Berta fon Sutner

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Berta fon Sutner
Berta fon Sutner 1906. godine
Lični podaci
Puno imeBertha Sophie Felicita von Suttner
Datum rođenja(1843-06-09)9. jun 1843.
Mesto rođenjaPrag, Austrijsko carstvo
Datum smrti21. jun 1914.(1914-06-21) (71 god.)
Mesto smrtiBeč, Austrougarska

Berta fon Sutner (nem. Bertha von Suttner; Prag, 9. jun 1843 — Beč, 21. jun 1914) austrijska je književnica i pacifistkinja. Zalagala se za mir u svetu. U Austriji je 1891. godine osnovala Društvo prijatelja mira. Od 1894 — 1900. godine izdavala je pacifistički časopis Dole oružje (nem. Die Waffen nieder). Glavna književna dela su joj: Dole oružje (roman 1899), Rat i mir, Pesma umrlom, Memoari (1909) i druga. Kao književnica i predavač bila je perjanica mirovnog pokreta koji je početkom 20. veka zahvatio ceo svet. Za razliku od opštih društvenih kretanja u to doba, ona se nepokolebljivo borila protiv nacionalnog fanatizma, agresivnih parola ratnih huškača, govora mržnje i antisemitizma.

Dobitnica je Nobelove nagrade za mir 1905. godine, čime je postala prva žena dobitnica ovog prestižnog priznanja i druga u istoriji koja je dobila Nobelovu nagradu (pre nje dobila ju je samo Marija Kiri 1903. za fiziku). Lik Berte fon Sutner se nalazi na austrijskoj kovanici od 2 evra.[1] Štaviše, bila je prijateljica Alfreda Nobela i upravo ona ga je inspirisala da u svoj testament uvede i nagradu za mir.[2]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Palata Kinski na Starogradskom trgu u Pragu
Mlada grofica Berta Kinski fon Vhinic i Tetau (oko 1860)
Kuća u Tbilisiju u kojoj su živeli Berta i Artur Sutner
Urna sa pepelom Berte fon Sutner u kolumbarijumu groblja u Goti

Berta fon Sutner je rođena u Pragu 1843. godine u aristokratskoj porodici Kinski, kao grofica Berta Kinski fon Vhinic i Tetau.[3] Otac joj je umro pre njenog rođenja, a sa majkom je malo toga imala zajedničko. Zajedno su putovale po Evropi sve dok majka nije prokockala i poslednji novac. Tada je Berta odlučila da krene svojim putem. Želela je da se bavi operskim pevanjem, ali joj je užasna trema onemogućavala javni nastup.

Pošto nije uspela da započne pevačku karijeru, u Beču se zaposlila kao guvernante[a] ćerkama barona Fon Sutnera. Baron je imao starijeg sina Artura (Arthur Gundaccar von Suttner) i dvoje mladih se zaljubilo jedno u drugo. Pošto je smatrao da Berta nije dobra prilika za njegovog sina, baron je 1876. godine šalje u Pariz da bude sekretarica Alfreda Nobela. Međutim, posle samo nekoliko meseci Berta napušta posao i vraća se u Beč kako bi se u tajnosti udala za Artura. Arturova porodica nije odobravala ovaj brak, a kako je Berta bila prijateljica sa Ekaterinom Čavčavadze-Dadijani[b] njih dvoje odlaze na Kavkaz. U Gruziji provode devet godina. Živeli su u Zugdidiju i Kutaisiju, a zatim u Tbilisiju.[5] Izdržavali su se nesigurnim prihodima do kojih su dolazili držeći časove stranih jezika i muzike, a kasnije pišući eseje, kratke priče i druge tekstova za novine. Tokom ovog perioda Berta fon Sutner napisala je nekoliko književnih dela: poetski opis zajedničkog života sa Arturom Es Löwos, četiri romana i svoju prvu ozbiljnu knjigu Inventarium einer Seele (Inventar duše), u kojoj je izložila svoje misli i ideje o onome što su ona i njen muž čitali zajedno, posebno u delima evolucionističkih autora kao što su Čarls Darvin i Herbert Spenser, što je uključivalo i koncept društva koje bi postiglo napredak kroz postizanje mira.

Posle devet godina provedenih u izolaciji vraćaju se za Austriju, gde je Berta fon Sutner napisala većinu svojih knjiga, uključujući i brojne romane. Njihov život je bio orijentisan gotovo isključivo na književnost sve dok preko prijatelja nisu saznali za Međunarodno društvo za mir, osnovano u Londonu sa ciljem da se ustanovi arbitražni sud za rešavanje međunarodnih sukoba i napravi program za razoružanje i druge slične organizacije u Evropi.[6]

Tada počinje njena karijera pacifistkinje kojoj je ostala verna do kraja života. Nakon muževljeve smrti 1902. godine odlučila je da nastavi njihovu zajedničku misiju. Ostala je aktivna gotovo do samog kraja. U avgustu 1913, već bolesna, govorila je na Međunarodnom mirovnom kongresu u Hagu. U maju 1914. uključila se u pripreme 21. mirovnog kongresa, planiranog da se održi te godine u septembru u Beču, ali je bolest brzo napredovala. Umrla je 21. juna, dva meseca pre izbijanja Prvog svetskog rata na koji je upozoravala i protiv kojeg se borila. Prema nekim izvorima, njene poslednje reči bile su: „Položite oružje! Prenosite poruku!“[7] U skladu sa njenim željama, kremirana je u Goti, gde je, u kolumbarijumu tamošnjeg groblja, položen njen pepeo. Postojali su planovi da joj se podigne spomenik, ali ih je izbijanje rata omelo.[8]

Pacifističko delovanje[uredi | uredi izvor]

Izdanje romana Dole oružje iz 1899. godine
Citat iz dnevnika Berte fon Sutner, sa Haške mirovne konferencije 1899. godine:
„Jevanđelja treba dugo deliti, propovedati i objašnjavati, sve dok ne uđu ljudima u savest.”
Berta fon Sutner drži predavanje o miru i ženskom pokretu (1913)

Vrativši se u Austriju, posle devet godina provedenih na Kavkazu, Berta i Artur fon Sutner preko prijatelja saznaju za Međunarodnu arbitražnu i mirovnu asocijaciju u Londonu i slična udruženja širom Evrope čiji je cilj zalaganje za arbitražu i mir umesto oružane sile, što oboje prihvataju kao ideal. Berta tada piše svoje drugo ozbiljno delo, knjigu Vek mašina (nem. Das Maschinenzeitalter) koja je, kada je objavljena početkom 1889. godine, izazvala mnogo polemike. Kritikujući kroz knjigu mnoge aspekte tog vremena, autorka je bila je među prvima koji su predvideli rezultate preteranog nacionalizma i naoružavanja.[8] Na koricama knjige je umesto imena autora pisalo „Neko“.

Želeći da uzme učešće u mirovnim delovanjima, Berta 1887. godine počinje da piše knjigu Dole oružje (nem. Die Waffen nieder) u kojoj opisuje teror rata iz perspektive žene. Roman je objavljen dve godine kasnije, 1889. Umesto heroizma i slave, ona opisuje razaranje, uništavanje i lišavanje prava na život. Niko do tada, a pogotovo ne žena, nije na taj način opisao svu brutalnost rata. Ovu knjigu potpisala je punim imenom i prezimenom, ali je nekoliko izdavača odbilo da je objavi. Kada je najzad izdata odmah je rasprodata, a ubrzo su izašla nova izdanja na svim evropskim jezicima.[v][7] Od tada ona sve svoje vreme i energiju posvećuje miru. Piše o tome, govori o tome, prisustvuje mirovnim sastancima i međunarodnim kongresima, pomaže da se oforme mirovne grupe, podučava i promoviše mir na sve načine.[6]

Godine 1891. pomogla je u formiranju Venecijanske mirovne grupe. Ubrzo zatim prisustvovala je prvom međunarodnom mirovnom kongresu u Rimu, čime je postala prva žena koja je javno govorila na rimskom Kapitolu. Tom prilikom primetila je da je njena trema od javnog nastupa potpuno iščezla.[7] Iste godine osnovala je Austrijsko društvo za mir, čiji je predsednik ostala do kraja života[6] i pokrenula fond za osnivanje Bernskog mirovnog biroa. Sledeće, 1892. godine je sa Alfredom Fridom[g] pokrenula je mirovni časopis Dole oružje (Die Waffen Nieder, kao naslov njene knjige) i u njemu redovno pisala o aktuelnim događajima. Zajedno sa suprugom Arturom fon Sutnerom naporno je radila da dobije podršku za Carski manifest i Hašku mirovnu konferenciju 1899, organizujući javne sastanke, formirajući komitete, držeći predavanja. Izveštaje o samoj Konferenciji slala je glasilima različitih zemalja, a sledeće godine pisala je članke i inicirala sastanke kako bi popularisala ideju o Stalnom arbitražnom sudu koji je osnovala Konferencija.

Posle muževljeve smrti 1902. godine odlučila je da nastavi njihov zajednički posao. Iako se povukla u penziju, nastavila je sa svojim mirovnim misijama, koje su često uključivale naporne turneje. Već 1904. učestvovala je na Međunarodnom mirovnom kongresu u Bostonu. Nastavila je da piše, ali samo u cilju propagiranja mira. Do 1905. godine, kada je dobila Nobelovu nagradu za mir, smatrali su je, zajedno sa Frederikom Pasijem, vođom mirovnog pokreta. U godinama koje su usledile igrala je istaknutu ulogu u Komitetu englesko-nemačkog prijateljstva formiranom na mirovnom kongresu 1905. Upozoravala je sve koji su hteli da je slušaju o opasnostima militarizacije Kine i upotrebe avijacije u borbama. Predavanjima, člancima i intervjuima doprinosila je Međunarodnom klubu koji je osnovan na Haškoj mirovnoj konferenciji 1907. Govorila je na Mirovnom kongresu u Londonu 1908. Sve vreme je propagirala jedinstvo evropskih zemalja i zastupala stav da je ujedinjenje jedini način da se spreči svetska katastrofa koja je nadolazila.

Na poslednju veliku turneju išla je 1912. godine, kada je imala skoro sedamdeset godina. To je bila njena druga turneja po Sjedinjenim Američkim Državama, tokom koje je pričala o organizacijama, skupovima i miru.[6] Na ovoj turneji je, sa šačicom drugih idealista, utrla put osnivanju Društva naroda, kasnijih Ujedinjenih nacija.[7] Sledeće godine, iako već bolesna, govorila je na Međunarodnom mirovnom kongresu u Hagu, gde je dobila počasnu titulu „generalisimusa“ mirovnog pokreta. U maju 1914. zainteresovala se za pripreme 21. Mirovnog kongresa u Beču, planiranog za septembar, ali ju je bolest savladala. Umrla je 21. juna 1914, dva meseca pre izbijanja Velikog rata na koji je upozoravala i protiv kojeg se borila.[8]

Berta je verovala da je mir po prirodi normalno stanje, a da je rat posledica ljudske gluposti:

Nobelova nagrada za mir[uredi | uredi izvor]

Sa Alfredom Nobelom, kod koga je u mladosti radila kao sekretarica, ostala je u kontaktu. Njena prepiska sa Nobelom imaće presudan značaj za oboje, ali i za ceo naredni 20 vek. 1892. godine nju i njenog muža Artura, Nobel je pozvao da ga posete u Cirihu. Razgovarali su o miru u svetu i načinu kako da se on uspostavi. Bio je to odlučujući momenat koji je doprineo da se Nobel zapita šta će se desiti sa njegovim bogatstvom kada umre i kako on lično može da pomogne svetu. Berta mu je obećala da će ga obaveštavati o napretku mirovnog pokreta i pokušati da ga ubedi u njegovu efikasnost. Već u januaru sledeće godine pisao je Berti kako je odlučio da testamentom ostavi deo bogatstva muškarcu ili ženi koji svojim zalaganjem budu doprineli da Evropa učini korak ka ideji mira. Time je na neki način Berta fon Sutner inspirisala samog Nobela da među nagrade uvrsti i Nagradu za mir. Njegov testament 1896. godine pokazao je da je uspela u svojim naporima.[8]

Nobel je umro 1896. godine, sam kako je i živeo, a prva nagrada za mir dodeljena je 1901. godine. Berta fon Sutner ju je dobila 1905. godine,[7] „za njenu smelost da se suprotstavi ratnim strahotama”, kako piše u obrazloženju nagrade.[10]

Sećanje[uredi | uredi izvor]

Njeno ime danas nose mnoge ulice, trgovi i škole. Lik Berte fon Sutner se nalazi na austrijskoj kovanici od 2 evra,[6] na jubilarnoj poštanskoj marki i kovanici od 10 eura, objavljenim u Nemačkoj 2005. godine, povodom 100 godina od kada je dobila Nobelovu nagradu, kao i na gruzijskoj jubilarnoj poštanskoj marki iz 2020. O prijateljstvu Berte fon Sutner i Alfreda Nobela 2014. je snimljen film Madam Nobel (pun naslov Eine Liebe für den Frieden - Bertha von Suttner und Alfred Nobel).[11]

  • Bista Berte fon Sutner u Palati mira u Hagu
    Bista Berte fon Sutner u Palati mira u Hagu
  • Pešački most u Brnu koji nosi ime Berte fon Sutner
    Pešački most u Brnu koji nosi ime Berte fon Sutner
  • Jubilarna poštanska marka iz Nemačke (2005)
    Jubilarna poštanska marka iz Nemačke (2005)
  • Jubilarna poštanska marka iz Gruzije (2020)
    Jubilarna poštanska marka iz Gruzije (2020)
  • Školski brod Berta fon Sutner
    Školski brod Berta fon Sutner

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ guvernanta (franc. gouvernante) je privatna vaspitačica, odnosno kućna učiteljica.[4]
  2. ^ Ekaterina Čavčavadze-Dadijani bila je istaknuta gruzijska aristokratkinja iz 19. veka i poslednja vladajuća princeza (kao regent) Kneževine Mingrelije u Zapadnoj Gruziji.
  3. ^ Roman Dole oružje je preveden i objavljen na srpskom jeziku 1900. godine. Prevela ga je Katarina Milovuk, a objavila Štamparija Dragoljuba Mirosavljevića u Beogradu.[9]
  4. ^ Alfred Herman Frid takođe je dobio Nobelovu nagradu za mir 1911. godine „za svoj trud da razotkrije i bori se protiv onoga što smatra glavnim uzrokom rata, odnosno protiv anarhije u međunarodnim odnosima“.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „The euro - Coins - Austria”. European Central Bank. Pristupljeno 17. 10. 2023. 
  2. ^ „Život posvećen miru, o liku i djelu čuvene pacifistkinje Berte fon Sutner”. BokaNews. 25. 4. 2017. Pristupljeno 17. 10. 2023. 
  3. ^ a b Blažić, Mirjana (31. 10. 2020). „Berta fon Sutner”. RTS. Pristupljeno 17. 10. 2023. 
  4. ^ „guvernanta”. Hrvatska enciklopedija, mrežno izdanje. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Pristupljeno 17. 10. 2023. 
  5. ^ „Exhibition Bertha von Suttner - Nobel Peace Prize-winner Austrian Woman - Life in Georgia”. 2018. Pristupljeno 18. 10. 2023. 
  6. ^ a b v g d „Samo da rata ne bude”. Plezir. 12. 2. 2019. Pristupljeno 17. 10. 2023. 
  7. ^ a b v g d „Berta fon Sutner”. Od knjige do duše. 13. 11. 2019. Pristupljeno 17. 10. 2023. 
  8. ^ a b v g „Bertha von Suttner - Biographical”. The Nobel Prize. Pristupljeno 17. 10. 2023. 
  9. ^ Zutner, Berta fon; prevela: Milovuk, Katarina (1900). Dole oružje. Beograd: Štamparija Dragoljuba Mirosavljevića. Pristupljeno 17. 10. 2023. 
  10. ^ „Bertha von Suttner - Facts”. The Nobel Prize. Pristupljeno 18. 10. 2023. 
  11. ^ „Eine Liebe für den Frieden - Bertha von Suttner und Alfred Nobel”. IMDb. Pristupljeno 18. 10. 2023. 


Berta fon Sutner na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Берта_фон_Сутнер&oldid=27405810”