Строги природни резерват Кукавица

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Планина Кукавица

Резерват природе Кукавица је строги резерват природе смештен на источној падини истоимене планине. Представља очувану заједницу мезијске букве (лат. Fagetum moesiacae serbicum) прашумског типа. У југоисточној Србији је један од ретких нетакнутих природних шумских екосистема потпуног склопа, повољних станишних услова, са витким стаблима букве старости око 140 година.[1] Заштићен је 1980. године на предлог Републичког завода за заштиту природе.[2]

Површине 75,76 хектара, резерват природе Кукавица представља највећи резерват чисте букове шуме прашумског карактера у Србији. Обухвата вегетацијски појас од око 500 метара, односно висински дијапазон 670—1.200 метара надморске висине, што је, уз промену орографских и едафских карактера, условило појаву више типова букових шума. Очуваност састојине прашумске структуре у резервату природе Кукавица основа је за очување генофонда букве и њених заједница.

Географски положај[уреди]

Строги резерват природе Кукавица налази се на планини Кукавици и припада родопским планинама. Простире се на југоистоку Србије, на обали Јужне Мораве, у Пчињском и Јабланичком округу. Од Владичиног Хана је удаљен око 15 километара преко села Рдово или путем преко села Брестово, Кукавица и Фурниште у дужини од око 25 километара. Територијално се простире на две катарстарске општине — Рдово и Зебинце.

Природне одлике[уреди]

Планински масив Кукавице ограничен је са истока Јужном Моравом, са запада Вучјанком, са севера Лесковачким пољем, док на јужној страни прелази у брдско-планинско подручје Грделичке клисуре. Најближа места су Владичин Хан, Грделица и Вучје. Највиши врх је Влајна (1.442) који се налази на северним падинама, док на јужним падинама постоји неколико врхова висине до 1.400 метара. Простор на коме се налази резерват припада комплексу мезофилних букових и буково-четинарских типова шума.

Геологија[уреди]

Планински масив Кукавице припада Родопском планинском систему. Геолошку подлогу у резервату чини претежно гнајс у фази распадања, настао метаморфозом ситнозрних кластита, сиве или тамносиве боје.

Матични супстрат планине Кукавице чине претежно кристаласти шкриљци, а земљишта припадају развојној серији на киселим силикатним стенама. Кисела смеђа земљишта (дистрична смеђа земљишта) најзаступљенији су тип земљишта.[3]

Клима[уреди]

Простор Кукавице припада области умереноконтиненталне климе модификоване утицајем рељефа, богатством потока и извора. Климатске карактеристике резервата одређене су на основу расположивих дугогодишњих климатолошких мерења за период од 1961. до 2005. године за метеоролошку станицу Врање (432 метара), при чему су кориговани корекционим коефицијентом за просечну надморску висину резервата Кукавица (923 метара).

Средња годишња сума падавина износи 736,4 милиметара, док је средња годишња температура 7,5 °C. За ово подручје карактеристична је смена хладног и топлог периода године. За време хладног периода температура се спушта испод 0 °C, нарочито у јануару када је најнижа и износи -3 °C. Падавина има током читаве године, а у периоду са минимумом падавина (август) јавља се полусушни период (жуто поље), који указује на топле летње медитеранске утицаје у околини Врања.[4]

Референце[уреди]

  1. ^ Строги природни резерват Кукавица, студија заштите. Београд: Завод за заштиту природе Србије. 2012. 
  2. ^ „Резерват природе Кукавица, стање и заштита”. srpskosumarskoudruzenje.org.rs. Приступљено 24. 5. 2017. 
  3. ^ Томић, З; Јовић, Н; Бурлица, Ч; Кнежевић, М; Цвијетићанин, Р (2000). Еколошко-вегетацијска класификација букових шума јужног дела Кукавице (83 изд.). Београд: Гласник Шумарског факултета. 
  4. ^ Остојић, Драгана; Јовановић, Биљана; Кисин, Братислав (2010). Резерват природе Кукавица - стање и заштита (PDF). Приступљено 24. 5. 2017. 

Литература[уреди]

  • Јовановић, Б (2000). Дендрологија. Београд: Универзитетска штампа. 
  • Посебна основа газдовања шумама за ГЈ Кукавица II. Београд: ЈП Србијашуме. 2001. 
  • Томић, З (1992). Шумске фитоценозе Србије. Београд: Шумарски факултет. 
  • Кисин, Б (2006). Стање, циљеви газдовања и систем управљања строгим природним резерватима у чистим буковим састојинама. Београд. 
  • Мишић, В; Динић, А (2004). Еколошка диференцијација врста шумског дрвећа у Србији. Београд: Матица српска. 
  • Dudley, N (2008). Guidelines for Applying Protected Area Management Categories. Gland: IUCN. 

Спољашње везе[уреди]