Родноверје

Из Википедије, слободне енциклопедије
Коловрат, један од симбола родноверја
Руке бога (пољ. Ręce Boga), један од симбола родноверја

Словенско родноверје или родна вера је један од модерних[a] назива за обновљену, многобожачку, етничку религију Словена[1][2][b] и њено поновно упражњавање међу словенским народима.[4][5][6] Њени следбеници поштују божанства старих Словена и култове предака, вегетације, ватре, воде и светих животиња.

Словени нису имали посебно име за своју етничку религију, јер се подразумевало да сваки Словен буде истовремено и родноверан,[7] па је посебан назив за словенску религију скован тек осамдесетих година XX века, односно тек када се у словенским земљама достигла „критична маса“ како људи заинтересованих за историју, веру, традицију и културу Словена пре прихватања хришћанства, тако и оних који су своју духовну стазу пронашли у словенској религији.[8] Термин словенско родноверје се користи у већини словенских земаља, са варијацијама које су у складу са особеностима словенских језика (рус. роднове́рие, родная вера; пољ. rodzimowierstwo, rodzima wiara; укр. рідновір'я, ridna vira; чеш. rodnověří, rodná víra; сл. rodnoverie; буг. родноверие; хрв. rodnovjerje; срп. родноверје, родна вера). Назив је настао као кованица речи род и вера.[9] Израз који је у употреби у енглеском језику је Rodnovery.[c] Алтернативни називи су словенска вера,[d] народна вера,[e] стара вера, староверство,[f] староверје.

Извори за словенско родноверје[уреди]

Непосредни извори за словенско родноверје[g] су народно предање,[10][11] обичаји и обреди;[12][13][14] писани ромејски,[15] словенски,[16][17][18][19][20][21][22] германски,[23][24][25][26][27][28][29][30] и арапски извори;[31][32][33] археолошки[34][35][36][37][38][39][40][41][42] и други налази.[43]

Посредни извори су мање или више успешне синтезе народног предања, анализе предања словенских народа[44][45] и њихових обреда и обичаја, покушаји реконструкције базирани углавном на етнолошким налазима, компаративној религији и археолошким налазима.[46][47][48][49][50][51]{{cite book|author=[52][53][54]

Део словенских родноверних верских заједница користи и контроверзну „Велесову књигу“ као извор.

Поједине словенске родноверне верске заједнице се користе и фалсификованим народним предањем и материјалним налазима, верским садржајима других вероисповести и ауторским текстовима религијског садржаја.

Правци у оквиру словенског родноверја[уреди]

Услед непостајања прецизних дефиниција и недостатка концезуса око стандардизоване употребе назива у теорији религије, како у стручној заједници,[4][h] тако и међу словенским родноверним општинама, тешко је направити јасну и дефинитивну поделу у оквиру словенског родноверја. Према А. Б. Гурку у словенском родноверју постоје две основне гране: традиционално родноверје и неопаганске, еклектичке вероисповести словенског родноверја. Ове две гране у грубој апроксимацији представљају родноверје руралне популације (која је задржала обреде, обичаје и празнике словенске религије)[58][59][60] и родноверје у урбаним срединама (које се у појединим случајевима поред народног предања ослања и на ауторске текстове новијег датума).[61][62][63]

  • традиционално словенско родноверје — највећи број општина, удружења и организација словенског родноверја спада управо у ову групу
    • православно родноверје — поједини словенски родноверни себе називају православнима. Овај назив потиче из тумачења сматрајући да је православно хришћанство настало из двоверја, периода када су родноверје и хришћанство паралелно деловали у словенским земљама. Сам израз је настао на основу мита о три света (Јаву, Праву и Наву) из Велесове књиге. Друго објашњење је да се православље односи на слављење правде у древној Русији.[4] Две највеће организације родноверних који себе називају православнима су Словенска родноверна општина Владивостока „Штит Симаргала“ (рус. Владивостокская Славянская Родноверческая община „Щит Симаргла“) у Русији и „Родово огњиште Родне православне вере“ (укр. „Родовое огнище Родной Православной Веры“) у Украјини.
  • неопагански правци и организације родноверних — правци засновани на комбиновању предања словенских народа са ауторским текстовима новијег датума
    • словенски ведизам[i] — неопагански правац у словенском родноверју, који у родноверје уплиће елементе модерног хиндуизма и ведизма.[64] Овај правац се углавном заснива на делима Александра Асова.[65][66]
    • украјинске, неопаганске верзије словенског родноверја: РУНвира (украјинска, монотеистичка, неопаганска верзија словенског родноверја заснована на радовима Лава Силенка), Ладовера, Јагновера
    • новодревно ведомство — словачка, неопаганска верзија словенског родноверја
    • Родна црква Пољске (пољ. Rodzimy Kościół Polski) — пољска, неопаганска верзија словенског родноверја

Веровања, обреди и празници словенског родноверја[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Стара словенска вера, Стара вера Источних Словена, Стара вера Јужних Словена, Стара вера Полапских Словена, Светилишта словенске вере, Словенски календар и Српски народни календар
Родноверни обред, удружење „Словенска вера“, Пољска
Морана и Весна, рад Иване Режек

Словенски родноверни[j] поштују словенска божанства словенске религије,[67] као што су: Световид, Перун, Сварог, Мокош, Дажбог, Триглав, Жива, Хорс, Стрибог, Морана, Јарило, Рујевид и др.[48][68][69] Подела Словена на четири велике групе: полапске, источне, западне и јужне, условила је постојање извесних разлика у пантеонима, обичајима, као и називима божанстава.

Значајан удео у словенском родноверју чини култ предака и култ вегетације,[70][71] као и култови митолошких бића везаних за одређена места или појаве.[72] У свете животиње које уживају нарочито поштовање спадају орао и соко,[73] вук и змија.

Током обреда је честа употреба „живе ватре“и плавих девојака (ватра добијена древним начинима — трењем два комада дрвета или помоћу кремена) и ритуала везаних за култ ватре (као што је прескакање пламена) и употреба воде (бацање венаца цвећа у воду, ритуално купање и сл.). Ватра и вода се користе у циљу обредног прочишћења. О светковинама као што су Јарилов дан праве се венци од биља, нарочито лековитог, при чему свака биљка у венцу има сопствену симболику.[74][75][76] Обреди се завршавају славским, ритуалним оброком. Често је присутно и „клицање прецима“. [k][77][78] У обредима учествује читава заједница. Светковине се одржавају у капиштима или чешће на отвореном, око кумира словенских божанстава. Светилишта словенске вере су предмет ходочашћа.

Празници словенског родноверја везани су за привидно кретање Сунца током године (зимска краткодневица, летња дугодневица и пролећна и јесења равнодневица)[44] и годишњи циклус вегетације.[34] Неки од важнијих празника током године у словенском родноверју су:

Празници по државама
месец/држава Застава Русије Русија[79][80] Застава Украјине Украјина[81] Застава Пољске Пољска[82] Застава Словеније Словенија[83] Застава Србије Србија Застава Словачке Словачка[84]
јануар
  • 13. Морана
  • 19. Водосвет
  • 21. Просинец
  • 6. Водосвет (укр. Водосвятие)
фебруар
  • 12. Светковина Велеса (рус. Велесовы святки)
  • 12. Светковина Велеса (пољ. Święto Welesa)
  • 11. Велесов дан
  • почетак фебруара — Велесов дан
март
  • Задушнице (Велики четвртак) (укр. Навський Великдень)
  • 21.-24. Масленица
  • 21.-24. Светковина пролећа (пољ. Jare gody)
  • 21. Јарило и Мара
  • Осватина (први млад месец после равнодневице)
  • крај марта — паљење Моране
април
  • 23. Јарилов дан (пољ. Święto Jarowita)
  • 23. Јарилов дан
  • половина априла — светковина храста
мај
  • {{Cite book |ref= harv|author=1. Живин дан[l], Турица, Русаље
јун
  • 15. Стрибогов дан
  • 23. Купала[91][92][93][94]
  • 29. Сварогов дан
  • 24. Купала
  • 22. Купала — Светковина ватре (пољ. Kupała — Święto Kresu)
  • 24. Купала — Светковина ватре (сл. Kresnik-Kupala)
  • 21. Купала (сл. Kupalo)
јул
  • 13. Стрибог
  • 20. Перунов дан
  • 20. Перунов дан
  • 20. Перунов дан (пољ. Święto Peruna)
  • 20. Перунов дан
  • 20. Перунов дан
  • 20. Перунов дан
август
  • 18. Хорсов дан (рус. Хорояр)
септембар
  • 23. Светковина жетве (пољ. Święto Plonów — Dożynki)
октобар
  • 20.-26. Јесење деде[m] (рус. Осенние деды) (пада на суботу)
  • Мокошин дан, последњи петак у октобру
  • 28.10-3.11. Светковина Сварога (рус. Сварожки)
  • 20.-26. Дедова субота (укр. Дiдова субота)
  • Мокошин дан, последњи петак у октобру
  • 28.10-3.11. Светковина Сварога (укр. Свято Сварога)
  • 20.-26. Задушнице (пада у суботу)
  • Мокошин дан, последњи петак у октобру
  • Мокошин дан — Задушнице, последњи петак и субота у октобру (сл. Mokošin deň — Zadušnice)
новембар
  • 21. Морана
  • 24. Светковина Среће[n] (укр. Свято Долі)
  • 1. Деде — Ноћ задушница (пољ. Dziady — Nocą zaduszkową)
децембар
  • 24. Корачун (рус. Корочун)
  • 21.-25. Божић-Коледо (рус. Божич-Коляда)
  • 25. Коледо
  • 21.-22. Божић (пољ. Święto Godowe)
  • 21.-25. Божић-Сварожић (сл. Božič-Svarožič)
  • 24. Бадњи дан
  • 25. Божић-Коледо
  • 21. Крачун (сл. Kračun)

Услед разлика које су настале у обичајима група словенских народа, сем празника који су везани за привидно кретање Сунца у току године и важнија божанства, у празновању осталих празника постоје датумске разлике.

Распрострањеност словенског родноверја и новија историја[уреди]

Групе родноверних постоје у свим словенским земљама, као и у земљама са бројном словенском имиграцијом или значајнијим процентом словенског становништва као што су САД, Канада, Казахстан, Естонија, Литванија. У већини ових земаља постоје регистрована удружења, организације и општине словенског родноверја, а у појединим земљама (Русија, Украјина, Пољска) словенско родноверје је државно призната религија. Ни у једној од земаља у којој постоје словенске родноверне општине, удружења или организације број словенских родноверних не прелази 1‰ популације.

Русија[уреди]

Споменик Бојану, митском унуку бога Велеса и руском барду у граду Трубчевску, Брјанска област
Словенски родноверни обред у Русији
Словенски родноверни у Русији подижу кумир
Добриња Никитич, илустрација за књигу рус. "Русские былинные богатыри", рад Андреја Рјабушкина, 1895.

Иако је руско племство прихватило хришћанство још крајем X века, обреди словенске религије су наставили да се упражњавају међу Русима, а поједини сакрални објекти словенске религије су остали у функцији са оригиналном наменом све до почетка XX века.[41][30][o] У руском народном предању су остали сачувани митови и обреди словенске религије.[96][97]

Словенска митологија инспирише Александра Пушкина да 1820. године објави поему „Руслан и Људмила“,[p][q] према којој Михаил Глинка компонује истоимену оперу 1842. године. Романтизам у Русији доприноси тежњи за националним препородом у круговима интелигенције, што бројне уметнике и научнике наводи да у народном предању и култури руског народа потраже идеје за своје радове.

У првом делу XIX века, озбиљнији приступ руској редакцији словенске религије налазимо у радовима И. П. Сахарова.[98] Половином XIX века, понајвише захваљујући радовима А. Н. Афанасјева,[99][r] долази до популаризације словенске митологије у Русији. Под утицајем радова Афанасјева, истакнути руски писци и композитори као што су Николај Римски-Корсаков и Игор Стравински стварају нека од својих најпознатијих дела. Међу руским ствараоцима који обрађују теме словенске митологије се налазе и Петар Чајковски, Николај Гогољ, Сергеј Аксаков, Николај Рерих и многи други.[100] Паралелно са Афанасјевим и други истакнути чланови руске интелектуалне елите издају радове о словенској религији, илустроване делима познатих руских сликара као што су Андреј Рјабушкин и Виктор Васнецов.[101][102][69][103]

И почетком XX века излази више радова који се баве словенском религијом и њеним утицајем на руску историју и културу.[104][105][106][107][108][s]

После Октобарске револуције 1917. године друштвено-политичка ситуација прекида дотадашњи рад на популаризацији словенске религије, онемогућавајући озбиљан научни рад и регистрацију родноверних удружења.[t][u]

Од почетка тридесетих до краја педесетих година XX века подржава се употреба симбола словенске етничке религије у уметничким делима широм Совјетског Савеза, као вид супротстављања пропаганди која је била усмерена против устројства Совјетског Савеза и културе руског народа.[110]

Период од краја Другог светског рата до деведесетих година XX века у области научних радова о словенској религији обележила су дела Бориса Рибакова,[111][48][112][113] која су заједно са делима аутора као што су Аполон Кузмин,[114] Олег Трубачев,[115] В. В. Седов,[116][117] и Н. И. Толстој,[118] довела до популаризације словенске религије у Русији.[v]

После Другог светског рата прве верске родноверне општине на територије РСФСР се јављају крајем осамдесетих година XX века.[w] У тадашњем Лењинграду, 1986. године се формира „Друштво волха“ (рус. Общество волхвов), које у пролеће 1990. године постаје „Савез Венеда“ (рус. Союз венеда).[119] Прва родноверна задруга настаје 1988. године, у селу Поповка у Московској области.[120] Почетком деведесетих настаје комуна у Кировској области РСФСР.[121] Од тада, до данас широм Русије се оснивају родноверне општине.[122] Из интересовања за словенску религију и културу настају друштва која оживљавају старе словенске обреде и обичаје — обредно-етнографски ансамбл „Ладо“ се оснива 1988. године.[123]

Као датум првог званичног признања словенског родноверја на територији Русије, после краја X века, узима се 14. фебруар 1994. године, када је регистрована московска словенска родноверна општина (рус. Московская Славянская Языческая Община),[124] која је незванично постојала још од средине осамдесетих. Прво јавно слављење празника Купала у Русији после више векова је одржано 25. јула 1994. године на реци Ворји.[125]

Током деведесетих и првих година XXI века долази до удруживања словенских родноверних општина и организација у кровне савеза.

Кровна организација која покрива највећи део територије Русије је „Савез словенских општина словенске родне вере“ (рус. Союз славянских общин славянской родной веры), који је основан 1997. године удруживањем словенских родноверних општина из Москве, Калуге и Обнинска.[126] За лидера савеза је 19. јула исте године изабран Вадим Станиславович Казаков, лидер словенске родноверне општине Калуге, који на тој функцији остаје до 2011. године, када је преузима Максим Белојар Ионов.[127] У оквиру „Савеза словенских општина словенске родне вере“ функционишу следеће словенске родноверне општине:[128]

„Велесов круг“ је савез који је настао 1999. године удруживањем више словенских родноверних општина. Родноверне општине које тренутно чине „Велесов круг“ су:[129]

  • обнинска словенска родноверна општина „Триглав“ (рус. Обнинской Славянской Языческой Общины „Триглав“), основана 1993. године [130]
  • рускословенска родноверска општина „Родољубље” (рус. Русско-славянская родноверческая община „Родолюбие“), основана у Москви 24. фебруара 1998. године
  • костромска родноверска општина „Коло” рус. Хоровод, основана 1999. године
  • рјазањска родноверска општина „Тројесвет”, основана 2000. године
  • словенска општина пермске покрајине „Сварожићи”, основана 2001. године
  • словенска општина Донбаса и Приазовља „Дивље поље” (рус. Дикое поле),[z] основана 21. септембра 2008. године
  • минска општина родновера „Коло Сварога”,[aa] основана 2009. године
  • самарска родославна ведска општина „Бојарга”, основана 2009. године
  • општина „Родовићи” града Комсомољска на Амуру

„Круг родноверне традиције“ (рус. Круг языческой традиции) је савез настао 2000. године, када је више родноверних удружења потписало први званични документ овог савеза Коломенско саопштење, којим се уређују односи унутар и изван савеза и постављају основе већа савеза. За датум званичног настанка савеза се узима 17. март 2002. године, када су у Москви, у капишту у чертановском парку лидери петнаест родноверних удружења и општина потписали Битцевски договор о оснивању „Уједињеног жречко-волхског савета Круга родноверне традиције“.[2] „Кругу родноверне традиције“ касније приступају и родноверна удружења из других земаља (Украјина, Норвешка, Данска), која следе етничке религије не само словенских већ и других народа.[127] Делатност „Круга родноверне традиције“ је заснована на „Манифесту родноверне традиције“.[131] Чланице „Круга родноверне традиције“ су следећа удружења:

  • родноверна општина „Коледо Вјатића“ (рус. Коляда Вятичей), која делује у Москви и Троицку,
  • родноверни „Круг Бера“, који делује у Москви, Реутову и Одинцову,
  • подољска родноверна општина „Четири јабуке“ (рус. Четыре Яблони),
  • долгопрудњенска словенска родноверна општина „Вјатићи“,
  • каљининградска родноверна „Општина Сколота“ (рус. Община Сколотов),[ab] основана 3. децембра 2002. године
  • словенска родноверна општина „Унуци Дажбога“, која делује у Владимиру ,
  • руска родноверна општина „Јарило“, која делује у Хабаровску и Биробиџану,
  • обнинска родноверна општина „Велесова стаза“ (рус. Велесова Тропа),
  • серпуховска родноверна општина „Финист“,[ac]
  • женска родноверна општина „Звечка“ (рус. Шаркунок), која делује у Москви,
  • општина „Дом Сварога“, која делује у Москви, Петрограду и Ростоку,
  • традиционална група „Клан вука“, која делује у Кисловодску
  • наставно-стваралачки центар „Волховарн“ (рус. Учебно творческий Центр „Волховарн“) из Одесе у Украјини.

Чланице „Круга родноверне традиције“ су и удружења несловенских етничких религија:

  • „Гардаковен“ — група која окупља родноверне различитих етничких религија (нордијске, келтске, словенске и др.) и делује у Москви и Корољеву,[ad]
  • лига „Ослобођење разума“ (рус. Освобождение разума) — религиозна група хеленизмоса, која делује у Волгограду.

Осим наведених кровних организација, родноверни су груписани и у Савез словенских општина „Северни савез“, Сверуски религиозни савез „Руска народна вера“ (рус. Всероссийский религиозный союз „Русская народная вера“), „Очување Словена“ (стсл. Схорон еж Славен), „Московску словенску родноверну општину“,[132] словенску родноверну општину Владивостока „Штит Симаргала“, општину града Балашова „Наслеђе предака“, јекатеринбуршку општину старовераца „Сварожић“ (рус. Екатеринбургская Община Староверов „Сварожичъ“), курско-северску словенску општину (рус. Курская Северская Славянская Община), удружење природне вере „Славија“ (рус. Содружество природной веры „Славия“), кемеровску словенску родноверну општину (рус. Кемеровская Славянская Родноверческая Община) и др.

У граду Томску 4. октобра 2007. године отворен је први Музеј словенске митологије (рус. Музей Славянской Мифологии).[133]

Широм Русије је, од осамдесетих година XX века до данас, подигнуто више капишта у којима су постављени кумири словенских божанстава.[122]

Према подацима Федералне регистрационе службе од децембра 2006. године, на територији Руске федерације је званично регистровано осам родноверних верских заједница.[134]

Белорусија[уреди]

Услед специфичних историјских прилика у области Полесје (блр. Пале́ссе)[ae] на територији Републике Белорусије словенско родноверје је наставило да се упражњава међу народом и после покрштавања других региона који чине територију данашње Белорусије.[136][137][61][138] У овој области се налазе и значајни археолошки локалитети, на којима су откривена капишта словенске религије, испитивани крајем XIX века[139] и током друге половине XX века,[140][141][142] који су уврштени у културно-историјске споменике Белорусије,[143] а у руралним крајевима се још увек обележавају светковине посвећене словенским божанствима.[144]

После распада Совјетског Савеза, током деведесетих година XX века настају војни, војно-историјски и културно-историјски клубови који промовишу повратак словенској култури, традицији и религији (клубови „Бјаловешки барјак“, „Радегаст“, „Ојра“ из Минска, „Браслава“ из Гомеља). Из њих настају организације и словенске родноверне општине. За разлику од осталих словенских држава у Белорусији постоји више владиних и социјалних програма који раде у корист поновног рађања и враћања у друштво традиционалних народних вредности. Народни празници (Купало, Масленица, Дожинке) светкују се на нивоу државе. На изучавању дохришћанске историје и традиције ради велики број историчара, археолога, филолога и етнолога при научним установама као што су Катедра за историју и теорију културе Белоруског државног педагошког универзитета, Институт етнографије и фолклора, Научно-истраживачки центар фолклора Белоруског државног универзитета и др., што резултује великим бројем објављених стручних радова и издања која обрађују словенску религију.[145]

У Белорусији родноверне у Кобрину окупља словенска ведска општина „Пут Перуна“ (блр. славянская ведическая община „Лад Перуна“), чији је оснивач и лидер (блр. верховода) Владимир Сацевич (блр. Владимир Александрович Сацевич).[af] „Пут Перуна“ сарађује не само са другим родноверним општинама, већ и са организацијама других вероисповести.[147] На територији Белорусије делује и родноверна општина Минска „Коло Сварога”, која је члан удружења словенских родноверних општина „Велесов круг“. У Минску делује и испостава организације „Очување Словена“ (стсл. Схорон еж Славен).

Украјина[уреди]

Насловница часописа „Дажбог“, штампаног у Лавову, 1935. године., Украјина
Кип бога Јарила у Доњецку, Украјина
Симбол организације РУНвира

Као и код других европских народа, са појавом романтизма крајем XVIII и почетком XIX века долази до повећаног интересовања интелектуалне елите за народно предање. Упркос репресивном режиму царистичке Русије, у оквиру које се налазио већи део модерне Украјине, украјински писци, фолклористи и интелектуалци су приступили идеји националног препорода са ентузијазмом. Водећи писци кроз своја дела промовишу народне обичаје и народно предање. Најпознатија дела такве врсте су „Шумска песма“ Лесје Украјинке (укр. Леся Українка), „Сенке заборављених предака“ Михаила Коцјубинског (укр. Коцюбинський Михайло Михайлович) и словенском митологијом инспирисане приче Николаја Гогоља. Међутим, украјински језик је био забрањен у вишим слојевима друштва, а „украјинофилски“ писци и културни активисти су били прогањани током већег дела XIX века.[8]

Прво регистровано родноверно удружење у Украјини је организација „Родна вера“ (укр. Рідна віра), коју је 1934. године основао проф. Владимир Шајан (укр. Володимир Петрович Шаян).

Током Другог светског рата долази до окупације Украјине од стране нацистичке Немачке, те 5. новембра 1943. године, проф. Владимир Шајан учествује у оснивању родноверне паравојне организације „Ред витезова бога Сунца“ (укр. Орден Лицарів Бога Сонця), која је имала за циљ духовно и физичко ослобођење Украјине од нацистичке Немачке и стаљинистичког Совјетског Савеза. Организација је убрзо припојена ОУН-у, у оквиру које функционише као јединица под називом „Перун“.[148][ag] Крајем Другог светског рата, због репресије стаљинистичког режима, велики број родноверних Украјинаца емигрира на Запад у САД и Канаду.

Један од ученика Владимира Шајана је био и Лав Силенко (укр. Лев Силе́нко), који после разлаза са Шајаном, почетком шездесетих година XX века, оснива неопаганску верску заједницу РУНвира 1964. године у САД. Прва верска заједница РУНвире је регистрована 3. децембра 1966. године у Чикагу, а потом 15. октобра 1971. године у Атлантик Ситију. Убрзо следе регистрације у другим градовима САД.[149] Први храм у Украјини РУНвира оснива тек после распада Совјетског Савеза 1991. године. РУНвира је у Украјини регистрована као верска заједница 28. маја 1992. године под редним бројем 237. Тренутно седиште РУНвире је у граду Спринг Глен у држави Њујорк. За разлику од већине других родноверних заједница, РУНвира је заснована на монотеистичкој реформи словенске религије у којој је улога врховног бога додељена Дажбогу, а садржи елементе будизма, зороастризма и других религија и ослања се на контроверзне радове појединих историчара из САД и Израела.[150][ah]

После Другог светског рата има врло мало публикација које се баве словенском религијом.[152]

У Кијеву су 1975. године нађени остаци капишта са половине X века о коме говори Повест минулих лета, као и неки од артефаката који се помињу у тој и другим словенским хроникама.[153]

Крајем осамдесетих и почетком деведестих година настају удружења заснована на традиционалном родноверју, као што је „Велики огањ“ (укр. Слов'янська духовна течія „Великий Вогонь“), основано у Житомиру 17. августа 1990. године. Убрзо се оснивају општине овог удружења у Кијеву 1992. године, у Ривну и Доњецку 1993. године. „Велики огањ“ има подружнице и у Софији и Москви. Кијевска словенска родноверна општина „Православље“ (укр. Православ'я) оснива се 1993. године (и региструје се 18. јуна 1997). Ова ће општина постати заметак тренутно највећег удружења словенских родноверних у Украјини — „Уједињени родноверни Украјине“ — удружења регистрованог 2001. године, које је настало спајањем више родноверних општина и удружења. Општина „Родна украјинска вера“ (укр. Рідна Українська Віра) основана је 1994. године у виничкој области.[ai] Украјинска духовна академија родноверних регистрована је 25. септембра 2002. године. Паралелно са оснивањем општина традиционалног словенског родноверја основају се и општине РУНвире у Украјини.

Родноверне организације и удружења у Украјини[тражи се извор од 03. 2014.] су подељени у две групе:[154][155]

1) традиционалне родноверне :

  • „Велики огањ“ (укр. „Великий Огонь“) — лидер Генадиј Николајевич Боцењук (Кнез Огин); удружење регистровано 7. марта 1992. године и има 10 општина;
  • „Уједињени родноверни Украјине“ (укр. „Об`єднання Рідновірів України“) — лидер Галина Лозко; савез више словенских родноверних општина и удружења, регистрован 24. маја 2001. године. Има 26 општина и више удружења:[156]
    • кијевске општине „Православље“, „Дрво живота“ и „Војска Перунова“
    • клавидијевска општина „Велесичи“
    • полтавска општина „Православље“
    • општина „Глас предака“ (Камењец-Подолски)
    • лавовска општина „Галичани“
    • чернивцка општина „Сјај“
    • черниговска општина Извори
    • миколајивска општина „Обожаваоци Сунца“ (укр. Сонцепоклонники)
    • тернопољска општина „Сварга“
    • општина „Северјани“[aj] (Корјукивка)
    • бориспољска општина „Пољани“
    • лубничка општина „Оријани“ (укр. Оріяни)
    • бердјанска општина „Сварог“
    • миргородска општина „Перун“
    • ивано-франкивска општина „Уједињени у Сварги“ (укр. Єдині у Сварзі)
    • одесанска општина „Мокош“
    • харковске општине „Божичи“, „Свјатославовичи“ и „Слободни круг“ (укр. Слобідське Коло)
    • никопољска општина „Православље“
    • виничка општина „Круна бога“ (укр. Вінець Бога)
    • запорошка општина „Русалка“ (укр. Берегиня)
    • тивровска општина „Зора Сварога“
    • смеланска општина „Русичи“
    • словенска родноверна удружења у Белој цркви (Терезин), Доњецку, Алчевску и Славјанску
  • „Родово огњиште Родне православне вере“ (укр. „Родове Вогнище Рідної Православної Віри“) — лидери су Врховни волх Владимир Куровски и његова жена Лада; удружење регистровано 15. јуна 2003. године и има 32 општине;
  • „Сабор родне украјинске вере“ (укр. „Собор Родной Украинской Веры“) — лидер Ориј (Олег) Безверхиј; удружење регистровано 29. октобра 2000. године и има 12 општина;
  • „Руски православни круг“ (укр. „Руське Православне Коло“) — врховни волх Свјатовит Пашник; удружење регистровано 6. октобра 2007. године и има 8 општина и 7 група.

2) неопаганске организације засноване на родноверју и словенској митологији:

  • највећа организација је „Родна украјинска национална вера“ (укр. Родная Украинская Национальная Вера) (регистрована у САД 3. децембра 1966. године, а у Украјини 28. маја 1992. године), скраћено „РУНвира“[157] (укр. РУНВі́ра), која у Украјини има 49 општина, али један део њих не ради. РУНвира је доминантна међу родноверним Украјинцима у дијаспори у САД и Канади.
  • Ладовера (укр. Ладовіра) — оснивачи су О. Шокало и Ј. Шилов; врховни бог им је Орије — свеједини дух светлости, не постоје активне општине.[157]
  • Јагновера (укр. Ягновіра) — заснива се на књизи „Бережа“, В. Рубана из 1999. године. Организација је неактивна.

Пољска[уреди]

Статуа бога Триглава у Волину, Пољска
Родноверни обред у Пољској
Реплика Световида из Збруча у Кракову, Пољска
Јан Стахњук (1905—1963), пољски родољуб, оснивач удружења „Задруга“ и истоименог часописа
Симбол пољске заједнице родноверних „Родна вера“

За претходника модерних родноверних организација се сматра Адам Чарноцки (пољ. Adam Czarnocki), који у свом делу из 1818. године „О прехришћанском славјанству“[ak] предлаже национални препород кроз повратак народној култури прехришћанског периода.[158] Током XIX века, са појавом пољског романтизма, кроз истраживање и популаризацију народног предања, долази до књижевних и филозофских покушаја повратка народној култури. Карактеристичан пример су романтичне трагедије Јулијуса Словацког (пољ. Juliusz Słowacki),[159][160] Ришарда Бервињског (пољ. Ryszard Wincenty Berwiński)[161] и рана дела Адама Мицкјевича (пољ. Adam Mickiewicz),[162][163] у којима народна веровања, обичаји и обреди постају главна литерарна тема. И други пољски књижевници се окрећу словенској религији. Повећано интересовање за словенску религију у пољској јавности је изазвала су и открића Збручког стуба, каменог кумира бога Световида (пољ. Światowid ze Zbrucza), који је нађен 1848. године у реци Збруч у Галицији[164] и пехара украшеног свастикама из доба пшеворске културе, нађеног 1936. године у близини Лођа.[165][al] Јозеф Крашевски 1876. године издаје своје најпопуларније дело, псеудоисторијски роман „Стара бајка“ (пољ. Stara basn).[167][am]

Керамички медаљон који приказује пехар украшен свастикама нађен 1936. године код Лођа

У периоду између два светска рата у Пољској делује више родноверних удружења. Највећи утицај међу родновернима је имао Јан Стахњук (пољ. Jan Stachniuk) оснивач удружења „Задруга“ (пољ. „Zadruga“) и истоименог часописа, који почиње да излази 1937. године.[168] Настављач његовог рада и лидер „Задруге“ од 1956. године је Антони Вацик (пољ. Antoni Wacyk).[an] Осим „Задруге“, делују и друга родноверна удружења као што су „Лешки круг обожавалаца Световида“ (пољ. Lechickie Koło Czcicieli Światowida), основано 1921. године и групе окупљене око часописа „Демијург“ (пољ. Demiurg), који излази од 1934. године[169] и недељника „Световид“ (пољ. Tygodnik „Światowid“).[ao] Услед деловања ових удружења у Пољској пред Други светски рат долази до повећаног интересовања за националну културу, традицију и словенску религију. Тако током Међународног самита извиђача у Биркенхеду (енгл. Birkenhead), у Уједињеном Краљевству 1929. године, пољски извиђачи уместо стега постављају кумир бога Световида.[170] Кумир бога Световида је постављен и приликом прославе Дана мора (пољ. Obchody Święta Morza)[ap] у Кракову 1934. године.[171] Пољски сликари Марјан Вавжењецки (пољ. Marian Wawrzeniecki),[172][173] Софија Стријенска (пољ. Zofia Stryjeńska)[174] и други, стварају дела на тему словенске религије. Познати вајар Станислав Шукалски (пољ. Stanisław Szukalski) 1929. године оснива уметничку групу „Племе Рогато срце“ (пољ. Szczep Rogate Serce) чији су чланови неки од најпознатијих пољских сликара и вајара.[55][175][176][177]

Други светски рат привремено прекида рад родноверних удружења у Пољској, а њихови припадници се укључују у борбу за ослобођење Пољске од нацистичке окупације, углавном преко народноослободилачке организације „Народни сељачки устанак“ (пољ. Stronnictwo Zrywu Narodowego).[178][aq]

После Другог светског рата комунистичке власти онемогућавају рад родноверних удружења, тако да је удружење „Свети круг обожавалаца Световида“ забрањено 1947. године. Његови чланови неуспешно покушавају да поново региструју удружење 1960. и 1970. године.[179] Јан Стахњук је ухапшен 1949. године и осуђен на дугогодишњи затвор. Штампање часописа „Задруга“ није било дозвољено после краја рата.

У посткомунистичком периоду настају родноверна удружења која настављају традицију „Задруге“ и „Светог круга обожавалаца Световида“. Анджеј Вилотек (пољ. Andrzej Wylotek) оснива у Варшави 1991. године часопис „Елемент“ (пољ. Żywioł), који повремено излази до 1997. године.[180][181] Прва регистрација родноверја (као званично признате вероисповести) у посткомунистичком периоду је извршена 24. марта 1995. године, када је регистрована неопаганска верска заједница Родна црква Пољске (пољ. Rodzimy Kościół Polski). Родна црква Пољске, као и Пољска словенска црква (пољ. Polski Kościół Słowiański)[ar] регистрована као верска заједница у Ћехоћинеку (пољ. Ciechocinek) 1. јула 1995. године, настављају традицију „Светог круга обожавалаца Световида“.

Словенско родноверје је као равноправна, државно призната вероисповест, регистровано у Пољској од 4. марта 1996. године,[тражи се извор од 03. 2014.] преко верске заједнице родноверних „Родна вера“ (пољ. Rodzima Wiara), која наставља традицију „Задруге“. Такође је активно и западно-словенско верско удружење „Словенска Вера“ (пољ. Zachodniosłowiański Związek Wyznaniowy „Słowiańska Wiara“)[as] које је настало 2006. године удруживањем више родноверних организација. Удружење „Словенска вера“ званично је регистровано као равноправна верска заједница 9. октобра 2009. године. Од 1995. године делује и задруга родне вере „Аристос“ (пољ. Zadruga Aristos Sędruga Rodzimej Wiedzy). Дела Јана Стахњука су инспирисала и настанак часописа „Триглав“, који повремено излази од 1997. године. Око часописа „Триглав“ настаје Удружење за традицију и културу „Никлот“ (пољ. Stowarzyszenie na rzecz Tradycji i Kultury Niklot)[at] регистровано у Варшави 11. септембра 1998. године. Од 2009. године регистровано је и удружење „Коломир“ (пољ. Kołomir), а удружење „Жртва“ (пољ. Stowarzyszenie „Żertwa”) је основано 2010. године и регистровано 9. септембра 2011. године у Бидгошчу.[182] Словенске родноверне у Вроцлаву укупља удружење шлеских родноверних „Ватра“ (пољ. wspólnota rodzimowierców Śląskich „Watra“), а у Варшави делује и група „Вид“ (пољ. WiD).

Преживели чланови „Задруге“ су у Вроцлаву основали издавачку кућу „Топожел“ (пољ. Wydawnictwa Toporzeł),[au] која издаје књиге о родноверју и другим многобожачким религијама и чији је главни и одговорни уредник Ждислав Словински (пољ. Zdzisław Słowiński) члан Родноверног словенског већа. Један од чланова те групе је и Антони Вацик. Сваке године у граду Волину се одржава фестивал Словена и Викинга [av] (пољ. Festiwal Słowian i Wikingów), на коме се може видети реконструисан живот и обичаји Словена и Викинга из периода пре примања хришћанства.

Чешка[уреди]

Кумир бога Радгоста на истоименој планини, Чешка, рад чешког вајара Албина Полашека, 1929.

После Првог свесловенског конгреса у Прагу, 1848. године, међу Чесима јача тежња за националним препородом, по угледу на друге словенске народе, те се појављује интересовање за словенску културу и религију.[183][184] Излази више дела која се баве како народним предањем и словенском религијом[185][186][11][187] тако и сакралним археолошким налазима.[188]

Почетком XX века настају светски позната дела инспирисана словенском религијом од којих су најпознатија „Словенска епопеја“ Алфонса Мухе (рађена од 1910. до 1928. године) и кумир бога Радгоста, рад чешког вајара Албина Полашека (чеш. Albín Polášek), који је постављен је на врху планине Радгост 1931. године.[aw]

Са успоном фашизма и нацизма у западноевропским државама, дела Алфонса Мухе и других словенских уметника инспирисаних словенском културом, као и радови који се баве словенском религијом и традицијом прогашавају се за реакционарна и непожељна. Убрзо долази до склапања Минхенског споразума, окупације и комадање Чехословачке од стране нацистичке Немачке.[ax]

У Чешкој Републици су активна удружење родноверних заједница „Родна вера“ (чеш. Společenství Rodná víra)[191][192] и удружење „Велесов народ“ (чеш. Velesův lid).

Словачка[уреди]

Симбол општине „Свети гај родне вере“
Симбол општине „Дажбогови унуци“

У Републици Словачкој је регистровано више родноверних општина и удружења:

источнословенска родноверна општина „Свети гај родне вере“ (сл. Svätoháj Rodnej Viery),

њитранска родноверна општина „Дажбогови унуци“ (сл. Dažbogovi vnuci) (основана 21. децембра 2006. године у Њитри),

удружење „Словенско јединство“ (сл. Slovanská jednota),[ay]

удружење „Родолесје“ (сл. Rodolesie) из Великог Кртиша,

удружење „Братство Перунове секире“ (основано 2000. године),

словенска родноверна општина „Перунова дубрава“ (сл. Paromova Dúbrava),

удружење „Карпатски домаћини“ (сл. Karpatský Pecúch) и

удружење „Рарах“ (сл. Rarach)[az]

Најактивније удружење је „Перунов круг“ (сл. Perunov Kruh) (основано децембра 1997. године), које има подружнице у свим већим градовима Словачке. У Словачкој делује и неопаганско, ведомецко[ba] (сл. vedomstvо) удружење „Родни круг“ (сл. Rodný kruh) чији је лидер музичар и филозоф Миро Жијарислав Швицки, који је основао интернет часопис „Родни пут“ (сл. Rodná Cesta) и лидер је музичке групе „Бића“ (сл. Bytosti).[194]

Бугарска[уреди]

У Бугарској делују родноверна удружења „Дуло“ (буг. Общество Дуло),[bb] „Родна вера“ (буг. Родна вяра) „Словенска крв“ (буг. Славянска Кръв) у Габрову и „Словени“ (буг. Славяни) у Шумену.[bc]

Словенија[уреди]

Двоверје[bd] је у Словенији постојало све до краја XIX и почетка XX века,[196] о чему сведочи и усмена традиција,[197][198] а део обреда словенске религије је наставио да се упражњава међу Словенцима до данас.[199] У области око Бохињског језера забележено је да су обреди словенске религије вршени и у првој половини XX века.[200] У планинским крајевима западне Словеније словенска религија, у значајно редукованом облику и у тајности, је наставила да се континуирано исповеда и у XX веку.[201]

У другој половини XIX века излази часопис „Љубљански звон“ у којем се објављују дела са мотивима словенског наслеђа словеначких писаца као што су Јосип Јурчич[202] и др. На самом почетку XX века, у неколико узастопних бројева годишњака „Дом и свет“ (сл. Dom in svet), више аутора објављује радове које обрађују тему словенске религије.[203] Издају се наслови који се са стручне и са уметничке стране баве словенском религијом.[204][205][206][207][208][209] Франц Финжгар издаје 1907. године свој најпознатији историјски роман „Под слободним Сунцем — повест давних предака“ (сл. Pod svobodnim soncem. Povest davnih dedov).[210][211] И други словеначки писци, као што су Мими Маленшек, Оскар Худалес, Матија Прелесник,[212] Јанко Модер, Франц Бевк,[213] Иван Сивец и други, користе мотиве словенске религије у својим делима.[214]

После Другог светског рата интересовање за словенску религију је ограничено на кругове словеначких уметника. У том периоду утицај словенске религије се огледа у делима Јанка Модера (историјски роман „Света земља — хроника словенског рода“),[215] Оскара Худалеса (историјски романи „Између два света“ и „Пожар крви“).

Крајем осамдесетих година XX века захваљујући утицају радова словеначких научника који су истраживали порекло Словенаца, у Словенији долази до раста интересовања за словенску религију и културу уопште.[216][217][218] Популаризацији словенске религије доприносе новија археолошка открића,[219][220][221] научно-документарни[222] и играно-документарни филмови.[223][224]

Знак бога Перуна, симбол удружења „Староверци“

У Републици Словенији од 2005. године делује родноверно удружење „Староверци“, које је установило три староверне[be] жупе:

На територији Републике Словеније тренутно су успостављена четири родноверна храма:

Вајар Славко Батиста је у Рижанској долини подигао читав низ камених кумира словенских божанстава.[225]

У активности удружења „Староверци“ спадају и организоване прославе празника, издавачака делатност, стална поставка словенске митологије у Струги на Долењскем,[226] бројни културно-уметнички догађаји мотивисани словенском религијом.

Хрватска[уреди]

Приказ бога Перуна и бога Велеса (у териоморфној форми), Жрновница, Хрватска, VIII век.

Почетком XIX века долази до повећаног интересовања за сакупљање и очување народног предања.[227] Године 1877. Матица хрватска упутила је „Позив за сабирање хрватских народних песама“, а већ 1896. године располаже са више десетина хиљада народних песама и других ставки народне књижевности.[228] Кроз народно предање, обреди и обичаји прехришћанске словенске религије су опстали у хрватском народу до данашњих дана.[14][229][230]

Једна од најзначајних личности панславизма у Хрватској у другој половини XIX и почетком XX века био је Натко Нодило, који својим радовима[231][bf] и учешћем у политичком животу[bg] подстиче интересовање за словенску религију у хрватском народу. Под утицајем његових радова, народног предања хрватског народа и археолошких налаза,[233][bh] стварају хрватски уметници као што су Ивана Брлић-Мажуранић,[234][235] Владимир Назор,[236][237] Јаков Готовац. У периоду после Другог светског рата занимање за словенске религију је спорадично, најзначајнија су издања Фрање Ледића.[238] После распада СФРЈ у хрватској стручној јавности долази до повећаног интересовања за прехришћански период што доводи до значајних археолошких открића,[239] научних радова[14][53] и интересовања хрватских уметника за словенску религију,[235] на пример Лидије Бајук (збирке прича „Кнеја“ и „Кнеја — вилинска шума“)[240] и Мојмира Новаковића.[235]

У Републици Хрватској делују удружење „Перунова светиња“ (регистровано 24. априла 2011. године у Ловрану при Приморско-горанској жупанији) и „Старославенска жупа Перуница“.[241][242]

Србија[уреди]

Веровања, обреди и обичаји словенске религије опстали су међу српским народом и после прихватања хришћанства.[58][243][196][bi][245][246]

Паралелно са борбом за независност и појавом романтизма у XIX веку, у Србији долази до повећаног интересовања за народну културу и обичаје. Изузетан рад на прикупљању народног предања Вука Стефановића Караџића,[12][247] али и других ентузијаста као што су Милош С. Милојевић[248] и Јаша Продановић,[249] омогућио је да значајан део културе српског народа буде очуван, упркос турбулентим дешавањима током XIX и XX века. На основу сакупљеног народног предања и поређења истог са предањима других словенских[250] и не само словенских народа, настају и прве реконструкције словенске религије различитог квалитета.[251][243]

Током XIX века и почетком XX века, поједини политичари као што је Јаша Томић[252] налазе идеолошку инспирацију у словенској религији. У другој половини XX века поједине јавне личности у својим текстовима помињу словенску религију у афирмативном тону, као на пример Драгош Калајић,[253] Војислав Шешељ[254][255] и други. Истовремено српски писци, песници и сликари у својим делима користе мотиве словенског родноверја. Међу њима су и Десанка Максимовић (збирка песама „Летопис Перунових потомака“), Васко Попа (збирка песама „Вучја со“), Љубивоје Јовановић и други.

Почетком XXI века објављено је више издања која се баве словенском религијом,[256][bj][257][258], а неколико издавачких кућа редовно издаје наслове везане за тематику словенског родноверја.

На иницијативу књижевника Драгана Јовановића, једног од поборника повратка словенској религији у Србији,[259] први пут од доба Немањића, у селу Мокра код Беле Паланке, на месту Равниште, за које се везују многе локалне легенде, 25. јуна 2011. године, подигнут је кумир бога Световида.[260] У појединим руралним крајевима Србије долази до реконструкције и поновног практиковања појединих обреда словенске религије.[261][262][263]

У Србији је 22. децембра 2012. године почело са радом удружење родноверних Србије „Старославци“.

Босна и Херцеговина[уреди]

Родноверне у Босни и Херцеговини окупља удружење „Сварожи круг“, које делује у Сарајеву и Мостару.[264][265]

Литванија[уреди]

На територији Литваније делује клајпедска словенска општина „Савез Љутића“ (рус. Союз Лютичей), чланица „Савеза словенских општина словенске родне вере“.

САД[уреди]

На територији САД међу украјинском емиграцијом делује РУНвира, коју је основао Лав Силенко 1964. године. Прва верска заједница РУНвире је регистрована 3. децембра 1966. године у Чикагу, а потом 15. октобра 1971. године у Атлантик Ситију. Убрзо следе регистрације у другим градовима САД. Тренутно седиште РУНвире је у граду Спринг Глен у држави Њујорк.

У САД делује и словенска родноверна општина „Словенство“.

Родноверно словенско веће[уреди]

Родноверно словенско веће је саветодавно, пансловенско тело у чијем раду учествују представници организација и удружења словенског родноверја из: Русије, Украјине, Белорусије, Пољске, Чешке, Словачке, Бугарске, Словеније и Србије. Веће се састаје једанпут годишње, сваки пут у другој словенској земљи, чиме се подстиче принцип хоризонталне равноправности. До сада је одржано осам већа и то у:

Одлуке и саопштења овог тела имају саветодавни карактер и нису обавезујућа за родноверне. Часопис Родноверног словенског већа „Слава!“, излази на руском, украјинском и пољском језику.

Идеологија и политичка оријентација[уреди]

Велика већина родноверних су панслависти, родољуби, домољуби и подржавају заштиту животне средине.[270][271] Политичка оријентација је врло разнолика и обухвата практично читав спектар политичких уверења од левице, преко центра до деснице.[4] Доминирају умерене струје, при чему организације и удружења словенског родноверја, у општем случају, нису политички ангажоване.[55][bk] Већина удружења и кровних организација словенског родноверја осуђује фашизам, неонацизам и идеологију екстремне деснице.[272][273] Маргиналне групе родноверних, махом млађих људи, налазе симпатије за екстремистичке идеологије крајње деснице, као што су неонацизам, шовинизам, антисемитизам, ксенофобија[274][275][276][62][63][bl][278] и хомофобија. Све словенске родноверне организације и удружења подржавају суверенитет, интегритет и територијалну целовитост Републике Србије.[279]

Словенско родноверје у уметности[уреди]

Повећање интересовање за многобожачку словенску религију у словенским земљама у уметничким круговима везује се за крај XVIII века и почетак XIX века.[110]

Сликарство и вајарство[уреди]

Прослава Световида, Алфонс Муха, литографија, 1912., друга слика из циклуса Словенска Епопеја (чеш. Slovanská epopej)

Са националним препородом Словена током XIX века, долази и до појачане присутности словенских родноверних мотива у уметности. Широм словенског света настају уметничка дела која садрже религиозну тематику везану за словенско родноверје или су инспирисана мотивима словенског родноверја. У Русији се појављује читава плејада врсних уметника који се баве препородом словенске културе, од којих су најпознатији Иља Рјепин, Иван Билибин, Виктор Васнецов, Николај Рерих, у Чешкој Алфонс Муха.

У XX веку теме словенског родноверја обрађују бројни словенски сликари и вајари.[280] Неки од њих су Станислав Шукалски, Марјан Вавжењецки, Марјан Конарски, Норберт Страсберг, Вацлав Боратињски, Франћишек Фрончек, Јежи Барановски, Станислав Глива, Стефан Жеховски, Станислав Карвовски, Јежи Ковалски и други чланови „Племена рогатог срца“, Софија Стријенска,[281] Константин Васиљев, Албин Полашек,[189] Виктор Крижанивски, Всеволод Иванов,[282] Олга Нагорнаја, Николај Фомин, Борис Ољшански, Виктор Корољков, Андреј Клименко, Драган Боснић,[283] Сандра Јовановић,[284] Растко Ћирић, Андрејка Чуфер, Љубивоје Јовановић, Момир Јанковић, Марко Мамић,[285] Јован Петронијевић, Алекс Фанталов,[286] Славко Батиста,[225] Павел Медведшчек, Ирена Уранкар,[287] Крис Вервимп,[bm][тражи се извор од 03. 2014.] Радосав Ћирковић, Ивана Режек, Снежана Шестовић, Вук Љубисављевић, Томаш Лах[288] и многи други.

Филм[уреди]

Тематиком словенске културе и родноверја се баве филмови као што су: „Садко“, „Виј“(рус. Вий), „Руслан и Људмила“ (1915), „Руслан и Људмила“ (1972) (рус. Руслан и Людмила), „Виј — Повратак“(рус. Вий. Возвращение), „Древна Русија“ (рус. Русь Изначальная), „Финист — светли соко“ (рус. Финист — Ясный Сокол), „Гнездо“ (пољ. Gniazdo), „Стара бајка — Кад је Сунце било бог“ (пољ. Stara basn. Kiedy slonce bylo bogiem), „Мокош“ (сл. Mokuš), „Захар Беркут“, „Тамо на непознатим стазама“ (рус. Там на неведомых дорожках), „Вукодав из рода Сивих паса“ (рус. Волкодав из рода Серых Псов), „Млади Вукодав“ (рус. Молодой Волкодав), „Свето место“, „Лептирица“, „Мамац“ (енгл. The Bait),[bn] „Дружење у Зафлашки“ (сл. Združitev v Zaflaški), „Русичи“. Компанија „Дизни“ је направила филм „Књига господара“ (рус. Книга Мастеров).[289]

Мотиви словенске културе и родноверја се послужили као инспирација за бројне анимиране филмове као што су: „Детињство Ратибора“ (рус. Детство Ратибора) (1973), „Бајка о богињи Мокош“ (укр. Казка про богиню Мокошу) (1995) пенталогија „Три богатира“ (рус. Три богатыря) (20042012), „Царевић Иван и сиви вук“ (рус. Иван Царевич и Серый Волк) (2011). У Дизнијевом класику „Фантазија“ из 1940. године појављује се Црнобог као апотеоза зла.[290]

Музика[уреди]

Концерт групе „Аркона“ на фестивалу Crana Historica, 2010.
Група „Ветар води“
Симфонијска поема „Шарка“ из „Моје домовине“ у извођењеу Skidmore College Orchestra. Љубазношћу Musopen

Problemi kod slušanja ove datoteke? Vidi medija pomoć.

Мотиви словенског родноверја инспиришу бројне музичке групе и ауторе различитих жанрова. Неки од њих су класични аутори, као на пример Петар Чајковски (балет „Лабудово језеро“), Антоњин Дворжак (збирка балада „Букет“,[291] опере „Русалка“ и „Ђаво и Каћа“), Бедрих Сметана (скуп симфонијских поема „Моја домовина“ (чеш. Má vlast), опера „Либуш“ (чеш. Libuše)), Николај Римски-Корсаков (опере „Сњегурочка“ (рус. Снегурочка–Весенняя сказка), „Кошчеј Бесмтрни“ (рус. Кащей Бессмертный), „Златни петао“ (рус. Золотой петушок) и симфонија „Садко“), Михаил Иванович Глинка (опера „Руслан и Људмила“) и Игор Стравински (балети „Жар-птица“ и „Посвећење пролећа“), Јаков Готовац (народни обред „Коледа“ и романтична народна опера Морана), а неки су модерни из жанрова етно музике, хеви метала, електронске музике и др.:

  • Русија: „Аркона“, „Ведан Колод“ (рус. Веда́нЪ Коло́дЪ), „Ветар води“ (рус. Ветер Воды), „Вукодлак“ (рус. Волколак), „Громовник“, Велеслава, „Алконост“, „Иње“ (рус. Изморозь), „Калевала“, „Иван Купала“, „Темнозор“ (рус. Темнозорь), енгл. „Pagan Reign“, „Утврда“ (рус. Твердь), Николај Јемељин, „Млин“ (рус. Мельница), Млада Васнецова,[292] Борис Базуров, „Духови предака“ (рус. Духи Предков), „Изван“ (рус. Опричь), Руслан Морозовски, „Родовест“, Бојан Живосил, „Сколот“, „Бунар“ (рус. Крыница), „Алатир“ (рус. Алатырь),[bo] Аљевтина Леонтјева, „Горина Славица“ (рус. Горына Славица)[293]
  • Белорусија: „Апраксија“ (енгл. Apraxia), „Мочвара“ (блр. Дрыгва), „Заповест“ (блр. Заповет)
  • Украјина: „Друкдх“,[bp] „Храст Буква“ (укр. Дуб Бук), „К Роду“ (укр. Крода), „Хамалија“ (укр. Гамалiя), „Божићи“ (укр. Божичі)
  • Пољска: „Славланд“, „Јар“ (пољ. Jar), „Војнар“ (пољ. Wojnar), „Част“ (енгл. Honor), „Перун“ (пољ. Piorun), „Радгост“ (пољ. Radogost), „Светогор“ (пољ. Światogor), „Архандрја“ (пољ. Archandrja), „Персивал“ (пољ. Percival), „Елементал“ (пољ. Żywiołak), „Лудола“ (пољ. Ludola), „Стварање“ (пољ. Stworz), „Варварска Померанија“ (енгл. Barbarous Pomerania), „Мстек“
  • Чешка: „Тихи ток безбожне елегије“ (енгл. Silent Stream Of Godless Elegy), Томаш Дворжак (чеш. Tomáš Dvořák),[294] Томаш Кочко и оркестар (чеш. Tomáš Kočko), „Весна“
  • Словачка: „Жиарислав и Бића“ (сл. Žiarislav a Bytosti)
  • Хрватска: „Славогорје“, „Сварица“,[242] „Култ Перунов“, „Дрво живота“, „Волох“, „Криес“, „Стрибог“, „Огањ“
  • Србија: „Сварун“, „Огњена кочија“, „Наврог“, енгл. „Wolf's Hunger“, Светлана Стевић-Вукосављевић,[295] енгл. „The Stone“
  • Словенија: „Темнозора“, „Гита“, „Темнава“, „Брезно“
  • Бугарска: „Сварог“
  • Босна и Херцеговина: „Одар“, „1389“, „КРВ“
  • Канада: „Хаидук“

Књижевност[уреди]

Осим богате народне књижевности мотиви родноверја су послужили као инспирација за бројна дела ауторске књижевности, од класичних дела А. С. Пушкина (поема „Руслан и Људмила“, збирка песама „Песме западних Словена“, незавршена драма „Русалка“, више бајки), Алексеја Толстоја (поема ), Николаја Гогоља, Милована Глишића, Растка Петровића (роман „Бурлеска господина Перуна бога грома“),[296] Десанке Максимовић,[297][237] Иване Брлић-Мажуранић (збирка приповедака „Приче из давнине“), Владимира Назора,[236][237] Бора Павловића (циклус песама „Славенска липа“), Владимира Видрића,[298][237] Фрање Ледића („Hvalospjev Perunu“),[bq] Јулиуса Словацког,[159] [160] Адама Мицкјевича,[162][163] Ричарда Бервинског,[161] Владимира Хлебњикова (представа „Снежимочка“, чланак „Курган Светогора“),[237] Сергеја Городецког (збирке „Јар“ и „Перун“),[299] Франца Финжгара (историјски роман „Под слободним Сунцем — повест давних предака“),[210][300] Васка Попе,[301] Силвија Страхимира Крањчевића,[302] Адама Мицкјевича до модерних дела Јурија Никитина (циклус од 22 књиге „Тројица из шуме“),[303] Марије Семјонове (тетралогија Вукодав), Дмитрија Гаврилова (романи „Пад Арконе“ и „Дар Седовласа“), Вањка Поњавићa (роман „Деца богиње мајке Славе“),[304] Александра Тешића (трилогија „Косингас“),[305] Иване Цанић (роман „Радост богова“),[306] Бранислава Јанковића (роман „О вуковима и сенкама“),[307] Дороти Тераковске (роман „Усамљеност богова“),[308][br] Лидије Бајук (збирке прича „Кнеја“ и „Кнеја — вилинска шума“), Игора Гуревича (књига за децу „Борек и богови Словена“).[309]

Присутност мотива словенске религије у ауторским књижевним делима још увек није довољно истражена.[237]

Стрип[уреди]

Мотиви словенске религије су нашли пут и до уметника који се изражавају кроз стрип, па су тако настала домаћа остварења као што су:

Рачунарске игре[уреди]

По мотивима словенске религије настају рачунарске игре као што су „Кнез — Легенде шумске земље“ (рус. Князь: Легенды Лесной страны; енгл. Konung: Legends of the North) из 1999. године (наставак „Кнез 2“ је изашао 29. јануара 2003. године), „Сварог — многобожачки ратови“ (рус. Сварог — Языческие войны) изашла 15. априла 2004. године, као и читава серија рачунарских игара о авантурама руских народних јунака: „Аљоша Попович и змај Тугарин“ (рус. Алеша Попович и Тугарин Змей), „Три богатира и шамаханска царица“ (рус. Три Богатыря и Шамаханская царица), „Царевић Иван и сиви вук“ (рус. Иван Царевич и Серый Волк) (2011) и друге.

Напомене[уреди]

  1. ^ Назив родна вера се може наћи почетком XX века, нпр. у називу украјинске родноверне организације „Родна вера“ (укр. Рідна віра) основане 1934. године, док назив родноверје настаје крајем осамдесетих година XX века.
  2. ^ Родноверје је заправо назив за етничку религију у општем случају. У грчком језику појму родноверје одговара израз етникос (грч. ἐθνικός), а у руском језику се користи и појам рус. язычество, који потиче од црквенословенског ıảзы́къ (народ, племе, род) и у делима хришћанских аутора означава веру многобожачких религија. У енглеском језику појму родноверје одговарају изрази енгл. ethnic religion и енгл. native faith што је и буквални превод појма родноверје. Пун назив који се користи у документима родноверних група и организација и у радовима посвећеним словенској религији гласи словенско родноверје, нпр. пољ. Rodzimowierstwo słowiańskie. Слично томе постоји германско родноверје, што означава етничку религију германских народа, нпр. Асатру, грчко родноверје, тј. Хеленизмос (грч. Έλληισμὀς, енгл. Hellenismos), пруско родноверје(Prūsiskas Drūwis) или летонско родноверје лет. Dievturība. Организације етничких религија из више европских земаља су 1998. године формирале међународно тело — Европски конгрес етничких религија (енгл. European Congress of Ethnic Religions).[3]
  3. ^ Верзија на енглеском језику коју користе многи словенски пагански сајтови и која је назив домена једне од највећих организација словенских родноверних у Руској Федерацији: http://rnv.rodnovery.com/.
  4. ^ У називу пољског родноверног удружења западно-словенско верско удружење „Словенска Вера“ (пољ. Zachodniosłowiański Związek Wyznaniowy „Słowiańska Wiara“).
  5. ^ На пример, у називу организације Руска народна вера (рус. Русская Народная Вера).
  6. ^ На пример, у Словенији се словенско родноверје назива и староверство, а делује словенско родноверно удружење „Староверци“.
  7. ^ Ради прегледности у одељку је наведен само мањи део извора, а не сви извори.
  8. ^ Један од главних узрока непостојања установљене и опште прихваћене терминологије су недостатак антрополошких истраживања заједнице словенског родноверја[4][55] и недостатак објективности и непристрасности у делу научне заједнице.[56][57]
  9. ^ Појам ведизам је тешко преводив на српски језик. Појам потиче из санскрита (санскрт: веда — знање) и присутан је у источнословенским језицима, у којима има значење знање, наука, нпр. рус. религиоведение — наука о религији. Како у српском језику већ постоји појам ведизам, који означава ведску религију, а са друге стране поједине словенске родноверне организације употребљавају овај термин недискриминативно, забуне су честе.
  10. ^ Овде се мисли на традиционалне словенске родноверне.
  11. ^ Клицање предака је ритуални позив прецима да узму учешће у животу заједнице или помогну у невољи.
  12. ^ Празник је познат и као Мајско дрво (чеш. Kravske hody).[90]
  13. ^ У Русији рус. Осенние деды, у Украјини укр. Дiдова субота, у Словачкој сл. Zadušnice, у Пољској пољ. Dziady — Nocą zaduszkową, а у Србији Задушнице — празник посвећен поштовању предака и сећању на њих.
  14. ^ Срећа (укр. Доля) је једна од рожаница, тј. суђеница — богиња судбине, добре среће. У српском народу се појављује у бајци „Усуд“.[95]
  15. ^ „Као пример могу послужити жртвени каменови са издубљеним коритом или друге обраде, тзв. следовики у области Пскова, који су према археолошком истраживању настали још у бронзано доба, па ипак били су уважавани до 19. и почетка 20. века; на њима је приношена жртва“, Зденек Ван у „Митологија и пантеон словенских народа“, pp. 35[41]
  16. ^ Пушкин је ову поему написао на основу руских народних бајки које му је у детињству причала бака. Поема је занимљива и са лингвистичке стране јер је Пушкин употребљавао архаичне верзије за имена, која су била одомаћена у народу, али не и у руском језику грађанства на прелазу из XVIII века у XIX век.
  17. ^ Пушкин је објавио и већи број ауторских бајки базираних на бајкама словенских народа. Неке од тих бајки, нпр. „Бајка о рибару и златној рибици“, настале су на основу бајки које су Пушкину причали Срби избегли у Русију после слома I српског устанка.
  18. ^ Александар Афанасјев је познат и по томе што је сакупио највећу збирку народних прича и бајки (преко 600), која по обиму превазилази било које дело сличне врсте у историји.
  19. ^ О утицају који је словенска религија имала на руско стваралаштво на почетку XX века, „сребрно доба“ руске књижевности, најбоље сведоче речи Вјачеслава Иванова из 1908. године: „Оживљено интересовање за мит је једна од најзначајних црта наше нове поезије.“[109].
  20. ^ „... не пишем ништа, потпуно сам сломљен и растгрнут на комаде, проклињем сав живот у савременом архинасилничком режиму.“, Аполон Коринфиски у писму Спиридону Дрожину, 1921. године. Коринфиски ће бити ухапшен 1928. године и заједно са осталим члановима литерарног круга у коме се кретао осуђен за антисовјетску делатност.
  21. ^ Значајан део руске интелигенције после Октобарске револуције емигрира у иностранство. Јевгениј Аничков, на пример, емигрира после краја Првог светског рата у Југославију; умире у Београду 1937. године.
  22. ^ Углед који наведени аутори уживају међу словенским родноверним удружењима у Русији илуструју случајеви одржавања тризни у Москви у част Рибакова и Кузмина.[110]
  23. ^ У литератури се словенско родноверје разматра на два начина: као религија и као народни покрет. Стога поједини аутори наводе средину седамдесетих година као време оснивања првих родноверних удружења у Совјетском Савезу. У овом одељку је одабрано датирање у односу на она удружења која имају недвосмислено верски карактер, тако да је и процена конзервативнија.
  24. ^ Словенска општина „Савез Љутића“ делује на територији Литваније. Име је добила по савезу племена полапских СловенаЉутићима.
  25. ^ Према истоименом древном словенском племену.
  26. ^ Дивље поље је регион око Црног мора и реке Азов, које се назива и Нова Русија, Слободна Украјина, а најпознатије је као Запорожје — домовина запорошких козака.
  27. ^ Ова општина делује на територији Белорусије.
  28. ^ Сколоти је друго име за Ските.
  29. ^ Према Финисту, светлом соколу — митској птици из руског народног предања и истоименом богатиру.
  30. ^ Нови назив града Каљининграда.
  31. ^ Полесје је током Средњег века и Ренесансе било у саставу Велике кнежевине Литваније, на чијој је територији исповедање родноверја, као и других вероисповести, било дозвољено током Средњег века и касније.[135] Ова област је била поштеђена и монголске најезде током XIII века.
  32. ^ Владимир Сацевич је истовремено и члан Родноверног словенског већа.[146]
  33. ^ Украјински родноверни су учествовали у борбама током Другог светског рата и у другим војскама. Лав Силенко се борио против нациста као војник Црвене армије; пада у немачко заробљеништво 1941. године.
  34. ^ Третирање словенске религије као монотеистичке са Дажбогом као врховним божанством налазимо и у реконструкцији коју је направио Веселин Чајкановић, у којој централно место српског пантеона заузима Дажбог као врховни бог. Ова реконструкција је усамљена у стручној јавности.[151]
  35. ^ Општина је циљано основана баш у Виничкој области из историјских разлога. Виничка област је средиште Подољског региона у коме су услед посебних историјских прилика болохивски кнежеви успели да омогуће слободно исповедање словенске религије све до 1620. године. Из Тернопољске области Подољског региона потиче и налаз кумира бога Световида из 1848. године.
  36. ^ Према називу племенског савеза источних Словена, који је постојао од VIII до XI века.
  37. ^ Ово дело је објавио под псеудонимом Зоријан Доленга-Ходаковски (пољ. Zorian Dołęga-Chodakowski).
  38. ^ Пехару се губи траг после окупације Пољске од стране нацистичке Немачке. Током Другог светског рата, нацисти су издавали керамичке медаљоне са сликом овог пехара (№22 у серији „Вечна Немачка Исток“ (нем. Ewiger Deutscher Osten), која је издавана у зиму 1942/43. године).[166]
  39. ^ По овом делу је 2003. године, пољски редитељ Јержи Хофман снимио филм „Стара бајка — Кад је Сунце било бог“ (пољ. Stara basn. Kiedy slonce bylo bogiem).
  40. ^ Антони Вацик је аутор гесла „Задруге“ — „Одкатоличити, понародити, поштовати Пољака!“ (пољ. „Odkatoliczyć, unarodowić, dowartościować Polaka!“)
  41. ^ Недељник је наставио да излази и после Другог светског рата под различитим именима, али је трансформисан у часопис који се бави туризмом и путовањима.
  42. ^ Традиција прославе мора потиче с краја XVIII века. Као државни празник се слави од 1932. године. На прославама учествују рибарски и други чамци и Ратна морнарица Пољске.
  43. ^ Јан Стахњук је током рата био члан „Народног сељачког устанка“ и био је борац Пољске домовинске армије (пољ. Armia Krajowa) током Варшавског устанка. Три пута је рањаван и за извршене подвиге одликован је Крстом за храброст (пољ. Krzyż Walecznych).
  44. ^ Пољска словенска црква је такође неопаганска верска заједница.
  45. ^ Удружење „Словенска вера“ има своје представнике широм Пољске, а и у Србији, Чешкој и Словачкој.
  46. ^ По кнезу Никлоту (10901160), последњем независном и родноверном владару Бодрића и родоначелнику куће Мекленбурга, који је погинуо у крсташким ратовима који су вођени против Словена.
  47. ^ пољ. Toporzeł је кованица од речи секира (пољ. topór) и орао (пољ. orzel) и представља назив за ликовни симбол који је направио Станислав Жукалски (пољ. Stanisław Szukalski) 1935. ради обележавања препорода пољског народа.
  48. ^ Текуће 2012. године биће одржан осамнаести фестивал по реду.
  49. ^ Наместо оригиналноg рада, који је 1998. године премештен у градску већницу Френштата под Радгостом, постављена је реплика. Реплике кумира бога Радгоста се налазе широм Чешке, нпр. у зоолошком врту у Прагу[189].
  50. ^ Алфонс Муха је једна од првих особа које је ухапсио Гестапо по уласку немачких трупа у Праг у пролеће 1939. године. Услед последица испитивања од стране Гестапоа, Алфонс Муха убрзо умире.[190]
  51. ^ Удружење „Словенска једнакост“ окупља Чехе и Словаке.
  52. ^ Рарах је у словенској митологији митолошко биће које прави несташлуке и невоље људима, али може бити и добри услужни дух. Познат је под различитим називима цикавац (Херцеговина), шкрљателц (Словенија), шетек (Чешка), мацић (Далмација, Неретљанска област), мамниче (Бугарска).[193]
  53. ^ Ведомство (од ведомец — зналац) је модеран приступ родноверју у коме се поред древних словенских обреда и обичаја, праве и нови обреди по обрасцима словенске религије, стога се назива и новодревно ведомство
  54. ^ Према називу истоимене владарске куће раних Бугара. При Родноверном словенском већу удружење „Дуло“ представља Антон Рачев.
  55. ^ При Родноверном словенском већу удружење „Словени“ представља инж. Стефан Серафимов.[195]
  56. ^ Двоверје је период у коме постоји паралелно исповедање више од једне вероисповести. Појам се углавном користи да означи период од тренутка покрштавања владарске породице и дела властеле до каснијег потпуног нестанка етничке религије народа. У словенским земљама, овај период је трајао више векова, а у појединим још увек траје.
  57. ^ Појам староверци изазива честе забуне јер њиме у литератури једни аутори означавају православне хришћане старог обреда — старообреднике, док други аутори појмом староверци означавају вернике старе словенске вере. Слична ситуација је и са појмом православље. У овом одељку староверци означава вернике словенске религије, што не мора бити случај са употребом тог термина у другим одељцима или приложеним референцама.
  58. ^ Дело објављивано у више наставака у часопису Рад ЈАЗУ између 1885. и 1890. године. Ови радови објављени су као јединствена књига „Stara vjera Srba i Hrvata“, Split, 1981.[232]
  59. ^ Натко Нодило је био један од оснивача народног покрета у Сплиту и једна од вођа Народне странке у Хрватској. Залагао се за уједињење јужних Словена.
  60. ^ На пример, налаз кумира бога Триглава из 1889. године, на локалитету Сувид (један облика имена бога Световида), подно планинског врха Троглав.
  61. ^ „Јеси ли чинила с бабама (врачарама) богомрски блуд, јеси ли се молила вилама или Роду и Рожаницама, а Перуну и Хорсу и Мокоши у част пила и јела: (треба) да држиш пост у поклоњењу три године!“, Номоканон светога Саве, превод на српски проф. Сретен Петровић у „Хришћанство и древна словенска религија“[244], наведено у „Словенске митолошке старине“.[196]
  62. ^ Зборник радова „Пад Арконе или сумрак словенског паганизма“ садржи први пут на српски језик преведене делове германских хроника у преводу Растка Костића.
  63. ^ „Референце на традицију могу имплицирати одређену опасност када се комбинују са радикалним национализмом. Политичка злоупотреба концепта етничке припадности и традиције је довела до невероватних ужаса током ере нацизма. Да ли су пагани централно-источне Европе имуни на ову опасност? Већина пагана у овом региону, са горе наведеним изузецима, није политички активно. Што се тиче њихових политичких ставова они припадају умереној десници, центру или нарочито они који су еколошки оријентисани умереној левици. Ниједна од наведених организација се не може окарактерисати као екстремистичка.“, Пјотр Венч у „Неопаганизам у централно-источној Европи“.[55]
  64. ^ Иако Шнирелман тврди да се његови закључци односе на целокупно словенско родноверје на територији Руске федерације, он заправо у свом истраживању као извор наводи опскурне групе као што су инглисти или вероисповести као што су диевтуриба у Летонији, при томе избегавши било какав контакт са организацијама словенског родноверја.[56][277]
  65. ^ Белгијски сликар који је радио корице за албуме музичке групе „Аркона“ и концептуалне илустрације за већи број њихових песама.
  66. ^ Оригинални назив филма је пољ. Balladyna, према истоименој романтичној трагедији Јулисуа Словацког.[159]
  67. ^ Алатир-камен је у митологији источних Словена камен чудесних моћи. Према О. Н. Трубачову назив долази од словенског назива за ћилибар — јантар.
  68. ^ Друкдх значи шума на романизованом санскриту.
  69. ^ По песми „Хвалоспјев Перуну“ хрватска музичка група „Сварица“ је 2011. године направила истоимену песму на албуму „У име Сунца“.
  70. ^ По овом роману је у Пољској снимљен и истоимени филм.
  71. ^ Објављивани у наставцима у часопису „Дечје новине“ током 1990. и 1991. године.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ „Neopogaństwo, Rodzimowierstwo i Pseudorodzimowierstwo“, Ratomir Wilkowski ((pl))
  2. ^ а б „Битцевское Обращение“[мртва веза од 01. 2014.], Круг языческой традиции, Москва, 17. 03. 2002. ((ru))
  3. ^ Declaration of European Congress of Ethnic Religions, Vilnius, Lithuania, 23rd June 1998.
  4. ^ а б в г д Aitamurto, K., „Russian Rodnoverie — Negotiating Individual Traditionalism“, Aleksanteri Institute, University of Helsinki, The 2007 International Conference, Bordeaux, France ((en))
  5. ^ „Staroverstvo danes“ ((sl))
  6. ^ „Rodzima Wiara (poszerzone wyznanie wiary)“, Rodzima Wiara ((pl))
  7. ^ „Русская Народная Вера“, Всероссийский религиозный союз Русская народная вера ((ru))
  8. ^ а б Michael Strmiska. „Modern Paganism in World Cultures“. Chapter Six: The Revival of Ukrainian Native Faith by Adrian Ivakhiv. pp. 209-239.
  9. ^ Кавыкин О. И. (2007). Родноверы. (Самоидентификация неоязычников в современной России).. Москва: Институт Африки РАН. ISBN 978-5-91298-017-6. 
  10. ^ Раде С. Н. Рајић, „Митско, етичко и заветно у епским песмама“, Приступљено 24. 4. 2013.
  11. ^ а б Primus Sobotka (1879). Rostlinstvo a jeho význam v národních písních, pověstech, bájích obřadech a pověrách slovanských“. Praha: Nákladem Matice c̆eské. 
  12. ^ а б Караџић, Вук Стефановић, „Живот и обичаји народа српскога“, у наклади Ане удове В. С. Караџића, Беч, 1867.
  13. ^ Вукановић, Татомир, „Енциклопедија народног живота, обичаја и веровања у Срба на Косову и Метохији. VI век — почетак XX века, Војноиздавачки завод, Београд, 2001., ISBN 86-335-0107-4, ISBN 86-7388-124-2
  14. ^ а б в Vukelić, Deniver, „Pretkršćanski prežici u hrvatskim narodnim tradicijama“[мртва веза од 01. 2014.], Hrvatska revija, Broj 4-2010, 30. listopada 2010., Matica Hrvatska, Zagreb, ISSN 1330-2493
  15. ^ „Византијски извори за историју народа Југославије“, I-III, САН, Научно дело, Београд, 19551966.
  16. ^ Повест минулих лета; Aleksandr Koptev, „Pagan Rites in the Story of the Princess’ Revenge (the Russian Primary Chronicle, under 945–946)“, Mirator, volume 11.1, Helsinki, 2010.
  17. ^ „Далимилова хроника“
  18. ^ „Козмина хроника“
  19. ^ „Statuta provincialia breviter“, cca 1420.
  20. ^ „Длугошева хроника“
  21. ^ Летопис попа Дукљанина
  22. ^ Слово о Игоровом походу
  23. ^ Adamus Bremensis, „Gesta Hammaburgensis ecclesiae pontificum“, Liber II, Liber III ((la))
  24. ^ Helmold von Bosau, „Chronica Slavorum“, 1.I, 1.VI, 1.XVI, 1.XXI, 1.LII, 1.LXIV, 1.XXCIV, 2.XII
  25. ^ Saxo Grammaticus, „Gesta Danorum“, Liber XIV
  26. ^ Thietmar von Merseburg, „Thietmari Merseburgensis episcopi Chronicon“ ((la))
  27. ^ William of Malmesbury, „Gesta Regum Anglorum“; Leszek Paweł Słupecki, Roman Zaroff, „William of Malmesbury on Pagan Slavic Oracles: New Sources for Slavic Paganism and its two Interpretations“, Studia Mythologica Slavica II, Znanstvenoraziskovalni center SAZU, Ljubljana, 1999. ((sl))
  28. ^ Konrad Botho, „Cronecken der Sassen“, 1492.
  29. ^ Маш, Андреас Готлиб (2008) [1771]. Ретра — последње словенско светилиште. Београд: Пешић и синови. ISBN 978-86-7540-102-5. 
  30. ^ а б Русанова И. П., Тимощук Б. A. (2007). Языческие святилища древних славян. Москва: Ладога-100. ISBN 978-5-94494-051-3. 
  31. ^ Ибн-Фадлан, „Записка о путешествии на Волгу“ ((ru))
  32. ^ „Ibn Fadlan and the Rusiyyah“, James E. Montgomery, Cambridge, Journal of Arabic and Islamic Studies, Volume III, 2000. pp. 1-25. ((en))
  33. ^ Ал Масуди, „Златна поља и рудници драгог камења“
  34. ^ а б Б. А. Рыбаков, Календарь IV в. из земли полян.|year=1998|url= |publisher=„Советская археология“, 1962., № 4.
  35. ^ В. А. Городцов, „Заметка о глиняном сосуде с загадочными знаками“, „Археологические известия и заметки“, том V, Москва, 1897., № 12
  36. ^ Сборник „Культура древней Руси“, том I—II, Москва, 19501951.
  37. ^ Е. М. Эпштейн. „К вопросу о времени происхождения русской письменности“, „Ученые записки Ленинградского университета по историческим наукам“, выпуск 15, 1947.
  38. ^ Јанковић, Ђорђе. Српске громиле. Београд: Свесловенски савез, Књижевна реч,. ISBN 978-86-83173-01-3. 
  39. ^ „Завада око српских громила“, НИН4. децембар 2008., pp. 42. и 43.
  40. ^ Јанковић, проф. др Ђорђе, „Словенске особине насеља позноримског доба на југоистоку Паноније“, Пројекат Растко
  41. ^ а б в „Mythologie und Götterwelt der slawischen Völker. Die geistigen Impulse Ost-Europas.“, Zdenek Váňa, Uravhhaus, Stuttgart, 1992. pp. 35
  42. ^ Паул Гриндер Хансен, „Историја, археологија и Венди“ у „Пад Арконе или сумрак словенског паганизма“, Растко Костић, Атос, Београд, 2009., pp. 179-203. ISBN 978-86-904569-3-2.
  43. ^ Дубов, И. В., „Новые источники по истории Древней Руси.“, Издательство Ленинградского университета, Ленинград, 1990., ISBN 5-288-00441-2
  44. ^ а б Драган Јацановић, (2000). „Српско календарско знање у епској народној поезији“. Рача: Центар за митолошке студије Србије. 
  45. ^ Драган Јацановић, „Српска народна епика као извор археолошке информације“, Гласник Српског археолошког друштва, 1998., бр. 14, pp. 299-313
  46. ^ Louis Leger, „La Mythologie Slave“, 1901.
  47. ^ „Slavic religion“, Gimbutas, M., The Encyclopedia of Religion, volume 13, ed. Mircea Eliade, Macmillan, New York, 1987. pp. 353-361. ISBN 978-0-02-897138-4.
  48. ^ а б в Рыбаков Б. А., „Язычество древних славян“, Издательство 'Наука', Москва, 1981., ISBN 5-344-00091-X
  49. ^ Zaroff, Roman, „Organized Pagan Cult in Kievan Rus’. The Invention of Foreign Elite or Evolution of Local Tradition?“, Studia Mythologica Slavica II, 1999. pp. 47-76, ((en))
  50. ^ Александра Бајић. Богови старих Словена. Београд: Пешић и синови. ISBN 978-86-7540-096-7. 
  51. ^ Александра Бајић (2007). Велика богиња Словена. Београд: Пешић и синови. ISBN 978-86-7540-079-0. 
  52. ^ Сретен Петровић, Систем српске митологије , Ниш 2000. ISBN 86-7455-415-6
  53. ^ а б Vitomir Belaj (2007). Hod kroz godinu. Zagreb: Golden marketing, Tehnička knjiga. ISBN 978-953-212-334-0. 
  54. ^ Jerzy Strzelczyk (2007). Mity, podania i wierzenia dawnych Słowian. Poznań: Rebis. ISBN 978-83-7301-973-7. 
  55. ^ а б в г Piotr Wiench, „Neopaganism in Central-Eastern Europe“, Spoleczenstwo otwarte 4/1995.; 5th World Congress of Central and Eastern European Studies in Warsaw, 1995.; New Religious Phenomena in Central and Eastern Europe after the Fall of Communism, Cracow 1995., Institute of Philosophy and Sociology, Polish Academy of Sciences, Warsaw, 09.02.2007.
  56. ^ а б Д. Гаврилов, В. Винник, Д. Георгис, С. Зобнина, „Анализ современного мифотворчества в новейших исследованиях по язычеству“, 1999. ((ru))
  57. ^ Петровић М., „Словенска вера — наслеђе које долази!“, 2011.
  58. ^ а б Јовановић, Б. (1992). Српска књига мртвих. Градина. ISBN 86-7130-145-1. 
  59. ^ Јовановић, Б. (2002). Дух паганског наслеђа — у српској традиционалној култури. Нови Сад: Светови. ISBN 978-86-7047-367-6. 
  60. ^ Одэрборн П., „Праўдзівы і грунтоўны аповед пра веру русаў“, 1582., репринт:Беларускі гістарычны агляд. 2005., том 12., Сшыткі 1—2 (22—23), pp. 178.
  61. ^ а б Гурко А., „Неоязычество в Беларуси“, Беларуская думка. 1999. № 10. pp. 123—131
  62. ^ а б Шнирельман, В. А., „Неоязычество и национализм. Восточноевропейский ареал“, Исследования по прикладной и неотложной этнологии. № 114. ИЭА РАН, 1998.
  63. ^ а б Шнирельман, В. А., „Неоязычество на просторах Евразии.“, Библейско-богословский институт св. апостола Андрея, Москва, 2001.
  64. ^ Kakaševski V., Бог Кришњи у митологији словенског ведизма ((en))
  65. ^ Александар Асов, ISBN:86-7540-029-2 „Словенски богови“, Пешић и синови, Београд, 2003., ISBN 86-7540-029-2
  66. ^ Александар Асов, „Словенска-ведска астрологија и календар“, Пешић и синови, Београд, 2003., ISBN 86-7540-025-X
  67. ^ Васильев, Михаил А., „Особенности формирования и развития восточнославянского язычества“, Информационный сайт ru-mo((ru))
  68. ^ Јарчевић, С., Јанковић, М., „Пантеон главних словенских богова“, Српско наслеђе, Историјске свеске, број 4, април 1998.
  69. ^ а б Фаминцын А. С., „Божества древних славян.“, Санкт-Петерсбург, 1884.
  70. ^ Чајкановић, В. (2010) [1936]. Речник српских народних веровања о биљкама. репринт: Веселин Чајкановић, Речник српских народних веровања о биљкама , Београд 1994. ISBN 86-379-0283-9
  71. ^ Поповић-Радовић, Мирјана. Митолошки речник биљног света. Митске приче о биљу. Београд: Грађевинска књига д.о.о.. ISBN 978-86-395-0613-1. 
  72. ^ Слободан Зечевић, Митска бића српских предања (прво издање), Београд 1981.
  73. ^ Живан Ј. Грујичић, „Проклетсво је убити орла“, Фолклор магазин, бр. 9, pp. 63, Београд, 2007., ISSN 1451-0545
  74. ^ Веселин Чајкановић, Речник српских народних веровања о биљкама , Београд 1994. ISBN 86-379-0283-9
  75. ^ Чајкановић, В., „Религија и култ дрвета и биљака“, у „Стара српска религија и митологија“, pp. 169-182, САНУ, СКЗ, Београд, 1995., ISBN 86-379-0284-7
  76. ^ Кнежевић, С., „Лековито биље и вегетација у народним схватањима“, Тимочки медицински гласник, №29, 2004. вол. 1, pp. 44-48, ISSN 0350-2899
  77. ^ Веселин Чајкановић, „Клицање предака“, Шишићев зборник, pp. 651-654, Загреб, 1929.
  78. ^ Маринковић-Обровски А., „Клицање предака код Руса и Срба“, у „Сунце- старешина словенског народа“, зборник радова „Конференције о словенском наслеђу“, ЕЕКЦ „Сфера“, Нови Сад, 2007., pp. 118 -125. ISBN 978-86-85539-05-3.
  79. ^ Календарь Славянских праздников, ССО СРВ ((ru))
  80. ^ „Славянские Праздники“, Всероссийский религиозный союз Русская народная вера ((ru))
  81. ^ Родове Вогнище Рідної Православної Віри — Календарь ((ru))
  82. ^ Zachodniosłowiański Związek Wyznaniowy „Słowiańska Wiara“ — kalendarz ((pl))
  83. ^ Praznovanja, Staroverci ((sl))
  84. ^ Kalendár výročných sviatkov, občina „Dažbogovi vnuci“ ((sk))
  85. ^ 1 марта – древний русский праздник Навий день (Вьюницы), Общественно-политическая газета „Президент“, 1. марта 2011., ((ru))
  86. ^ „Pagans in town! Russia celebrates Maslenitsa“, Russia Today, 28 February, 2009., ((en))
  87. ^ „Pagan meets present as Russians celebrate Pancake Week“, Russia Today, 24 February, 2012., ((en))
  88. ^ Встречаем Русскую Масленицу с 21 по 28 марта, Общественно-политическая газета „Президент“, 15. марта 2011., ((ru))
  89. ^ 21 апреля – древнерусский праздник Лельник, Общественно-политическая газета „Президент“, 21 апреля 2011., ((ru))
  90. ^ а б Афанасьев А. Н., |title=„Славянские колдуны и их свита“|year=2009|url= |publisher=pp. 254, RIPOL classic|location= |isbn=978-5-386-01590-9|pages=}}
  91. ^ „Modern slavic pagan feast“ на Јутјубу, Russia Today ((en))
  92. ^ „Russians revel in ancient holiday“ на Јутјубу, Russia Today ((en))
  93. ^ „Ночью накануне Ивана Купалы и костер не страшен“, Известия, 24. јун 2009. ((ru))
  94. ^ „Иван Купала: ночь чудес“, Влада Егорова, Маша Школьная, Пульс Плюс ((ru))
  95. ^ Љ. Раденковић, „Срећа“, „Суђенице“, Словенска митологија — Енциклопедијски речник, редактори: Светлана M. Толстој, Љубинко Раденковић, pp. 509-510, 518-521Zepter World Book, Београд, 2001., ISBN 86-7494-025-0
  96. ^ Синявский А. Д. , „Иван-дурак: очерк русской народной веры“, Аграф, Москва, 2001., ISBN 5-7784-0160-4
  97. ^ Г. П. Федотов, „Мать-Земля“ в „Стихи духовные (Русская народная вера по духовным стихам)“/ Вступ. ст. Н. И. Толстого; Послесл. С. Е. Никитиной; Подготовка текста и коммент. А. Л. Топоркова, Прогресс, Гнозис, Москва, 1991., ISBN 5-01-003633-9
  98. ^ Сахаров, Иван Петрович, „Сказания Русского Народа.“, Том 1., Санкт-Петербург, 1836.; Сахаров, Иван Петрович, „Сказания Русского Народа.“, Том 2., „Народный дневник. Праздники и обычаи“, Санкт-Петербург, 1849.
  99. ^ Афанасьев, Александр Николаевич, „Зооморфические божества у славян“, „Отечественные записки“, № 1 — 3, 1852.; Афанасьев, Александр Николаевич, „Языческие предания о острове Буяне“, „Временнике общества истории и древностей российских“, № 9, 1858.; Афанасьев, Александр Николаевич, „Поэтические воззрения славян на природу“, том 1—3., Москва, 1865. — 1869.
  100. ^ Hilda Roderick Ellis Davidson; Anna Chaudhri (2003). A Companion to the Fairy Tale. DS Brewer. стр. 217–219. ISBN 978-1-84384-081-7. 
  101. ^ Срезневский, Измаил Иванович, „Роженицы у славян и других языческих народов.“, Тип. Александра Семена, Москва, 1855.
  102. ^ Котляревский, Александр Александрович, „О погребальных обычаях языческих славян. Исследование“, Москва, 1868.
  103. ^ „Русские былинные богатыри“, Книгоиздательство Герман Гоппе, Санкт-Петерсбург, рисунки А. П. Рябушкин, 1895.
  104. ^ Коринфский, Аполлон Аполлонович, „Народная Русь. Круглый годъ сказаній, повѣрий, обычаевъ и пословицъ русскаго народа“, Москва, 1901.
  105. ^ Аничков, Евгений Васильевич, „Весенняя обрядовая песня на Западе и у славян.“, Типография Императорской Академии Наук, Санкт-Петербург, 1903., часть 1. „От обряда к песне.“, репринт:. ISBN 978-5-9989-8431-0. — часть 2. „От песни к поэзии“, 1905.
  106. ^ Н. М. Гальковский, „Борьба христианства с остатками язычества в Древней Руси“, том первый — 1916., том второй — 1913., репринт: Москва: Индрик, 2000., ISBN 5-85759-108-2
  107. ^ Аничков, Евгений Васильевич (2003) [1914]. Язычество и Древняя Русь. Москва: Индрик. 
  108. ^ Зеленин, Дмитрий Константинович, „Очерки русской мифологии.“, В. 1. Петроград, 1916., репринт: Зеленин, Д. К.,„Избранные труды. Очерки русской мифологии: Умершие неестественною смертью и русалки“, Индрик, Москва, 1995., ISBN 5-85759-018-3
  109. ^ Критическое Обозрение, 1907, II (рецензия о 'Яри' С. Городецкого) — наведено у: Вячеслав И. Иванов. „Собрание сочинений“, том 2, Foyer Oriental Chrétien, Брюссель, 1974., pp. 566
  110. ^ а б в Наговицын А. Е., Гаврилов Д. А., „О современных тенденциях возрождения традиционных политеистических верований“, Сборник научных статей философского факультета МГУ, под ред. И. Н. Яблокова, П. Н. Костылева, сост. А. В. Воробьев, П. Н. Костылева, Издательство „Социально-политическая мысль“, Москва, 2004., pp. 179-186
  111. ^ Рыбаков Б. А., „Древняя Русь. Сказания. Былины. Летописи“, Академия наук СССР, Москва, 1963.
  112. ^ Рыбаков Б. А., „Язычество древней Руси“, Москва, изд. „Наука“, 1987., ISBN 5-220-00452-2
  113. ^ Л. С. Клейн, „Воскрешение Перуна. К реконструкции восточнославянского язычества.“, Санкт-Петербург: Евразия, 2004., ISBN 5-8071-0153-7.
  114. ^ А. Г. Кузьмин., „Откуда есть пошла Русская земля“, Молодая Гвардия, Москва, 1986.; Кузьмин А. Г., „Падение Перуна“, Молодая гвардия, Москва, 1988., ISBN 5-235-00053-6
  115. ^ О. Н. Трубачев, „Этногенез и культура древнейших славян“, Наука, Москва, 1991. ISBN 5-02-011081-7.
  116. ^ Седов В. В., „Языческие святилища смоленских кривичей“, Краткие сообщения Института археологии АН СССР, выпуск 87, pp. 57-65., 1962.
  117. ^ Седов В. В. „Древнерусская народность“, Институт археологии РАН, Москва, 1999., ISBN 5-9551-0005-9; Седов В. В., „Славяне в раннем средневековье“, Институт Археологии РАН, Москва, 1995., ISBN 5-87059-021-3
  118. ^ Толстой Н. И., „Очерки славянского язычества“, Индрик, Москва, 2003., ISBN 5-85759-236-4
  119. ^ Вестник Союза Славянских Общин № 6 (8) 1998., ((ru))
  120. ^ „Slavic idol worshipers reject modern life“ на Јутјубу, Russia Today ((en))
  121. ^ „Russian Pagans Find Roots in the Forest : Religion: Marxism, Leninism left spiritual emptiness, which leader of loose, growing sect wants to fill with gods of nature.“, Carey Goldberg, Los Angeles Times, 28. novembar 1992., ((en))
  122. ^ а б „Язычество шагает по России“, Правда. Ру, 1. август 2011. ((ru))
  123. ^ Сергей Алексеев, „Остров славянской Традиции“ ((ru))
  124. ^ Регистрационный номер 443, Московская Славянская Языческая Община ((ru))
  125. ^ „Славянское мировоззрение в России в 90-х годах XX века.“ (Доклад на Всемирной Языческой Конференции), „Вятич“, Вестник Союза Славянских Общин № 6 (8) 1998. ((ru))
  126. ^ Гоменюк Г., Терещенко С., „Русское и украинское неоязычество“, Центр Апологетических Исследований, Русская Православная Церковь. Новосибирская епархия, 2003., ((ru))
  127. ^ а б Дорошенко М., „Славянское неоязычество“[мртва веза од 06. 2013.], Доклад на секции «Тоталитарные секты и методы противодействия им» XI Рождественских образовательных чтений, Центр религиоведческих исследований священномученика Иринея Лионского, 30.1.2003., ((ru))
  128. ^ „Общины ССО СРВ“, Союз Славянских Общин Славянской Родной Веры, 6. 2. 2012. ((ru))
  129. ^ Общины Велесова Круга ((ru))
  130. ^ История обнинской общины «Триглав»[мртва веза од 06. 2013.], Велесов круг
  131. ^ Гаврилов Д. А., Брутальский Н. П., Авдонина Д. Д., Сперанский Н. Н., „Манифест языческой Традиции“, Ладога-100, Москва. 2007. ISBN 978-5-94494-047-6. pp. ((ru))
  132. ^ Решение № 1 Учредителей „Союза Славянских Общин Славянской Родной Веры“ ((ru))
  133. ^ О музее славянской мифологии[мртва веза од 06. 2013.], Славянский Путь ((ru))
  134. ^ Сведения о религиозных организациях, зарегистрированных в Российской Федерации, По данным Федеральной регистрационной службы, Православный правозащитный центр „Территория Церкви“, 19. декабрь 2006., ((ru))
  135. ^ „Gedimino laiškai“ — parengė S.C. Rowell, Vilnius, 2003. pp. 184., ISBN 5-415-01700-3
  136. ^ Топоров В. Н., „Значение белорусского ареала в этногенетических исследованиях.“, Славяне: адзінства і мнагастайнасць: Міжнародная канферэнцыя (Мінск, 24 – 27 мая 1990 г.): Тэзісы дакладаў i паведамленняў. Секцыя 2. Этнагенез славян., Мінск, 1990., pp. 89.
  137. ^ Алексей Дзермант, „Традиционная этническая религия в Беларуси“, Проект „Цитадель“ ((ru))
  138. ^ Кацар М., „Паганскае капішча ў Менску ў XIX – XX ст.“, Druvis — Альманах Цэнтра Этнакасмалогіі „Kryŭja“, 2005. № 1., pp. 129-133.
  139. ^ Ф. В. Покровский, „Археологическая карта Гродненской губернии“, Труды IX Археологического съезда в Вильне в 1893 г., Москва 1895., том 1, Приложение, pp. 45
  140. ^ Куза А. В., Соловьева Г. Ф., „Языческое святилище в земле радимичей“, Советская археология №1, pp. 147-155, Наука, Москва, 1972.
  141. ^ Э. Зайкоўскі, „Язычніцтва на сумежжы Панямоння і Падляшша ў cярэднявеччы“, Беларускі Гістарычны Зборнік — Białoruskie Zeszyty Historyczne № 9, pp. 120–123, Białystok, 1998.
  142. ^ Лысенко П. Ф., „Языческое святилище древнего Турова“, Славяне и их соседи: Археология, нумизматика, этнология, Под ред. А. А. Егорейченко, pp. 51-57, Веды, Минск, 1998., ISBN 985-450-011-X
  143. ^ Постановление Министерства культуры Республики Беларусь от 10 апреля 2003 г. №11 „Об утверждении Государственного списка историко-культурных ценностей Республики Беларусь", pp. 34 ((bel))
  144. ^ REUTERS/Vasily Fedosenko, „Пагански празник у Белорусији“, Blic Online, 6. мај 2011.
  145. ^ '„Родноверие в Белорусии“, Велесов Круг, 2006. ((ru));превод:„Родноверје у Белорусији“, Глас предака
  146. ^ Решение седьмого родобого славянского веча, Міжнародний Слов'янський Портал „Родовід“ ((ru))
  147. ^ Первый Международный Духовный Фестиваль „Солнечная долина“ ((ru))
  148. ^ „Лицар ордену Бога Сонця“, Лариса Мурович, Сварог ((uk))
  149. ^ „Рідна Віра в Україні“. Історико-світоглядний аналіз[мртва веза од 06. 2013.], Родове Вогнище Рідної Православної Віри ((uk))
  150. ^ Силенко Л., „Мага Віра: Рідна Українська Національна Віра (РУНВіра)“, Співвідношення віри, науки, філософії, історії — Об'єднання Синів і Дочок України Рідної Укр. Нац. Віри, New York, 1979.; Силенко Л., „Мага Віра: Святе письмо: Велике світло волі“ — співвідношення віри, науки, філософії, історії, Обереги, Київ, 1998., ISBN 966-513-110-9
  151. ^ Чајкановић, Веселин, „О српском врховном богу“, Београд, 1941., репринт: Веселин Чајкановић, „О врховном богу у старој српској религији“, Београд, 1994. ISBN 86-379-0282-0, Приступљено 24. 4. 2013.
  152. ^ Огієнко Іван, Митрополит Іларіон, „Дохристиянські вірування українського народу. Історико-релігійна монографія“, 1965., репринт:Обереги, Київ, 1991., ISBN 5-8104-0005-1
  153. ^ Толочко П., Боровський Я. „Язичницьке капище в городі Володимира“, Археологія Києва, pp. 3-10, Київ, 1979.
  154. ^ Таблица „Родноверие на Украине 2010“, составлена В. Кузнецовым ((ru))
  155. ^ Р. Д. Мыколаев,„Родноверие на Украине. Структура и идеология украинских языческих течений“ ((ru))
  156. ^ Об`єднання Рідновірів України-контакти ((uk))
  157. ^ а б Олена Карпенко, „Розділ VI. Неоязичництво Неорелігії та місце неоязичництва серед них — українське неоязичництво — „ми не належимо до неорелігійних конфесій" — засади рідновірського вчення — обрядовість — язичницько-християнські взаємовпливи“ ((uk))
  158. ^ „O Sławiańszczyźnie przed chrześcijaństwem“, Zorian Dołega Chodakowski (pseud.), Kraków, 1818. ((pl))
  159. ^ а б в „Balladyna“, Juliusz Słowacki, Paryż, 1839.
  160. ^ а б „Lilla Weneda“, Juliusz Słowacki, Paryż, 1840.
  161. ^ а б „Bogunka Na Gople“, Ryszard Wincenty Berwiński, 1840.
  162. ^ а б „Ballady i Romanse“, Adam Mickiewicz, Wilno, 1822.
  163. ^ а б „Dziady“, Adam Mickiewicz, Wilno, 1823 — Drezno, 1832.
  164. ^ Joachim Lelewel, „Polska wieków średnich czyli Joachima Lelewela w dziejach narodowych polskich postrzeżenia.“, T. 1., nakł. J.K. Żupański, 1855.
  165. ^ Łukasz Antosik, „Popielnica ze starą swastyką. Rodowód wojennych symboli Litzmannstadt“
  166. ^ Archaeologia Polona, Volume 42, 2004. pp. 302-303.
  167. ^ Józef Bachórz, Józef Ignacy Kraszewski, Wirtualna biblioteka literatury Polskiej ((pl)) ((en))
  168. ^ Jan Stachniuk — życie i dzieło, Wydawnictwa Toporzeł, Wrocław ((pl))
  169. ^ Obóz Federacji Bałto Słowian – ośrodek refleksji geopolitycznej w czasach stalinizmu ((pl))
  170. ^ Międzynarodowy zlot harcerzy w Birkenhead, Narodowe Archiwum Cyfrowe, sygn. 1-M-468-7 ((pl)), Приступљено 24. 4. 2013.
  171. ^ Obchody Święta Morza w Krakowie, Narodowe Archiwum Cyfrowe, sygn. 1-P-3577-20 ((pl)), Приступљено 24. 4. 2013.
  172. ^ Wawrzeniecki, М., „Tabu u ludu naszego“, „Wisła“, 20., 1916/1917., s. 249-257.
  173. ^ Marian Wawrzeniecki (1863 – 1943) – dąbrowid Szczepu ((pl))
  174. ^ Nie tylko o Zofii Stryjeńskiej- Bogi słowiańskie, Poranek i Łowy Bogów ((pl))
  175. ^ Marek Rau, „Szczep Rogate Serce“. Współczesny ruch neopogański w Europie, Uniwersytet Warszawski — Instytut Stosowanych Nauk Społecznych, Warszawa, 1999. ((pl))
  176. ^ Lechosław Lameński, „Stach z Warty. Szukalski i Szczep Rogate Serce”, Wydawnictwo KUL, Lublin, 2007.
  177. ^ Czesław Białczyński, Szczep Rogate Serce oraz o Świętym Kole Czcicieli Światowida (ŚKCŚ); ich korzeniach i następcach z SSŚŚŚ ((pl))
  178. ^ Sylwester Fertacz, „Polska myśl słowiańska w okresie drugiej wojny światowej“, Wydawnictwo Uniwersytetu Śląskiego, Katowice, 2000., ISBN 83-226-0965-5
  179. ^ „Czciciele Polski pogańskiej“, Michał Łapiński, Tomasz Szczepański, kwartalnik historyczny Karta 19, Warszawa, 1996., s. 104 — 117.
  180. ^ T. Szczepański, „Rozmowa z Andrzejem Wylotkiem, koordynatorem Narodowego Zespołu Koncepcyjno-Studyjnego, wydawcą pisma neopogańskiego „Żywioł”, „Trygław“, №1, 1997.
  181. ^ Strażnik Wiary Słowian – Andrzej Wylotek (Anidrżej z Parczewa: 1959 – 2001?) – Zadruga, Niklot, Rodzimy Kościół Polski, Szczep Rogate Serce ((pl))
  182. ^ Stowarzyszenie „Żertwa” — KRS: 0000395303, Krajowy Rejestr Sądowy ((pl))
  183. ^ Máchal, Jan Hanuš, „Nákres slovanského bajeslovi“, nakl. F. Šimáček, Praha, 1891., reprint:. ISBN 978-1-271-65542-7.
  184. ^ Růžička, Josef, „Slovanské bajeslovi (mythologie).“, Praha, 1906.
  185. ^ Krolmus J., „Staročeské pověsti, zpěvy, slavnosti, hry, obyčeje, a nápěvy ohledem na bájesloví Českoslovanské jež sebral W. S. Sumlork (Krolmus)“, Praha, 1851.
  186. ^ Erben K. J., „Báje slovanské o stvoření světa“, Praha, 1866.
  187. ^ Horák J., „Národopis československý – přehledný nástin.“, s.342-403, in: Československá vlastivěda II. Praha 1933.
  188. ^ Krolmus J., „Poslední božiště Černoboha s runami na Skalsku, v kraji Boleslavském, v Čechách“, Praha, 1857.
  189. ^ а б Socha Radegasta v Zoologické zahradě Praha ((cs))
  190. ^ „Mucha, Noted Artist, Dropped First Name; Death Due To Shock Caused By Germans' Seizure Of Prague.“, New York Times. 18 July 1939., ((en))
  191. ^ Dokument ČT o Rodné víře z cyklu Cesty víry, 31. 8. 2008. ((cs))
  192. ^ „Slovanské pohanství dnes — Vlivy novopohanství na společnost i jednotlivce“, Jiří Atweri, magisterská diplomová práce, Masaryk University, Brno, 2007. ((cs))
  193. ^ Љ. Раденковић, „Мацић“, Словенска митологија — Енциклопедијски речник, редактори: Светлана M. Толстој, Љубинко Раденковић, pp. 348-349, Zepter World Book, Београд, 2001., ISBN 86-7494-025-0
  194. ^ „Велес“, број 3, април 2011., pp. 7 — 11
  195. ^ „Отново на Дунавския бряг“, Русский Международный Журнал „Атеней“ ((bg))
  196. ^ а б в Dr Josip Mal, (1992). „Slovenske mitološke starine“. Glasnik muzejskega društva za Slovenijo. Letnik, XXI, Ljubljana 1940. pp. 2
  197. ^ Medvešček P., Podobnik R., „Skrivnost in svetost kamna: zgodbe o čarnih predmetih in svetih znamenjih na Primorskem“, Založništvo tržaškega tiska, Trst. ISBN 978-88-7174-045-4. 
  198. ^ Medvešček P., Šaver B., Podobnik R., Čar J., „Let v lunino senco: pripovedi o starih verovanjih“,Taura, Nova Gorica. 2006. ISBN 978-961-238-620-7. pp. , ISBN 961-238-620-X
  199. ^ Osvatina, poganski ogenj, dokumentarno-igrani film ((sl));Medvešček P., „Osvatina – poganski ogenj“. Etnolog 2: Glasnik Slovenskega etnografskega muzeja, št. 1, 1992, pp. 151-156., Ljubljana, 1992. ((sl))
  200. ^ Joža Čop, „O Črnem biku ali Čarnem juncu“, Studia Mythologica Slavica 9, Znanstvenoraziskovalni center SAZU, 2006. pp. 345-355
  201. ^ „Jelenk — sveta gora starovercev“, igrano-dokumentarni film, RTV Slovenija, Ljubljana, 2009., 1:45-3:20;19:40-20:25;22:40-23:50;24:10-24:50;((sl))
  202. ^ Josip Jurčič, „Slovenski svetev in učitelj“, Ljubljanski zvon, Ljubljana, 1886.; репринт: Josip Jurčič, „Slovenski svetev in učitelj“, V: Zbrano delo, Državna založba Slovenije, Ljubljana, 1957.
  203. ^ Gruden, Josip V.: „Na vojvodskem prestolu: povest iz slovenske starodavnosti“, Dom in svet, letnik 14, št. 1, 1901.
  204. ^ Ivan Vuk, „Zorislava : povest iz davnih dni“, Družba sv. Mohorja, 1913.
  205. ^ Josip Ogrinec, „Vojnimir ali poganstvo in krst : povest iz časov pokrščevanja Slovencev“, Katoliška bukvarna, 1913.
  206. ^ Peter Bohinjec, „Svetobor : povest iz konca 11. stoletja“, Katoliška bukvarna, 1917.
  207. ^ Ilka Vašte, „Mejaši : povest iz davnih dni“, Učiteljska tiskarna, 1923.
  208. ^ Joža Lovrenčič, „Cesta in njen vozel : (povest iz XIV. stoletja)“, Jugoslovanska knjigarna, 1931.
  209. ^ Ivan Matičič, „Živi izviri“, Samozaložba, 1937.
  210. ^ а б „Frančišek Saleški Finžgar“ V: Slovenski biografski leksikon 1925–1991. Elektronska izdaja SAZU, Ljubljana, 2009., ((sl))
  211. ^ Fran Saleški Finžgar, „Pod svobodnim soncem — povest davnih dedov“, Katoliška Bukvarna, 1912.
  212. ^ Prelesnik, Matija: „Naš stari greh : polabska povest“, Dom in svet, letnik 16, št. 1, 1903.; Prelesnik, Matija: „V smrtni senci : baltiška povest“, Dom in svet, letnik 17, št. 1, 1904.; Prelesnik, Matija: „Vineta : baltiška povest“, Dom in svet, letnik 18, št. 1, 1905.
  213. ^ France Bevk, „Umirajoči bog Triglav“, Goriška matica, 1930.
  214. ^ Nejc Petrič, „Rodna vera v slovenskem leposlovju“ ((sl))
  215. ^ Janko Moder, (2004). „Sveta zemlja : kronika slovenskega rodu — Neznano ljudstvo se budi“. tom 1, Mladinska knjiga, Ljubljana, 1952.;„Sveta zemlja: kronika slovenskega rodu — Vladar Samo“, tom 2, Mohorjeva družba, Celje. ISBN 978-961-218-511-4. 
  216. ^ Marko Osolnik, Andreja Paljevec, „Obred je pogovor s naravo“, Misteriji, listopad, 2010.
  217. ^ Tina Zgonik , „Vsi smo po malem pogani“, Nedelo, 28. marca 2010.
  218. ^ Anja Avdič Batista, „Daritev pozabljenim bogovom“, Primorske novice, 14. prosinec 2011.
  219. ^ Jana Puhar, Andrej Pleterski, „The Stone of Krkavče in Oral Tradition and in the Context of Ritual Landscape Structure“, Studia Mythologica Slavica 8, Znanstvenoraziskovalni center SAZU, 2005. ((sl))
  220. ^ Celin, Mateja, „Slovenj Gradec v trikotniku poganskih kultnih točk“, Delo, 18. 08. 2011. ((sl))
  221. ^ Andrej Pleterski, „Kačarsko izročilo o tročanu“, Digitalna enciklopedija naravne in kulturne dediščine na Slovenskem ((sl))
  222. ^ Kastelic H., Sterle J., „Med hribi kačjih glav (Videoposnetek)“, RTV Slovenija, Ljubljana, 2004., ((sl))
  223. ^ Sterle J., „Iskanje slovanskih bogov“, Dokumentarni TV film, TV Slovenija, Ljubljana
  224. ^ Sterle J., Meško P., „Sveta voda Uročka“, dokumentarni film, TV Slovenija, Ljubljana, 2011., ((sl))
  225. ^ а б Vid Avdič Batista, „Simbol sončnega boga v slovanski mitologiji.Svetišče staroslovanskih bogov v dolini Rižane“ ((sl))
  226. ^ „Otvoritev muzejske staroverske sobe slovanske in slovenske mitologije na gradu Struga“, 7. mali traven 2010., ((sl))
  227. ^ Sremac S., (2007). „Pleszopiszen Maksimilijana Vrhovca ili kako je kolo postalo simbolom zajedništva“. Narodna umjetnost — hrvatski časopis za etnologiju i folkloristiku, 39/2, pp. 141-158, Institut za etnologiju i folkloristiku, Zagreb, 2002.
  228. ^ „Zlatna knjiga hrvatske narodne lirike“, sastavio Krešimir Mlač, Matica Hrvatska, Zagreb, 1972. pp. 11
  229. ^ Katičić, R., „Hoditi-roditi. Tragom tekstova jednog praslavenskog obreda plodnosti“, Studia Ethnologica Croatica, Vol. 1, pp. 45-63, Odsjek za etnologiju i kulturnu antropologiju, Filozofski fakultet Sveučilišta u Zagrebu, Zagreb, 1989.
  230. ^ Dragić M., „Poetika i povijest hrvatske usmene književnosti“, pp. 24-72, Filozofski fakultet, Sveučilišta u Splitu, Split. ISBN 978-953-7395-16-2. 
  231. ^ „Religija Srba i Hrvata, na glavnoj osnovi pjesama, priča i govora narodnoga“, Rad Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti. Razredi filologičko-historički i filosofičko-juridički. 18851890.
  232. ^ Натко Нодило, Историјска библиотека — енциклопедија опште историје и историје књижевности на српском језику
  233. ^ Marun, Fr. L, „Arkeologički prilozi o religiji poganskih Hrvata“, Starohrvatska prosvjeta, Godište 3, broj 2, pp. 78-83, Hrvatsko starinarsko družtvo u Kninu, Knin, 1897.
  234. ^ „Priče iz davnine“, Matica hrvatska, Zagreb, 1916.
  235. ^ а б в Marjanić S., „Književni svetovi sa etnološkom, ekološkom i animalističkom nišom“, Institut za etnologiju i folkloristiku — Zagreb, Narodna umjetnost, 43/2, 2006. pp. 163-186
  236. ^ а б „Slavenske legende“, Vladimir Nazor, Zadar, 1900.; „Živana“, mitički epos u 9 pjesama, Vladimir Nazor, Zadar, 1902.; „Utva zlatokrila“, romantički ep u 5 pjevanja, Vladimir Nazor, Zagreb, 1916.; „Arkun“, Vladimir Nazor, Zagreb, 1920.
  237. ^ а б в г д ђ Дејан Ајдачић, „Славистичка истраживања“, ИП Филип Вишњић, Београд, 2007., pp. 55-64. ISBN 978-86-7363-521-7.
  238. ^ Franjo Ledić, „Narodna filozofija u poslovicama o vuku“, Štampano u vlastitoj nakladi, Zagreb, 1960.; Franjo Ledić, „Mitologija Slavena — Tragom kultova i vjerovanja starih Slavena“, knjiga 1, Štampano u vlastitoj nakladi — Tiskara Epoha, Zagreb, 1969.; Franjo Ledić, „Mitologija Slavena — Tragom kultova i vjerovanja starih Slavena“, knjiga 2, Vjesnik , Zagreb, 1970.; Franjo Ledić, „Divovske legende — Divovski svijet prahistorije. Tragom postanka divovskog mita“, knjiga 1, Štampano u vlastitoj nakladi Zagreb, 1973.; Franjo Ledić, „Divovske legende — Legende o divovima Slavena“, knjiga 2, Štampano u vlastitoj nakladi Zagreb, 1973.
  239. ^ Ante Milošević, (1999). „Divine Battle pictured: Visual and iconographic view of the horseman relief from Žrnovnica in Dalmatia“. Perunovo koplje, Studia Mythologica Slavica, Znanstvenoraziskovalni center SAZU, Ljubljana. 2011. ISBN 978-961-254-292-4. pp.
  240. ^ Lidija Bajuk, „Kneja — bajkovite priče“. Mozaik Knjiga d.o.o.. ISBN 978-953-196-323-7. ;Lidija Bajuk, „Kneja — Vilinska šuma“, 2002.
  241. ^ Piekutowski T., „Duhovne smernice Staroslovanske Župe Perunica“[мртва веза од 01. 2014.], Staroverci
  242. ^ а б Разговор са Дамиром Маркотићем из групе „Сварица“, Велес, број 4, март 2012., pp. 16-21
  243. ^ а б Чајкановић, Веселин, „Мит и религија у Срба“, Српска књижевна задруга, коло LXIV књига 443, приредио Војислав Ђурић, Београд, 1973.
  244. ^ Петровић, Сретен, „Хришћанство и древна словенска религија (Прилог дијалектици Светог у ликовима паганске и хришћанске религије)“, Јунир, Ниш, 2001.
  245. ^ Ивица Тодоровић, Резултати савремених истраживања народне религије Срба – општи пресек[мртва веза од 06. 2013.], Гласник Етнографског института САНУ (свеска 56, бр. 1, pp. 53-70), Етнографски институт САНУ, Београд, 2008.
  246. ^ Рідна Віра в Сербії, Лозко Г. С., Пробуджена Енея. Європейський етнорелігійний ренесанс, : Див, Харків, 2006., pp. 192-198, ISBN 966-8504-20-8 ((uk))
  247. ^ „Сабрана дела Вука Караџића“, Просвета — Нолит, Београд, 1987., ISBN 86-07-00117-5, ISBN 86-07-00120-5
  248. ^ М. С. Милојевић, „Песме и обичаји укупног народа српског“, Београд, том 1. 1869., том 2. 1870.
  249. ^ Јаша Продановић, „Наша народна књижевност“, Графички институт „Народна мисао“, Београд, 1932.
  250. ^ М. С. Милојевић, „Обичаји великоруса“, превод са руског, Београд, 1869.
  251. ^ Васиљев, Спасоје, „Словенска митологија“, Србобран, 1928.
  252. ^ Јаша Томић, (2007). Критика Станојевићеве „Историје српског народа“.. репринт: Јаша Томић, Филозофско-критички списи. Критика Станојевићеве „Историје српског народа“., Прометеј, Нови Сад. ISBN 978-86-515-0076-6. 
  253. ^ Драгош Калајић, „Устајте на десну ногу“, Погледи, број 268, септембар 2005.
  254. ^ Војислав Шешељ, Идеологија српског национализма, Велика Србија, 2002., ISBN 86-83451-22-4, pp. 184-185, pp. 634
  255. ^ Војислав Шешељ, „Осрамоћен Видовдан“, Велика Србија, број 1640, 29. јун 2001.
  256. ^ Растко Костић, (2009). „Пад Арконе или сумрак словенског паганизма“. Атос, Београд, 2009., pp. 179-203. ISBN 978-86-904569-3-2.
  257. ^ „Сунце- старешина словенског народа“, зборник радова „Конференције о словенском наслеђу“, ЕЕКЦ „Сфера“, Нови Сад, 2007., pp. 98 -103. ISBN 978-86-85539-05-3.
  258. ^ Миленко Бодирогић, „Српска митологија“ — „Виле и змајеви“[мртва веза од 06. 2013.], Орфелин издаваштво, Нови Сад. ISBN 978-86-6039-003-7. , „Прогнана бића“[мртва веза од 06. 2013.], Орфелин издаваштво, Нови Сад. 2010. ISBN 978-86-6039-004-4. pp. , „Бунтовници“, Орфелин издаваштво, Нови Сад. 2012. ISBN 978-86-6039-005-1. pp.
  259. ^ Драган Јовановић, „Враћам се у староверце“, интервју, Будимпешта, 16. јул 2009.
  260. ^ Кумир на Равништу, РТС, 25. јун 2011.
  261. ^ др Мирјана Закић, „Реконструкција лазаричког опхода у Србији“, Сунце — старешина словенског народа, зборник радова „Конференције о словенском наслеђу“, ЕЕКЦ „Сфера“, Нови Сад, 2007., pp. 98 -103. ISBN 978-86-85539-05-3.
  262. ^ Sanja Radinović, Mirjana Zakić, „Cosmological Ideas of Circle and Spiral in Female Initiation Rites — Lazarice and Kraljice — of Southeastern Serbia“, 39. ICTM World Conference, Vienna, 4-11 July 2007.
  263. ^ Снежана Лазић, Додоле у Нишу донеле кишу[мртва веза од 01. 2014.], РТВ5, 13. јули 2012., Ниш
  264. ^ „Zapalili Babu Jagu da otjeraju zimu i sve loše iz prethodne godine“, Depo portal, 21.03.2012
  265. ^ „Paljenjem Babe Jage Svaroži krug obilježio prvi dan proljeća“, Sarajevo-x, 21.03.2012.
  266. ^ 4. словенско родноверно веће, Организациони комитет Родноверног словенског већа, 27. јун 2006., Приступљено 24. 4. 2013.
  267. ^ 5. словенско родноверно веће, Организациони комитет Родноверног словенског већа, 9. септембар 2007., Приступљено 24. 4. 2013.
  268. ^ 6. словенско родноверно веће, Организациони комитет Родноверног словенског већа, 9. август 2009., Приступљено 24. 4. 2013.
  269. ^ 7. словенско родноверно веће, Организациони комитет Родноверног словенског већа, 1. јун 2010., Приступљено 24. 4. 2013.
  270. ^ „Програм стратегије развоја словенске родне вере“, Родноверно словенско веће, 29. мај 2010., Кијев
  271. ^ Piotr Wiench, „Neopaganism in Central-Eastern Europe“, Spoleczenstwo otwarte 4/1995; 5th World Congress of Central and Eastern European Studies in Warsaw, 1995.; New Religious Phenomena in Central and Eastern Europe after the Fall of Communism, Cracow 1995.
  272. ^ „О подменах понятий в языке и истории славян и о псевдоязычестве“, Официальное заявление Круга Языческой Традиции и Союза Славянских Общин Славянской Родной Веры, 25. 12. 2009. ((ru))
  273. ^ Федосов В. К., „Адепты русофобии: от Герцля до Горбачёва“, Ярь, №2(10), Санкт-Петербург, 2006., pp. 11
  274. ^ „Удар Русских Богов“, Истархов Владимир Алексеевич, Институт экономики и связи с общественностью, Москва, 2000. ISBN 5-93398-002-1
  275. ^ „Архангельская прокуратура признала экстремистской книгу Истархова „Удар русских богов““. Интерфакс. 20. 3. 2009..  ((ru))
  276. ^ ОТМЕНЕНО Решение о запрете книги В. А. Истархова «Удар Русских Богов» ((ru)), Приступљено 24. 4. 2013.
  277. ^ Васильев, Михаил А., Неоязычество на постсоветском пространстве. Рецензия на сборник статей „Неоязычество на просторах Евразии“, (сост. Виктор Шнирельман) — „Библейско-богословский институт св. апостола Андрея", Москва, 2001., ((ru))
  278. ^ Дејан Ајдачић, „Симболи словенских неопаганских организација“, Пројекат Растко, Дејан Ајдачић, „Славистичка истраживања“, ИП Филип Вишњић, Београд, 2007., pp. 132-141. ISBN 978-86-7363-521-7.
  279. ^ Реакције на отимање српског Космета које су из словенског света стигле на „Свевлад“, Приступљено 24. 4. 2013.
  280. ^ Г. С. Лозко, П. В. Тулаев, (2008). „Родные Боги в творчестве славянских художников“. Слава, Москва. ISBN 978-5-902825-09-8. 
  281. ^ Stryjeńska, Zofia (1891-1974), InfoPoland — Poland in the Classroom, University at Buffalo, State University of New York
  282. ^ "Русь Ведическая в творчестве В. Б. Иванова", Шахов А. В., Журнал "Ведическая культура" №13
  283. ^ Драган Боснић — Стрип као израз родољубља, Приступљено 24. 4. 2013.
  284. ^ Sandra Jovanović, izložba „Slovenska mitologija“, Приступљено 24. 4. 2013.
  285. ^ Владета Јеротић, Ђорђе Кадијевић, Петар Петровић, Никола Кусовац, Бане Јовановић, „Марко Мамић Маша — Словенски богови и божанства — рељефи у дрвету“, Музеј Војводине, Нови Сад, децембар 2002.
  286. ^ Alex Fantalov ((en)), Приступљено 24. 4. 2013.
  287. ^ Irena Urankar — staroverci ((sl))
  288. ^ Tomasz Lach, Słowiańskie opowieści[мртва веза од 06. 2013.] ((pl))
  289. ^ The Book of Masters, Disney’s first production with Russian effects, RIA Novosti ((en)), Приступљено 24. 4. 2013.
  290. ^ Chernabog, The Disney wiki ((en))
  291. ^ Christian Falvey, „The stories of Dvořák’s symphonic 'Bouquet'“, Radio Prague, 9. април 2012. ((en))
  292. ^ „Славянска певица Млада Васнецова“, Творческая мастерская Ладья, ЖивоеТВ, 2. фебруар 2011. ((ru))
  293. ^ „Предложение к Родичам“, Горына Славица-Славянский музыкальный этно-коллектив ((ru))
  294. ^ Floex on Slavic mythology, dreams and music, Electronic beats magazine, October 14, 2011. ((en))
  295. ^ Светлана Стевић-Вукосављевић, „Сунце старешина србскога рода“, Приступљено 24. 4. 2013.
  296. ^ Крњевић, Х., „У прасловенским пејсажу Растка Петровића. Есеји о народној уметности“, Утва златокрила, Београд, 1997., pp. 233–281
  297. ^ „Летопис Перунових потомака“, збирка песама, Десанка Максимовић, Нолит, Београд, 1976.
  298. ^ „Pjesme“, Vladimir Vidrić, Zagreb, 1907.
  299. ^ Семибратова, И., Сергей Городецкий (Судьбы поэтов серебряного века) ((ru))
  300. ^ Франц С. Финжгар (2012). Под слободним сунцем: повест давних дедова. Београд: Лагуна. ISBN 978-86-521-0925-8. 
  301. ^ „Вучја со“, Васко Попа, Вук Караџић, Београд, 1975.
  302. ^ „Izabrane pjesme“, Silvije Strahimir Kranjčević, Zagreb, 1898.
  303. ^ Дорофеев С., Мифопоэтический образ язычника и феномен язычества в цикле романов писателя-фантаста Юрия Никитина „Трое из Леса“, Вестник Традиционной Культуры. выпуск 2, Москва, 2005, pp. 144-148.
  304. ^ „Деца богиње мајке Славе“, Вањка Поњавић, ИПА Мирослав, Београд. 2009. ISBN 978-86-7056-115-1. pp.
  305. ^ Косингас: Ред змаја“, Александар Тешић, Порталибрис, Београд. 2008. ISBN 978-86-7818-111-5. pp. ; „Косингас: Бездањ“, Александар Тешић, Порталибрис, Београд. 2009. ISBN 978-86-7818-120-7. pp. ; „Косингас: Смртовање“, Александар Тешић, Порталибрис, Београд. 2010. ISBN 978-86-7818-127-6. pp.
  306. ^ Радост богова“, Ивана Цанић, Књижевна омладина Србије, Београд. 2011. ISBN 978-86-7343-143-7. pp.
  307. ^ О вуковима и сенкама“, Бранислав Јанковић, Laguna, Београд. 2011. ISBN 978-86-521-0650-9. pp.
  308. ^ Recenzje i opinie o książce: Samotność Bogów, Samotność Bogów ((pl))
  309. ^ Ґуревич Іґор Д., „Борек і Боги слов'ян“, Мандрівець. 2012. ISBN 978-966-634-667-7. pp.
  310. ^ Зоран Стефановић, „Враћање старог дуга“, Пројекат Растко
  311. ^ Лазо Средановић, званични сајт, „Пројекат Растко“,

Литература[уреди]

  • Александра Бајић (2007). Велика богиња Словена. Београд: Пешић и синови. ISBN 978-86-7540-079-0. 
  • Александра Бајић. Богови старих Словена. Београд: Пешић и синови. ISBN 978-86-7540-096-7. 
  • Драган Јацановић, (2000). „Српско календарско знање у епској народној поезији“. Рача: Центар за митолошке студије Србије. 
  • Јанковић, Ђорђе. Српске громиле. Београд: Свесловенски савез, Књижевна реч,. ISBN 978-86-83173-01-3. 
  • Русанова И. П., Тимощук Б. A. (2007). Языческие святилища древних славян. Москва: Ладога-100. ISBN 978-5-94494-051-3. 
  • Маш, Андреас Готлиб (2008) [1771]. Ретра — последње словенско светилиште. Београд: Пешић и синови. ISBN 978-86-7540-102-5. 
  • Primus Sobotka (1879). Rostlinstvo a jeho význam v národních písních, pověstech, bájích obřadech a pověrách slovanských“. Praha: Nákladem Matice c̆eské. 
  • Кавыкин О. И. (2007). Родноверы. (Самоидентификация неоязычников в современной России).. Москва: Институт Африки РАН. ISBN 978-5-91298-017-6. 

Спољашње везе[уреди]