OFK Beograd

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
OFK Beograd
OFK Beograd.svg
Puno ime Omladinski fudbalski klub Beograd
Nadimak Romantičari
Osnovan (1957-07-06)6. jul 1957.(60 god.)
Stadion Omladinski stadion, Beograd
(kapacitet: 20.000)
Predsednik Srbija Ilija Petković
Trener Srbija Petar Divić
Liga Srpska liga Beograd
2016/17. Prva liga Srbije, 16. (RedDownArrow.svg)
Domaći dresovi
Gostujući dresovi

OFK Beograd je srpski fudbalski klub iz Beograda, osnovan 6. jula 1957. godine. Klub se trenutno takmiči u Srpskoj ligi Beograd, trećem takmičarskom nivou srpskog fudbala.

Istorija[uredi]

OFK Beograd je osnovan 06.07.1911 {{osporeno [1]}}godine pod imenom Beogradski Sport Klub.

Na sastanku, koji je 6. jula 1911. godine održan u kafani «Ženeva», koja se nalazila na uglu Aleksandrove i Beogradske ulice, osnovan je jedan klub, koji će u narednim godinama ispisati najlepše stranice našeg fudbala, a taj klub živi i dan danas i pored toga što su ga ukidali, reimenovali, selili… Ništa još nije ubilo duh našeg grada i naš klub, a 2011. godine, tadašnji BSK, a danas OFK Beograd, slavi zlatni jubilej, prvi vek svog fudbalskog bitisanja!

Ovu svečanu osnivačku skupštinu tog sunčanog, letnjeg, dana, otvorio je jednim prigodnim govorom Jevrem – Ješa – Pantelić, publicista. Pošto su bile obavljene potrebne prethodne radnje, izabrana je i prva uprava kluba: za predsednika – Andra Jović, za potpredsednike – Danilo Stojanović – čika Dača i Jevrem Pantelić, za sekretara – Dušan Milošević, za blagajnika – Miloš Ekert, a za ekonoma – Božidar Todorović. Članovi uprave su postali Momčilo Živanović, Ivan Živković i Boško Krstić. Klupski fotograf bio je Ljubiša Glišić, a umetnik za reklame arh. Aleksandar Deroko, što samo po sebi predstavlja novinu u tadašnjem fudbalu i pokazatelj da je novi klub imao moderan vid shvatanja fudbala.

Posle izbora ove prve klupske uprave i pošto je izglasala pravila kluba, skupština je donela odluku da klupsko igralište bude podignuto na ustupljenom terenu beogradske opštine, na nekadašnjem Trkalištu (bivši hipodrom), gde se danas nalazi Tehnički fakultet.

Ime je usvojeno na predlog Miloša Ekerta, bankara «Praške kreditne banke», koji je dao ideju da se novoformirani klub zove Beogradski Sport Klub!

Pravila kluba odobrena su od uprave Grada Beograda, 1. septembra 1911. godine i tada je Beogradski sport klub zvanično počeo sa radom!

Usvojene su i boje kluba – tamno plavo – svetlo plava kombinacija, na predlog Milete Nedića – tadašnjeg centarfora, jer su to bile boje njegovog koledža – Šatlen u Ženevi gde je studirao, a po toj kombinaciji boja je kasnije klub bio poznat i dobio je nadimak «beogradski Plavi»!

Od prihoda sa prve naše odgrane utakmice sa Šumadijom (8:1), prilozima članova i ljudi iz Praške kreditne banke, naručeni su prvi dresovi u Pragu. Doneti su do Zemuna (Austrougarska) i nekoliko igrača je prešlo u Zemun, navuklo po 3-4 dresa na sebe da ne bi platili, za nas tada preskupu carinu i tako ih doneli u Beograd.

Neposredni povod osnivanja BSK-a

Treba reći da je BSK osnovan kao direktna posledica raskola u jednom drugom beogradskom klubu – Srpskom maču, gde je vladala dugogodišnja loša atmosfera između igrača i predsednika kluba Radivoja Novakovića. To neslaganje je doživelo svoju kulminaciju posle dve odigrane prijateljske utakmice između reprezentacije Beograda i odgovarajuće selekcije Zagreba, gde su igrači Srpskog mača koji su bili pozvani u selekciju i pored protivljenja predsednika i zabrane da idu put Zagreba, ipak otišli i odigrali te mečeve, a po povratku u Beograd više nisu bili članovi drugog po redu najstarijeg kluba u prestonici Srbije.

Ubrzo nakon toga, odlučili su da osnuju novi klub, a pridružili su im se pojedini igrači Sokola (Danilo Stojanović i Mileta Nedić), te đaci tadašnje gimnazije «realke» (Mikša Jovanović, Velibor Andrejević, Miodrag Jovanović – Cine i dr.), kao i službenici Praške kreditne banke (Miloš Ekert, Oto Kohut, Josif Švaha), te je tako formiran, kasnije veliki BSK.

Prva utakmica

Na Malu Gospojinu 1911, odigrana je prva zvanična utakmica BSK-a. Protivnik je bila Šumadija koju smo pobedili 8-1, a sastav je bio sledeći:

Bota Stanković – Pufta; Miša Obućina – Laf, Josif Papo – Joži; Đoka Popović – Kera, Boža Todorović – Budža, Dušan Milošević – Cucko; Brana Veljković – Ciga, Josif Bener – Jajo, Mileta Nedić, Nikola Stefanović, M. Furjanović – Furka.

Svoje prve dve međunarodne utakmice, plavi su odigrali protiv tadašnjih austrougarskih klubova, 1913. godine sa novosadskim MTK i 1914. protiv subotičkog Munkača, te pančevačkog S. K, dok su omladinci BSK-a svoju prvu utakmicu odigrali i ranije protiv Građanskog šport kluba iz Zemuna!

Prvi stadion

Otvaranje stadiona na bivšem Trkalištu (sve do 1906. na tom mestu bio hipodrom kada se premestio na sadašnju lokaciju – Carevu ćupriju) održalo se na pravoslavni Vaskrs, 6. 7. i 8. aprila 1914. godine, «Uskršnjim loptačkim turnirom», a učestvovali su BSK, BSK 2, Srpski mač i Velika Srbija 2, te subotički SAK i turnir je trajao tri dana. U stadion je uloženo tadašnjih 10 000 dinara, a napravljene su pokrivene tribine sa ložama i sedištima za preko 700 gledalaca.

Iako se zvanično prvenstvo nije igralo sve do 1923. godine, te, iako su fudbalske utakmice u tom periodu bile retke, ipak su se u svakom trenutku znali najbolji klubovi. U Srbiji je u to vreme BSK nosio epitet nezvaničnog šampiona u periodu između 1911-1912, pa od jeseni 1912 do zime 1913.

I sv. rat

Na žalost, fudbal u Srbiji je brzo zamro, jer su došli ratovi, prvo dva Balkanska, pa odmah zatim i I sv. rat, te je klub u periodu između 1914-1919. bio raspušten, a naš prvi stadion u blizini današnje lokacije parka Tašmajdan, je za vreme Prvog svetskog rata razoren od neprijateljske artiljerije i kasnije pretvoren u njivu sa zasađenim kukuruzom od strane austrougarske vlasti.

Takođe, dosta fudbalera je otišlo na ratište, ali je isto tako i dosta njih nastavilo igranjem fudbala u Francuskoj, Grčkoj, Engleskoj i Italiji! U Beogradu pod okupacijom, preostali, mlađi igrači iz predratnih beogradskih klubova udružuju se u S. K. Beograd, te igraju nekoliko prijateljskih utakmica u cilju sakupljanja sredstava za sirotinju i da bi se digao moral ljudima u tom teškom periodu.

Obnovljen klub!

Po završetku rata, objekat na kome je naš klub igrao svoje utakmice je obnovljen, te je vratio prvobitnu namenu i BSK je od kraja marta 1919. tu igrao sve do preseljenja na Topčidersko brdo 1929. godine, na mesto gde je sada stadion Partizana. Šest godina kasnije od ponovnog otvaranja stadiona, teren je rotiran za devedeset stepeni, te je tada ponovo rekonstruisan.

Lopta nastavlja da se kotrlja i 1919. fudbal u Kraljevini SHS se organizuje u fudbalski savez sa sedištem u Zagrebu. Od 1920. godine se formira prvenstvo Beograda i beogradski loptački potsavez, u kome, te godine, učestvuju BSK, Jugoslavija, BUSK i Soko, da bi u nerednih par godina broj klubova rastao sve više. BSK osvaja prvenstva Beograda u njegova prva tri izdanja, a 1924. beleži se i veliki uspeh kada je savladan mađarski Ferencvaroš sa 4-2, tada jedan od najboljih klubova Starog kontinenta.

Godine 1925. u klub, sa svojim bratom Nikolom, dolazi Blagoje Moša Marjanović, koji će u kasnijem periodu važiti za jednog od ljudi koji su obeležili prvi vek postojanja našeg kluba.

Posle neuspeha u kvalifikacijama za državno prvenstvo koje se održava od 1923. godine i dosta lošeg stanja u klubu, 1927. BSK pobeđuje u prvenstvu beogradskog loptačkog potsaveza i od te godine je redovan učesnik takmičenja koje su činili najbolji klubovi iz ostalih podsaveza.

Novi stadion!

Petog i šestog maja 1929. godine, turnirom u kome su učestvovale 4 ekipe, BSK, Jugoslavija, Prostejov (Čehoslovačka) i Slavija (Sofija), otvara se stadion sa atletskom stazom, kapaciteta za preko 30 000 gledalaca na Topčideru, te se premeštamo sa starog Trkališta, zbog izgradnje Tehničkog fakulteta, Univerzitetske biblioteke i Arhiva Srbije, na novu lokaciju, koja je kasnije dobila i veštačko osvetljenje. Prva noćna utakmica je odigrana sa Rapidom 24. jula 1934.

BSK kreće u osvajanje titula!

Administrativnim putem i različitog tumačenja pravila saveza i potsaveza, posle još jednog osvojenog prvenstva BLP-a, zbog navodnog igranja jednog igrača koji nije imao pravo na to – Markovića, BSK – u se oduzima titula prvaka države 1929 godine. Već sezone 1930/31, pored naziva najboljeg u svom podsavezu, osvajamo svoje prvo državno prvenstvo na zaista maestralan način, kada pobeđujemo u svih deset utakmica, uz gol razliku 32:6! Taj uspeh do početka II sv. rata ponavljamo još četiri puta i to u sezonama 1932/33, 1934/35, 1935/36 i 1938/39. Takođe, najbolji strelci prvenstava, prve zajedničke države, su bili Kuzman Sotirović, Đorđe Vujadinović u dva navrata, Blagoje «Moša» Marjanović čak tri puta i Svetislav Glišović.

Naš, plavo – beli, građanski klub, imao je zavidnih uspeha na međunarodnoj sceni, kada je u Mitropa kupu u dva navrata bio na korak od finala, no klubovi iz Mađarske, tadašnje fudbalske velesile, su nas u tome sprečile.

Ono što je takođe važno napomenuti, je to da su 1930, na svetskom prvenstvu u Urugvaju, gde je podeljeno treće mesto sa USA, što je naš najveći reprezentativni uspeh u istoriji, 2/3 naše reprezentacije činili su članovi BSK-a! Takođe, prva tri jugoslovenska fudbalera koji su proslavili “zlatni jubilej” sa 50 utakmica u nacionalnom timu bili su Blagoje Moša Marjanović, Milorad Mikica Arsenijević i Aleksandar Tirke Tirnanić.

Dosta je legendarnih igrača iz tog perioda, momaka koji su bili idoli tadašnje sportske javnosti… Dr. Mihajlo Andrejević, Andra Kojić, Mileta Nedić, Nikola Simić – Pop, Bora Vasiljević – Ikiš, zatim braća – “Moša” i “Grba” Marjanović, Lajoš Šenfeld – Tuško, Baja Dragićević, Đorđe Vujadinović (jedini igrač koji je učestvovao u svih pet pohoda na titulu), Kuzman Sotirović, Svetislav Glišović, Mikica Arsenijević, Aleksandar Tirnanić, Sava Marinković, Svetislav Valjarević, Vojin “Škoba” Božović, Franjo Glazer, Dragutin Najdanović, Gustav Lehner, Ernest Dubac, Petar Manola… samo su deo onih koji su gradili zdrave temelje našeg fudbala, a BSK je na zbirnoj tabeli prvenstava te epohe na vodećem mestu!

2 sv. rat

Na žalost, mir na Balkanu je, po navici, kratkotrajan, te zemlju opet zahvata ratni vihor i dotadašnje prvenstvo kraljevine Jugoslavije se gasi. I pored toga, igra se nastavlja, a ligu čine klubovi iz Beograda. U leto 1941. BSK je osvojio tzv. “Srpski kup”, u liga takmičenju sa 6 klubova, zatim leta 1943. je opet bio prvak BLP-a (Beogradskog loptačkog podsaveza) u ligi od 10 timova, a u martu 1944. je osvojio prvenstvo Beograda u ligi od 10 ekipa, tako da treba dodati u bilans jos tri titule na one predratne.

Naravno nije se zbog rata putovalo van Beograda, međutim treba reći da nije ni bilo doraslih klubova u unutrašnjosti. Takođe, naš stadion na Topčiderskom brdu biva teško oštećen «savezničkim» bombardovanjem 1944. godine, a posle tog događaja, koji se odigrao na Vaskrs 1944. godine, do ulaska partizana u Beograd u oktobru, nije bilo fudbalskih utakmica u našem gradu.

Tada su za BSK igrali neki novi klinci, predvođeni golmanom Srđanom Mrkušićem, Miodragom Mindom Jovanovićem, Rajkom Mitićem, Bobom Mihailovićem, Brankom Stankovićem, Kostom Tomaševićem, koji su posle rata i nakon zabrane postojanja BSK-a, svi bili rasuti po novoformiranim klubovima – Crvenoj Zvezdi i Partizanu, kao i Miloradom Nikolićem Popcem, koji je posle rata otišao u inostranstvo i više se nije vraćao u Beograd.

Ukidanje BSK-a i dešavanja po dolasku nove vlasti

Fudbal za vreme II sv. rata je bio tabu tema u komunizmu, kao uostalom i sva fudbalska takmičenja pre 1945. koju je nova vlast odredila kao prvu godinu početka odigravanja fudbalskih prvenstava, što se na žalost u većini medija i dan danas mahom prihvata!

U decembru ’44 BSK i SK 1913, najtrofejniji beogradski predratni klubovi, se ne pominju svojim imenima nego “plavi” i “crveni” i igraju u korist siromašnih porodica. Od ’45 ne postoje vise ni pod tim nazivom, a 5. maja te godine, zavanično su ukinuti svi tadašnji klubovi bez pominjanja poimence, proglasom Ministarstva prosvete i potpisom Mitre Mitrovic-Đilas, da bi se time obznanilo javnosti ono što je već ukinuto pre više od šest meseci.

Osniva se tim USAOS-a (ujedinjena socijalisticka antifasisticka omladina Srbije) – FK Crvena Zvezda i tim I Armije koji je preimenovan u Centralni Dom Jugoslovenske Armije Partizan, po uzoru na moskovski CDKA (kasnije CSKA). Crvenoj Zvezdi dodeljuje se stadion SK Jugoslavije (nekadašnji SK 1913 i Velika Srbija), a Partizan stadion našeg BSK-a!

Timovi su ukinuti 1944. sa zvanicnim razlogom što su igrali u vreme rata, a takođe, namera je bila da po sovjetskom modelu svi timovi budu sa upravama iz partije, vojske i policije.

Osnovan FK Metalac

U sali, u ulici Nemanjina 25, tog 25. marta 1945. formira se tim sindikata metalaca – FK Metalac i date su mu prostorije predratnog FK Jadran. Takođe, osnovano je i Sportsko društvo “Metalac”, sa svojih sedam sekcija – fudbalskom, rvačkom, košarkaškom, rukometnom, hokejaškom, biciklističkom i atletskom. Kasnije je ukinuta rvačka i hokejaška, a dosta nakon toga uključena teniska i šahovska sekcija.

Josip Broz Tito je proglašen za počasnog predsednika kluba, a ime je doneto dekretom ranije nego što se održala osnivačka skupština i niko se nije usuđivao da bilo šta protivreči. Tada je vlast forsirala da se osnuje što više klubova sa nazivom Proleter, Napredak, Mladost, Dinamo, Partizan, Metalac…

Klub je zadržao boje predratnog BSK-a svetlo plavo – tamno plavu kombinaciju boja, a i grb je bio sličnog oblika. Na osnivačkoj skupštini prisustvovali su i ušli u strukture kluba naši legendarni igrači – ing. Milorad Arsenijević i ing. Sava Marinković.

Iste godine, sada Metalac, postaje prvak Beograda (liga od 6 timova), a u odlučujućoj utakmici pobeđena je FK Crvena Zvezda. Plavo – beli uzimaju redovno učešće u šampionatima nove države koje se igra od sezone 1946-47.

Ponovo BSK!

Na vanrednoj skupštini kluba, 22. jula 1950, doneta je odluka da se ponovo vrati ime BSK, a mnogi su bili skeptici da li će vlast dopustiti da se to ime ponovo nosi, no Vladimir Dedijer, tadašnji politički funkcioner, a predratni navijač BSK-a, je na to rekao da je BSK “baš lepo ime” i da ne vidi problem u tome, te je vraćeno ime BSK i klub po svemu podseća na istoimeni klub od pre rata i tamno plavo – svetlo plava boja dresova se ne menja, a grb je skoro identičan onom predratnom!

Pod tim imenom osvajamo svoja prva dva trofeja u nacionalnom kupu i to 1953. i 1955. godine, kada je pobeđen splitski Hajduk u dva navrata! Ono što je takođe zanimljivo iz tog perioda je to da naši omladinci 1951. godine postaju prvaci SFRJ, a naš drugi tim ulazi u osminu finala nacionalnog kupa.

Stanoje Jocić i Predrag Pop Marković postaju prvi strelci lige, a 1955. godine se osvaja vicešampionska titula!

Tih godina su se isticali i ostali upamćeni brojni igrači kao što su Dragiša Filipović, Aleksandar Panić, Sreten Davidović, Lazar Tasić, Zdravko Juričko, Vasilije Šijakovic, Sava Antić, Predrag Pop Marković, Petar Radenković, Tomislav Kaloperović, Stanoje Jocić, Živko Josić…

Fuzija sa TSK Šumadijom i promena imena u OFK Beograd

Klub se takmiči pod našim starim imenom sve do 26. novembra 1957. godine, kada, u to vreme, BSK dolazi u dosta lošu finansijsku situaciju i tada se, posle fuzije sa nižerazrednom TSK Šumadijom, u koju su ušli jaki državni funkcioneri (“geneksovci” – operativci UDBE), koji su pre toga bili u upravi Partizana, opet menjamo naziv kluba u današnji OFK Beograd, te menjamo boje u današnje plavo – bele, a osnivačka skupština održana je u sali radničkog univerziteta «Braća Stamenković».

Pre promene imena, 24. avgusta 1957, odigrana je naša prva utakmica na sadašnjem Omladinskom stadionu (ranije se zvao Omladinski stadion Jugoslavije) – OFK Beograd – FK Budućnost 3-1.

Prefiks OFK je dodat i da bi klub konačno dobio svoj stadion – Omladinski, koji je dobio na korišćenje od grada. Do tada je BSK plaćao kiriju za korišcenje Zvezdinog stadiona pa bi ih Zvezda nekad i tužila za neizmirenje iste. Kada je Zvezdin stadion postao nepodoban za prvu ligu, BSK je igrao na Partizanovom iliti našem nekadašnjem.

Takođe, mora se reći za strah tadašnje vlasti od nacionalistickog prizvuka imena “BSK Šumadija”, koje bi moglo privuci “reakciju” i to je jedan od razloga za donošenje novog imena OFK, a zvanicno je rečeno – “Beograd treba da ima prvoligaša sa imenom grada“.

Već 1962. pobedom u finalu nad subotičkim Spartakom, našu vitrinu popunjavamo sa još jednim trofejom kupa, a četiri godine kasnije, u nezaboravnom finalu koje se i dan danas prepričava, šaljemo zagrebački Dinamo kući sa šest golova u njegovoj mreži, te osvajamo, do sada, poslednji, četvrti kup u našoj istoriji.

Još jednom smo bili nadomak osvajanja naše nove titule, ali generaciji iz sezone 1963/64, na našu žalost, to ipak nije pošlo za nogom, no treba reći da po mnogima našem klubu nije bilo dozvoljeno da uzme šampionat i tako razbije tradiciju isključivog osvajanja titula tadašnje velike četvorke.

Takođe, mreže protivničkih golmana u tom periodu, pored ostalih saigrača, redovno buši Slobodan Santrač, koji postaje apsolutni rekorder po broju postignutih golova u našim prvenstvima i taj rekord do dan danas nije nadmašen, a takođe, noseći naš dres osvaja i bronzanu kopačku Evrope.

Šezdesete i sedamdesete su godine kada je za naš tim čula cela fudbalska Evropa, a u evro takmičenjima pred nama su padali i takvi velikani kao što su minhenski Bajern, torinski Juventus, roterdamski Fejenord, napuljski Napoli, atinski Panatinaikos i mnogi drugi klubovi koji su i dan danas krem svetskog fudbala.

OFK Beograd je u tom periodu dvanaest puta ucestvovao u međunarodnim kupovima i to dva puta u Kupu pobednika kupova, po 3 puta u Kupu sajamskih gradova i Kupu UEFA, kao i po dva puta u Intertoto i Mitropa kupu.

Tada beležimo i naš najveći internacionalni uspeh u periodu posle II sv. rata – polufinale KPK, gde je u dvomeču bolji bio londonski Totenhem, kasnije osvajač tog kupa, a izdvajamo i ¼ finale UEFA kupa 1973. kada nas je eliminisao Tvente.

Pogledajte video zapis sa revanš utakmice polufinala KPK u Londonu protiv Totenhema! izvor: britishpathe.com

Za nas tim tada su između ostalih nastupali velikani naseg fudbala, od kojih su mnogi od njih bili standardni reprezentativci poput Josipa Skoblara, Dragana Guglete, Spasoja Samardžića, Blagomira Krivokuće, Sretena Banovića, a nešto kasnije Ilije Petkovića, Slobodana Santrača, Dragoslava Stepanovića, Ninoslava Zeca, Bogdana Turudije, Petra Borote, Dušana Lukića…

Tada je OFK-a imao veliku armiju navijača širom cele Jugoslavije, kao i van granica SFRJ, a podatak koji najbolje govori o tome jeste da se u nemačkom gradu Štutgartu 1971. godine osnovao OFK Beograd – Študgart, koji se i dan danas takmiči u nemačkim regionalnim ligama.

Osamdesete godine XX veka, pamtiće se po lošem, jer smo konstantno bili između prve i druge lige, da bi posle ispadanja iz elitne lige SFRJ 1986. godine, ostali u drugoligaškom rangu takmičenja sve do raspada države, kada smo se vratili u ligu koju su činili klubovi iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Crne Gore. Te 1991/92. je napravljen odličan rezultat i tada smo pod dirigentskom palicom Ilije Petkovića, koji je te godine sa mesta tehničkog direktora preuzeo trenersko mesto, u jakoj konkurenciji, izborili izlazak u kup UEFA, no sankcije su nas sprečile da Beograd vratimo na evropsku fudbalsku mapu posle dugog niza godina.

U drugoj ligi, u kojoj smo ukupno bili 10 puta, odigrali smo 300 utakmica sa sledecim bilansom : 300 utakmica, 152 pobede, 70 remija, 78 poraza, 499 postignuta gola, a 274 puta su naši čuvari mreže morali da kapituliraju.

Treba reći da su naši omladinci 1985. postali prvaci Srbije i vicešampioni Jugoslavije u odgovarajućoj kategoriji, a kao drugoligaši u sezoni 1989/90 igramo polufinale nacionalnog kupa.

Takođe, bogatiji klubovi su mahom odvodili naše odlične mlade igrače, te nije bilo vremena i mogućnosti da se tim održi i napravi neki veći rezultat.

Ni devedesete nisu bile srećnije za Beograd, osim ranije pomenutog uspeha iz sezone 1991/92, kao uostalom ni za ostatak Srbije, koja je opet pogođena ratnim dešavanjima, a najvažnije je to da je klub po teškim uslovima opstao!

Godine 2002. menja se ime kluba u F.K. OFK Beograd što nailazi na dosta podeljena mišljenja među pristalicama plavih i uopšte u fudbalskoj javnosti Srbije, te navijačka grupa Plava Unija Beograd traži da se vrati pravo ime OFK Beograd bez iseljeno dodatog i gramatički neispravnog FK. Takođe, postoje i inicijative za vraćanje prvobitnog imena kluba – Beogradski Sport Klub!

U poslednjoj dekadi beležimo promenljive rezultate. Od uspeha 2003, kada smo se posle dvadeset devet godina plasirali u jedno evro takmičenje (ovog puta Intertoto kup) i učešća u polufinalu IK-a, kada je od nas bio bolji madridski Atletiko gde se Ofkovcima povratio davno izgubljeni ponos, do loših rezultata koje beležimo poslednjih godina, kada smo tek u poslednjim kolima sačuvali superligaški status.

Petar Divić je nastavio putem svojih slavnih prethodnika, te postaje prvi strelac lige sa postignutih 27 golova.

Takođe, vredan uspeh zabeležili su omladinci, koji su osvojili prvenstvo Srbije 2008 i 2009. godine, a 2006. godine smo posle četrdeset godina bili nadomak osvajanja domaćeg kupa, kada smo poklekli tek u produžecima!

Sezona 2009/10 je opet vratila osmehe na lica svima onima koji žive za plavo – bele, kada smo se ponovo vratili u vrhu tabele, a izboren je i izlazak u Evropu.

2011. godine se svaki Ofkovac osećao ponosno i ne samo oni nego i svi pravi ljubitelji i poštovaoci našeg fudbala, jer se proslavio vek postojanja kluba, koji je među prvima stvarao fudbalsku kulturu na ovim prostorima!

Grb kroz istoriju[uredi]

Grbovi OFK Beograd
FK Metalac BSK BSK OFK Beograd OFK Beograd OFK Beograd OFK Beograd OFK Beograd
Grb Metalac Beograd.png
BSK POSLERATNI resize.jpg
Grb BSK (1953—1957).png
93p
Grb OFK Beograd.png
Grb OFK Beograd.jpeg
OFK Beograd.svg
Grb OFK Beograd (povodom 100 godina).jpeg
1945—1950.
1950—1953.
1953—1957.
1957—1981.
1981—1991.
1991—2005.
Od 2005.
Jubilarni grb 2011.

Navijači[uredi]

Glavni članak: Plava unija

Prva organizovana grupa navijača OFK Beograda pojavila se prvi put 1984. godine pod nazivom Plavi gromovi, grupa pod tim imenom "živi" sve do 1990. godine kada, pod uticajem sve prisutnijeg osećanja nacionalnog identiteta menja ime u Sokolovi. Do raspada grupe dolazi 1993. godine, jer u trenucima u kojima se tada nalazila Srbija, fudbal je gubio smisao. Takođe, uz pomenute grupe treba pomenuti i nekoliko podgrupa koje su delovale pod imenima Plava krv, Pirati...

Godine 1994. formira se nova grupa navijača OFK Beograda pod nazivom Plava unija Beograda i pod tim imenom će ostati do danas.

Navijači OFK Beograda su u prijateljskim odnosima sa "Invalidima", navijačkom grupom koja navija za Voždovac i navijačima Dinama iz Moskve. Navijači Dinama čak su osnovali - OFK Beograd, fan klub Moskve.

Stadion[uredi]

Glavni članak: Omladinski stadion

Stadion OFK Beograda zove se Omladinski stadion i lociran je na Staroj Karaburmi. Pre rekonstrukcije koja je započeta 2000. godine stadion je imao kapacitet za 28.000 osoba. Sada ima kapacitet za 20.000. Stadion je izgrađen 1957, a zvanično je otvoren 10. avgusta 1957. Glavni teren stadiona je površine 105h68 -m.

Naš klub je od prvog odigranog prvenstva 1923. godine, pa sve do danas, osvojio pet titula prvaka države i to u periodu do Drugog svetskog rata, a 6 puta smo bili najbolji u prvenstvu Beogradskog loptačkog potsaveza. Takođe, tu treba dodati i tri naslova prvaka nezvaničnog prvenstva Srbije, za vreme Drugog sv. rata. Vicešampioni smo bili u sezonama ‘27, ‘29, ‘37/38, ‘39/40, ‘54/55 i ‘63/64, a sedam puta smo završili kao trećeplasirani na tabeli.

SISTEM TAKMIČENJA DO POČETKA DRUGOG SVETSKOG RATA

Po osnivanju BSK-a, nije bilo zvaničnih državnih prvenstava Kraljevine Srbije. Utakmice su, zbog malog broja klubova, bile retkost, te su se održavale tek njih nekoliko za godinu dana, po pravilu za neki veliki praznik, kao što su Vaskrs ili Duhovi. Kada je 1914. godine izbio prvi veliki rat, fudbal je u Srbiji ubrzo zamro, a obnovljen je 1919. godine.

Kraljevina SHS formirana je 1. decembra 1918. godine. Država je taj naziv zadržala do 3. oktobra 1929. godine. Završno sa 1923. godinom, Kraljevina SHS fudbalski je bila podeljena na šest podsaveza sa sedištima: Beograd, Zagreb, Subotica, Sarajevo, Split, Ljubljana. Od 1924. godine postojao je još jedan podsavez, a njegovo sedište bilo je u Osijeku.

Državno prvenstvo nije igrano do 1923. godine. Tada su po jednostrukom kup-sistemu završnicu odigrali prvaci podsaveza (šest klubova), tako je takmičenje organizovano i sa sedam klubova u naredne tri godine. Liga je prvi put igrana 1927. i to po jednostrukom sistemu sa šest klubova, tako je bilo i 1928, a 1929. liga je igrana sa jednim klubom manje, ali dvokružno.

Vanredna skupština JNS (kasnije FSJ) održana je 16. marta 1930. godine u Zagrebu. Tada je odlučeno da sedište više ne bude u Zagrebu nego u Beogradu, a umesto sedam podsaveza, formirano je 14. Centri: Novi Sad, Subotica, Veliki Bečkerek (Petrovgrad, pa Zrenjanin), Beograd, Niš, Kragujevac, Skoplje, Cetinje, Sarajevo, Banjaluka, Split, Zagreb, Osijek (tada Osek), Ljubljana.

Sezona 1930. okončana je po starom sistemu s tim što je Državno prvenstvo imalo zavšnicu sa šest klubova u dva kruga, od 7. septembra do 9. novembra 1930. godine. Sezona 1930/31. imala je završnicu na nivou Kraljevine Jugoslavije sa šest klubova (dva kruga) u jesen 1931, a 1931/32. do prvaka se došlo kroz-kup sistem osam najuspešnijih klubova. Sezona 1932/33. imala je svoju završnicu od 5. marta do 10. decembra 1933. godine, u ligi od 11 klubova koji su igrali po dvostrukom bod-sistemu. Prvenstvo 1933/34 nije igrano u državnom okviru pošto predstavnici klubova, posle završenih takmičenjima po potsavezima, u više navrata nisu mogli da se sporazumeju o sistemu. Liga sa 10 klubova igrana je 1934/35, 1935/36. Završnica je organizovana po kup-sistemu sa 14 prvaka podsaveza. Liga je imala 10 klubova 1936/37. i 1937/38, a 12 – 1938/39 godine. Prvenstvo 1939/40 igrano je u dve faze: Srpska liga i Hrvatsko-slovenačka liga sa po 10 klubova, a završnica sa šest najuspešnijih. U sezoni1940/41 igrane su Srpska liga (prolaz za prva četiri kluba), Hrvatska liga (tri) i Slovenačka liga (jedan), a završnica sa osam najuspešnijih iz dve grupe, zbog rata, nije ni počela.

Šampion Kraljevine SHS i Jugoslavije koji se tražio kroz kup-sistem 1923, 1924, 1925, 1926, 1931/32 i 1935/36. U završnicama su učestvovali: Hajduk (Split) 6 puta, Jugoslavija (Beograd), Građanski (Zagreb) po 5, SAŠK (Sarajevo), Bačka (Subotica), Ilirija (Ljubljana), Slavija (Osijek) po 4, BSK (Beograd – 1931/32 i 1935/36), Konkordija (Zagreb) po 2, Somborski SK, Vojvodina (Novi Sad), Viktorija (Zagreb), BASK (Beograd) Slavija (Sarajevo), Građanski (Skoplje), NAK (Novi Sad), Ljubljana, Krajišnik (Banjaluka), Crnogorac (Cetinje), Građanski (Niš), ŽAK (Kikinda), ŽAK (Subotica), Radnički (Kragujevac) po 1.

Ligaški sistem bio je u završnici sezona 1927, 1928, 1929, 1930, 1930/31, 1932/33, 1934/35, 1936/37, 1937/38, 1938/39, 1939/40. Učesnici: BSK (Beograd), Hajduk (Split) svih 11 puta, Jugoslavija (Beograd), Građanski, HAŠK (Zagreb) po 9, Slavija (Sarajevo) 7, Konkordija (Zagreb) 6, BASK (Beograd) 5, Slavija (Osijek) 4, SAŠK (Sarajevo), Ljubljana po 3, Primorje (Ljubljana), Jedinstvo (Beograd) po 2, Ilirija (Ljubljana) SAND (Subotica), Mačva (Šabac), Vojvodina (Novi Sad), Građanski (Skoplje), Sparta (Zemun), Slavija (Varaždin) po 1.

Šampioni[uredi]

Titule prvaka Kraljevine SHS i Kraljevine Jugoslavije osvajali su: BSK (Beograd) i Građanski (Zagreb) po 5 puta, Jugoslavija (Beograd), Hajduk (Split) i Konkordija (Zagreb) po 2 i HAŠK (Zagreb) 1.

Zbirna tabela šampionata 1923-1940

1 BSK (Beograd) 13 154 100 24 30 429:193 224 2 HŠK Konkordija (Zg) 14 142 81 21 40 314:187 183 3 Hajduk (Split) 17 160 71 35 54 345:260 177 4 Jugoslavija (Bgd) 14 144 69 27 48 288:211 165 5 HAŠK (Zagreb) 9 124 52 22 50 226:232 126 6 Slavija (Sarajevo) 8 124 47 20 57 208:241 114

Najbolji strelci prvenstava 1923-1940:

Blagoje Marjanović BSK 95 golova Đorđe Vujadinović BSK 88 Leo Lemešić Hajduk 70

TAKMIČENjE ZA VREME DRUGOG SVETSKOG RATA

Ni za vreme okupacije fudbalska lopta nije prestajala da se kotrlja, a navijači da pune tribine beogradskih stadiona. Derbije između BSK-a i Jugoslavije (tada preimenovane u SK 1913) gledalo je po petnaestak hiljada ljudi. BSK Beograd je u periodu između 1941 i 1944 tri puta bio najbolji u nezvaničnom prvenstvu Srbije. Tada su ligu činili beogradski klubovi, koji su neuporedivo bili kvalitetniji od ostatka Srbije, gde se zbog ratnih dejstava nije konstntno moglo putovati. Ligu su činili BSK, SK 1913, BASK (bivši Soko), Jedinstvo, klubovi koji su bili članovi predratne lige Kraljevine Jugoslavije. Šampionat, koji je 1941. uzeo ime “Srpski kup” (6 timova), da bi kasnije nosio naziv prvenstva Beograda (BLP-a) u kom se takmičilo 10 klubova, pored pomenutih velikih ekipa toga vremena, bio je sastavljen i od timova koji su pre rata igrali u nižim razredima, poput Čukaričkog , Obilića, Balkana, Mitića, Pak-a, Viteza i Sloge.

Igranje za vreme okupacije je kasnije bio glavni razlog, koji je predstavljen javnosti, zašto su komunisti ukinuli najveće klubove tog vremena, po njihovom dolasku u Beograd 1944. godine. Nova vlast je htela da raskrsti sa starim vrednostima, a da osnuje klubove po ugledu na one iz SSSR-a, nazvane po krilaticama NOB-a, u kojima bi u upravi bili predstavnici vojske, policije i partijskih prvaka. U svakoj okupiranoj zemlji u Evropi, fudbal se igrao za narod, koji je masovno hrlio na stadione i tako pokušavao da nastavi normalan život u meri u kojoj je to mogao i tako sam sebi dizao moral u tom teškom vremenu. Klubovi su tada u dosta slučajeva prihode od utakmica dodeljivali ratom i nemaštinom pogođeno stanovništvo i slali pomoć u zarobljeništvo svojim članovima.

Šampionat za vreme rata svakako treba da dobije legitimitet, jer je sigurno bio sastavljen od najkvalitetnijih igrača i klubova koje je Srbija u to vreme imala, a po dolasku nove vlasti, skoro svi tadašnji igrači prebačeni su u novoformirane klubove, koji su kasnije udarili veliki pečat u našem fudbalu.

SISTEM TAKMIČENJA U JUGOSLAVIJI 1945-1962.

Sezona 1945/46. bila je kvalifikaciona za Prvu saveznu ligu. Takmičenja su organizovana unutar šest republika. U sezoni 1946/47. startovala je Prva liga sa 14 klubova, a 1947/48. u eliti je bilo 10 ekipa. Zatim se prešlo na sistem proleće-jesen i Prva liga je 1950. imala 10 klubova, a 1951—12. Proleća 1952. odigrana je jedna sezona najpre u dve grupe sa po šest klubova, pa finalni deo sa tri grupe po četiri. Od 1952/53. vraćen je kalendar jesen-proleće, ponovo je startovalo 12 klubova. Od leta 1953. do 1958. ponovo je bilo 14. Od 1955, a od 1958. do 1962—12.

Druga liga bila je u početku jedinstvena. Odigrana je prvi put 1947/48 i imala je 11 klubova. U sledećoj sezoni 10, 1950. ponovo 11, a te godine jedini put u istoriji egzistirala je Treća liga i brojala je 12 članova. Druga liga je odigrana 1951. godine sa 16 klubova. Nije postojala 1952, 1952/53, a tada su klubovi u drugom stepenu igrali u okvirima republika, pa kroz brojne kvalifikacije tražili prolaz u elitu. Druga liga imala je 1953/54. i 1954/55. po 10 timova. U drugom rangu nalazile su četiri zone od 1955. do 1958. godine. Prva zona – Slovenija, Hrvatska bez Slavonije i južne Dalmacije. Druga zona – A grupa BiH, B grupa – južna Dalmacija, Crna Gora. Treća zona – Vojvodina, Slavonija, Beograd, Smederevo, Valjevo, Aranđelovac. Četvrta zona – ostatak Srbije, Makedonija. Prvaci četiri zone, igrali su u dve prve sezone mini lige po dvokružnom sistemu, za dva mesta u Prvoj ligi, a u poslednjoj, u dve grupe sa 11. i 12. iz Prve lige, po tri ekipe trokružno, za dva mesta.

Od 1958. do 1962. godine Druga liga igrana je u dve grupe sa po 12 klubova. U Istočnoj grupi nalazili su se klubovi Srbije, Crne Gore i Makedonije, a u Zapadnoj iz Slovenije, Hrvatske i BiH.

SISTEM TAKMIČENjA U JUGOSLAVIJI 1960—1973.

Prva liga igrana je od 1962. do 1964. godine sa 14 klubova. Zbog zemljotresa u Skoplju, Vardar je ostao 15. član u sezoni 1964/65, a od 1965. do 1968. godine u najjačoj konkurenciji nalazilo se 16 ekipa. Leta 1968. godine, Prva liga Jugoslavije povećana je sa 16 na 18 klubova i sa tim brojem držala je kontinuitet.

Drugoligaši su igrali u dve grupe sa po 16 klubova od 1962. do 1965, a potom u tri sezone sa po 18.

Od 1968. do 1973. godine Druga liga igrana je u četiri grupe. U prve tri sezone učestvovalo je po 16 klubova, a u poslednje dve po 18. Osam najuspešnijih igrali su Kvalifikacije za Prvu ligu po kup-sistemu za dva mesta u eliti.

SISTEM TAKMIČENjA U JUGOSLAVIJI 1973—1992.

Redovan broj učesnika Prve lige bio je 18. Prva liga igrana je sa 18 klubova do leta 1990. Tada je, za jednu sezonu, povećana na 19 članova. Prekinuta utakmica 30. kola Sarajevo – Dinamo, kod rezultata 1:0 u poluvremenu, registrovana je 0:3, pa je doneta odluka o novom meču, ali on je igran tek 31. jula. Sarajevo je pobedom 1:0 sačuvalo status, a FSJ je odlučio da Velež ne bude oštećen i da ostane 19. član Prve lige.

Druga liga je igrana u Dve grupe, Istok i Zapad, sa teritorijalnom korekcijom u odnosu na staru podelu – Vojvođanski klubovi pripali su Zapadnoj grupi. U dve grupe bilo je po 18 klubova od 1973. do 1978, po 16 od 1978. do 1982. i potom ponovo po 18.

Formiranje Jedinstvene Druge lige sa 20 klubova pominjano je još početkom 1973, a tada su od četiri grupe Druge lige formirane dve. Nova inicijativa počela je 1976. Fudbalski centri sa tradicijom i velikim stadionima tražili su jedinstveno takmičenje, koncentraciju kvaliteta u jakoj ligi, a slabijoj polovini drugoligapša iz dve grupe nuđeno je racionalnije takmičenje u četiri grupe Međurepubličkih liga. Problem je bio konsenzus u odlučivanju republičkih i pokrajinskih saveza i do Jedinstvene lige, nakon niza pokušaja, došlo se teku leto 1988. godine. Tri naredne sezone pokazale su da je to pun pogodak. Tribine su bile pune, podignut je kvalitet, novi prvoligaši redovno postajali stabilni u eliti, a u kup-utakmicama ekipa iz dva elitna ranga retko je moglo da se oseti ko je iz kojeg stepena.

Iz Druge lige dve najuspešnije ekipe išle su u Prvu ligu. Ispadala se četiri poslednja, a njihova mesta popunjavali u prvaci četiri Međurepubličke lige (teritorijalna podela kao za Drugu ligu od 1968. do 1973. godine).

Odlučeno je da se izvode jedanaesterci za bod u slučaju nerešenog rezultata i to u svim rangovima. Drugoligaši su po prvi put morali da počinju utakmice sa najmanje dva igrača do 21 godine, a uvedene su i dvojne registracije.

Za mesta koja odlučuju o statusu i u Prvoj ligi o odlasku u evropska takmičenja, u slučaju istog broja bodova, uvedeno je pravilo da prednost ima klub koji je ostvario bolji bilans u međusobnim susretima. Od 1991. godine to pravilo je dopunjeno i davanjem prednosti ekipi koja je postigla više golova kao gost u međusobnim susretima. Dana 26. juna 1991. godine u beogradskom Hotelu Jugoslavija obavljen je žreb za novo prvenstvo Prve savezne lige.

Na dan žreba jugoslovenska kriza pretvorila se u – rat. Počeo je u Sloveniji, trajao je mesec dana, a odmah se nastavio – u Hrvatskoj. Mir je u većem delu Hrvatske uspostavljen 3. januara 1992. godine, a ona i Slovenija dobile su međunarodno priznanje 15. januara. Makedonija je lako išla svojim putem, a za BIH međunarodno priznanje planirano je 6. aprila. Dan ranije i na toj teritoriji krenuli su pravi ratni sukobi.

U Prvoj ligi nije više bilo četiri učesnika iz Hrvatske kao ni ljubljanske Olimpije, a ni Zagreba koji je uz skopski Vardar stekao status. Liga je vraćena na broj 18, odlučeno je da niko ne ispada, a da se tri upražnjena mesta popune po republičkom ključu. Redosled u Drugoj ligi bio je: treći OFK Beograd, pa Sutjeska, OFK Kikinda, Pelister, kruševački Napredak… Tako su prošli OFK Beograd, Sutjeska i Pelister.

Sezonu 1991/92 završili su klubovi iz Makedonije, ali ne i iz BiH (sem banjalučkog Borca), koji su morali da prekinu takmičenje 5. i 12. aprila.

Vanredno popunjavanje Prve lige bilo je i u leto 1992. godine zbog odlaska klubova iz Makedonije i BiH. Unapređeno je prema plasmanu sedam klubova iz Druge lige: Bečej, Hajduk (Kula), Radnički (Beograd), Mogren (Budva), OFK Kikinda, Priština i Napredak (Kruševac). Naknadno je kao 19. član uključen banjalučki Borac, koji se registrovao u Beogradu, a organizovao kao domaćin utakmice širom Srbije.

SALDO – SFR JUGOSLAVIJA

U prvenstvima SFR Jugoslavije, države sa šest republika, od 1946. do 1991. godine, učestvovalo je 45 klubova. Bodovi i sezone u Prvoj ligi: Crvena zvezda (Beograd) 1720 (45), Partizan (Beograd) 1618 (45), Dinamo (Zagreb) 1564 (45), Hajduk (Split) 1516 (45), Vojvodina 1214 (41), Sarajevo 1203 (42), Velež (Mostar) 1145 (37), Željezničar (Sarajevo) 1048 (33), OFK Beograd 992 (36), Vardar (Skoplje) 899 (34), Radnički (Niš) 878 (28), Rijeka 857 (29), Sloboda (Tuzla) 751 (24), Budućnost (Titograd) 675 (25), Olimpija (Ljubljana) 648 (22), Čelik (Zenica) 484 (17), Zagreb 452 (19), Osijek 448 (16), Borac (Banjaluka) 379 (13), Spartak (Subotica) 309 (15), Sutjeska (Nikšić) 222 (8), Radnički (Beograd) 195 (9), Lokomotiva (Zagreb) 179 (10), Bor 171 (6), Priština 153 (5), Dinamo (Vinkovci) 151 (5), Napredak (Kruševac) 151 (6), Proleter (Zrenjanin) 144 (5), Maribor 137 (5), Rad (Beograd) 133 (4), Radnički (Kragujevac) 132 (5), Novi Sad 64 (3), Trešnjevka (Zagreb) 57 (3), Zemun 50 (2), Poncijana (Trst) 46 (3), Split 41 (2), Naša krila (Zemun) 30 (2), Iskra (Bugojno) 27 (1), Trepča (Kosovska Mitrovica) 24 (1), Mačva (Šabac) 24 (2), Crvenka 23 (1), Teteks (Tetovo) 23 (1), Rabotnički (Skoplje) 21 (2), Četrnaesti oktobar (Niš) 13 (1), Nafta (Donja Lendava) 6 (1).

Prvenstva SFR Jugoslavije osvajali su: Crvena zvezda 18, Partizan 11, Hajduk 7, Dinamo 4, Sarajevo i Vojvodina po 2, Željezničar 1.

SISTEM TAKMIČENjA U SRJ, SiCG i REPUBLICI SRBIJI

Period posle raspada druge zajedničke države je protekao u raznom eksperimentasanju, a sve u cilju, da neuporedivo manja država, pogođena ratovima i sankcijama međunarodne zajednice, te masovnim odlascima igrača u inostrane klubove, koliko toliko zadrži na kvalitetu. Konstantna menjanja sistema takmičenja nisu baš urodila plodom, a broj klubova u najelitnijem rangu se kretao od 10, pa sve do 21, u sezoni nakon bombardovanja 1999. godine. Pokušavalo se sa Prvom A i Prvom B ligom, gde su klubovi ulazili ili ispadali iz ranga u rang i na polusezonama, ili sa sličnom formom koja je nazvana play of i plej aut. U poslednjim godinama, ustalila se liga sa 16 klubova.

NACIONALNI KUP

Podsećanje na pet osvojenih trofeja kupa!

Nekada BSK, a danas OFK Beograd je u svojoj istoriji, koja traje već više od jednog stoleća, imao velikih uspeha u nacionalnom kupu. Do sada smo pet puta bili u prilici da optrčimo pobednički počasni krug oko terena sa podignutim peharom u rukama!

Prvi trofej smo osvojili 1934. godine kada se po prvi put održalo ovo takmičenje. Tada se kup zvao „Takmičenje za pehar kupa Liga Kupa“, ili kraće, „Jugo – Kup“! Te godine se nije održao glavni deo državnog prvenstva, iako su se odigrale sve kvalifikacione utakmice. Nije došlo do dogovora oko formata i sistema takmičenja, a takođe je i u samoj zemlji vladalo posebno raspoloženje posle atentata nad kraljem Aleksandrom. U to vreme je BSK bio zaista neprikosnoven, a sezonu pre i dve nakon te 1934. godine osvojili smo prvenstvo Kraljevine Jugoslavije. Prvi pehar kupa smo podigli nakon utakmica protiv BASK-a (3-3), HAŠK-a (3-1), Hajduka (prekid zbog tuče igrača u 40. minutu pri rezultatu 0-0), Građanskog (2-0) i u poslednjoj od njih protiv zagrebačkih Zelenih, Konkordije (2-1).

Boje BSK-a te godine su branili igrači poput Moše Marjanovića, Mikice Arsenijevića, Đokice Vujadinovića, Franje Glazera, Pegija Radovanovića, Svete Glišovića, Ive Stevovića, Božića, Tirnanića, Šurdonje, Božovića, Lambike Lehnera, Biveca, Čebinca, Đorđevića, a ekipu je sa klupe vodio čuveni Antal Nemeš! Tim jak kao grom!

Nakon ratnih strahota i dešavanja po dolasku nove vlasti, vraćamo svoje ime 1950, a novi trofej kupa osvajamo 1953. godine! Takmičenje je formirano 1947. godine pod nazivom „Kup Maršala Tita“ i tako se zvao sve do 1991. godine. Našu ekipu je kao trener te 1953. godine vodio možda i najveća legenda našeg kluba i sigurno jedno od najvećih imena domaćeg fudbala, Blagoje Moša Marjanović!

Takođe je zanimljivo da se kaže da smo tokom pedesetih godina u kup takmičenju imali dva tima! BSK II je najdalje dogurao 1951. godine kada je eliminisan od splitskog Hajduka u 1/8 finala.

Polufinale koje je održano te 1953. godine je sigurno „najčudnije“ i najspecifičnije u istoriji našeg fudbala! Naime, nakon što smo eliminisali šidski Srem (9-0), Radnički KG (3-2), Sutjesku (5-1), te posle preokreta i Spartak (3-2), žreb je odlučio da se u polufinalu sastanemo sa zagrebačkim Dinamom. Po pravilu je trebalo da se odigra jedna utakmica, ali se ona „namnožila“ na čak tri!

Prva utakmica se odigrala 02. novembra 1953. godine u Zagrebu. Nakon devedeset minuta je bilo 1-1, ali se mora reći da nas je sudija grubo oštetio očigledno ne poznajući pravila fudbalske igre. Nakon što je Kaloperović izveo jedanaesterac, a golman odbio loptu koja pogađa stativu, lopta mu ponovo dolazi pravo na noge i kad je krenuo da rutinski zatrese mrežu, sudija je svirao ofsajd poziciju! Bilo kako bilo, po završetku regularnog dela, pristupilo se izvođenju jedanaesteraca. Ono što treba napomenuti je to da je tada bilo pravilo da prvih pet udaraca sa bele tačke izvede prvo jedna ekipa, pa zatim i druga, a pobednik je naravno ona koja postigne više golova. U prvoj seriji, oba tima postižu po četiri gola. U tim trenucima se pojavio veliki problem jer se utakmica odužila, a krenuo je da pada mrak i vidljivost je bila drastično smanjena. Spiker je molio navijače da ugase papirne baklje da se ne bi zapalile drvene tribine! Ponovo na scenu stupa sudija i konsultuje se sa kolegama da li po pravilu treba izvoditi po jedan penal pa ko promaši taj ispada, ili da se opet i šutira po pet jedanaesteraca. Ipak se odlučuju za ovo drugo, ali ni u drugoj seriji nije bilo boljeg pošto su oba tima dala po četiri gola! Mrak je postajao sve primetniji! Nastala je prava pometnja na terenu, delegat se naprasno izgubio, niko nije znao striktna pravila, a sudija se ponovo odlučio za novu seriju penala! Posle nekoliko udaraca sa bele tačke u kojima je rezultat bio izjednačen, nisu se više ni siluete ljudi videle i arbitar je morao da prekine meč!

Sutradan su krenule razne priče i timačenja pravilnika. Na kraju je fudbalski savez okrivio sudiju Markovića jer je posle prve serije od pet penala svake ekipe, trebao da pristupi izvođenju po jednog jedanaesterca. Marković je suspendovan, a 13. novembra su zakazani penali, „jedan za jedan“. Bskovci su u Zagreb poslali osmoricu igrača. Na nešu nesreću, Kaloperović je promašio, a Mantula je izveo ukupno 28. penal u tom dvoboju i zatresao mrežu. Dinamo je finalista!

Ipak, nekoliko dana kasnije, savez odlučuje da se odigra nova utakmica najviše zbog toga što je sudija u prvoj utakmici onemogućio Kaloperovića da postigne gol kada mu je svirao ofsajd, a sa tom odlukom se čak složio i Dinamo koji se prethodno žalio i tu naveo i grešku sudije koji je oštetio BSK! Konačno, treća edicija ovog meča se odigrala 21. novembra i naš Kaloperović je sa dva pogotka odveo beogradske Plave u finale kupa!

U finalu, na stadionu JNA, na mestu gde je BSK igrao svoje mečeve pre rata, okupilo se svih 50 000 gledalaca! Hajduk je bio apsolutni favorit, ali su Beograđani sve iznenadili i u igri za pamćenje pobedili sa 2-0! Golove smo dali na samom početku utakmice, a strelci su bili Antić i Panić. Slavni Moša se našao na rukama svojih izabranika i zajedno sa njima optrčao počasni krug sa podignutim srebrnim peharom!

Dve godine kasnije, ponovo smo bili najbolji u kupu. Na putu do finala smo savladali Vardar (4-0), beogradski Radnički (2-1), a u polufinalu smo naneli pravi debakl Crvenoj Zvezdi pošto smo je savladali sa čak 4-0! Tada se proslavio naš centarfor, Pop Marković, popularni Šifonjer, koji je golmanu Beari zabio tri gola, a četvrti je postigao Buša Josić!

U finalu nas je ponovo čekao splitski Hajduk. Ono što je davalo draž ovoj utakmici je bilo to što su se sastali zvanični šampion i vicešampion države! Ipak, na stadionu se okupilo tek 20 000 gledalaca koji, na žalost, nisu videli baš nešto posebno dopadljivu igru. Mnogo se taktiziralo, ali je naš Moša nadmudrio trenera „Ajduka“, Benčića pa je BSK osvojio novi trofej i to istovetnim rezultatom kao u prethodnom finalu, 2-0! Strelci su bili Marković i Antić, a golovi su postignuti ponovo na samom početku utakmice! Kapiten Sava Antić je održao počasni govor nakon čega smo uz ovacije sa tribina optrčali još jedan ponosni, počasni krug!

Godine 1957. promenili smo ime u današnji OFK Beograd, a pet godina kasnije naše vitrine ukrasio je još jedan trofej pobednika nacionalnog kupa. Ofkovci su pre finalne utakmice prebrodili Rudar iz Kaknja (3-0), Budućnost (1-0), Velež (1-0), te zagrebački Dinamo (2-1). Za razliku od prethodna dva finala, koje smo odigrali pedesetih godina, na Dan Republike 29. novembra, ovaj finalni susret je bio odigran 04. juna. Protivnik je bio subotički Spartak! Rezultat kojim smo osvojili četvrti kup je bio dosta ubedljiv, 4-1, ali je opšti utisak da nas je Spartak itekako namučio. Bilo kako bilo, sa klupe vođeni dirigentskom palicom trenera Ćirića, Ofkovci su slavili sa 10 000 prisutnih navijača, koji su zaista uživali u prikazanom fudbalu. Novine su objavile da je na utakmici upućeno čak 41 udarac na golove! Strelci za Beograd su bili Antić u dva navrata, Čebinac i Samardžić. Najbolji na terenu i najzaslužniji za novi trofej bio je najstariji među našim igračima, kapiten Sava Antić!

Naš poslednji osvojeni trofej do sada izborili smo u možda najlepšem finalu u istoriji domaćeg kupa. Pre Dinama bolji smo bili od Sutjeske (3-3, pen. 5-7), Srema (2-1) i Slobode (2-0). Trener Milić je dva dana pre finala odveo ekipu u karantin na Avalu u odmaralište „Čarapićev brest“.

Na utakmici protiv zagrebačkog Dinama tog 26. maja 1966. godine slavili smo nad popularnim „Purgerima“ sa čak 6-2! Pred 35 000 gledalaca na stadionu JNA, po jakoj kiši, prikazali smo tako poletnu i prelepu igru da se o toj utakmici pručalo u superlativima dugi niz godina. Naš tim, predvođen čuvenim „Tri S“, koji su činili Skoblar, Samardžić i Santrač, pa igračima takvog kova kao što su bili Banović, Gugleta i Dakić, te organizovanom defanzivom koju su činili Krivokuća, Vukašinović, Milovanović, Grujić i golman Đorđević, prikazao je te beogradske večeri maestralnu igru za koju Dinamo, predvođen Lamzom i Zambatom, jednostavno nije imao rešenja! Po dva pogotka je postigao „Trio S“, mada je Skoblar nakon utakmice tvrdio da je jedan od golova njemu greškom pripisan, a da je pravi strelac bio Banović! Koliko smo bili nadmoćni, a protivnik inferioran, dovoljno govori i izjava Dinamovca, Zambate: – „Nismo bili u stanju da zaustavimo navalu OFK Beograda. Ličili smo na spori voz u onosu na ekspres. Nije lako preživeti ovakav debakl!“

29. novembar 1953. godine

BSK – HAJDUK 2:0

Strelci: Antić (5. minut) i Panić (17. minut)

Stadion JNA, gledalaca: 50.000

Sudija: T. Ivanovski (Skoplje)

BSK: Radenković, Juričko, Radović, Tasić, Vidić, Davidović, Panić, Antić, Marković, Kaloperović, Prljinčević. Trener: Blagoje Marjanović

HAJDUK: Beara, Delić, D. Grčić, Broketa, L. Grčić, Luštica, Arapović, Senčar, Vukas, F. Matošić, Vidošević. Trener: J. Matošić

29. novembar 1955. godine

BSK – HAJDUK 2:0

Strelci: Marković (3. minut), Antić (15. minut)

Stadion JNA, gledalaca: 20.000

Sudija: T. Ivanovski (Skoplje)

BSK: Cvetković, Stojanović, Šijaković, Kranjčić, Z. Juričko, P. Đorđević, Josić, Antić, Marković, Jelisavčić, Šenauer. Trener: B. Marjanović

HAJDUK: Vulić, Kokeza, Brkljača, Luštica, D. Grčić, Radović, Rebac, Žanetić, Vukas, J. Vidošević, Maksan. Trener: Lj. Benčić

04. jul 1962. godine

OFK BEOGRAD – SPARTAK 4:1

Strelci: S. Antić (5. i 15. minut), S.Čebinac (56. minut), Samardžić (82. minut) za OFK Beograd, a Đukanović (49. minut) za Spartak

Stadion JNA, gledalaca: 10.000

Sudija: V. Kapusta (Zagreb)

OFK BEOGRAD: S. Krivokuća, Milovanović, Gavrić, Popov, Šijaković, Dakić, Samardžić, S. Čebinac, S. Antić, Banović, Skoblar. Trener: M. Ćirić

SPARTAK: Taušan, Bleskanj, Copić, Jenovan, Ušumović, Agošton, Takač, Borbelj, Hiršman, Đukanović, Milodanović. Trener: L. Jakovetić

26. maj 1966. godine

OFK BEOGRAD – DINAMO 6:2

Strelci: Skoblar (4. i 43.minut), Santrač (17. i 36. minut) i Samardžić (63. i 85. minut)

Stadion JNA, gledalaca: 35.000

Sudija: A. Šestić (Mostar)

OFK BEOGRAD: Đorđević, Milovanović, Grujić, Vukašinović, B. Krivokuća, Gugleta, Samardžić, Dakić, Santrač, Skoblar, Banović. Trener: D. Milić

DINAMO: Škorić, Cvek, Lončarić, Gračanin, Ramljak, Puljčan, Paić, Gucmirtl, Zambata, Lamza, Kiš. Trener: I. Jazbinšek

Pored pet osvojenih trofeja, jedino finale smo izgubili 2006. u meču protiv Crvene Zvezde, tek posle produžetaka, 2-4 (posle devedeset minuta je bilo 2-2), a uz to smo šest puta bili polufinalisti i to u sezonama 1985/86 kada je od nas bio bolji Velež (3-0), pa Crvena Zvezda 1990/91 (0-3;3-3), 2007/08 FK Zemun (1-1; posle penala 4-5), 2009/10 Crvena Zvezda (0-1), 2012/13 kada smo ispali od Vojvodine (0-1;1-1) i 2013/14 na dvomeču protiv Jagodine (1-2;0-2).

Trenutni sastav tima[uredi]

Od 13. septembra 2015.

Br. Pozicija Igrač
1 Srbija G Stefan Čupić
2 Srbija H Filip Rajevac
3 Srbija O Nikola Ignjatijević
4 Srbija C Ivan Rogač
5 Srbija O Milan Savić
6 Srbija O Bogdan Planić (kapiten)
7 Srbija C Aleksandar Ješić
9 Srbija H Komnen Andrić
12 Srbija G Ognjen Čančarević
13 Srbija C Zlatko Liščević
14 Srbija H Marko Simić
15 Azerbejdžan H Branimir Subašić
16 Srbija C Nikola Cuckić
17 Srbija H Borko Duronjić
18 Srbija C Aleksandar Pejović
19 Srbija H Željko Dimitrov
20 Bosna i Hercegovina C Dario Damjanović
Br. Pozicija Igrač
21 Srbija O Miloš Zlatković
22 Srbija H Ivica Jovanović (zamenik kapitena)
24 Republika Makedonija C Ostoja Stjepanović
27 Srbija O Filip Matović
28 Srbija C Aleksa Denković
30 Srbija C Damjan Gojkov
32 Srbija C Marko Šiškov
33 Srbija C Nemanja Belaković
36 Srbija C Marko Batinica
37 Srbija C Stefan Janković
45 Srbija G Vukašin Vraneš
55 Srbija O Srđa Knežević
66 Srbija O Nikola Mikić
90 Republika Makedonija C Danijel Avramovski
99 Srbija H Miljan Škrbić
Srbija O Aleksandar Radovanović
Srbija O Vladimir Božović

Bivši poznati igrači[uredi]

OFK Beograd u Superligi Srbije[uredi]

Stanje na dan 21. maj 2017.

Sezona Odig. Pob. Ner. Por. GD GP GR Bod. Plasman
2006/07. 32 14 8 10 49 29 +20 50 7
2007/08. 33 9 9 15 31 45 -14 36 9
2008/09. 33 8 9 16 28 54 -26 33 11
2009/10. 30 15 5 10 38 33 +5 50 3
2010/11. 30 12 6 12 27 26 +1 42 7
2011/12. 30 12 4 14 34 36 -2 40 8
2012/13. 30 13 6 11 34 32 +2 45 6
2013/14. 30 10 3 17 31 43 -12 33 11
2014/15. 30 10 9 11 35 43 -8 39 8
2015/16. 37 9 5 23 38 58 -20 32 15
Ukupno 315 112 64 139 345 399 -54 400 4

OFK Beograd u evropskim takmičenjima[uredi]

Sezona Takmičenje Rang Zemlja Klub Rezultat
1960. Mitropa kup Grupa Čehoslovačka Banjik Ostrava 1:2, 3:2
1962/63. Kup pobednika kupova Kv. Istočna Nemačka Hemi Hale 2:0, 3:3
Osmina finala Severna Irska Portadaun 5:1, 2:3
Četvrtfinala Italija Napoli 2:0, 1:3, 3:1
Polufinale Engleska Totenhem hotsper 1:2, 1:3
1963/64. Kup sajamskih gradova 1. kolo Italija Juventus 1:2, 2:1, 0:1
1964. Mitropa kup Četvrtfinale Italija Bolonja 0:1, 2:2
1964/65. Kup sajamskih gradova 1. kolo Španija Atletik Bilbao 2:2, 0:2
1966/67. Kup pobednika kupova 1. kolo Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika Spartak Moskva 1:3, 0:3
1968/69. Kup sajamskih gradova 1. kolo Flag of Romania (1965-1989).svg Rapid Bukurešt 1:3, 6:1
2. kolo Italija Bolonja 1:0, 0:0
Osmina finala Turska Geztepe Izmir 3:1, 0:2
1971/72. UEFA kup 1. kolo Švedska Jurgorden 4:1, 2:2
2. kolo Istočna Nemačka Karl Cajs Jena 1:1, 0:4
1972/73. UEFA kup 1. kolo Čehoslovačka Dukla Prag 2:2, 3:1
2. kolo Holandija Fejenord Roterdam 3:4, 2:1
Osmina finala Bugarska Beroe Stara Zagora 0:0, 3:1
Četvrtfinale Holandija Tvente 3:2, 0:2
1973/74. UEFA kup 1. kolo Grčka Panatinaikos 2:1, 0:1
2. kolo Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika Dinamo Tbilisi 0:3, 1:5
2003. Intertoto kup 1. kolo Estonija Narva Trans 6:1, 5:3
2. kolo Slovačka 1. FK Sinot 0:1, 3:3
2004. Intertoto kup 2. kolo Letonija Dinaburg 3:1, 2:0
3. kolo Finska Tampere junajted 0:0, 1:0
Polufinale Španija Atletiko Madrid 1:3, 0:2
2005/06. UEFA kup 2. kolo kv. Bugarska Lokomotiva Plovdiv 0:2, 0:1
2006/07. UEFA kup 2. kolo Francuska Okser 1:0, 1:5
2008. Intertoto kup 2. kolo Grčka Panionios 1:0, 1:3
2010/11. UEFA liga Evrope 2. kolo kv. Belorusija Torpedo Žodino 2:2, 1:0
3. kolo kv. Turska Galatasaraj 1:5, 2:2

Zbirni evropski rezultati[uredi]

Stanje 3. avgust 2011.

Takmičenje Mečeva D N I GD GP
Liga šampiona 0 0 0 0 0 0
Kup pobednika kupova 11 4 1 6 21 22
UEFA kup / Liga Evrope 24 9 6 9 36 47
Intertoto kup 12 6 2 4 23 17
I. Ukupno UEFA takmičenja 47 19 9 19 80 86
Kup sajamskih gradova 13 4 2 7 17 21
II. Ukupno ostala takmičenja 31 11 2 18 39 65
Ukupno I. + II. 78 30 11 37 119 151

Treneri[uredi]

Spisak svih trenera OFK Beograda:

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]