Raspad Osmanskog carstva

Ukidanje osmanskog sultanata
Abdikacija sultana Mehmeda VI
Vreme 1. novembar 1922. Mesto Ankara Istanbul Ishod Mehmed VI je napustio Istanbul Raspad Osmanskog carstva Ataturk proglasio Tursku republiku
Komandanti i vođe
Mustafa Kemal Ataturk Velika narodna skupština Turske	Mehmed VI

Raspad Osmanskog carstva (1908—1922) počeo je sa Drugom ustavnom erom tokom Mladoturske revolucije. Vraćen je osmanski Ustav iz 1876. godine i uveden je višepartijski politički sistem sa dvostepenim izbornim sistemom u osmanskom parlamentu. Ustav je pružio nadu građanima da se oslobode imperijalizma i modernizuju državne institucije i reše sporove među različitim staležima stanovništva.

Osmanske vojne reforme rezultirale su angažovanjem Osmanske armije u Tursko-italijanskom ratu (1911.–1912), Balkanskim ratovima (1912.–1913), i stalnim nemirima u carstvu izazvanim Osmanskim kontrapučem 1909, koji je prethodio 31. martovskom incidentu (Restauracija, 1909) i državnom udaru 1912. i državnom udaru 1913, do Prvog svetskog rata. Učešće Osmanskog carstva u Prvi svetski rat na Bliskoistočnom frontu završeno je podelom Osmanskog carstva prema uslovima Sevrskog sporazuma. Ovaj sporazum, kako je kreiran na konferenciji u Londonu, odredio je nominalnu državu koja je nazvana Osmanski kalifat (poređenje sa Vatikanom, svešteničko-monarhijska država kojom vlada katolički papa), sa namerom da ne predstavlja novu pretnju već dovoljno moćnu zaštitu za Britaniju od Kilafatskog pokreta.

Okupacija Konstantinopolja zajedno sa okupacijom Smirne mobilisala je Turski nacionalni pokret koji je na kraju pobedio u Turskom ratu za nezavisnost. Formalno ukidanje Osmanskog sultanata izvršeno je 1. novembra 1922. godine od strane Velike narodne skupštine Turske. Sultan je proglašen za persona non grata u zemljama kojim je Osmanska dinastija vladala od 1299. godine.

Koncepti

Društveni konflikti

Evropom su počele dominirati nacionalne države sa porastom nacionalizma u Evropi. Osmansko carstvo je bilo versko carstvo. U 19. veku dolazi do porasta nacionalističkih pokreta u raznim delovima Osmanskog carstva, što je rezultiralo osnivanjem nezavisne Grčke u 1821, Srbije u 1835. i Bugarske u 1877.–1878. Mnogi lokalni muslimani u tim zemljama su nastradali tokom sukoba i masakra, dok su drugi pobegli. Za razliku od evropskih nacija, Osmansko carstvo nije pokušalo da integriše osvojene narode kroz kulturnu asimilaciju. Porta nije imala zvaničnu politiku prekrštavanja nemuslimana na Balkanu ili Anatoliji u islam. Umesto toga, osmanska politika je bila da vlada kroz sistem mileta, konstituišući konfesionalne zajednice za svaku religiju..

Carstvo nikada nije integrisalo svoja osvajanja ekonomski i stoga nikada nije uspostavilo obavezujuću vezu sa svojim subjektima. Između 1828. i 1908. godine, carstvo je pokušalo da uhvati korak sa industrijalizacijom i brzo rastućim svetskim tržištem reformisanjem države i društva. Osmanizam, podstaknut od strane Mladih Osmanlija inspirisanih Monteskjeom, Rusoom i Francuskom revolucijom, promovisao je jednakost među miletima i zakonsku jednakost njihovih subjekata. Predlagači Osmanizma verovali su da će biti prihvaćen od strane svih nacionalnosti i religija dok se Osmanlije mogu posvetiti rešavanju društvenih pitanja. Nakon Tanzimatskih reformi, uvedene su velike promene u strukturi carstva. Suštinski sistem mileta nije ukinut, ali su primenjene sekularne organizacije i politike. Osnovno obrazovanje i osmansku vojnu obavezu trebalo je primeniti i na nemuslimane i muslimane.

Ekonomska pitanja

Osmanski sertifikat o zajmu, 1933, štampan na francuskom jeziku

Kapitulacije su bile glavna tema tokom perioda. Verovalo se da će strana asistencija sa kapitulacijom pomoći carstvu. Osmanski zvaničnici, koji su predstavljali različite jurisdikcije, tražili su mito u svakoj prilici i prisvajali prihod od nemoralnog i diskriminatornog poreskog sistema, koji je uništio svaku industriju koja se mučila, i borili se protiv demonstracija za nezavisnost od strane mnogih subjektivnih naroda carstva.

Osmanski javni dug bio je deo velikih šema političke kontrole, kroz kojih su komercijalni interesi sveta stavljani u prvom planu a koji možda nisu bili u interesu carstva. Dugom je upravljala Osmanska administracija za javni dug a njena moć se proširila i na Osmansku centralnu banku. Ukupni dug Osmanskog carstva pred Prvi svetski rat iznosio je 716 miliona dolara. Francuski udeo iznosio je 60% ukupnog duga. Nemački udeo je iznosio 20%. Udeo Ujedinjenog Kraljevstva iznosio je 15%. Osmanska administracija za javni dug kontrolisala je mnoge važne prihode carstva. Savet je imao vlast nad finansijskim poslovima. Njegova kontrola se toliko proširila da su određivali čak i porez na stoku u okruzima.

Druga ustavna era 1908–1920.

Javne demonstracije tokom Mladoturske revolucije u distriktu Sultanahmet u Konstantinopolju, 1908.

1908. Abdul Hamid

Sultan Abdul Hamid II proglasio je ustavnu monarhiju u 1876. godini koja je poznata pod imenom Prva ustavna era. Ovaj sistem je ukinut dve godine kasnije 1878.

Mladoturska revolucija

U julu 1908, Mladoturska revolucija promenila je političku strukturu carstva. Mladoturci su ustali protiv apsolutne vladavine Sultana Abdula Hamida II koji je proglasio Drugu ustavnu eru. Sultan Abdul Hamid II je kapitulirao 24. jula 1908, a 26. jula izvršena je restauracija ustava iz 1876. godine.

Revolucija je stvorila višepartijsku demokratiju. Nekada ilegalni, Mladoturski pokret je osnovao svoje stranke. Među njima su "Komitet ujedinjenja i progresa" (KUP), i "Partija slobode i sloge" takođe poznata kao Liberalna unija ili Liberalna antanta (LU).

Bilo je i manjih partija kao što su Osmanska socijalistička partija, i etničke partije među kojima su bile Narodna federativna partija (Bugarska sekcija), Bugarski ustavni klubovi, Jevrejska socijaldemokratska laburistička partija u Palestini, Al Fatat, Osmanska partija za administrativnu decentralizaciju, i Jermeni koji su bili organizovani u okviru Jermenakana i Jermenske revolucionarne federacije (Dašnak).

Na samom početku, postojala je želja da se očuva jedinstvo, a konkurentske stranke su želele da održe zajedničku zemlju. Unutrašnja makedonska revolucionarna organizacija sarađivala je sa članovima "Komiteta ujedinjenja i progresa", a Grci i Bugari su se pridružili drugoj najvećoj stranci "Liberalnoj uniji". Bugarski federalisti su pružili podršku revoluciji, a kasnije su se pridružili političkoj sceni kao Narodna federativna partija. Bivši centralisti UMRO-a formirali su Bugarske ustavne klubove i, kao i Narodna federativna partija, učestvovali na opštim izborima u Osmanskom carstvu 1908. godine.

Novi parlament

Osmanskim opštim izborima 1908. godine prethodile su političke kampanje. U leto 1908. godine, Komitet ujedinjenja i progresa je izneo niz političkih predloga. KUP je u svom izbornom manifestu naveo da nastoji da modernizuje državu reformom finansija i obrazovanja, promovisanjem javnih radova i poljoprivrede, te principima jednakosti i pravde. Što se tiče nacionalizma (jermenski, kurdski, turski ...), KUP je prepoznao Turke kao "dominantnu naciju" oko koje bi carstvo trebalo da bude organizovano, za razliku od položaja Nemaca u Austrougarskoj. Prema Rejnoldsu, samo mala manjina u carstvu zauzimala se za Panturkizam.

Opšti izbori u Turskoj, održani su u oktobru i novembru 1908. godine. KUP je podržavao kandidate koji su bili protiv Liberalne unije. LU je postala glavni protivnik KUP-a. Sabahedin Beg, koji se vratio iz svog dugog egzila, verovao je da je u nehomogenim pokrajinama najbolja decentralizovana vlada. LU je bila slabo organizovana u pokrajinama i nije uspela da ubedi manjinske kandidate da učestvuju na izborima pod njihovim okriljem, ona takođe nije iskoristila stalnu podršku starom režimu u manje razvijenim područjima.

Tokom septembra 1908. godine otvorena je važna železnička pruga Hejaz, čija je izgradnja počela 1900. godine. Osmanska vladavina je čvrsto ponovo uspostavljena u Hejazu i Jemenu sa prugom od Damaska do Medine. Istorijski gledano, unutrašnjost Arabije bila je uglavnom kontrolisana tako što se jedna plemenska grupa huškala protiv druge. Dok se železnička pruga završavala, suprostavljeni vehabistički islamski fundamentalisti ponovo su se afirmisali pod političkim vođstvom Ibn Sauda.

Hrišćanske zajednice na Balkanu smatrale su da KUP više ne zastupa njihove težnje. Oni su ranije čuli argumente KUP-a, u okviru Tanzimatskih reformi:

Predvodnici reforme usvojili su pojam osmanizam, ali sa implicitnim kontradikcijama u praktičnoj realizaciji te ideologije što je predstavljalo KUP-u problem. Oktobra 1908. godine novi režim je pretrpeo značajan udarac gubitkom Bugarske, Bosne i Krita, nad kojim je carstvo i dalje imalo nominalni suverenitet.

Sistem je postao višestruki, sa starim i novim strukturama koje su postojale, sve dok KUP nije preuzeo potpunu kontrolu nad vladom 1913. godine i, pod haosom promena, vlast je bila sprovedena bez odgovornosti.

Aneksije

Dejure Bugarska deklaracija o nezavisnosti objavljena je 5. oktobra 1908. godine u staroj prestonici Trnovu od strane princa Ferdinanda I, koji je sebe proglasio za "cara".

Bosanska kriza izbila je 6. oktobra 1908. godine kada je Austrougarska objavila aneksiju Bosne i Hercegovine, teritorije pod formalnim suverenitetom Osmanskog carstva. Ova jednostrana akcija bila je tempirana da se poklopi sa proglašenjem nezavisnosti Bugarske (5. oktobar) od Osmanskog carstva. Osmansko carstvo se protivilo Bugarskoj deklaraciji o nezavisnosti sa više energije nego aneksiji Bosne i Hercegovine, u kojoj nije imalo praktične upravljačke perspektive. Došlo je do bojkota austrougarskih proizvoda i prodavnica, što je nanelo Austrougarskoj gubitak od 100.000.000 kruna. Austrougarska je prihvatila da Osmanlijama isplati 2,2 miliona lira za javnu zemlju u Bosni i Hercegovini. Nezavisnost Bugarske nije mogla biti sprečena.

Neposredno nakon revolucije 1908. godine kritski poslanici su proglasili sjedinjavanje sa Grčkom, iskoristivši revoluciju kao i Zaimisovo odsustvo sa ostrva. Godina 1908. završena je pitanjem koje još nije rešeno između carstva i Krićana. Godine 1909, nakon što je parlament izabrao svoju vladajuću strukturu (prvi kabinet), većina KUP-a je odlučila da se, ako se održi red i poštuju prava muslimana, to pitanje reši pregovorima.

Albanci

Prva albanska škola, 1899.

Abecedna komisija u Manastiru, 1908.

Skoplje nakon zarobljavanja albanskih revolucionara, 1912.

KUP-ova vlada

Sultan je otvorio Senat Osmanskog carstva 17. decembra 1908. U novoj godini su proglašeni rezultati izbora iz 1908. Poslanički dom se okupio 30. januara 1909. godine. KUP-u je trebala strategijua kako bi ostvario svoje osmanske ideale. Zadatak zaustavljanja kolapsa carstva postao je glavni cilj KUP-a. Međutim, novi sistem je možda bio uspostavljen prekasno da bi imao bilo kakav uticaj. Carstvo je već bilo u stalnom konfliktu a samo četiri godine je ostalo pre nego što je počeo Veliki rat. Godine 1909. zakoni o javnom redu i policija nisu mogli da održe red, demonstranti su bili spremni da rizikuju kazne kako bi izrazili svoje žalbe. Tokom tri meseca nakon inauguracije novog režima bilo je više od 100 štrajkova, u kojima su učestvovale tri četvrtine radne snage carstva, uglavnom u Carigradu i Solunu. Tokom prethodnih štrajkova (Anatolijske poreske pobune 1905-1907) sultan je ostao iznad kritika a birokrati i administratori su smatrani korumpiranim, ovaj put je KUP preuzeo krivicu. U parlamentu je LU optužio KUP za autoritarnost. Hamidov veliki vezir Said i Kamil-paša i njegov ministar spoljnih poslova Tevfik-paša dobili su veća ovlaljćenja. Oni su sada bili nezavisni od sultana i preduzimali su mere da ojačaju Portu protiv zadiranja Palate i KUP-a. Said i Kamil su ipak bili pripadnici starog režima.

Nakon devet meseci u novoj vladi, nezadovoljstvo je izbilo u fundamentalističkom pokretu koji je pokušao da ukine Ustav i zameni ga monarhijom. Osmanski protiv državni udar 1909. godine uzeo je zamah kada je sultan obećao da će obnoviti kalifat, ukine sekularnu politiku, i obnovi šerijat, kako su zahtevali pobunjenici. KUP je takođe ukinuo i vreme za verske obrede. Na nesreću za zagovornike reprezentativne parlamentarne vlade, 13. aprila 1909. godine izbile su pobunjeničke demonstracije oficirskih pukova, što je dovelo do kolapsa vlade. Dana 27. aprila 1909. godine protiv državni udar pokrenule su 11. solunska rezervna pešadijska divizija 3. armije. Neki od lidera bugarskog federalističkog pokreta, poput Sandanskog i Černopejeva, učestvovali su u maršu na prestonicu kako bi sprečili "pokušaj ukidanja ustava". Abdul Hamid II bio je svrgnut sa trona, a Mehmed V je proglašen za novog sultana.

Albanci iz Tirane i Elbasana, u kojima se širio Albanski nacionalni preporod, bili su među prvim grupama koje su se pridružile ustavnom poretku. Nadajući se da će im narod steći autonomiju unutar carstva. Međutim, zbog pomeranja nacionalnih granica na Balkanu, Albanci su bili marginalizovani kao narod bez narodnosti. Najznačajniji faktor koji ujedinjuje Albance, njihov govorni jezik, nije imao standardnu književnu formu, pa čak ni standardnu abecedu. Pod novim režimom osmanske zabrane škola na albanskom jeziku i pisanje albanskog jezika su ukinute. Novi režim je takođe apelovao na islamsku solidarnost da slomi albansko jedinstvo i iskoristi muslimansko sveštenstvo da pokuša da namete arapsku abecedu. Albanci su odbili da se podvrgnu kampanji da ih "osmanizuju" silom. Kao posledica toga, sastanak albanskih intelektualaca, Manastirski kongres, održan je 22. novembra 1908. godine, na njemu je latinica proglašena standardnim pismom.

Armijsko vozilo korišćeno u protiv državnom udaru.

Černopejeva četa, koja je učestvovala u maršu protiv državnog udara

1909.–1918. Mehmed V

Nakon incidenata 31. marta 1909, sultan Abdul Hamid II bio je svrgnut sa trona.

Ustavna revizija

Novi sultan Mehmed V je 5. avgusta 1909. godine odobrio revidirani ustav. Ovim revidiranim ustavom, kao i onim prethodnim, bila je proglašena jednakost svih subjekata u pogledu poreza, vojne službe (prvi put je dozvoljeno hrišćanima da služe vojsku), i političkih prava. Novi ustav je smatran velikim korakom za uspostavljanje zajedničkog prava za sve subjekte. Položaj sultana bio je u velikoj meri sveden na ličnost, dok je još uvek zadržao neka ustavna ovlašćenja, kao što je mogućnost objave rata. Novi ustav, koji je imao cilj da poveća javni suverenitet, nije se odnosio na određene javne službe, kao što su Osmanski javni dug, Osmanska banka ili Administracija osmanskog javnog duga zbog njihovog međunarodnog karaktera. Isto je važilo i za većinu kompanija koje su formirane za obavljanje javnih radova kao što su Bagdadska železnica, trgovina duvanom i cigaretama dveju francuskih kompanija "Reži kompani" i "Nargil tobako".

Rat sa Italijom, 1911.

Italijansko iskrcavanje u Libiji i Rodosu.

Italija je objavila rat Osmanskom carstvu, Tursko-italijanski rat, 29. septembra 1911. godine, zahtevajući kontrolu nad Tripolijem i Kirenajkom. Reakcija carstva je bila slaba, tako da su italijanske snage zauzele te oblasti 5. novembra 1911. (ovaj čin je potvrđen aktom Italijanskog parlamenta 25. februara 1912. godine). Iako malih razmera, rat je bio važan prethodnik Prvog svetskog rata jer je pokrenuo nacionalističke pokrete u balkanskim državama.

Osmanlije su izgubile svoju poslednju afričku teritoriju. Italijani su takođe poslali oružje u Crnu Goru, ohrabrili albanske disidente, zauzeli Rodos i druga ostrva. Videvši kako su Italijani lako pobedili neorganizovane Osmanlije, članice Balkanskog saveza napale su carstvo pre nego što je rat sa Italijanima bio završen.

Italija i Osmansko carstvo su 18. oktobra 1912. godine potpisale Lozanski mir.

Izbori, 1912.

Liberalna unija je držala vlast kada je počeo Prvi balkanski rat. Komitet ujedinjenja i progresa je pobedio na opštim izborima 1912. godine. Na ovim izborima KUP je pokazao da se razvio u pravu političku stranku. Decentralizacija (koju je zastupala Liberalna unija) bila je odbijena i svi napori su bili usmereni ka racionalizaciji vlasti, racionalizaciji administracije i jačanju vojnih snaga. KUP, koji je dobio javni mandat od birača, nije kompromisovao sa manjinskim strankama kao što su to činili njihovi prethodnici (to jest sultan Abdul Hamid). Prve tri godine odnosa između novog režima i velikih sila bile su demoralizirajuće i frustrirajuće. Sile su odbile da naprave bilo kakve ustupke oko kapitulacije i organizovale su svoju kontrolu nad unutrašnjim poslovima Carstva.

Teritorijalni dobici balkanskih država nakon Balkanskih ratova

Kada su operacije u Italijanskom ratu i operacije protiv pobunjenika u Albaniji i Jemenu počele propadati, jedan broj visokih vojnih oficira, koji nisu bili zadovoljni kontraproduktivnim političkim angažmanom u tim ratovima, formirali su politički odbor u prestonici. Nazivajući sebe Grupom slobodnih oficira ili Oficiri spasioci, njeni članovi su bili posvećeni smanjenju autokratske kontrole koju je KUP imao nad vojnim operacijama. Podržani od strane Liberalne unije u parlamentu, ovi oficiri su pretili nasilnom akcijom, osim ako njihovi zahtevi ne budu ispunjeni. Said-paša je podneo ostavku na mestu velikog vezira 17. jula 1912. godine, a vlada je pala. Novu vladu, takozvana "Velika vlada", formirao je Ahmet Muhtar-paša. Članovi vlade bili su prestižni državnici, tehnokratska vlada, i lako su dobili glas poverenja. Ovim je KUP isključen iz vlade.

Osmanska avijacijska eskadrila osnovana je uglavnom pod francuskim vođstvom 1912. godine. Eskadrile su osnovane u kratkom vremenskom periodu kada su Luj Bleriot i belgijski pilot Baron Pjer d Kater izveli prvu demonstraciju leta u carstvu 2. decembra 1909. godine.

Balkanski ratovi, 1912.–1913.

Tri nove balkanske države formirane krajem 19. veka i Crna Gora, tražili su dodatne teritorije u regionima Albanije, Makedonije i Trakije, za koje su imale nacionalističke argumente. Nepotpuno oslobađanje teritorija ovih država na marginama carstva tokom 19. veka predstavljalo je glavni razlog početka Balkanskih ratova. Kolektivna nota o zahtevima predata je Osmanskom carstvu 10. oktobra 1912. godine. KUP je odgovorio na zahteve o reformama u Makedoniji 14. oktobra. Pre nego što su bile preduzete dalje akcije, izbio je rat. Između balkanskih država sklopljen je niz sporazuma: između Srbije i Bugarske u martu 1912, između Grčke i Bugarske u maju 1912, a Crna Gora je kasnije sklopila sporazume sa Srbijom i Bugarskom u oktobru 1912. Srpsko-bugarski sporazum posebno je zahtevao podelu Makedonije što je ostvareno u Prvom balkanskom ratu. U Albaniji je izbio nacionalistički ustanak 8. oktobra. Balkanski savez koji su činile Srbija, Crna Gora, Bugarska i Grčka organizovao je zajednički napad na Osmansko carstvo čime je počeo Prvi balkanski rat. Snažni marš bugarskih snaga u Trakiji potisnuo je osmanske vojske na kapije Istanbula. Drugi balkanski rat je usledio ubrzo nakon prvog. Albanija je proglasila nezavisnost 28. novembra.

Osmansko carstvo je pristalo na prekid vatre 2. decembra, a teritorijalni gubici su finalizirani 1913. godine sporazumima u Londonu i Bukureštu. Albanija je postala nezavisna, a Osmansko carstvo je izgubilo skoro svu svoju evropsku teritoriju (Kosovo, Novopazarski sandžak, Makedoniju i zapadnu Trakiju) koju su podelile četiri saveznice. Ovim sporazumima Osmansko carstvo je izgubilo 83% njihove evropske teritorije i gotovo 70% njihove evropske populacije.

Balkanski ratovi

Vojni bolnički kamp.

Kolera je bila uobičajena među vojnicima.

Povlačenje osmanskih vojnika

Granice nakon Prvog i Drugog balkanskog rata.

Međusobni sukobi, 1911.–1913.

U dvogodišnjem periodu između septembra 1911. i septembra 1913. etničkim čišćenjem je proterano na stotine hiljada muslimanskih izbeglica, ili muhacira , koje su izbegle u Osmanskom carstvu, dodajući još jedan ekonomski teret. Tokom ratova, nestašica hrane i stotine hiljada izbeglica predstavljali su veliki problem za carstvo. Posle rata došlo je do nasilnog progona muslimanskih seljaka iz istočne Trakije.

Međusobni sukobi, 1911.–1913.

Muslimanske osmanske izbeglice u Anatoliji (190,000–200,000)

Cesija Kuvajta i Albanije, 1913.

Anglo-osmanska konvencija iz 1913. godine bila je kratkotrajni sporazum potpisan u julu 1913. između osmanskog sultana Mehmeda V i Britanaca oko nekoliko pitanja. Međutim jedini trajni rezultat bio je status Kuvajta, jer je dobio formalnu nezavisnost.

Albanija je bila pod osmanskom vlašću od 1478. godine. Kada su Srbija, Crna Gora i Grčka podnele zahtev za albanske zemlje tokom balkanskih ratova, Albanci su proglasili nezavisnost. Evropske velike sile su podržale nezavisnu Albaniju 1913. godine, nakon Drugog balkanskog rata više od polovine albanskog stanovništva i njihovih zemalja nalazilo se izvan tadašnjih albanskih granica, na teritorijama koje su zauzeli Crnogorci, Srbi i Grci. Njima je pomogao Obri Herbert, britanski NP koji se strasno zalagao za albansku nezavisnost u Londonu. Kao rezultat toga, Herbertu je ponuđena kruna Albanije, ali ga je britanski premijer Herbert Henri Askvit odvratio od prihvatanja. Zatim je kruna ponuđena nemačkom princu Vilhelmu od Vida, koji je prihvatio i postao suvereni vladar nove Kneževine Albanije. Albanski susedi su još uvek polagali prava na ovu novu i uglavnom islamsku državu. Međutim mlada država je propala za nekoliko sedmica nakon izbijanja Prvog svetskog rata.

KUP preuzima kontrolu

Početkom 1913. godine, Osmanska moderna vojska nije uspela adekvatno da odgovori na pobune na periferiji carstva, Libija je izgubljena u sukobu sa Italijom, a Balkanski rat je izbio u jesen 1912. godine. Neuspesi u Balkanskom ratu išli su u prilog KUP-u Kumulativni porazi 1912. godine omogućili su KUP-u da preuzme kontrolu nad vladom.

Liberalna unija predstavila je mirovni predlog osmanskoj vladi kao kolektivni demarš, koji je skoro odmah prihvaćen i od strane osmanskog kabineta i od strane ogromne većine parlamenta 22. januara 1913. godine. Osmanski državni udar 23. januara 1913. godine, organizovali su brojni članovi KUP-a predvođeni Enver-pašom i Talat-pašom, u kojem su iznenadnim napadom upali u zgradu Osmanske vlade, Visoku portu (tur. Bâb-ı Âlî). Tokom prevrata, ministar mornarice Nazim-paša je ubijen a veliki vezir Kamil-paša bio je prisiljen da podnese ostavku. KUP je uspostavio čvrstu kontrolu nad oslabljenom osmanskom državom. Mahmud Ševket-paša je ubijen samo 5 meseci posle državnog udara u junu 1913. Pristalice Liberalne unije su bile uključene u atentat, nakon čega je usledilo njihovo proterivanje. Kemal-paša bio je zadužen za izvršenje osvete. Pogubljenje bivših zvaničnika bilo je ukinuto od perioda Tanzimata (1840-e), kazna je bila izgnanstvo. Javni život nije bio mnogo brutalniji nakon 75 godina od Tanzimata. Ministar spoljnih poslova uvek je bio iz unutrašnjeg kruga KUP-a, osim privremeno imenovanog Muhtar-paše. Said Halim-paša koji je bio ministar spoljnih poslova, postao je veliki vezir u junu 1913. godine i ostao na dužnost do oktobra 1915. godine. U ministarstvu ga je nasledio Halil.

U maju 1913. godine nemačka vojna misija poslala je fon Sandersa da pomogne u obuci i reorganizaciji osmanske vojske. Oto Liman fon Sanders bio je zadužen za reorganizaciju Prve armije, njegov model se primenjivao i u drugim jedinicama, kao savetnik preuzeo je komandu nad ovom armijom u novembru 1914. godine i počeo je da radi na svom operativnom području koje je bilo u predelu moreuza. To je bilo nedopustivo za Sankt Peterburg. Ruska Imperija razvila je plan za invaziju i okupaciju crnomorske luke Trabzon ili grada Bajazida u istočnoj Anatoliji. Da bi rešili problem Nemačka je razrešila fon Sandersa do te mere da je jedva mogao kontrolisati vojni korpus. Ako ne bi našla rešenje za pomorsku okupaciju Istanbula, sledeća ruska ideja bila je iskorišćavanje ruske Kavkaske armije.

Izbori, 1914.

Carstvo je izgubilo teritorije na Balkanu, gde su mnogi njeni hrišćanski glasači bili utemeljeni pre izbora 1914. godine. KUP je uložio napore da osvoji podršku u arapskim provincijama tako što su razvijali pomirljive gestove prema arapskim liderima. Oslabila je arapska podrška Liberalnoj uniji što je omogućilo KUP-u da raspiše izbore sa unionistima koji su glasali za njih. Nakon izbora 1914, demokratska struktura je bila bolje zastupljena u parlamentu. Parlament koji je izabran na izborima 1914. odražavao je bolji etnički sastav osmanske populacije. Bilo je više arapskih poslanika, koji su bili nedovoljno zastupljeni u prethodnim parlamentima. KUP je imao većinsku vladu. Osmanska Imperijalna vlada osnovana je u januaru 1914. godine. Enver je postao paša i imenovan je za vojnog ministra, Ahmet Kemal koji je bio vojni guverner u Istanbulu imenovan je za ministra mornarice, a jedan poštanski službenik Talat postaje ministar unutrašnjih poslova. Ove tri paše su defakto držale kontrolu nad celim carstvom kroz vojni režim i gotovo ličnu diktaturu Enver-paše tokom Prvog svetskog rata. Sve do osmanskih opštih izbora 1919, bilo koji drugi ulaz u politički proces bio je ograničen sa početkom Prvog svetskog rata.

Political situation, 1913

Prikaz ubistva vojnog ministra Nazima-paše

Visoka porta ubrzo nakon državnog udara.

Enver-paša (u sredini) razgovara s britanskim atašeom, ubrzo nakon državnog udara.

Ubijeni veliki vezir Mahmud Ševket-paša.

Lokalno-regionalna politika

Arapska politika

Ustanak u Džabal al Duruzu bio je nasilni ustanak Druza u osmanskoj provinciji Siriji, koji je počeo 1909. godine. Pobunu je predvodila porodica Al-Atraš, u cilju dobijanja nezavisnosti. Poslovni sukob između druzijskog šefa el Atraša u selu Basr al-Harir eskalirao je u oružani sukob između Druza i lokalnih osmanskih seljaka. Sprovođenje finansijskih promena tokom Druge ustavne ere u područjima koja su već prolazila kroz ekonomskih promena uzrokovanim izgradnjom novih pruga, izazvalo je velike pobune posebno među Druzima i Hauranima. Sami-paša stigao je u Damask u avgustu 1910. godine, predvodeći osmanske ekspedicione snage od oko 35 bataljona. Ustanak je ugušen.

U 1911. godini muslimanski intelektualci i političari formirali su u Parizu "Arapsko društvo mladih", mali arapski nacionalistički klub. Njegov cilj je bio "podizanje nivoa arapske nacije na nivo modernih nacija". U prvih nekoliko godina svog postojanja, al-Fatat se zalagao za veću autonomiju unutar jedinstvene osmanske države, a ne za arapsku nezavisnost od carstva. Al-Fatat je bio domaćin Arapskog kongresa 1913. godine u Parizu, čija je svrha bila da razgovara o željenim reformama s drugim pojedincima iz arapskog sveta. Oni su takođe tražili da se od arapskih regruta u osmansku vojsci ne traži da služe u nearapskim regionima, osim u vreme rata. Međutim, kako su osmanske vlasti razbijale aktivnosti i članove organizacije, al-Fatat je otišao u ilegalu i zatražio potpunu nezavisnost i jedinstvo arapskih provincija.

Nacionalistički pokreti postaju istaknuti tokom ovog osmanskog perioda, ali mora se spomenuti da je to bilo između arapskim plemićima i običnim Arapima koji su sebe smatrali odanim pristalicama kalifa. Britanci su podstakli šerifa Meke da pokrene Arapsku pobunu protiv osmanskog kalifata tokom Prvog svetskog rata.

Jermenska politika

Jermenska revolucionarna federacija (JRF) ili Dašnak u 1908. godini je zauzela javni položaj prihvatanja i pomirenja u Imperijalističkoj vladi Osmanskog cartva i napustila ideju nezavisne Jermenije. Stepan Zorjan i Simon Zavarjan vodili su političku kampanju izbore 1908. godine. Članovi JRF su otpremljeni u provincijama sa značajnim jermenskim stanovništvom, na primer Drastamat Kanajan koji je otišao u Dijarbakiru kao politički organizator. Odbor za uniju i napredak je dobio samo 10 jermenskih prestavnika u 288 poslaničkih mandata na opštim izborima u carstvu. Drugih 4 Jermena bili su predstavnici partija bez etničke pripadnosti. JRF je bio svestan da su se provukli na izborima i da su njegov politički pravac i odbrambeni mehanizam ostali netaknuti i nastavili su da švercuju oružje i municiju.

Dok su se u Istanbulu bavili posledicama osmanskog protiv državnog udara, 13. aprila 1909. godine dogodio se masakr u Adani koji je narušio odnose između JRF-a i Odbora za uniju i napredak. Nakon izbijanja incidenta došlo je do suzbijanja pobune. Osmanske vlasti u Adani pozvali su vojsku koja je nemilosrdno proterala sukobljene strane, dok je istovremeno masakrirala na hiljade nevinih civila. U julu 1909. godine, Vlada Odbora za uniju i napredak organizovala je suđenja raznim lokalnim vlastima i vojnim zvaničnicima zbog "učešća u jermenskim masakrima".

Osmanski parlament je raspušten 15. januara 1912. godine i političke kampanje su odmah počele. Andranik Ozanijan učestvovao je u Balkanskim ratovima 1912.–1913. zajedno sa generalom Gareginom Nždeom kao komandantom jermenskih pomoćnih trupa. Andranik je upoznao revolucionara Borisa Sarafova i obavezali su se da rade zajedno u korist potlačanih naroda Jermenije i Makedonije. Andranik je učestvovao u Prvom balkanskom ratu sajedno sa Gareginom Nždeom kao komandantom 12. bataljona Kirklarelijske 3. brigade Makedonsko-jedrenske narodne vojske pod komandom pukovnika Aleksandra Protogerova. Njegov odred se sastojao od 273 jermenskih dobrovoljaca. Jermenska revolucionarna federacija je 5. maja 1912. godine zvanično prekinula odnose sa osmanskom vladom, javna izjava Zapadnog biroa koja je štampana u zvaničnom saopštenju upućena je "Osmanskim građanima". Junsko izdanje Drošaka objavilo je saopštenje u uvodnom delu. Ubrzo nakon što je počeo rat, pojavile su se glasine da su se Jermeni koji se bore zajedno sa Bugarima u blizini Kavale masakrirali muslimane. Veliki broj Jermena su služili u jedinicama Osmanskog carstva tokom balkanskih ratova. JRF je brzo opovrgnuo da su 273 jermenska dobrovoljca iz makedonsko-jedrenske narodne vojske ubijali muslimane ističući da na listi optuženih nije bilo jermenskih imena i da su objavili telegrame i svedočenja Jermena u osmanskim jedinicama.

U oktobru 1912. godine Gevork V od Jermenije počeo je pregovore sa generalom Ilarionom Daškovim o jermenskim reformama unutar Ruske imperije. U decembru 1912. godine, Gevork V je osnovao Jermensku nacionalnu delegaciju na čije čelo je postavljen Bogos Nubar. Delegacija je uspostavljena u Parizu. Drugi član imenovan u delegaciji bio je Džejms Malkolm koji je boravio u Londonu i bio je zadužen za odnose sa Britancima. Početkom 1913. godine, jermenska diplomatija koju je razvijao Bogos Nubar bila je odgovorna za spoljne pregovore sa evropskim vladama, dok je Politički savet "podržan od strane Konstantinopoljske i Tbiliske komisije" bio zadužen za pregovore o unutrašnjim reformama sa Osmanskom i Ruskom vladom. Jermenski paket reformi uspostavljen je u februaru 1914. godine na osnovu dogovora koji su nominalno potpisani u Berlinskom sporazumu i Sanstefanskom sporazumu.

Tokom proleća 1913. provincije su se suočavale sa sve lošijim odnosima između Kurda i Jermena, što je stvorilo hitnu potrebu da JRF organizuje svoje snage za samoodbranu. Socijaldemokratska Hunčakijska stranka (koju su sledile druge osmanske političke stranke) je 1913. promenila svoju politiku i prestala je sarađivati sa Odborom za uniju i progres, izlazeći iz koncepta osmanizma i razvijajući vlastitu vrstu nacionalizma.

Plan je pozivao na ujedinjenje Šest jermenskih vilajeta i na imenovanje hrišćanskog guvernera i verski uravnoteženog saveta nad ujedinjenim provincijama, osnivanje druge žandarmerije pored osmanske, kojom će komandovati evropski oficiri, legalizacija jermenskog jezika i škola, i uspostavljanje posebne komisije za ispitivanje konfiskacije zemljišta napuštenog od strane muslimanskih izbeglica. Najvažnija klauzula bila je obaveza evropskih sila da sprovedu reforme, pre svega regionalnih vlada.

Jermeni, 1910.–1913.

Garegin Nžde, vrhovni komandant 12. bataljona 1913.

Andranik Ozanijan, Jermenske pomoćne trupe, 1912.

Armen Garo, član JRF u veću Erzuruma.

Od kraja jula do 2. avgusta 1914. godine održan je Jermenski kongres u Erzurumu. To je bio sastanak između Odbora za uniju i napredak i Jermenske revolucionarne federacije. Sastanku su prisustvovali i predstavnici drugih kavkaskih naroda. Odbor za uniju i progres je je tražio da se podstakne pobuna Jermena u Rusiji protiv carskog režima u Ruskoj Jermeniji, kako bi se olakšalo osvajanje Zakavkazja u slučaju pokretanja Kavkaske kampanje. Otprilike u isto vreme, održan je reprezentativni sastanak ruskih Jermena u Tiflisu, prestonici tadašnje Ruske Jermenije. Car je zatražio Lojalnost Jermena i podršku Rusiji u sukobu. Predlog je usvojen i skoro 20.000 Jermena su se odazvali pozivu da formiraju Jermenske dobrovoljačke jedinice unutar ruske Kavkaske vojske, od kojih je samo 7.000 dobilo oružje. Prvo angažovanje u Kavkaskoj kampanji (Berhmanova ofanziva) počelo je 2. novembra 1914, a 16. decembra 1914. godine Osmansko carstvo je zvanično odbacilo Jermenski paket reformi.

JRF je bio veoma efikasan u ovom periodu, ali Socijaldemokratska Hunčakijska stranka je imala problema. Osmanska obavještajna služba imala je agenta koji je radio pod Hunčakijskom strankom još od 1913. godine. Carska vlada je znala o navodnom pokušaju plana atentata protiv ministra unutrašnjih poslova Talata-paše. Osmanska vlada je zarobila glavne Hunčakijske operativce u jednoj akciji u julu 1914. koristeći sveobuhvatan prikaz odluka koje je usvojio Hunčakijski kongres (1913) sa listom učesnika. Suđenja su trajala godinu dana a 20 učesnika je osuđeno na smrt vešanjem 15. juna 1915.

Jermeni, 1914

Gevork V od Jermenije

Bogos Nubar, predsednik Narodne skupštine Jermenije

Malahja Ormanjan, Patrijarh Carigradske jermenske patrijaršije i poglavar jermenskog mileta.

Provincije obuhvaćene u Jermenskom paketu reformi

Kurdska politika

Prvi Kurdi koji su počeli da osporavaju vlast Osmanskog carstva činili su to kao subjekti carstva, i nisu se zalagali za nezavisnost. Radili su zajedno sa drugim subjektima carstva koji su bili protiv politike sultana Abdula Hamida II i 1889. godine su formirali Odbor za uniju i progres. Abdul Hamid je odgovorio represivnom politikom, ali i integracijom, uključujući istaknute kurdske protivnike u osmansku strukturu vlasti sa prestižnim pozicijama u njegovoj vladi. Ova strategija je bila uspešna što je pokazala lojalnost kurdske Hamidijanske lake konjice.

U 1908, nakon zbacivanja sultana sa vlasti, Hamidijanska konjica je bila ukinuta, ali kako je bila "plemenska vojska" pre zvaničnog priznanja od strane sultana Abdula Hamida II u 1892. godini, ona je ostala "plemenska vojska" nakon ukidanja. Hamidijanska konjica je smatrana vojnim razočarenjem i neuspehom zbog doprinosa plemenskim sukobima.

Šejh Abd al Kadir se 1910. godine obratio Odboru za uniju i progres za autonomnu kurdsku državu na istoku. Iste godine, Said Nursi je putovao kroz regiju Diarbakir i pozvao Kurde da se ujedine i zaborave svoje razlike, dok i dalje pažljivo tvrde da su lojalni Odboru za uniju i progres. Ostali kurdski šejhovi počeli su da se opredeljuju za regionalnu autonomiju. Za to vreme, Badr-kanovi su bili u kontaktu sa nezadovoljnim šejhovima i poglavicama na krajnjem istoku Anatolije, sve do iranske granice, ali oni su više želeli secesiju i nezavisnost od carstva. Šejh Abd al Razak Badr-kan je konačno formirao savez sa šejhom Tahom i šejhom Barzanijem, takođe moćnim porodicama.

Kurdi, 1908.–1913.

Hamidijanska laka konjica

Hamidijanska laka konjica, 1901.

Odlukom o raspuštanju 1908. godine, sve jedinice su se vratile svojim plemenima do 17. avgusta 1910. godine.

Godine 1914, zbog ove moguće kurdske pretnje kao i njihovog saveza sa Rusijom, osmanske trupe su mobilisane protiv ovog saveza. Dve kratke i manje pobune u Barzanu i Bitlisu, su brzo ugušene.

General Muhamed Šarif-paša je 1914. godine ponudio svoje usluge Britancima u Mesopotamiji. Na drugoj strani, članovi porodice Badr-kan održali su bliske odnose sa ruskim zvaničnicima i razgovarali o svojim namerama da formiraju nezavisni Kurdistan.

Kurdi, 1914

Kurdska konjica

Osmanski Kurdi u većini (braon), 1910.

Politika u Jemenu

Jemenski vilajet je bio najviša administrativna jedinica u Osmanskom carstvu. Krajem 19. veka, Zejdisti su se pobunili protiv Osmanskog carstva, a imam Muhamed ibn Jaija je postavio temelje nasledne dinastije. Nakon njegove smrti 1904. godine, njegov naslednik imam Jaija ibn Muhamed predvodio je pobunu protiv Osmanskog carstva 1904.–1905, i prisilio ih da daju važne ustupke Zejdistima. Osmanlije su pristale da povuku građanski zakon i obnove šerijat u Jemenu. Idriški vođe u Asiru su 1906. godine podigli bunu protiv Osmanlija. Do 1910. su kontrolisali većinu Asira, ali su na kraju poraženi od Osmanske moderne armije. Ahmed Izet-paša zaključio je ugovor sa imamom Jaijom u oktobru 1911. godine, kojim je bio priznat kao privremeni i duhovni vođa Zejdija, dobio je pravo da imenuje službenike i prikuplja poreze od njih. Osmanlije su održavale svoj sistem vlasti u većinski sunitskom delu Jemena.

U martu 1914, britansko-turski sporazum odredio je granicu između Jemena i Adenskog protektorata (Južni Jemen). Ovo je bila pozadina kasnije podele na dve jemenske države (do 1990. godine).

Spoljna politika

Međudržavni sistem početkom 20. veka bio je multipolarni. Multipolarnost je tradicionalno omogućavala Osmanlijama da hučkaju jednu vlast protiv druge, što su činili povremeno sa savršenom veštinom. U početku – Odbor za uniju i progres i Liberalna unija – bile su okrenute Britaniji. Nemačka je podržala režim Abdula Hamida II i stekla snažno uporište. Podstičući Britaniju da se takmiči protiv Nemačke i Francuske, carstvo se nadalo da će razbiti Francusku i Nemačku podršku i steći veću autonomiju za Portu. Neprijateljstvo prema Nemačkoj se povećalo kada je njena saveznica Austrougarska aneksirala Bosnu i Hercegovinu. Prounionista Tanin je otišao toliko daleko da je sugerisao da je motiv Beča u sprovođenju ovog čina bio da zada udarac ustavnom režimu i pomogne reakciju kako bi se ostvario njegov pad. Dvojica istaknutih unionista, Ahmed Riza-paša i dr Nazim-paša, poslati su u London da razgovaraju o mogućnostima saradnje sa ser Edvardom Grejom i ser Čarlsom Hardingom.

Naša navika je bila da držimo ruke slobodne, iako smo stvarali antante i prijateljstva. Istina je da smo imali savez sa Japanom, ali to je bilo ograničeno na neka udaljena pitanja na dalekom istoku.
Osmanskoj delegaciji smo naveli primer reformi u Japanu (ukazujući na period Meidži obnove koji je trajao od 1868. do 1912), a takođe imamo i Kiparsku konvenciju koja je još uvek na snazi.
Rekao sam da oni imaju našu punu podršku za dobar posao koji rade u carstvu, želimo im dobro, i pomogli bi im u njihovim unutrašnjim poslovima pozajmljujući im ljude da organizuju carinu, policiju i tako dalje, ako oni to požele.

— Edvard Grej

Naslednik Tefika na mestu ministra spoljnih poslova, Mehmed Rifat-paša, bio je diplomata iz trgovačke porodice. Odbor za uniju i progres koji je bio pretežno civilni, protivio se upadu vojske u vladu. Odbor za uniju i progres je u januaru 1913. godine preuzeo vlast od Liberalne unije, i bio je više nego ikada uveren da samo savez sa Britanijom i Antantom može garantovati opstanak onoga što je ostalo od carstva. U junu je, stoga, predmet britansko-turskog saveza ponovo otvorio Tevfik-paša, koji je jednostavno ponovio svoj predlog iz oktobra 1911. Ponovo je odbijen predlog.

Ser Luis Malet, koji je postao britanski ambasador u Porti 1914. godine, primetio je sledeće

Način da Turska osigura svoju nezavisnost je savez sa nama ili sa Trostrukom Antantom. Manje rizični metod (on je mislio) bio bi sporazum ili deklaracija koja bi obavezala sve sile da poštuju nezavisnost i integritet sadašnje turske vlasti, što bi moglo da dovede i do neutralizacije i učešća svih velikih sila u finansijskoj kontroli i primeni reforma.

— Ser Luis du Pan Malet

Odbor za uniju i progres nije želeo da prihvati takav predlog. Osećali su se izdanim od evropske predrasude tokom balkanskih ratova, i zato nisu verovali u deklaracije Velikih sila o nezavisnosti i integritetu Osmanskog carstva, prestanak evropske finansijske kontrole i administrativnog nadzora bio je jedan od glavnih ciljeva politike Odbora za uniju i progres. Ser Luis Malet, ambasador, izgledao je potpuno nesvestan toga. Odgovor nije bio zasnovan na neznanju. Iako je između imperijalnih sila u poslednjih stotinu godina dolazilo do relativno malog broja velikih sukoba, između njih je vladalo temeljno rivalstvo, inače poznato kao "Velika igra", koje je dovelo do pogoršanja situacije do te mere da je zatražena rezolucija. Anglo-ruski savez iz 1907. godine odnosio se na učvršćivanje granica između ruske i britanske zone u Persiji, Avganistanu. U suštini, savez je predstavljao pažljivo proračunat potez na svakom potencijalnom delu teritorija na kojim su oni odlučili da primene snažan savez nad potencijalnom isključivom kontrolom nad različitim delovima centralne Azije. Osmansko carstvo ležalo je na raskrsnici njihovih interesnih puteva ka centralnoj Aziji. Anglo-ruski savez je prethodio stvaranju "Trojne antante", koja je predstavljala osnovu saveza zemalja koje su se protivile Centralnim silama. Učešće Osmanskog carstva u Prvom svetskom ratu bilo je određeno tim sporazumom, koji je bio deo Velike igre.

Jedan od načina da se ospori i potkopa položaj vojske bio je napad na Nemačku u javnoj štampi i podrška prijateljstvu sa nemačkim suparnikom, Velikom Britanijom. Ali ni Britanija ni Francuska nisu odgovorile na ponudu saveza Odbora za uniju i progres. U stvari, Francuska je zamerila portinoj želji da stekne finansijsku autonomiju.

Početkom 1914. godine osmanska vlada se bavila trima glavnim ciljevima. Prvi je poboljšanje odnosa sa Bugarskom, drugi je bio da se podstakne podrška Nemaca, a treći je bio da se dogovore pregovori sa Evropom o reformama u Jermeniji.

Što se tiče prvog cilja, Osmansko carstvo i Bugarska su pokazale simpatije jedna prema drugoj jer su pretrpele teritorijalne gubitke u balkanskim ratovima (1912–1913). Imali su i loše odnose sa Grčkom. Bilo je prirodno i korisno za njih da rade na razvoju politika koje su im omogućile da steknu bolje pozicije u regionu. Što se tiče drugog cilja, na početku 1914. godine bile su aktivne tri vojne misije. To su bile britanska mornarička misija koju je predvodio admiral Limpus, francuska žandarska misija koju je predvodio general Mujen, i nemačka vojna misija koju je predvodio Kolmar fon der Golc. Nemačka vojna misija postaje najvažnija među ove tri. Istorija nemačko-osmanskih vojnih odnosa počinje od 1880-ih. Veliki vezir Said Halim-paša (12. jun 1913. – 4. februar 1917) i osmanski ministar rata Ahmed Izet-paša (11. jun 1913. – 3. januar 1914) bili su uključeni u razvijanju tih odnosa. Car Vilhelm II naredio je generalu Golcu da organizuje prvu nemačku misiju. General Golc je odslužio dva roka tokom perioda od dve godine. Početkom 1914, osmanski ministar rata bio je bivši vojni ataše u Berlinu, Enver-paša. Otprilike u isto vreme, general Oto Liman fon Sanders, imenovan je za komandanta nemačke 1. armije koja je bila najveća na evropskoj strani. General Liman fon Sanders i Enver-paša praktično su delili položaj glavnog zapovednika.

Što se tiče trećeg cilja, jermenski paket reformi je dogovoren sa Ruskom Imperijom. Rusija, koja je delovala u ime velikih sila, odigrala je ključnu ulogu u sprovođenju reformi za jermenske građane u Osmanskom carstvu. Jermenski paket reformi, koji je utvrđen februara 1914. godine zasnivao se na aranžmanima koji su nominalno potpisani u Berlinskom sporazumu i Sanstefanskom sporazumu. Prema tom sporazumu, generalne inspektore, čija su ovlašćenja i dužnosti predstavljali ključno pitanje, trebalo bi imenovati na period od deset godina, a njihovo angažovanje nije trebalo da bude opozivo u tom periodu.

Prvi svetski rat

Istorija Osmanskog carstva u Prvom svetskom ratu počinje osmanskim napadom na rusku obalu Crnog mora 29. oktobra 1914. godine. Napad je naveo Rusiju i njene saveznike, Britaniju i Francusku, da objave rat Osmanskom carstvu u novembru 1914. godine. Osmansko carstvo bilo je aktivno na balkanskoj i bliskoistočnoj pozornici – ova druga je imala pet glavnih kampanja: Sinajska i palestinska kampanja, Mesopotamska kampanja, Kavkaska kampanja, Persijska kampanja i Galipoljska kampanja. Bilo je i nekoliko manjih kampanja: Severnoafrička kampanja, Arapska kampanja Južnoarapska kampanja. Bilo je nekoliko važnih osmanskih pobeda na početku rata, kao što su Galipoljska bitka i opsada Kuta. Primirje sa Mudrosa potpisano je 31. oktobra 1918. godine, čime je završeno učešće Osmanskog carstva u Prvom svetskom ratu.

Osmanski gubici

Godinu 1918-u je obeležila nestašica hrane i glad, što je izazvalo rasulo u carstvu

Prevoženje leševa iz Erzinzana

Generalna skupština istražnog odbora Osmanskog carstva u istočnoj Anadoliji

1918.–1922. Mehmed VI

Neposredno pred kraj Prvog svetskog rata sultan Mehmed V je umro a Mehmed VI postaje novi sultan. Okupacija Konstantinopolja se odvijala u skladu sa primirjem sa Mudrosa, čime je okončano osmansko učešće u Prvom svetskom ratu. Okupacija je imala dve faze: početna okupacija se odvijala od 13. novembra 1918. do 16. marta 1920. godine, a druga faza od 16. marta 1920. – Sevrski sporazum. Konstantinopolj je 1918. godine je prvi put promenio tursku vlast od njihovog osvajanja vizantijske prestonice 1453. godine. Saveznička vojna uprava osnovana je decembra 1918. godine. Aja Sofija je ponovo pretvorena u katedralu od strane Savezničke administracije, i privremeno je vraćena grčkom pravoslavnom Ekumenskom patrijarhu. Članovi Odbora za uniju i progres bili su izvedeni pred vojni sud tokom 1919. – 1920, pod optužbama za podrivanje ustava, ratno profiterstvo i masakra nad Grcima i Jermenima. Vojni sudovi postali su pozornica za političke bitke. Suđenja su pomogla Liberalnoj uniji da izbaci Odbor za uniju i progres iz političke arene. Pad Odbora za uniju i progres omogućio je Dvoru da ponovo dobije inicijativu, mada samo na period kraći od godinu dana. Britanci su takođe okupili brojne članove carske vlade i internirali ih na Malti, samo da bi ih u budućnosti razmenili za britanske ratne zarobljenike bez daljeg suđenja. Ser Somerset Kaltorp je uključivao samo članove vlade Tevfik-paše i vojno/političke ličnosti.

Diskreditovani pripadnici osmanskog režima su formirali efemerne vlade i vodili lične diplomatije. Tako je Ahmet Tevfik-paša formirao dva ministarstva u periodu od novembra 1918. i marta 1919, da bi ga sledio Damat Ferid koji je vodio tri kabineta tokom sedam meseci. Damat Ferid, koji je služio u diplomatskim misijama širom Evrope tokom Hamidijanske ere, i poznavao evropske državnike tokom svog mandata kao liberalni političar, smatrao se prednošću u pregovorima za sam opstanak osmanske države i dinastije.

Na kraju, vojni gubici uništili su carstvo. Kraj je došao baš kada su osmanske reforme imale najveći uspeh. Mladoturska revolucija 1908. preuzela je stvarnu moć iz ruku sultana (iako je sultanat ostao) i stavila ga u ruke Odbora za uniju i progres.

Ubijeni osmanski političari od strane JRF

Said Halim-paša,
veliki vezir jun 1913. – februar 1917.

Talat-paša,
ministar unutrašnjih poslova januar 1913.– februar 1917.

Ahmed Džemal-paša,
ministar mornarice januar 1913.

Bahaedin Šakir, predsednik namesničkog doma.

Podela

Nakon rata doktrina osmanizma je izgubila kredibilitet. Pošto su delovi carstva integrisani u svetsku ekonomiju, neki njeni regioni (Balkan, Egipat, Irak i Hijaz) uspostavili su bliže ekonomske veze sa Parizom i Londonom, čak i sa britanskom Indijom, nego sa Istanbulom.

Podela Osmanskog carstva počinje sa Londonskim sporazumom iz 1915. i nastavljena je uglavnom bilateralnim i višestrukim sporazumima među saveznicima. Prvobitni mirovni sporazum sa Osmanskim carstvom bilo je Primirje sa Mudrosa. Potom je usledila okupacija Konstantinopolja. Podela Osmanskog carstva donela je nove međunarodne sukobe o kojima se raspravljalo tokom pariske mirovne konferencije 1919. Mirovni sporazum, Sevrski sporazum, na kraju su potpisali Osmansko carstvo (nije ratifikovan) i Saveznička administracija. Mirovni sporazum je predviđao da svaka autohtona grupa carstva dobije svoju vlastitu državu.

Sevrski sporazum

Granice Turske prema Sevrskom sporazumu (1920) koji je poništen i zamenjen Lozanskim mirom (1923) nakon Turskog rata za nezavisnost koji je predvodio Mustafa Kemal Ataturk.

Tekst iz Sevrskog sporazuma nije bio objavljen Osmanlijama sve do maja 1920. Saveznici su odlučili da carstvo vlada samo nad malim područjem u severnoj i centralnoj Anatoliji. Suprotno opštim očekivanjima, sultanat uz kalifat nije bio ukinut, i bilo je dozvoljeno da se zadrži glavni grad i mali pojas teritorije oko grada, ali ne i moreuzi. Bosfor i Dardaneli su planirani da budu internacionalizovani, tako da bi se prolazi ka Crnom moru zadržali otvorenim. Zapadna Anadolija trebalo je da pripadne Grčkoj, a Istočna Anadolija Jermeniji. Mediteranska obala, iako bi još uvek bila deo carstva, bila bi podeljena na dve uticajne zone između Francuske i Italije. Centralna Anadolija, prvo sedište osmanske sile pre šest vekova, zadržalo bi Osmanski suverenitet.

Svetska cionistička organizacija osnovana je u Istanbulu, Teodor Hercl pokušao je da otplati dug sultana Abdula Hamida II u zamenu za palestinske zemlje. Sve do Prvog svetskog rata njene aktivnosti bile su usredsređene na kulturna pitanja, iako politički ciljevi nikada nisu bili odsutni. Pre Prvog svetskog rata, Herclovi pokušaji da postignu politički dogovor sa osmanskim vladarima Palestine bili su neuspešni. Ali 11. aprila 1909. godine osnovan je Tel Aviv na periferiji starog lučkog grada Jafe. Svetska cionistička organizacija podržala je malo naselje u Palestini i fokusirala se na jačanje jevrejskog osećaja i svesti i na izgradnju svetske federacije. Na početku Prvog svetskog rata većina jevreja (i cionista) podržavala je Nemačko carstvo u ratu protiv Ruskog carstva. Balforovom deklaracijom (2. novembar 1917) i prethodno razmenjenom prepiskom između Mekmahona i Huseina bin Alija, šerifa od Meke, iz 1915. godine, prelazi se na drugi koncept (jevrejski nacionalni dom protiv jevrejske države) koji se zalaže za stvaranje nacionalne domovine za jevrejski narod.

Ideja nezavisne Jermenske države među ruskim Jermenima preživela je propast Osmanskog carstva kao Demokratska Republika Jermenija, koju su kasnije okupirali boljševici.

Godine 1918. lider kurdskih plemena Šarif-paša prisilio je Britance da usvoje politiku koja podržava autonomnu kurdsku državu. On je predložio da britanski zvaničnici budu zaduženi za upravljanje regionom. Tokom Pariske mirovne konferencije 1919. postignut je Kurdsko-jermenski sporazum između Šarifa-paše i jermenskih predstavnika. Britanci su smatrali da će ovaj sporazum povećati verovatnoću nezavisnih kurdskih i jermenskih država i stoga stvoriti tampon između britanske Mesopotamije i Turaka.

Arapskim snagama obećana je država koja bi obuhvatala veći deo Arapskog poluostrva i Plodnog polumeseca, međutim tajni Sajks-Pikotov sporazum između Britanije i Francuske predviđao je međusobnu teritorijalnu podelu većeg dela tog područja.

Saveznici su Sevrskim sporazumom diktirali uslove podele Osmanskog carstva. Turski nacionalistički osmanski parlament odbacio je ove uslove, jer se nisu poklapali sa turskim uslovima za podelu, Misak-i Mili (srp. Национални пакт), objavljenih početkom 1920. godine. Nijedan osmanski pristanak nije bio moguć dok je Parlament ostao nepopustljiv.

Nakon Londonske konferencije 4. marta 1920, saveznici su sporazumom odlučili da aktivno potiskuju tursku nacionalističku opoziciju. Savezničke trupe su se 14. marta 1920. angažovale da zauzmu ključne zgrade i uhapse nacionaliste u Konstantinopolju. Parlament se poslednji put sastao 18. marta 1920. godine, pre nego što ga je 11. aprila 1920. sultan Mehmed VI raspustio. Nacionalisti su se preselili u Ankaru i formirali novu vladu.

Saveznici su pregovarali direktno sa sultanom. Mehmed VI potpisao je sporazum 10. avgusta 1920. godine. Carska vlada u Konstantinopolju pokušala je da sazove senat da ratifikuje sporazum, međutim turski nacionalisti su odbili da učestvuju čime je izgubila legitimitet. To je pokrenulo Turski rat za nezavisnost u kom su pobedili nacionalisti i trajno sprečili da se ratifikuje sporazum.

Turski rat za nezavisnost završen je pobedom nacionalista koji su kontrolisali veći deo Anadolije. Turska privremena vlada je 1. novembra 1922. godine proglasila Osmanski sultanat, čime je Osmansko carstvo ukinuto. Mehmed VI je napustio Konstantinopolj i proteran je u izgnanstvo 17. novembra 1922. Saveznici i Turci sastali su se u Lozani, Švajcarska, kako bi pregovarali o zameni neratifikovanog Sevrskog sporazuma.

Kraj Osmanskog carstva

Lozanski mir 1923. je osigurao međunarodno priznanje nove turske države i njene granice. Mir je potpisan 24. jula 1923. i ratifikovan uTurskoj 23. avgusta 1923. Republika Turska je zvanično proglašena 29. oktobra 1923. godine.

Sledeće godine, 23. aprila 1924, republika je objavila listu od 150 bivših osmanskih zvaničnika, uključujući i bivšeg sultana, kojom su proglašeni persona non grata. Većina tih zabrana je ukinuta 28. juna 1938.

Galerija slika

• 
  Abdul Hamid II
• 
  Mehmed V
• 
  Mehmed VI

Vidi još

• Istočno pitanje

Literatura

• Jwaideh, Wadie (2006). The Kurdish National Movement: Its Origins and Development. Syracuse: Syracuse University Press. ISBN 9780815630937. 
• Quataert, D. (2005). The Ottoman empire 1700–1922. Cambridge: Cambridge university press. str. 178. 
• Akın, Yiğit (2018). When the War Came Home: The Ottomans' Great War and the Devastation of an Empire. ISBN 978-1-503-60490-2. 
• Armenien und der Völkermord: Die Istanbuler Prozesse und die Türkische Nationalbewegung. Hamburg: Hamburger Edition. 1996. 
• Albertini, Luigi (2005). The Origins of the War of 1914, volume I. New York: Enigma Books. 
• Bandžović, S. (2003). „Ratovi i demografska deosmanizacija Balkana (1912—1941)” [Wars and Demographic De-Ottomanization of the Balkans (1912–1941)]. Prilozi. Sarajevo. 32: 179—229. 
• David, Murphy (2008). The Arab Revolt 1916–18 Lawrence sets Arabia Ablaze (3 izd.). Osprey: London. ISBN 978-1-84603-339-1. 
• Erickson, Edward (2013). Ottomans and Armenians: A Study in Counterinsurgency. Palgrave Macmillan. ISBN 9781137362209. 
• Erickson, Edward (2001). Order to Die: A History of the Ottoman Army in the First World War. Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-313-31516-9. 
• Erickson, Edward (2003). Defeat in Detail: The Ottoman Army in the Balkans, 1912–1913. Westport: Palgrave Macmillan. 
• Finkel, Caroline (2005). Osman's Dream: The Story of the Ottoman Empire, 1300–1923. Basic Books. 
• Fromkin, David (2009). A Peace to End All Peace: The Fall of the Ottoman Empire and the Creation of the Modern Middle East. Macmillan. ISBN 978-0-8050-8809-0. 
• McDowall, David (1996). A Modern History of the Kurds. London: I.B. Tauris. ISBN 9781850436539. 
• Nicolle, David (2008). The Ottomans: Empire of Faith. Thalamus Publishing. ISBN 9781902886114. 
• Kent, Marian (1996). The Great Powers and the End of the Ottoman Empire. Routledge. ISBN 9780714641546. 
• Ishkanian, Armine (2008). Democracy Building and Civil Society in Post-Soviet Armenia. New York: Routledge. ISBN 978-0-203-92922-3. 
• Lewis, Bernard (30. 8. 2001). The Emergence of Modern Turkey (3 izd.). Oxford University Press, USA. ISBN 978-0-19-513460-5. 
• Minahan, James (2002). Encyclopedia of the stateless nations. 1. A – C. Greenwood Publishing Group. str. 195. ISBN 978-0-313-32109-2. Pristupljeno 1. 06. 2013. 
• Reynolds, Michael A. (2011). Shattering Empires: The Clash and Collapse of the Ottoman and Russian Empires 1908–1918. Cambridge University Press. str. 324. ISBN 9780521149167. 
• Chatterji, James Nikshoy C. (1973). „Muddle of the Middle East”. Abhinav Publications: 195. ISBN 978-0-391-00304-0. Pristupljeno 1. 06. 2013. 
• Trumpener, Ulrich (1962). „Turkey's Entry into World War I: An Assessment of Responsibilities”. Journal of Modern History. 34 (4): 369—80. doi:10.1086/239180. 
• Laçiner, Bal; Bal, Ihsan (2004). „The Ideological And Historical Roots Of Kurdist Movements In Turkey: Ethnicity Demography, Politics”. Nationalism and Ethnic Politics. 10 (3). doi:10.1080/13537110490518282. 
• Muller, Jerry Z (mart 2008), „Us and Them – The Enduring Power of Ethnic Nationalism”, Foreign Affairs, Council on Foreign Relations, Pristupljeno 30. 12. 2008