Latinica

Ovaj članak je o latiničnom pismu uopšte. Za više informacija o latinici koju koristi srpski jezik pogledajte stranicu srpska latinica.

Latinica
Tip	alfabet
Jezici	latinski i romanski jezici, mnogi jezici Evrope, a pravopisne latinizacije postoje za skoro sve znane jezike
Vremenski period	~700. p. n. e. do sadašnjosti
Porodica	egipatski hijeroglifi protosinaitski alfabet feničanski alfabet grčki alfabet staroitalski alfabet latinica
Dečiji sistem	mnoge, vidi: Alfabeti na osnovi latinice
Sestrinski sistem	ćirilica koptski alfabet jermenski alfabet gruzinski alfabet rune
Pravac	sleva nadesno
ISO 15924	Latn, 215
Unikod naziv	Latin

Rasprostranjenost latinične abecede u svetu:

  Države u kojima je latinična abeceda u upotrebi kao službeno (ili defakto službeno) pismo

  Države u kojima je latinična abeceda u upotrebi kao službeno pismo sa još nekim pismom

Latinična abeceda, takođe poznata i kao rimska abeceda, jeste najkorišteniji alfabetski sistem na svetu. Ona je sistem pisanja koji je originalno korišten u antičkom Rimu za pisanje u latinskom jeziku. Latinski alfabet je evoluirao iz vizuelno slične kumanske grčke verzije grčkog pisma, koja je sama proistekla iz feničanskog abdžada,, koji je izveden iz egipatskih hijeroglifa. Etrurci koji su vladali ranim Rimom su prihvatili kumanski grčki alfabet, koji je bio modifikovan tokom vremena i postao etrurski alfabet. Taj alfabet su zatim prihvatili i dalje modifikovali Rimljani, čime je formiran latinski alfabet.

Tokom srednjeg veka latinski alfabet je korišten (ponekad sa modifikacijama) za pisanje u romanskim jezicima, direktnim naslednicima latinskog, kao i u keltskim, germanskim, baltičkim, i nekim slovenskim jezicima. U dobu kolonijalizma i hrišćanskog evangelizma, latinsko pismo se proširilo izvan Evrope, i počelo je da se koristi za pisanje u domorodačkim američkim, australijskim, austronežanskim, austroazijskim, i afričkim jezicima. U novije vreme, lingvisti isto tako imaju tendenciju da preferentno koriste latinsko pismo ili međunarodnu fonetsku abecedu (koja je sama u znatnoj meri bazirana na latinskom pismu) za transkribovanje ili kreiranje pisanih standarda za neevropske jezike, kao što je afrički referentni alfabet. (koja je sama u znatnoj meri bazirana na latinskom pismu) za transkribovanje ili kreiranje pisanih standarda za neevropske jezike, kao što je afrički referentni alfabet.

Termin latinski alfabet se može odnositi na bilo alfabet koji se koristi za pisanje latinskog, ili na druge alfabete bazirane na latinskom pismu, koje je osnovni se slova zajedničkih za razne alfabete koji su proizašli iz klasičnog latinskog alfabeta, kao što je engleski alfabet. Ta latinska pisma mogu da izostave slova, poput rotokasove abecede, ili da dodaju slova, kao što je slučaj sa danskim i norveškim alfabetima. Oblici slova su evoluirali tokom vekova, uključujuči razvoj u srednjovekovnom latinskom malih slova, koja nisu postojala u klasičnom periodu alfabeta.

Slova abecede

Osnovna slova abecede su onakva kakva se koriste u engleskom jeziku, i sastoji se od sledećih grafema:

Velika slova (lat. majuscules)

A

B

C

D

E

F

G

H

I

J

K

L

M

N

O

P

Q

R

S

T

U

V

W

X

Y

Z

Mala slova (lat. minuscules)

a

b

c

d

e

f

g

h

i

j

k

l

m

n

o

p

q

r

s

t

u

v

w

x

y

z

Ostala slova

Ligature Æ, Œ i simbol ß, kada se koriste u engleskom, francuskom i nemačkom, ne ubrajaju se u posebna slova, već su varijante AE, OE i ss, redom. Slova sa dijakriticima takođe se ne ubrajaju u posebna u ovim jezicima, što nije slučaj sa nekim drugim jezicima koji koriste ovakva slova. Na primer, å, ä i ö su zasebna slova u švedskom jeziku.

Slova Þ þ, Ð ð, Æ æ i Ƿ ƿ nisu više deo abecede engleskog jezika, ali su u prošlosti to bila.

Evolucija

Duenos zapis, iz 6. veka p. n. e., primer najranijeg oblika starolatinskog pisma.

Vidi Alfabet: Istorija i rasprostiranje za istoriju pisama koji je doveo do rimskog alfabeta.

Smatra se da su Latini prihvatili zapadnu varijantu grčkog alfabeta u 7. veku p. n. e. iz Kume, grčke kolonije u južnoj Italiji. Etrurski alfabet se razvio iz alfabeta Kume, a iz njega su Latini preuzeli 21 od izvornih 26 etrurskih slova. Prvobitna latinska abeceda je bila:

A	B	C	D	E	F	Z
H	I	K	L	M	N	O
P	Q	R	S	T	V	X

• C se koristilo za g i k.
• I se koristilo za i i j.
• V se koristilo za u i v.

Kasnije je grčko zeta (Ζ) izbačeno i na njegovo mesto je stavljeno novo slovo G. Nakon osvajanja Grčke u 1. veku p. n. e., uvrštena su i slova Y i Z i stavljena na kraj. Sada je abeceda sadržala 23 slova. Sve do srednjeg veka nisu dodata slova J (za neslogotvorno I) i U i W (da bi se razlikovali od V).

Abeceda koju su koristili Rimljani sastojala se samo od velikih slova (na latinskom majuscula, mn. majuscules). Mala slova (lat. minuscula, mn. minuscules) su se razvila tek u srednjem veku od kurzivnog pisanja, prvo kao uncijala, a zatim i kao potpuna mala slova. Stara rimska slova su očuvana u formalnim zapisima i za isticanje u pisanim dokumentima. Jezici koji koriste latinicu, uglavnom koriste velika slova za početak rečenica, pasusa i ličnih imenica. Pravila velikih slova su se vremenom promenila i različita su u mnogim jezicima. Tako se, na primer, u nemačkom jeziku sve imenice pišu velikim slovom na bilo kom mestu u rečenici.

Širenje latinice

Latinica se proširila iz Italije zajedno sa latinskim jezikom u oblasti oko Sredozemnog mora širenjem Rimskog carstva. Istočni deo Carstva, uključujući Grčku, Malu Aziju, Levant i Egipat, nastavio je da koristi grčki jezik kao svakodnevni, ali latinski je postao govorni jezik u zapadnom delu gde su zapadnoromanski jezici, to jest španski, francuski, katalonski, portugalski i italijanski jezik evoluirali iz latinskog i prihvatili latinicu. Ona se zatim proširila na germanske narode severne Evrope zajedno sa hrišćanstvom, zamenjujući ranije runsko pismo. Tokom srednjeg veka, latinica je stigla i među zapadno orijentisane slovenske narode, i to Poljake, Čehe, Hrvate, Slovence i Slovake, odnosno one narode koji su prihvatili rimski katolicizam; istočni slovenski narodi su zadržali ćirilicu. Baltički narodi, Litvanci i Letonci, kao i neindoevropljani, Finci, Estonci i Mađari, prihvatili su latinicu.

Do kasnog 15. veka, latinica je bila ograničena na narode istočne i srednje Evrope. Pravoslavni Sloveni istočne i jugoistočne Evrope su koristili ćirilicu, grčki alfabet se još koristio u istočnom Sredozemlju. Arapsko pismo se širilo sa islamom, kako među arapskim tako i među turičkim i iranskim narodima. Ostatak Azije je koristio verzije bramanskog ili kineskog pisma.

Tokom proteklih pet vekova, latinica se proširila na ceo svet. Evropskom kolonizacijom se proširila na Amerike, Australiju, delove Azije, Afrike i Pacifika sa španskim, portugalskim, engleskim, francuskim i holandskim jezikom. U 18. veku, Rumuni prihvataju latinicu, jer su, iako romanski narod, kao pretežno pravoslavna zemlja do tada koristili ćirilicu. Vijetnam, pod francuskom vlašću, prihvata latinicu za vijetnamski jezik, koji je do tada koristio kineske znakove. Latinica se koristi i u mnogim austronezijskim jezicima, uključujući tagalog i druge jezike Filipina, kao i zvanični malezijski i indonežanski jezik, koji su do tada koristili arapsko, odnosno bramansko pismo. 1928, kao deo Ataturkovih reformi, Turska prihvata latinicu za svoj jezik umesto arapskog pisma. Većina neslovenskog i nehrišćanskog stanovništva Sovjetskog Saveza, Tatari, Baškiri, Azeri, Kazaci, Kirgizi i drugi, koristili su Uniformno turičko pismo u 1930-tim. 1940-ih je svim tim narodima nametnuta ćirilica, ali se posle kolapsa države 1991, više turičkih naroda vratili latinici. 1970-ih je Narodna Republika Kina uvela latinicu za sistem transkripcije mandarinskog dijalekta kineskog jezika, pod imenom pinjin, ali je kinesko pismo i dalje primarno.

Upotreba u raznim jezicima

Službena upotreba latiničnog pisma u srpskom jeziku u opštinama Vojvodine

Tokom istorije, latinica je prilagođena novim jezicima u kojima se koristila, koji su imali foneme kojih nema u drugim jezicima, i tako su nastala nova slova i dijakritike, npr.:

• sedija (cedilla) kod ç (izvorno malo z pisano ispod c) koje je predstavljalo glas ts (c) u romanskim jezicima, a danas s (s) pred a, o i u
• haček (háček) u slovenskim jezicima koji označava palatalizaciju osnovnog slova, npr. c→č.
• tilda u španskom ñ i portugalskim samoglasnicima ã and õ (izvorno malo n nad slovom) predstavljalo je eliziju prethodnog n, a danas se koristi za nazalizaciju osnovnog slova i estonsko õ.
• akutni akcent á é í ó ú u španskom i drugim jezicima
• grav akcent à è ù ỳ francuskom, italijanskom i drugim jezicima
• sirkumfleks â ê î ô û u francuskom, rumunskom i drugim jezicima
• dijareza (umlaut) ä ë ï ö ü u nemačkom i drugim jezicima
• natpisana tačka ė ż u poljskom, letonskom i drugim jezicima
• ogonek ą ę į ų u poljskom, letonskom i drugim jezicima
• makron ā ē ī ū u letonskom i drugim jezicima
• dvostruki akutni akcent ő ű u mađarskom
• brev akcent ă ğu rumunskom, turskom i drugim jezicima
• potpisani zarez ş ţ u rumunskom (često se meša sa sedijom)

Videti 'Pisma izvedena iz latinice' za detaljniji prikaz.

W je sastavljeno od dva V ili U i dodato je u kasnom romanskom periodu da se predstave glasovi germanskih jezika. Izvorno U i J se nisu razlikovalo od V i I, respektivno. U staroengleskom, dodata su slova æ - ash, ð - eth i runska slova þ - thorn i ƿ - wynn. Eth i thorn su kasnije zamenjena sa th, a wynn sa novim slovom w. U savremenom islandskom još se koriste ð i þ.

Posebna slova u nemačkom jeziku su prikazi ranijih ligaturnih oblika (ae → ä, ue → ü i ſs → ß). Francuzi su dodali cirkumfleks da bi se obeležili suglasnici izmenjeni elizijom koji su se sretali u ranijim oblicima (starofrancuski hostel → francuski hôtel).

Zapadnoslovenski jezici i veći deo južnoslovenskih danas koristi latinicu. Poljski jezik ima širok dijapazon dijakritika i digrafa koji predstavljaju različite fonetske vrednosti, kao i grafemu ł koja ima fonetsku vrednost blisku glasu w. Češki, slovački i hrvatski jezik i srpska latinica koriste haček, odnosno kvačicu, na slovima č, š, ž (slovački na velikim Ď, Ň, Ť i, malo izmenjeno, na Ľ, a češki još i na ě i ř). Osim ovoga, češki i slovački označavaju duge samoglasnike i polusamoglasnike akutnim akcentom (á é í ó ú ĺ ŕ), i koriste dijarezu ä, sada već izjednačeno sa е, kao i cirkumfleks na ô za diftong uo. U hrvatskom i u srpskoj latinici, koristi se đ, za palatalizovan glas d.

Afrički jezik hausa koristi tri dodatna suglasnika ɓ ɗ ƙ, kao varijante glasova b, d i g.

Redosled slova u drugim jezicima

Pisma izvedena iz latinice imaju različita pravila redosleda slova:

• U francuskoj i engleskoj abecedi, znaci sa dijarezama (ä, ë, ï, ö, ü, ÿ) se tretiraju kao neakcentovane verzije. Ako se dve reči razlikuju samo po akcentu, u francuskom prednost ima akcentovana reč.
• U nemačkoj abecedi, slova sa umlautom (Ä, Ö, Ü) se tretiraju isto kao osnovne verzije samoglasnika; ß se uvek ređa kao ss. Ovako se dobija redosled: Arg, Ärgerlich, Arm, Assistent, Aßlar, Assoziation. Za telefonske imenike i slične spiskove imena, umlauti se ređaju kao da su umesto njih kombinacije ae, oe, ue. Ovo daje sledeći redosled: Udet, Übelacker, Uell, Ülle, Ueve, Üxküll, Uffenbach.
• U švedskoj abecedi, W se smatra varijantom V, a ne posebnim slovom. Abeceda ima i tri dodatna slova koja se stavljaju na kraj..., X, Y, Z, Å, Ä, Ö. Ista abeceda i pravila se koriste i za finski jezik.
• Isti dodatni samoglasnici postoje i u danskoj i norveškoj abecedi, ali drugačijim redosledom (..., X, Y, Z, Æ, Ø, Å). Takođe, Aa se ređa kao ekvivalent Å. U danskom se nekada W smatralo varijantom V, ali danas se smatra zasebnim slovom.
• Farska abeceda ima dodatna slova Æ i Ø. Pored njih, koristi se i eth (Đ ð) koji sledi iza D. Pet od šest samoglasnika (A, I, O, U и Y) se mogu pisati i sa akcentima i tada se smatraju posebnim slovima. Suglasnici C, Q, X, W и Z ne postoje, te su prvih pet slova A, Á, B, D и Ð, a poslednjih pet V, Y, Ý, Æ i Ø.
• Neki jezici imaju kompleksna pravila: na primer, španski jezik je do 1997. smatrao ch i ll posebnim slovima (što je davalo redosled cinco, credo, chispa и lomo, luz, llama). Od tada je Španska kraljevska akademija (''Real Academia Española) promenila redosled, pa ll dolazi između lk i lm, a ch između cg i ci. Slovo ñ (eñe) sledi nakon n.
• Velški jezik takođe ima kompleksna pravila za kombinacije ch, dd, ff, ng, ll, ph i th koje se smatraju posebnim slovima, i ređaju se nakon slova koje je prvo u kombinaciji, osim ng, koje sledi nakon g. Ovo se dodatno komplikuje situacijom kada ove kombinacije nisu jedno slovo. Primer za ovo je redosled lawr, lwcus, llong, llom, llongyfarch: poslednja reč je kombinacija llon i gyfarch i za razliku od llong, ne sadrži slovo ng.
• U holandskom jeziku, kombinacija IJ se ređala kao Y (ili nekada kao posebno slovo...,Y, IJ, Z), ali se danas ređa kao dva posebna slova (..., II, IJ, IK,...). Izuzetak su prezimena, za koja važi staro pravilo, a u nekima se i IJ piše sa Y. Kada reč počinje sa ovim slovom, i I i J se pišu velika, npr. grad IJmuiden.
• Mađarski jezik koristi akcentovane samoglasnike (á é í ó ú), umlaute (ö ü) i duge umlaute, koji se pišu kao dvostruki akutni akcenat (ő ű). Akcenti su ignorisani u ređanju, a dugi umlauti se tretiraju kao i obični umlauti.
• U islandskom, na kraju se dodaje þ, a ð sledi nakon d.
• U poljskom, posebna slova se ređaju nakon svojih originala: A, Ą, B, C, Ć, D, E, Ę, ..., L, Ł, M, N, Ń, O, Ó, P, ..., S, Ś, T, ..., Z, Ź, Ż.
• U češkom i slovačkom, akcentovani samoglasnici imaju sekundarnu vrednost, a prema drugim slovima se ređaju nakon svojih neakcentovanih parnjaka (A-Á, E-É-Ě, I-Í, O-Ó, U-Ú-Ů, Y-Ý), (npr. pravilan redosled je baa, baá, báa, bab, báb, bac, bác, bač, báč). Akcentovani suglasnici slede nakon neakcentovanih parnjaka (osim Ď, Ň, Ť i Ľ koji imaju sekundarnu vrednost). Ch je posebno slovo i ide između h i i. U češkom jeziku ř sledi nakon r.
• U esperantu suglasnici sa akcentima (ĉ ĝ ĥ ĵ ŝ) i ŭ se smatraju posebnim slovima i ređaju se posebno (c, ĉ, d, e, f, g, ĝ, h, ĥ, i, j, ĵ ... s, ŝ, t, u, ŭ, v, z).
• U rumunskom, posebna slova se ređaju nakon originalnih: A, Ă, Â, ..., I, Î, ..., S, Ş, T, Ţ, ..., Z.
• U tatarskom, postoji 9 dodatnih slova. Pet su samoglasnici, upareni sa osnovnim samoglasnicima kao tvrdi-meki: a-ä, o-ö, u-ü, í-i, ı-e. Četiri suglasnika se ređaju kao ş=sh ç=ch, ñ=ng i ğ=gh.
• U hrvatskom abeceda slično kao i u srpskom latinica, kao i u srodnim južnoslovenskim jezicima, akcentovana slova i digrafi se ređaju nakon originalnih, a u slučaju parova Č-Ć и DŽ-Đ, prvo ide tvrdi pa meki suglasnik..., C, Č, Ć, D, DŽ, Đ, E, ..., L, LJ, M, N, NJ, O, ..., S, Š, T, ..., Z, Ž. Hrvatsko latinično pismo zove se abeceda po prva četiri slova, a od srpske latinice suštinski se razlikuje po redosledu i važnosti glasova.

Vidi još

• Latinizacija (pravopisna)
• Ređanje slova
• Rimska kvadrata
• Rimski kurziv
• Vikipedija:Podešavanje ćirilice i latinice

Literatura

• Drogin, Marc (1980). Medieval Calligraphy: Its History and Technique. Courier Corporation. str. 37. 
• Hansard, Thomas Curson (1825). Typographia, an Historical Sketch of the Origin and Progress of the Art of Printing. str. 426. Pristupljeno 12. 8. 2015. 
• Rosen, Michael (2015). Alphabetical: How Every Letter Tells a Story. Counterpoint. ISBN 978-1619027022. 
• Mann, Michael; Dalby, David (1987). A thesaurus of African languages: A classified and annotated inventory of the spoken languages of Africa with an appendix on their written representation. London: Hans Zell Publishers. ISBN 978-0-905450-24-7. 
• Epstein, Edmund L.; Kole, Robert, ur. (1998). The Language of African Literature. Africa World Press. str. ix. ISBN 978-0-86543-534-6. Pristupljeno 23. 6. 2011. „Africa is incredibly rich in language—over 3,000 indigenous languages by some counts, and many creoles, pidgins, and lingua francas.” 
• Heine, Bernd; Heine, Bernd, ur. (2000). African Languages: an Introduction. Cambridge University Press. 
• Campbell, Lyle (2000). American Indian Languages: The Historical Linguistics of Native America. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-534983-2. 
• Blust, Robert (2016). History of the Austronesian Languages. University of Hawaii at Manoa. 
• Dixon, R.M.W. (1980). The languages of Australia. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-29450-8. 
• Fischer, Steven Roger (2004). A history of writing. Reaktion Books. str. 90. 
• Greenberg, Joseph (1987). Language in the Americas. Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-1315-3. 
• Howard, Michael C. (2012). Transnationalism in Ancient and Medieval Societies: The Role of Cross-Border Trade and Travel. McFarland. str. 23. ISBN 978-0-7864-9033-2. 
• Jeffery, Lilian H. (1961). The local scripts of archaic Greece. Oxford: Clarendon. 
• Romaine, Suzanne (1991). Language in Australia. Cambridge University Press. str. 27. ISBN 978-0-521-33983-4. 
• Wheelock, Frederic (2005). Latin: An Introduction (6th izd.). Collins. ISBN 978-0-06-078423-2. 
• Baldi, Philip (2002). The foundations of Latin. Berlin: Mouton de Gruyter. 
• Jensen, Hans (1970). Sign Symbol and Script. London: George Allen and Unwin Ltd. ISBN 978-0-04-400021-1. . Transl. of Jensen, Hans (1958). Die Schrift in Vergangenheit und Gegenwart. Deutscher Verlag der Wissenschaften. , as revised by the author
• MacMahon, Michael K. C. (1996). „Phonetic Notation”. Ur.: P. T. Daniels; W. Bright. The World's Writing Systems. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-507993-7. 
• Rix, Helmut (1993). „La scrittura e la lingua”. Ur.: Cristofani, Mauro (hrsg.). Gli etruschi – Una nuova immagine. Firenze: Giunti. str. S.199—227. 
• Sampson, Geoffrey (1985). Writing systems. London (etc.): Hutchinson. 
• Wachter, Rudolf (1987). Altlateinische Inschriften: sprachliche und epigraphische Untersuchungen zu den Dokumenten bis etwa 150 v.Chr. Bern (etc.). : Peter Lang.
• Wall, Joan (1989). International Phonetic Alphabet for Singers: A Manual for English and Foreign Language Diction. Pst. str. 821—846. ISBN 978-1-877761-50-8. 
• W. Sidney Allen (1978). „The names of the letters of the Latin alphabet (Appendix C)”. Vox Latina — a guide to the pronunciation of classical Latin. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-22049-1. 
• Biktaş, Şamil (2003). Tuğan Tel. 

Spoljašnje veze

• Lewis and Short Latin Dictionary on the letter G
• Latin-Alphabet
• Latin alphabet at omniglot.com