Пређи на садржај

Udruženje zemalja Jugoistočne Azije

С Википедије, слободне енциклопедије
Udruženje zemalja Jugoistočne Azije
SEATO flag
Zastava SEATO-a
Mapa SEATO članica, koji su označeni plavom bojom.
SkraćenicaSEATO
Osnovana8. septembar 1954
Datum osnivanja8. septembar 1954
Datum gašenja30. jun 1977
TipMeđuvladina vojna alijansa
SedišteBangkok, Tajland
Područje delovanjaJugoistočna Azija
Članovi
Zemlje koje nisu bile članovi, ali su bile pod SEATO zaštitom
2 states
Službeni jezici6 jezika (engleski, urdu, tajski, filipinski, španski i francuski)

Udruženje zemalja Jugoistočne Azije (engl. Southeast Asia Treaty Organization, SEATO) bila je međunarodna organizacija za kolektivnu odbranu u Jugoistočnoj Aziji formirana putem Ugovora o kolektivnoj odbrani jugoistočne Azije, ili Manilskog pakta, potpisanog u septembru 1954.

Prvenstveno stvoren da blokira dalje komunističko širenje u jugoistočnoj Aziji, SEATO se generalno smatra neuspehom, jer su unutrašnji sukobi i sporovi ometali opštu upotrebu SEATO-ove vojske; međutim, kulturno-obrazovni programi koje je finansio SEATO ostavili su dugotrajne efekte u Jugoistočnoj Aziji. SEATO je raspušten 30. juna 1977, nakon što su mnogi članovi izgubili interesovanje i povukli se.

Poreklo i struktura

[уреди | уреди извор]
A picture of a few SEATO nation leaders in Manila in 1966
Lideri dela SEATO država ispred zgrade Kongresa u Manili, čiji je domaćin bio filipinski predsednik Ferdinand Markos 24. oktobra 1966.

Ugovor o kolektivnoj odbrani jugoistočne Azije, ili Manilski pakt, potpisan je 8. septembra 1954. u Manili,[1] kao deo američke Trumanove doktrine o stvaranju antikomunističkih bilateralnih i kolektivnih ugovora o odbrani.[2] Ovi ugovori i sporazumi imali su za cilj stvaranje saveza koji bi zauzdali komunističke sile (komunističku Kinu, u slučaju SEATO-a).[3] Smatralo se da je ovu politiku u velikoj meri razvio američki diplomata i sovjetski stručnjak Džordž Frost Kenan. Državni sekretar predsednika Dvajta D. Ajzenhauera Džon Foster Dals (1953–1959) smatra se pokretačkom snagom koja je stajala iza stvaranja SEATO-a, čime je proširen koncept antikomunističke kolektivne odbrane na jugoistočnu Aziju.[1] Tadašnji potpredsednik Ričard Nikon zalagao se za azijski ekvivalent Severnoatlantskog saveza (NATO) po povratku sa svog azijskog putovanja krajem 1953. godine,[4] i NATO je bio model za novu organizaciju, sa namerom da se koordiniraju vojne snaga svake članice kako bi se obezbedila kolektivna odbrana država članica.[5]

Organizacija sa sedištem u Bangkoku, stvorena je 1955. godine na prvom sastanku Saveta ministara uspostavljem ugovora. Dalsova preferencija da se organizacija nazove „ManPac” nije usvojena. Organizaciono je na čelu SEATO-a bio generalni sekretar, čija je kancelarija stvorena 1957. godine na sastanku u Kanberi,[6][7] sa predstavničkim savetom država članica i međunarodnim osobljem. Takođe su bili prisutni odbori za ekonomiju, bezbednost i informacije.[7] Prvi generalni sekretar SEATO-a bio je Pote Sarasin, tajlandski diplomata i političar koji je služio kao tajlandski ambasador u SAD između 1952. i 1957. godine,[8][9] i kao premijer Tajlanda od septembra 1957. do 1. januara 1958.[10]

Za razliku od NATO alijanse, SEATO nije imao zajedničke komande sa stalnim snagama.[11] Osim toga, SEATO-ov responsni protokol u slučaju da komunizam počne da predstavlja „zajedničku opasnost” za države članice bio je nejasan i neefikasan, iako je članstvo u SEATO savezu pružilo opravdanje za veliku američku vojnu intervenciju u regionu tokom Vijetnamskog rata (1955–1975).[12]

Picture of the 1966 SEATO conference in Manila
SEATO konferencija u Manili 1966.

Uprkos svom imenu, SEATO je uglavnom obuhvatao zemlje smeštene van regiona, ali bilo sa interesom za region, bilo za samu organizaciju. To su bile Australija (koja je administrirala Papu Novu Gvineju), Francuska (koja se nedavno odrekla Francuske Indokine), Novi Zeland, Pakistan (uključujući Istočni Pakistan, sada Bangladeš), Filipini, Tajland, Ujedinjeno Kraljevstvo (koje je administriralo Hongkong, Severni Borneo i Saravak) i Sjedinjene Države.[11]

Filipini i Tajland su bile jedine zemlje Jugoistočne Azije koje su stvarno učestvovale u organizaciji. Oni su delili bliske veze sa Sjedinjenim Državama, posebno Filipini, i suočavali su se sa početim komunističkim pobunama protiv sopstvenih vlada.[13] Tajland je postao član nakon otkrića novoosnovane „Tajlandske autonomne regije” (Autonomna prefektura Sišuangbana Daj) u Junanu (na jugozapadu Kine) - te su se očigledno osećali ugroženom potencijalnom kineskom komunističkom subverzijom na svoj teritoriji.[14] Druge regionalne zemlje poput Burme i Indonezije bile su mnogo više posvećene domaćoj unutrašnjoj stabilnosti, nego bilo kakvim komunističkim pretnjama,[13] i stoga su odbili da se pridruže.[15] Malezija (uključujući Singapur) takođe je odlučila da formalno ne učestvuje, mada je redovno obaveštavana o ključnim događajima zbog svoje bliske veze sa Ujedinjenim Kraljevstvom.[13]

Države novoformirane iz Francuske Indokine (Severni Vijetnam, Južni Vijetnam, Kambodža i Laos) bile su sprečene da učestvuju u bilo kojoj međunarodnoj vojnoj alijansi kao rezultat Ženevskih sporazuma potpisanih 20. jula iste godine, kojim se zaključuje kraj Prvog indokineskog rata.[16] Međutim, s dugotrajnom pretnjom koja je dolazila iz komunističkog Severnog Vijetnama i mogućnošću efekta domina pri čemu bi se Indokina pretvora u komunistički front, SEATO je ove zemlje stavio pod svoju zaštitu - akt koji se smatrao jednim od glavnih opravdanja za SAD učešće u Vijetnamskom ratu.[17] Kambodža je međutim odbila zaštitu 1956. godine.[18]

Većina članova SEATO-a nije bila locirana u Jugoistočnoj Aziji. U Australiji i Novom Zelandu, SEATO je smatran organizacijom koja je prihvatljivija od ANZUS-a - kolektivne odbrambene organizacije sa SAD-om.[19] Ujedinjeno Kraljevstvo i Francuska su se pridružile delom zbog dugo održavanih kolonija u regionu, a delom zbog zabrinutosti zbog razvoja događaja u Indokini. I na kraju, ali ne i najmanje važno, SAD su Jugoistočnu Aziju shvatile kao ključnu granicu za geopolitiku Hladnog rata, i stoga su smatrale da je uspostavljanje SEATO-a neophodno za njegovu politiku zadržavanja tokom Hladnog rata.[13]

Sve u svemu, članstvo je odražavalo kombinaciju antikomunističkih zapadnih država i takvih država u jugoistočnoj Aziji sredinom 1950-ih. Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska i Sjedinjene Države, koje su se pridružile nakon što je Američki senat ratifikovao ugovor sa 82–1 glasova,[20] predstavljale su najjače zapadne sile.[21] Kanada je takođe razmatrala pridruživanje, ali je odlučeno da to ne učini kako bi se koncentrisala na svoje odgovornosti u NATO-u.[17]

A picture of a U.S. postage stamp bearing the SEATO emblem
Poštanska marka SAD-a iz 1960. za SEATO.

Pored zajedničke vojne obuke, države članice SEATO-a radile su na poboljšanju međusobnih socijalnih i ekonomskih pitanja.[22] Takve aktivnosti nadgledao je SEATO-ov Komitet za informacije, kulturu, obrazovanje i radne aktivnosti, i pokazalo se da su to neki od najvećih uspeha SEATO-a.[22] Godine 1959, prvi generalni sekretar SEATO-a, Pote Sarasin, stvorio je SEATO diplomski inženjerski fakultet (u današnje vreme Azijski tehnološki institut) na Tajlandu za obuku inženjera.[8] SEATO je takođe sponzirao stvaranje Centra za razvoj nastavnika u Bangkoku, kao i Tajlandsku vojno-tehničku školu za obuku, koja je nudila tehničke programe za nadzornike i radnike.[23] SEATO-ov projekat kvalifikovanog rada (SLP) stvorio je zanatske ustanove za obuku, posebno na Tajlandu, gde je uspostavljena devedeset i jedna radionica za obuku.[23]

SEATO je takođe obezbedio finansiranje istraživanja i grantove u poljoprivredi i medicini.[24] Godine 1959, SEATO je osnovao Istraživačku laboratoriju za koleru u Bangkoku, kasnije uspostavljajući drugu Istraživačku laboratoriju za koleru u Daki u Bangladešu.[24] Laboratorija u Daki ubrzo je postala vodeća svetska ustanova za istraživanje kolere, a kasnije je preimenovana u Međunarodni centar za istraživanje dijareje, Bangladeš.[25] SEATO se takođe pospešivao polje književnosti, i oformljena je dodela SEATO nagrade za književnost, koja se dodeljuje piscima iz država članica.[26]

Kritika i raspuštanje

[уреди | уреди извор]

Iako je državni sekretar Dals smatrao SEATO ključnim elementom američke spoljne politike u Aziji, istoričari su Manilski pakt smatrali neuspehom, a pakt se retko pominje u istorijskim knjigama.[1] Na Ženevskoj konferenciji 1954. o Indokini, Ssr Džejms Kejbl, diplomata i pomorski strateg,[27] opisao je SEATO kao „smokvin list za golotinju američke politike”, navodeći Manilski pakt kao „zoološki vrt papirnih tigrova“.[1]

Konsekventno, pojavila su se pitanja raspuštanja organizacije. Pakistan se povukao 1972. godine, nakon što se istočni Pakistan odvojio i postao Bangladeš 16. decembra 1971.[7] Francuska je povukla finansijsku podršku 1975. godine,[11] i SEATO-ovo veće saglasilo se sa postupnim ukidanjem organizacije.[28] Nakon poslednje vežbe 20. februara 1976. godine, organizacija je formalno raspuštena 30. juna 1977.[11][29]

  1. ^ а б в г Franklin 2006, стр. 1
  2. ^ Jillson 2009, стр. 439
  3. ^ Ooi 2004, стр. 338–339
  4. ^ Nixon Alone, by Ralph de Toledano, pp. 173–74
  5. ^ Boyer et al. 2007, стр. 836
  6. ^ Franklin 2006, стр. 184
  7. ^ а б в Page 2003, стр. 548
  8. ^ а б Franklin 2006, стр. 186
  9. ^ Weiner 2008, стр. 351
  10. ^ „History of Thai Prime Ministers”. Royal Thai Government. Архивирано из оригинала 26. 4. 2011. г. Приступљено 22. 4. 2011. 
  11. ^ а б в г Encyclopædia Britannica (India) 2000, стр. 60
  12. ^ Maga 2010
  13. ^ а б в г „Southeast Asia Treaty Organization (SEATO), 1954”. Office of the Historian. U.S. Department of State. Архивирано из оригинала 7. 10. 2012. г. Приступљено 3. 10. 2012. 
  14. ^ US PSB, 1953 United States Psychological Studies Board (US PSB). (1953). US Psychological Strategy Based on Thailand, 14 September. Declassified Documents Reference System, 1994, 000556–000557, WH 120.
  15. ^ Nehru Has Alternative To SEATO. (5 August 1954). The Sydney Morning Herald (NSW: 1842–1954), p. 1. Retrieved 3 October 2012.
  16. ^ „Milestones: 1953–1960 – Office of the Historian”. history.state.gov. Архивирано из оригинала 07. 10. 2012. г. Приступљено 2019-03-14. 
  17. ^ а б Blaxland 2006, стр. 138
  18. ^ Grenville 2001, стр. 366
  19. ^ W. Brands, Jr., Henry (мај 1987). „From ANZUS to SEATO: United States Strategic Policy towards Australia and New Zealand, 1952–1954”. The International History Review. No. 2. 9: 250—270. doi:10.1080/07075332.1987.9640442. 
  20. ^ Hearden 1990, стр. 46
  21. ^ Tarling 1992, стр. 604
  22. ^ а б Franklin 2006, стр. 183
  23. ^ а б Franklin 2006, стр. 188
  24. ^ а б Franklin 2006, стр. 189
  25. ^ Franklin 2006, стр. 189–190
  26. ^ Boonkhachorn, Trislipa. „Literary Trends and Literary Promotions in Thailand”. Архивирано из оригинала 18. 06. 2022. г. Приступљено 24. 4. 2011. 
  27. ^ „Sir James Cable”. www.telegraph.co.uk. Telegraph Media Group. 13. 10. 2001. Приступљено 29. 3. 2011. 
  28. ^ „Thai given mandate to dissolve SEATO”. The Montreal Gazette. 25. 9. 1975. Приступљено 8. 7. 2012. 
  29. ^ „Thailand” (PDF). Army Logistics University. United States Army. Архивирано из оригинала (PDF) 2. 5. 2014. г. Приступљено 6. 7. 2012. „Despite the dissolution of the SEATO in 1977, the Manila Pact remains in force and, together with the Thanat-Rusk communiqué of 1962, constitutes the basis of U.S. security commitments to Thailand. 

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]