Приштина

Приштина алб. Prishtina, Prishtinë
Панорама Приштине
Административни подаци
Држава	Србија/ УНМИК
Становништво
Становништво	‍
— процена 2006.	550.000
— густина	641,77 ст./km2
Географске карактеристике
Апс. висина	652 m
Површина	857 km2
Остали подаци
Градоначелник	Иса Мустафа
Позивни број	+ 381(0)38
Веб-сајт
Званична презентација града

Приштина (алб. Prishtina, Prishtinë) је главни и највећи град Косова и Метохије.

Процењује се да град тренутно има између 500.000 и 600.000 становника. Највећи део становништва чине Албанци, а остале етничке заједнице су Турци, Срби, Бошњаци и Роми. Из Приштине се после НАТО бомбардовања СРЈ иселило око 40.000 Срба.

Приштина има свој међународни аеродром у Слатини, испод Голеша и универзитет.

Географија

Приштина се налази у северном делу Косовске котлине, испод планине Грмије. Град има добар географски положај, јер лежи на раскрсници важних путева који воде за Скопље, Призрен и Албанију, Пећ и Црну Гору, Косовску Митровицу, Нови Пазар, Краљево, Ниш и Гњилане. Још 1873. године прошла је пруга косовском котлином од Митровице до Урошевца и, потом, Скопља, а приштинска станица је био Обилић (тадашњи назив Глободерица), потом Косово Поље. Из Приштине се пружа поглед на планину Голеш, која се налази 13 километара западно од града. Близу Приштине су две велике варошице, Обилић и Косово Поље. Наглим приливом албанског становништва с Косова и Метохије и из Албаније, после доласка међународних снага у ову српску покрајину, 1999. године, Приштина се толико проширила, да је заправо спојена са Косовим Пољем, Орловићем, Чаглавицом и Грачаницом. Грачаничко језеро, одакле се град снабдева водом, системом „Бадовац“, налази се 15 километара јужно од града, према Гњилану.

Кроз Приштину протичу речице Велуша и Приштевка, које су седамдесетих година прошлога века добиле покривене бетонске канале, тако да је боље регулисана саобраћајна мрежа у граду, што је помогло његовом даљем урбаном развоју. Приштевка је протицала поред градске пијаце и у њу је бацан отпад, па се градом ширио непријатан мирис, што је био један од разлога за прекривање. Спајају се у самом граду, код Стадиона, а потом се Приштевка улива у Ситницу.

Клима Приштине
Показатељ \ Месец	.Јан.	.Феб.	.Мар.	.Апр.	.Мај.	.Јун.	.Јул.	.Авг.	.Сеп.	.Окт.	.Нов.	.Дец.	.Год.
Средњи максимум, °C (°F)	4 (39)	7 (45)	12 (54)	17 (63)	22 (72)	27 (81)	29 (84)	29 (84)	25 (77)	18 (64)	10 (50)	5 (41)	29 (84)
Средњи минимум, °C (°F)	−2 (28)	−1 (30)	3 (37)	7 (45)	12 (54)	15 (59)	17 (63)	16 (61)	13 (55)	8 (46)	3 (37)	0 (32)	−2 (28)
Количина падавина, mm (in)	31 (12,2)	37,4 (14,72)	38 (15)	42,9 (16,89)	33,9 (13,35)	28,1 (11,06)	31,7 (12,48)	27,6 (10,87)	46,7 (18,39)	42,3 (16,65)	53,5 (21,06)	36,7 (14,45)	449,8 (177,12)
Извор: MSN Weahter

Историја

Датотека:Boginja na tronu.JPG

Богиња на трону

Корени насеља су у неолиту, коме припада вредна фигурина „Богиња на трону", пронађена на локалитету „Предионица“, код Приштине, 1956. године; сматра се да је настала четири миленијума пре Христа.

Остаци насеља Улпијане

За Римљана насеље се зове Vicianum, а под садашњим именом спомиње се од 13. века у српским изворима. Будући да је на путу између Дубровника и Цариграда, у 14. и 15. веку доживљава процват као трговачки центар, захваљујући оближњем руднику и граду Ново Брдо и рудницима Јањево и Трепча. У 14. веку краљ Милутин је имао дворе преко пута данашњег Музеја Косова. И тај простор све до бомбардовања СРЈ 1999. године није грађен, чекало се време кад ће бити пара за археолошке радове. Кратко време била је и престоница српских средњовековних владара. У њој је била столица Бранковића пре Косовске битке и извесно време после ње. У њој су Дубровчани имали јаку колонију трговаца и пословних људи. Ту је Вук Бранковић 1387. издао повељу којом је уредио положај Дубровчана у својој области. Највећи број Дубровчана у Приштини забележен је 1438. године - 218. После Косовске битке Вук Бранковић и чланови његове породице су предали Дубровчанима да носе у Дубровник на чување значајну количину сребра, златно посуђе и друге драгоцености.

Турци су први пут заузели Приштину 1396. године, али су је са делом Бранковићевих земаља уступили деспоту Стефану Лазаревићу који их је држао до измирења са својим рођацима 1402, када су они поново завладали Приштином. У обновљеним сукобима Бранковића и Лазаревића, мађарске трупе, које су помагале деспота Стефана, спалиле су Приштину 1409. године, тада су страдали и дубровачки грађани. Привредно опадање Приштине почиње од 1448. године, када су на Косову Турци поразили мађарску војску Јанка Хуњадија. Године 1453. било је још само шест Дубровчана у њој.

У Приштини је постојала католичка црква Св. Марије, саграђена пре 1387. године, коју су Дубровчани богато даривали.

Споменик косовским јунацима на Газиместану

Падом Новог Брда 1456. године и Приштина потпада под турску власт и остаје под њом пуна четири и по века. Према турском попису из 1477. године у Приштини су биле 393 куће, имала је девет махала, од којих се једна звала Митрополит махала. За Турака (ту су до 1912. г.) Србија је у Приштини имала конзулат у коме су извесно време, између осталих, као конзули провели и књижевници Милан Ракић и Бранислав Нушић.

У граду, Чарши или Таш џамију подигао је султан Бајазит I после битке на Косову (1389. г), у време српских деспота. Уз Царску џамију, коју је подигао султан Мехмед II Фатих (Освајач) 1461. године, је Сахат-кула с почетка 20. века; док је кућа Еминџика типична оријентална градска кућа 19. века.

Надомак Приштине су остаци римског муницијума Ulpiana. У 3. и 4. веку досегао свој највиши домет, прозван тада Ulpiana Splendidisima (велелепни град). Обнавља је у 6. веку византијски цар Јустинијан и назива Iustiniana Secunda; убрајана међу најлепше градове тадашње Илирске Дарданије.

Споменик на Газиместану (висок 25m) и два турбета – Муратово и Барјактарево – обележавају, у близини Приштине, место на коме је вођена Косовска битка. Турци су овде 15. јуна 1389. године, поразили војску српског кнеза Лазара, и отворили путеве за даље освајачке походе у Европу.

После Другог светског рата

Приштина је 1946. постала административни центар Аутономне косовско-метохијске области у сасаставу НР Србије, а 1963. године Аутономне покрајине Косово и Метохија. Између 1953.и 1999. године број становника се повећао са 24.000 на преко 300.000. Све националне заједнице у граду су забележиле пораст, али је највећи пораст био међу албанским становништвом, од којих се велики део доселио из планинских области. Број албанског становништва се повећао са 9.000 1953. на скоро 76.000 1981. Српско и црногорско становништво се такође увећало, али у далеко скромнијем броју, са 8000 1953. на 21.000 1981. До почетка 1980их, Албанци су чинили више од 70% градског становништва.

Иако је Косово било под управом локаних албанских чланова Савеза комуниста, економска криза и политичка нестабилност крајем шездесетих и почетком осамдесетих година 20. века су довеле до појаве националних немира. У новембру 1968. студентске демонстрације и немири из Београда проширили су се на Приштину, али су их угушиле југословенске снаге безбедности. Неке од захтева студената влада је усвојила, укључивши оснивање Универзитета у Приштини као посебне установе. Овим је окончан период када су четири факултета у Приштини (Филозофски, Правно-економски, Технички и Медицински) били истурена одељења Београдског универзитета и значајно је допринело напретку културе и образовања на албанском језику, и не само на албанском. Албанцима је такође дозвољено да употребљавају албанску заставу, односно заставу Албаније на Косову и Метохији.

У марту 1981. студенти Приштинског универзитета су се побунили наводно због лоше хране у универзитетској кантини. Овај наизглед бизаран повод брзо се проширио широм Косова и добио обележје националног револта, уз масовне демонстрације у Приштини и другим косовским градовима. Председништво Југославије је угушило немире слањем полиције и војске и увођењем ванредног стања. У немирима је погинуло неколико особа, док је стотину ухапшено.

Рат на Косову и касније

Након етничког чишћења од стране Албанаца од 1999. године, нарочито 17. марта 2004. године, тренутно у Приштини живи незнатан број људи српске националности.

Култура

Народно позориште, 1998.

Галерија

• 
  Седиште Унмика, бивша зграда Команде Приштинског корпуса,
• 
  Седиште Владе Косова, бивша зграда Народне банке Косова
• 
  Булевар Мајке Терезе, Хотел "Унион" (у позадини)
• Музеј Косова
  Музеј Косова
• 
  Библиотека у Приштини
• 
  Беле зграде
• 
  Хотел Гранд "Приштина"
• 
  Градски стадион
• Палата омладине и спорта, некада Дворана "Боро и Рамиз"
  Палата омладине и спорта, некада Дворана "Боро и Рамиз"
• 
  Таш џамија у Приштини

Литература

• Arthur John Evans: Antiquarian Risearches in Illiricum, Pars III, Archeologia or miscellaneons tracts to antiqity. Vol XLIX, London, 1885, 72 - 78,
• Гласник Музеја Косова и Метохије, I, Приштина, 1956, 207 - 215,
• Атанасије Урошевић: Косово, Научно дело, Београд, 1965,
• Милан Ивановић: Црквени споменици XIII - XX века, Здужбине Косова, Београд - Призрен, 1987,

Спољашње везе

• Народно позориште Приштина до 1999.