Оршава

Из Википедије, слободне енциклопедије
Оршава
рум. Orşova
Mica Orsova.jpg
Поглед на Оршаву
Грб
Грб
Административни подаци
Држава  Румунија
Округ Мехединци
Становништво
Становништво
 — 2011. 10441[1][2]
Географске карактеристике
Координате 44°43′31″ СГШ; 22°23′46″ ИГД / 44.725278° СГШ; 22.396111° ИГД / 44.725278; 22.396111Координате: 44°43′31″ СГШ; 22°23′46″ ИГД / 44.725278° СГШ; 22.396111° ИГД / 44.725278; 22.396111
Оршава на мапи Румуније
Оршава
Оршава
Веб-сајт
primariaorsova.lx.ro

Оршава или Оршова, раније Ршава (рум. Orşova, нем. Orschowa, мађ. Orsova) град је у Румунији. Она се налази у крајњем југозападном делу земље, у историјској покрајини Банат. Оршава је други по значају град у округу Мехединци.

Историја[уреди]

По бугарском извору Оршаву је као град основао Илирик, први бугарски краљ.[3] То је могло бити једино на римским темељима града, који је раније постојао. Постоје бројни налази римског присуства на том месту. Бугарски град су потом Мађари под Арпадом од бугарског кнеза Влада, на јуриш освојили.[4]У 14. веку основан католички францишкански манастир у Оршави, да би ту угушио богумилску јерес. Турски војсковођа Хасан бег Аму (можда Омер?) заузео је 7. јула 1521. године снажно јуришавши град Оршаву, где је стационирао своју војску.[5] Године 1688. заузели су Аустријанци Оршаву. Турци су поново освојили Оршаву 1689. године. Јула 1717. године аустријски војсковођа Еуген Савојски је заузео између осталих градова и Оршаву, истеравши Турке. Године 1735. Аустријанци су утврдили Оршаву, за одбрану од Турака. 15. августа 1738. године добили су Турци мировним уговором Оршаву у посед. Свиштовским миром 1791. године остала је само Оршава у аустријским рукама, остало су заузето вратили Турској.

Српски вожд Карађорђе је писао 1810. године француском краљу, о територијалним захтевима Србије. Тражене су као услов да се потпише примирје са Турцима, и варошице Фетислам (Кладово) и Стара Оршава, "које су пређе била саставни део Србије".[6] Негде крајем мађарске буне 1848-1849. године близу Оршаве, на граници Угарске и Румуније била је такно закопана у земљи угарска круна. Она је касније ископана и сада се налази на царском двору у Бечу. Године 1854. почела је изградња жељезничке пруге Темишвар-Оршава. Из Оршаве иду и долазе лађе из Беча, Пеште, Титела, Земуна, Београда, Панчева - са робом или путницима. У 19. веку "права" или Стара Оршава је крајња источна тачка аустријског царства на Дунаву (1859). Други жандармеријски пук АУ имао је 1882. године једну своју чету у Оршави. Услед велике експлозије у Фабрици за осветљење у Оршави, септембра 1902. године разрушен је велики део тамошње Касине, док су четири грађанина настрадала. Септембра 1914. године аустро-угарске трупе су запоселе Оршаву. Наредили су да се сво становништво исели из града, и остане на четири километра далеко, из тактичких разлога. Силан народ је издржао десет дана, па се силом вратио својим кућама. Срби су бомбардовали Оршаву због једног војног воза који је приспео тамо. Једна топовска граната је упала у салу једног ресторана, и разнела бисту цара Фрање Јосифа. Румунске трупе су 30. августа 1916. године заузели Оршаву, потиснувши Аустријанце. После огорчене борбе заробили су у граду седам топова хаубица и много ратног материјала.[7]

Нова Оршава је био назив за Адакале тј. "острвски град", утврђени град смештен на једној дунавској ади, са свим градским здањима, утврђеним зидинама. Основан је од стране аустријског цара Леополда. Турци су је освојили током рата 1738. После београдског мира стара Оршава је припала Аустрији, а Нова Оршава Турској до 1867. године. Војвода Миленко је 1804. године по налогу Карађорђевом, отишао са својом војском на Адакале и посекао све ту склоњене дахије. Да би 1879. године, након Берлинског конгреса и она припала Аустрији, а Турци се повукли. Налазила се "нова" наспрам "старе" Оршаве, на средини Дунава, и са друге, српске стране се налазила тврђава Елизабет. Тврђава је била под турском командом као потпора Адакалеу. По уговору Срби су 1868. године разорили у потпуности ту тврђаву.[8]

Школа у Оршави постоји од 1747. године.

У Оршави је седиште агентуре Паробродског друштва аустријског Лојда (1905).

Срби у граду и околини[уреди]

У Оршави динамичном градићу на Дунаву, одувек је било Срба, који су ту живели и радили. По податку из 1900. године ту је било 180 Срба.

Деспот Ђурађ Бранковић је у Оршави саставио и послао позивницу 12. јуна 1689. године Србима да се дигну на устанак против Турака. На једном старом документу, потписао се 6. фебруара 1726. године "кнез од Хршаве" (Оршаве) Радомир. У старој Оршави се родио 9. марта 1836. године, српски песник Стева Миленковић. Отац му је био као мајор управник граничног кордона. Стеван се бавио аустријском картографијом, као капетан. Живео је у словеначкој Горици. Германизовао се и тамо је познат као Стеван Милов. Објавио је више збирки песама, на немачком језику.[9] Будимски Срби трговци Михајло Стојановић и ортак Фруша су се судски спорили због неслоге, када су се 1838. године бавили у Оршави и трговали. Преметали су слану рибу, пиринаџ и другу робу. Јануара 1842. године изгорела је у Оршави кућа Лазара Поповића "познатог нашег родољупца". За Фонд Матице српске приложио је 1843. године Јован Вулетић трговац из Оршаве, 1 ф. Владика вршачки има у свом наслову и називе (1857)- Карансебешки, Оршавски и Мехадијски.

О Србима су лепо сведочанство присуства, спискови претплатника српских књига и новина. Претплату за "Новине сербске" у Бечу, примали су у Оршави 1813. године, Јаков Павловић и Јосиф Милутиновић "блумбирер". Тако је српску књигу купило у Оршави једанает претплатника са српским презименима, а осталих шест су можда Бугари и Цинцари. Најпре је племић Василије Демелић "от Пањове", јерођакон Василије Поповић, те Милутиновић, Павловић, Грубетић (контумацки амтшрајбер), Поповић, Ценовић, Георгијевић, Петар от Алексијевић и Тома Солар.[10] Купци српске књиге 1820. године у "старој" Оршави су: Николај Павловић, Матеј Живановић и Лазар Филиповић. у Земуну је 1828. годинесрпску историјску књигу узео Арсеније Јовановић из Оршаве.[11] Рашићеву српску књигу објављену у Бечу купили су Срби читаоци из Оршаве 1852. године: Михаил Ђорђевић "кавалир" и комесар и Лазар Поповић великокупац.[12] За подизање споменика српском песнику, калуђеру Лукијану Мушицком 1855. године прилог од 6 ф. су дали и грађани Оршаве: Јован Вулетић и његова супруга Султана, те четворо деце: синови Јован, Никола, најмлађи?, те кћи Милица, затим Коста Лујановић казанџија и Константин Лазаревић купац.[13] Умро је 1856. године у Оршави тамошњи купац (трговац) и шпедитер Павле Јовановић, у 60-ој години живота.[14] Претплатник новосадског српског листа 1874-1875. године био је П. Јосифовић из Оршаве.[15] Његов син Стефан је похађао панчевачку Реалку око 1873. године. Српски политичар Аврам Петронијевић се школовао у Оршави, одакле се вратио у Србију 1817. године. Док је био намештеник у контумацу у Оршави, где је радећи научио више страних језика. Краљевина Србија је имала од 1890. године почасног конзула у Оршави, у лицу тамошњег трговца Јована Васиљевића.[16]

Године 1905. у градићу Оршави, Оршавског среза, Крашо-северинске жупаније живело је 180 Срба. А у целом срезу, укупно у свих 14 насеља било је 255 српских православних душа.[17]

Град Оршава представља једно од средишта културног живота за румунске Србе насељене у округу Мехединци. У овом округу Срби чине апсолутну већину у само једној малој општини, Свиници (88,67 %), која гравитира Оршави.

Географија[уреди]

Град Оршава налази се у крајње јужном делу историјске покрајине Банат., недалеко од његове границе са Влашком. Оршава је смештена на обали Дунава, у доњем делу Ђердапа, а који је овде погранична река са Србијом. Наспрам града се налази српско место Текија. У позадини града налазе се крајња побрђа Карпата.

Образовањем Ђердапског језера стари део Оршаве је потопљен, па је данашњи град млад.

Референце[уреди]

  1. „Recensământul Populației și al Locuințelor 2002 - populația unităților administrative pe etnii”. Kulturális Innovációs Alapítvány (KIA.hu - Fundația Culturală pentru Inovație). Приступљено 6. 8. 2013. 
  2. „Tab8. Populația stabilă după etnie – județe, municipii, orașe, comune”. Institutul Național de Statistică din România. јул 2013. Приступљено 05. 08. 2013. 
  3. "Царственик или историја", Будим 1844. године
  4. "Гласник друштва српске словесности", Београд 1877. године
  5. "Београдске општинске новине", Београд 1932. године
  6. "Отаџбина", Београд 1888. године
  7. "Велика Србија", Солун 1916. године
  8. "Нова искра", Београд 1899. године
  9. "Стражилово", Нови Сад 1892. године
  10. Стефан Живковић: "Прикљученија Телемака, сина Улисева", Беч 1814. године
  11. Јован Стерија Поповић: "Живот и витешка војевања славног кнеза Епискога Ђорђа Кастриота Скендербега", Будим 1828. године
  12. Милан Давид Рашић: "Федор и Марија или вјерност до гроба", по Лафонтену, превод на српски, Беч 1852. године
  13. "Србски дневник", Нови Сад 1855. године
  14. "Србски дневник", Нови Сад 1856. године
  15. "Глас народа", Нови Сад 1875. године
  16. "Мале новине", Београд 1890. године
  17. Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године

Становништво[уреди]

У односу на попис из 2002., број становника на попису из 2011. се смањио.

Демографија
1966. 1977. 1992. 2002. 2011.
8.112 13.701 16.009 15.379 10.441

Матични Румуни чине већину градског становништва (95,2%), а од мањина присутни су Чеси (1,3%), Роми (1,0%), Немци (0,9%) и Срби (0,7%).

Спољашње везе[уреди]