebljavaju i preparati krvi, i rutinski se određuju krvne grupe, naročito kod uzgoja.

Doping

Doping krvlju uključuje bilo koji ilegalan način povećanja isporuke kiseonika mišićima i uključuje transfuziju krvi, uzimanje supstanci koje podstiču eritrocitopoezu, korišćenje zamena za krv i gensku terapiju.

Transfuzija krvi kao veoma delotvoran način povećanja broja eritrocita je 70-ih godina 20. veka bila veoma popularna među sportistima. Doping krvlju se vrši uzimanjem vlastite ili tuđe krvi, s tim da je prvi način znatno teže otkriti u antidoping kontrolama. Sportisti obično daju krv nakon visinskih priprema (kada je u njoj povećana koncentracija eritrocita), skladište je i zatim uzimaju neposredno pred takmičenje.

Ovaj vid dopinga je naročito prisutan u biciklizmu. Prvi put je otkriven 2004. godine na Olimpijskim igrama, mada je poznato da se koristio i ranije. Prva osoba koja je pala na antidoping testu je bio američki biciklista Tajler Hamilton u septembru 2004. godine.

Hemoterapija

Terapija komponentama krvi predstavlja lečenje bolesnika transfuzijom krvi ili njenih specifičnih produkata u cilju rekonstitucije i održavanja homeostaze. Njenim izvođenjem utiče se na zapreminu cirkulišuće krvi, kapacitet za vezivanje i transport kiseonika, hemostazne funkcije krvi i aktivnost medijatora imunog odgovora. Ona predstavlja suportivni metod lečenja, ali primenom ove terapije može doći i do razvoja neželjenih efekata. Zbog toga, pre donošenja odluke o uvođenju hemoterapije uvek mora biti procenjena korist i rizik od njenog izvođenja.

U okviru hemoterapije koriste se:

• deplazmatisana krv (eritrociti) u cilju povećanja koncentracije hemoglobina i sposobnosti krvi za prenos kiseonika, kod osoba sa različitim oblicima anemije. Ovaj produkt se dobija uklanjanjem 70% volumena plazme iz krvne jedinice;
• krv sa redukovanim brojem leukocita koja smanjuje mogućnost raznih štetnih efekata transfuzije;
• isprani eritrociti, kod kojih je smanjena koncentracija proteina krvne plazme (na prvom mestu imunoglobulina), kalijuma, antikoagulantnih rastvora i leukocita. Postoje dve tehnike ispiranja eritrocita: manuelna i automatizovana;
• kriokonzervisani (zamrznuto-odmrznuti) eritrociti, koji imaju rok trajanja i do 10 godina;
• aferezni eritrociti, dobijeni postupkom eritrocitofereze;
• zamrznuta sveža plazma, koja se koristi za nadoknadu faktora zgrušavanja, kod diseminovane intravaskularne koagulacije, hemolitičkog uremijskog sindroma, deficita vitamina K praćenog krvarenjem, deficita inhibitora koagulacije;
• krioprecipitat (komponenta koja sadrži proteine plazme), koji se upotrebljava kod pacijenata koji aktivno krvare, za lečenje hemofilije A;
• trombociti itd.

Zanimljivosti

Šestogodišnja devojčica obolela od leukemije je 2004. godine izlečena transfuzijom krvi iz svoje zamrznute pupčane vrpce. Prema proceni lekara bolnice u Ilinoisu, postoje veliki izgledi da je upravo transfuzija spasila njen život, mada je pre toga primenjena agresivna hemoterapija i zračenje celog tela. Ovo je prvi slučaj u kome su matične ćelije iz pupčane vrpce iskorištene za transfuziju i lečenje leukemije kod dece.

U periodu šest godina (2000—2006) Jehovini svedoci su uručili zdravstvenim radnicima širom sveta desetine hiljada primeraka video-kasete s dokumentarnim filmom Metode lečenja bez transfuzije — jednostavne, bezbedne, efikasne. U njemu svetski poznati stručnjaci govore o efikasnim metodama koje se trenutno koriste u beskrvnom lečenju. Interesantno je da je nakon projekcije filma krajem 2001, Nacionalni zavod za transfuziju Velike Britanije poslao pismo zajedno sa video-materijalom direktorima banaka krvi i hematolozima konsultantima širom zemlje, podstičući ih da pogledaju film zbog „sve raširenijeg gledišta da je jedan od ciljeva dobrog lečenja izbeći transfuziju krvi kad god je to moguće“. U pismu je navedeno da je „glavna poruka dokumentarnog filma pohvalna i da joj Nacionalni zavod pruža punu podršku“.

Galerija

Poseban kontrast između crvenih krvnih zrnaca pacijenata obolelih od raka (levo) i zdravog davaoca (desno).

Vidi još

• Krv
• Krvne grupe

Literatura

• Rosenthal, Bernice Glatzer (2002). New Myth, New World: From Nietzsche to Stalinism. Pennsylvania State University. str. 161—162. ISBN 978-0-271-02533-9. 

Spoljašnje veze

• Blood transfusion safety (jezik: engleski)
• BBC article on blood substitute (jezik: engleski)
• The Serious Hazards of Transfusion (jezik: engleski)
• New Scientist article on transfusion-associated lung injury (jezik: engleski)
• Breakthrough makes all blood types universal - Joyce Howard Price, The Washington Times - April 4, 2007 (jezik: engleski)
• Transfusion Medicine: The Basis and the Future - A Review from the Science Creative Quarterly (jezik: engleski)
• Terapija komponentama krvi
• Autotransfuzija – budućnost savremene transfuzione medicine
• Rh faktor
• Važni datumi vezani za ispitivanja ljudske krvi (jezik: nemački)
• Krv i transfuzija krvi (jezik: nemački)
• Etički kodeks Međunarodnog društva za transfuziju krvi (jezik: nemački)

Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).