Минхенски псалтир

С Википедије, слободне енциклопедије
Страница Минхенског псалтира

Минхенски псалтир (још и Српски псалтир, Минхенски буквар, Минхенски абецедар) (нем. Serbischer Psalter, лат. Codex Monacensis Slavicus 4) је настао крајем 14. века[тражи се извор] и према мишљењу академика Војислава Ј. Ђурића, то је најраскошнија српска књига из средњег века.[тражи се извор] Рађен је или за кнеза Лазара (13711389) или за његовог сина Стефана (1389—1427) и има преко двеста страница, димензија 28 x 19.5 cm, од чега се на њих 148 налазе илустроване минијатуре. Писан је српском редакцијом црквенословенског језика, старом унцијалном ћирилицом, а данас је део колекције Баварске државне библиотеке, из Минхена.

Ово дело важно је за словенску палеографију јер садржи најстарији списак ћирилице и глагољице. У ћирилици је набројано слово „ђерв” што је одлика српске редакције старословенског језика.

Фототипско издање из 2022.
Промоција фототипског издања Минхенског псалтира на Сајму књига у Београду, 25. октобра 2022.

Није познато када је тачно настао, али је највероватније био део библиотеке Стефана Лазаревића. Касније је припадао библиотеци Ђурђа Бранковића (1427—1456) и сматра се да га је неко од његових потомака однео у фрушкогорски манастир Привина Глава[тражи се извор].Патријарх српски Пајсије I (16141647) га је пронашао у манастирској ризници и позајмио га, да би псалтир укоричио и преписао 1629. године. Овај препис је касније завршио у Народној библиотеци Србије и уништен је током нацистичког бомбардовања Београда 06.04. 1941. године. Оригинал псалтира је током Великог бечког рата, један баварски официр 1688. године узео из манастира и понео са собом, да би га 1689. године поклонио манастиру Готесцел, у Баварској шуми. Књига 1782. године прелази у манастир светог Емерама у Регензбургу, а од 1810. године се налази баварској краљевској библиотеци. Псалтир је први објавио Ватрослав Јагић, 1906. године.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]