Zapis

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za drugu upotrebu, pogledajte stranicu Zapis (album).
Hrast - Zapis čija je starost procenjena na 600 godina, u mestu Rosulje, selo Šarani [a]

Zapis je, u Srbiji, drvo koje predstavlja svetinju za selo na čijem području se nalazi. Drvo postaje zapis činom osveštenja, pri čemu se u njegovu koru urezuje krst. Za zapis se bira krupno drvo, prvenstveno hrast, a ređe cer, brest, jasen i divlja kruška. Pored njega može biti postavljen krst (često kameni), a okolni prostor može biti ograđen.

Zapis je tabuirano drvo: veruje se da će onoga ko se usudi da ga poseče ili na drugi način ošteti zadesiti velika nesreća. Na njega se ne sme penjati ili pod njim spavati, plodovi mu se ne smeju kidati niti grane lomiti. Čak ni same od sebe otpale grane se ne smeju sakupljati. Selo može imati više zapisa: glavni zapis u naselju ili pored njega, i nekoliko drugih obično odabranih tako da okružuju seosko područje sa svih strana.[1][2]

Običaji[uredi | uredi izvor]

Zapis - hrast u Vezičevu.
Zapis - bukva iz okoline Crne Trave.
Zapis u Mlačištu (Crna Trava)

Zapis ima bitnu ulogu u obredima vezanim za krstonoše ili litije, seoski praznik koji se održava najčešće između Vaskrsa i Petrovskih poklada (prva nedelja po Duhovima). U nekim selima je ovaj praznik spojen sa seoskom slavom, te se njegovi obredi izvode tog dana, dok je u drugima sasvim odbačen. Krstonoše započinju okupljanjem naroda kod crkve i formiranjem litije sa krstom, ikonom i crkvenim barjacima na čelu. Litija obilazi atar sela, pri čemu se zaustavlja kod zapisa i pojedinih raskršća gde sveštenik očita molitve, pa ide dalje u krug sve dok se ne vrati do crkve.[3] Pri tome se na svakom zapisu obnovi urezani krst, i drvo se okadi.[2] U istočnoj Srbiji se u drvetu provrti rupa u koju se sipaju ulje i tamjan. Devojke i momci u litiji pevaju: „Od dva klasa šinik žita, od dve gidže čabar vina.“[b][1]

Badnje veče 2015.
Zapis - Hrast u Crkvinama.
Crkve brvnare i zavetno drvo zapis su tokom Osmanskog carstva predstavljali značajna duhovna mesta
Zapis - mladi hrast.
Osveštenje zapisa u porti crkve Svetog Nikole u Šidu

Glavno bogosluženje za ovaj praznik održava se kod glavnog zapisa, ili u crkvi nakon povratka litije. Tokom bogosluženja, sveštenik i lice izabrano za domaćina litije izvode obred lomljenja kolača (okrugle obredne pogače). Kolač se okrene tri puta sleva nadesno, a zatim se prelomi na dve polovine. Jedna polovina se preda svešteniku, a druga osobi koja će biti domaćin litije naredne godine. Pod glavnim zapisom se često priredi gozba za učesnike u litiji, a može se i kolo zaigrati.[3] Nekad se tu klala ovca tako da krv životinje šikne na stablo i korenje zapisa.[2]

Neka sela praznuju dan sećanja na pretrpljenu nesreću, kao što je poplava, požar, ili udar groma. Bogosluženje za ovaj praznik, poznat pod imenom zavetina, može se takođe održati kod zapisa. Svrha zavetine, kao i krstonoša, je da se selo i usevi zaštite od vremenskih nepogoda i drugih nesreća, da se Bog umoli za dobru letinu.[3] Pored obreda vezanih za ova dva praznika, nekad su se pod zapisom u selima bez crkve venčavali mladenci, krštavala deca, i obavljali drugi crkveni obredi. Ljudi sa zdravstvenim tegobama su noću na zapisu ostavljali odeću, verujući da će im to doneti izlečenje.[2] U Peku i Zviždu su pod zapisom palili vatru na Proštene poklade, dan pred početak uskršnjeg posta. Pod njim su u Gruži davali novac na zajam.[1]

Zapis u porti crkve Svetog Ilije u varošici Kamenica (selo Družetići), opština Gornji Milanovac

Srpski istoričar religije Veselin Čajkanović smatra da je zapis nasleđen iz prethrišćanske religije Srba, u kojoj je imao ulogu hrama. Pod njim su se, kao u hramu, činile molitve i prinosile žrtve. Za zapis se najčešće bira hrast, drvo posvećeno Perunu—bogu gromovniku u staroj slovenskoj veri.[4]

Odnos prema drvetu sličan odnosu prema zapisu u Srbiji može se sresti i u Makedoniji, mada se tamo kultno drveće ne naziva zapisom. U regionu Đevđelije na Uskrs pričešćuju krušku: okruže je ikonama, sveštenik čita Jevanđelje i škropi drvo svetom vodom, a zatim stavlja pričest pod koru drveta. U drugim oblastima su postavljali krst, ognjište i kameni sto pored drveta izraslog na brdašcu blizu vode.[2]

Spiridon Gopčević u Makedoniji navodi da je neki kočijaš konju oko vrata stavljao zapis i brojanicu kao amajliju koja bi ga štitila od pada (Stara Srbija i Makedonija, str. 88).

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Tamilauri hrast iste starosti (14. vek) nalazi se u Estoniji i zaštićen je zakonom od 1939, dok je estonsko Ministarstvo šumarstva otkupilo okolno zemljište 2009. Jedan veliki hrast star preko 800 godina nalazi se u Engleskoj, u Šervudskoj šumi. U 2002. godini hrast je stavljen na listu „britansko omiljeno drvo“.
  2. ^ Šinik je stara mera za zapreminu žita, otprilike 9,25 litara. Gidža je sinonim za čokot ili trs vinove loze.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v Čajkanović, Veselin (1994). „Zapis”. Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 271—72. 
  2. ^ a b v g d Agapkina, T. A. (2001). „Zapis”. Ur.: Svetlana Mihaйlovna Tolstaя i Ljubinko Radenković. Slovenska mitologija: enciklopedijski rečnik. Beograd: Zepter Book World. str. 189—190. ISBN 978-86-7494-025-9. 
  3. ^ a b v Vuković, Milan T. (2004). „Litije – krstonoše”. Narodni običaji, verovanja i poslovice kod Srba (12 izd.). Beograd: Sazvežđa. ISBN 978-86-83699-08-7. 
  4. ^ Čajkanović, Veselin (1973). „Kult drveta i biljaka kod starih Srba”. Mit i religija u Srba: izabrane studije. Beograd: Srpska književna zadruga. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Čajkanović, Veselin (1994). „Zapis”. Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 271—72. 
  • Čajkanović, Veselin (1973). „Kult drveta i biljaka kod starih Srba”. Mit i religija u Srba: izabrane studije. Beograd: Srpska književna zadruga. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Zapis na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Запис&oldid=26883665”