Smatra se da je nazivu Inter kumovao prvi predsednik - Đovani Paramitioti, koji je verovao da ne postoje nacionalne granice u sportu, i da u jednom klubu može igrati stranac kao ravnopravni igrač. Svoj prvi skudeto Inter osvaja veoma brzo - 1910, a drugi osvaja 1920. Kapiten ekipe koja je osvojila prvi skudeto bio je Virđilio Fosati rođen u Milanu i brat Đuzepea Fosatija koji je osvojio drugi skudeto. Između Prvog i Drugog svetskog rata FK Inter bio je primoran da promeni ime u Ambrosina - Inter po zahtevu Benita Musolinija. Međutim, Inter i pod drugim nazivom osvaja svoj treći skudeto u novoj Italijanskoj prvoj diviziji - Seriji A 1930. Četvrta titula osvojena je 1938. Inter 1940. osvaja svoj prvi Italijanski Kup, kao i petu titulu šampiona. 1942. klub je povratio svoje pravo ime - Internacionale Milano. Nakon rata, Inter osvaja šesti skudeto 1953. i sedmi 1954. Posle ove dve titule Inter ulazi u najbolje godine u istoriji. Tokom šezdesetih godina, Inter pod vođstvom Elenija Erere osvaja šampionat 1963, 1965. i 1966. Najbolji momenti bili su kada je Inter dva puta uzastopno osvojio Kup šampiona Evrope - sadašnju Ligu šampiona. Inter je prvi put ovo takmičenje osvojio 1964. protiv španskog Real Madrida. Sledeći Kup šampiona Inter osvaja protiv portugalske Benfike. Tokom šezdesetih godina, kada su osvojili 3 Skudeta, 2 kupa šampiona i 2 interkontinentalna kupa (oba puta savladavši argentinski Independijente), dres Intera nosili su Lorenco Bufon, Đulijano Sarti, Bruno Bolći, Luis Suarez, Đačinto Faketi, Sandro Macola, Enea Masiero, Armando Piki, Saul Malatrasi, Tarčizio Burnjič, Aristide Guarneri, Žair da Kosta, Mario Korso, Đanfranko Bedin, Franko Caljo, Gari Hičens, Mauro Bićikli, Anđelo Domengini, Renato Kapelini itd. Predsednik kluba bio je Anđelo Morati - otac doskorašnjeg predsednika Masima Moratija. Inter je ponovo igrao finale Kupa šampiona 1967, ali je izgubio 2-1 od Seltika.
Prateći zlatne šezdesete, Inter je uspeo da osvoji svoju jedanaestu titulu 1971. i dvanaestu 1980. Kao prvak iz 1971, Inter u Kupu šampiona dolazi do finala 1972, ali biva poražen od Ajaksa. Inter je osvojio svoj drugi i treći Italijanski kup 1978. i 1982. Inter 1989. osvaja svoj trinaesti skudeto predvođen legendarnom nemačkom trojkom - Mateus, Klinsman, Breme. Usledio je sušni period kada je "skudeto" u pitanju pa je Inter u tom periodu morao da se "zadovoljava" osvajanjem trofeja u kupu UEFA. U razmaku od sedam godina Inter je osvojio tri puta Kup Uefa. Prvi kup Uefa osvojili su protiv Rome1990/91, drugi su osvojili protiv Kazino Salcburga u sezoni 1993/94. Svoju rekordnu treću pobedu u UEFA kupu ostvaruju u sezoni 1997/98. pobedom nad Lacijom od 3-0 na stadionu Park Prinčeva u Parizu. U sezoni 2004/05. Inter osvaja kup Italije protiv Rome i superkup na početku sezone 2005/06 protiv Juventusa. 11. maja 2006. Inter ponovo uspeva da osvoji kup Italije protiv Rome. Četrnaesti skudeto Interu se dodeljuje 2006. posle izbacivanja Juventusa u drugu ligu i oduzimanja bodova Milanu zbog nameštanja utakmica. Petnaesta titula dolazi u vitrine 2007. u sezoni u kojoj je ekipa Intera oborila čitav niz rekorda u Seriji A. Šesnaesta titula, a treća za redom, je osvojena 2008, ali je ponovo kao i prethodne sezone doživljen poraz u finalu kupa od Rome.
Navijači Intera
Vredi zabeležiti da je sezona 2007/08. najavljivana kao sezona velike osvete Juventusa i Milana, ali je Inter ipak uzeo i treći Skudeto za redom, ovoga puta u "kompletnoj" Seriji A. Tokom leta 2008. godine došlo je do promene trenera, otišao je trofejni Manćini, a stigao je još uspešniji Murinjo. Već u njegovoj prvoj sezoni 2008/09. prvo je osvojen superkup, potom i 17. skudeto čime je nastavljena dominacija u italijanskom fudbalu ali i najavljeno ono što će uslediti u narednoj takmičarskoj sezoni. Sezona 2009/10. je bila jedna od najuspešnijih sezona u istoriji kluba, jer je klub pod vođstvom trenera Žoze Murinja uspeo da osvoji čak tri trofeja, 18. puta Skudeto, 6. puta trofej u kupu Italije i 3. puta trofej Lige šampiona. Rangiran je kao dvanaesti u listi FIFA najboljih klubova 20. veka.[1] Do kraja kalendarske 2010. godine osvojen je i 5. trofej u italijanskom superkupu (protiv Rome) kao i prvi trofej klupskog prvaka sveta (odn. ukupno treći trofej u ovakvom tipu takmičenja računajući dva trijumfa u interkontinentalnom kupu sredinom 60-ih godina prošlog veka) savladavši tadašnjeg prvaka Afrike TP Mazembe dok je doživljen poraz u prvom učešću u meču za trofej superkupa Evrope od Atletiko Madrida. Poslednji trofej koji su nero–azuri osvojili bio je kup Italije 2011. godine pobedom nad Palermom u finalu. Bio je to 7. trofej za Inter u nacionalnom kupu ali je potom ponovo usledio sušni period kao posledica nove Juventusove dominacije. Tokom leta 2016. godine Inter je dobio nove većinske vlasnike iz Kine koji su zacrtali za svoj cilj povratak Intera na stare, trofejne staze slave. Konačan povratak uspesima desio se tokom leta 2019. godine kada je na mesto šefa stručnog štaba došao bivši trofejni trener Juventusa i ČelsijaAntonio Konte. Već u prvoj sezoni sa njim Inter je osvojio drugo mesto u Seriji A, a igrao je i u finalu lige Evrope gde je doživio nesrećan poraz od španske Sevilje. U drugoj sezoni Konte je uspeo da prekine devetogodišnju dominaciju Juventusa i donese Interu dugo čekani 19. "skudeto". Ubrzo nakon tog uspeha Konte je napustio klub nezadovoljan najavljenom prodajom nekolicine bitnih prvotimaca šampionske ekipe, a na njegovo mesto došao je bivši igrač i trener LacijaSimone Incagi. Prvi trofej na klupi Intera Inzagi je osvojio početkom januara 2022. godine kada je u zaostalom meču superkupa Italije na domaćem terenu savladan Juventus sa 2:1 pobedonosnim golom Aleksisa Sančeza u 120. minutu koji je bio presudan za osvajanje 6. trofeja u ovom takmičenju. U nastavku sezone Inter je došao i do 8. trofeja u kupu Italije još jednim trijumfom nad Juventusom, takođe nakon produžetaka ovaj puta rezultatom 4:2. Do 7. trofeja u superkupu Inter je došao sredinom januara 2023. godine ubedljivim trijumfom nad gradskim rivalom Milanom 3:0 u meču odigranom u glavnom gradu Saudijske ArabijeRijadu, a do 9. trofeja u kupu Italije Inter je došao trimufom nad Fjorentinom od 2:1 u meču odigranom u Rimu. Do kraja sezone Inter je došao i do finala lige šampiona u Istanbulu gde je izgubio od Mančester Sitija sa 1:0. Inter je u drugoj polovini januara2024. godine (ponovo u Saudijskoj Arabiji) osvojio i svoj treći uzastopni trofej superkupa Italije i to u novom formatu takmičenja sa učešćem četiri kluba. Prvo je u polufinalu savladan viceprvak Lacio 3:0, a potom u finalu i aktuelni prvak Napoli sa 1:0 (golom kapitena Lautara Martineza u sudijskoj nadoknadi). Na taj način Inter je došao do svog 8. trofeja u tom takmičenju (ispred je samo Juventus sa 9 trijumfa), a trener nero–azura Simone Incagi postao je najtrofejniji trener u superkupu Italije sa 5 trofeja (dva sa Lacijem i 3 sa Interom) čime je prestigao legendarne kolege Fabija Kapela i Marčela Lipija. Sezona 2023/24. je zaokružena osvajanjem jubilarnog 20. "skudeta" i to trijumfom nad Milanom od 2:1 čime je krunisana potpuna dominacija u Seriji A. Na taj način Inter je uspeo da prikači i drugu zlatnu zvezdicu na svoj dres što je dodatno dalo značaj osvajanju ove titule prvaka.
Posebno mesto u istoriji Intera zauzima sezona 2009/10. kada su nero–azuri uspeli da ostvare ono što nijednom italijanskom klubu ni pre a ni posle nije uspelo - da osvoji popularnu "tripletu" odn. da spoji titule prvaka Italije i Evrope kao i da osvoji nacionalni kup. A ništa nije nagoveštavalo da sledi istorijska sezona. Tokom leta 2009. godine Inter su napustili Ibrahimović, Krespo, Maksvel, Burdiso, Kruz, Bonući, Dakur i Figo (koji je završio igračku karijeru), tokom zimske pauze još i Vijera i Mansini pa su mnogi stručnjaci smatrali da se vladavina kluba sa Meace polako završava. Kao pojačanja stigli su Eto, Milito, Mota, Snajder, Lusio i Arnautović dok su se sa pozajmice vratili Suazo i Kvarežma, a tokom zime stigli su i Pandev i Mariga koje je u što jači kolektiv trebalo da ukomponuje portugalski stručnjak Murinjo kome je to bila druga sezona na klupi Intera.
Početak sezone nije obećavao, u prvoj zvaničnoj utakmici Inter je u meču za superkup Italije izgubio od Lacija sa 1:2. Na startu serije A usledio je remi na Meaci sa Barijem, ali je veliki trijumf u milanskom derbiju protiv tada domaćina Milana od 4:0 pokazao svima da je Inter spreman za velika dela. Do kraja prvenstvene trke nero–azuri su vodili veliku borbu sa Romom, a 18. "skudeto" je obezbeđen tek u poslednjem kolu trijumfom nad domaćom Sijenom od 1:0 golom Milita. Nakon titule Inter je uspeo da osvoji i 6. trofej u kupu Italije, redom su padali Livorno, Juventus i Fiorentina, a u finalu opet tada veliki rival Roma. Inter je pobedio sa 1:0 a opet je strelac pobedonosnog gola bio Milito. Kruna velike sezone bilo je osvajanje treće titule prvaka Evrope. Nakon što je u konkurenciji Barselone, Rubina i kijevskog Dinama Inter kao drugoplasirani prošao u nokaut fazu pred nero–azurima su padali Murinjov bivši klub Čelsi, a potom i moskovski CSKA. U polufinalu usledio je novi obračun između ljutih neprijatelja Murinja i Gvardiole čija Barselona nije mogla da se odupre Interovim igračima koji su bili puni samopouzdanja verujući da je ovo bila njihova sezona. Kao šlag na tortu došlo je veliko finale u Madridu na stadionu Santijago Bernabeu protiv minhenskog Bajerna koje je Inter dobio sa 2:0 opet golovima fenomenalnog Dijega Milita i na taj način došao do svoje treće titule prvaka Evrope, prve nakon punih 45 godina čekanja. Bio je to najlepši kraj jedne briljantne sezone, ali i svojevrsni završetak petogodišnje dominacije Intera. Tokom leta 2010. godine prvi je nogu povukao trener Murinjo odlaskom u Real Madrid, a potom je došlo i do promena u igračkom kadru.
Osvajanjem popularne "triplete" Inter je ušao u malobrojno, probrano društvo klubova kojima je to uspelo da urade ali i da ostvari ono što je mu izmaklo u sezoni 1964/65. kada je nakon osvajanja titula prvaka Italije i Evrope kao i uzimanja interkontinentalnog kupa doživljen poraz u finalu nacionalnog kupa od Juventusa. Pored Intera to su učinili Seltik (1966/67. – osvojio čak četiri trofeja računajući i liga kup Škotske), Ajaks (1971/72), PSV Ajndhoven (1987/88), Mančester junajted (1998/99), Barselona (2008/09. i 2014/15), Bajern Minhen (2012/13. i 2019/20), potom i Mančester Siti (2022/23) dok je Liverpul (u sezoni 1983/84) nakon osvajanja titula prvaka Engleske i Evrope osvojio liga kup svoje zemlje ali mu je izmakao trofej u nacionalnom kupu.
^Titulu je prvobitno osvojio Juventus ali mu je nakon afere Kalčopoli ona oduzeta i dodeljena Interu.
^Zvanično međunarodno takmičenje održavano od 2013. do 2019. godine tokom letnjih priprema širom planete. Učestvovali su najpoznatiji evropski klubovi uz nekoliko američkih i australijskih ekipa. Format takmičenja je menjan svake godine, a 2020. godine turnir je otkazan zbog pandemije KOVID 19.
Stiven Žang
Simone Incagi
.jpg)
Italija
Švajcarska
Argentina
Kup Italije :
Superkup Italije :
Svetsko klupsko prvenstvo :
.png){kind=small}
UEFA superkup :
Mitropa kup :
Međunarodni kup šampiona[3] :
Superkup Italije Primavera :
Trofej Vijaređo :
FIFA kup mladih :
NextGen Series (preteča UEFA Lige mladih) :
