Историја Османског царства

Из Википедије, слободне енциклопедије

Османско царство основало је племе Турака Огхуза са западних подручја данашње Турске, којима је владала Османска династија.

О историје Османлија пре XIII. века још је много тога непознатог. Опште је прихваћено да је оснивач османске државе, тј. каснијег Османског царства, био Осман, син Ертхогрула, једног од туркменских вођа. Отац Ертхогрул добио је као газија од селџучког султана Алалдина II феудалне поседе и земље зване бејлик (beylik) или емират, са седиштем у граду Согуту, на византијској граници унутар Мале Азије. С припадницима једног броја свог туркменског племена чувао је границу и, као и друге газије, водио препаде на византијску територију. Те поседе наследио је његов син Осман.

У овом периоду цартсво се успоствљало и доживело велике успехе. Вође и владари у овом периоду били су: Осман I (1258—1326), Орхан I (1326—1359), Мурат I (1359—1389), Бајазит I (1389—1402). После Бајазита 11 година је био период безвлашћа, то је период борбе његова четири сина за власт.

Процват Османског царства (1413—1566)[уреди]

Ово је период највећих турских освајања и процвата. Султани који су га обележили су: Мехмед I (1413—1421), Мурат II (1421—1451), Мехмед II Освајач (1451—1481), Бајазит II (1481—1512), Селим I (1512—1520), Сулејман I Величанствени (1520—1566).

Сулејман I[уреди]

Раздобље владавине Сулејмана I (1520—1566) може се сматрати врхунцем моћи Османског царства. Османски и турски историјски текстови дали су му надимак „Кануни"(законодавац) због његових законика о управљану земљом и финансијама, док је у Европи назван „Величанствени“. У време његове владавине остварени су мајсторски архитектонски захвати Мимара Синана. Гласио је и као највећи мецена од свих османских владара. Великим бројем војних похода проширио је царство на запад, исток и југоисток.

Промена територија Османског царства кроз историју

Јесен царства[уреди]

Порта је 1683. поново покушала освојити Беч. Оно што није успело још пре 150 година у време процвата Османског царства, сад се у војном походу Кара Мустафе против Јана III Собјеског претворило у катастрофу и довело до прекретнице у обрачунавању с европским државама. Кад су након овог пораза постале видљиве све војне слабости Османлија, на подстицај Папе почела је деловати Света Алијанса Хабсбурговаца, Венеције и Пољске с нападом на Османско царство на више фронтова. Након тешких пораза код Мохача (1687.), Сланкамена (1691.) и Сенте (1697.) морали су Миром у Сремским Карловцима прихватити губитак Мађарске, Далмације, Подоља и Пелопонеза. У игру је као противник на северној граници ушла и Русија. Цар Петар Велики је себи као важан циљ поставио излазак на Црно море, што је и добио 1695. местом Азов на Дону.

Вањски проблеми изазвали су и унутрашње. 1687. је због војних пораза свргнут Мехмед VI 1703. долази до крвавог инцидента у којем су устаници убили шеика Фејзулаха и свргнули Мустафу II.

Иако је Османско царство све више прелазило у дефанзиву, његова војна снага је још увек била врло велика. 1711. је страховито потукао руску војску у бици на Пруту и заузео луку Азов. Ни данас није сасвим јасно зашто та победа није боље искоришћена. Након што је молдавски војвода Димитрије Кантемир прешао на руску страну, Османлије су на све управне положаје у Молдавији и Влашкој поставили Грке из Цариградске четврти Фанар који су већ дуже време као преводиоци играли важну улогу у политици. То је трајало све до половине 19.века, а у дунавским војводствима се то раздобље називало фанариотска владавина. Били су успешни и у сукобима с Венецијом па су 1715. поново добили Пелопонез.

Након што се удружила с Аустријом, Русија 1736. почиње рат с Османским царством. Након почетних неуспеха, и тај је рат завршио победом Османлија, па су миром склопљеним у Београду вратили северну Србију и Малу Влашку. Овом је свакако допринела модернизација Османске артиљерије у чему је значајну улогу имао Ахмед-паша. Све у свему, ти скупи ратови и велики губици у њима током три десетлећа, нису довели до значајних територијалних промена. Након османско-руских ратова следило је раздобље мира дуго као никада до тада.

19. век[уреди]

Руско-османски ратови[уреди]

Током рата 1768. до 1774. против Русије Османско царство морало прихватити као чињеницу да је изгубило свој положај велесиле. Русија је 1770. преместила своју морнарицу с Балтика у Средоземље и уништила османску морнарицу на сидришту. Након мира из Кучук Кајнарџија Османско царство је морало дати независност кримском канату (који је већ након неколико година постао руска провинција), делове северног Кавказа уступити Русији, а Буковину Аустрији.

Ни једна страна није намеравала остати на затеченим позицијама. Царица Катарина II је разрадила тзв. „Грчки пројекат“ којим би Византијско царство оживело као руски вазал, док би остале делове Османског царства између себе поделили Русија, Аустрија и Венеција. Међутим, Венеција и Аустрија нису показали занимање за тај пројекат. 1783. је Русија анектирала Крим и почела с његовим привредним развијањем. Четири године касније је царица кренула са Григоријем Потемкином (Потемкинова села) у инспекцију на Крим, што је била изразита демонстрација моћи. Османлије, који су ионако намеравали вратити подручја изгубљена у претходном рату, још исте године су објавили рат Русији. Након почетних успеха црноморске флоте били су миром од 1791. присиљени напустити додатна подручја, овај пут територија између Дњепра и Јужног Буга.

Озбиљнији рад на реформама започео је султан Селим III (1789—1807). Најгоре стање било је у војсци, где су јаничари и спахије, већ превазиђени војни родови, спречавали сваку промену. Султан је увео нови пешадијски корпус низам-и-џедид, девалвирао новац, конфисковао имовину богаташа и повећао таксе. Османска Империја почиње да отвара сталне амбасаде у европским престоницама. Велики противници реформи, из страха да не изгубе привилегије, биле су локални балкански великаши, као што су били Пазван Оглу и Али-паша Јанински, као и египатски намесник Мехмед Алија.

Султан Махмуд II (1808—1839), посветио је још више пажње реформама. У првом периоду владавине извршене су војне, а у другом грађанске реформе. Више успеха у почетку имао је у преуређивању царске морнарице, да би коначно, 1826. године, уништио јаничаре, укинуо спахије и организовао нову коњицу и артиљерију. Сераскер је био командант копнене војске, а Капудан-паша морнарице. Уз помоћ страних инструктора започет је процес модернизације Османске војске.

Неколико великих везира и остали чланови Владе (Високе Порте) отворено су подржавали султана у реформској политици. Прво је реформисана централна управа, Висока Порта добила је нова министарства, пре свега спољних послова. Војска је, уз нову организацију, добила и нову модерну униформу, са препознатљивим фесом уместо турбана, који ће постати симболом Османског војника, а затим и грађанске елите и сеоског племства, да би се касније фес популаризовао у свим слојевима Османског друштва, па је постао симболом муслимана широм Империје. Основне школе су још увек биле малобројне и на ниском нивоу, али су отворене нове средње школе и гимназије, нешто касније и народне школе на језицима мањинских народа. Нарочито су се подизале војне, медицинске и судско-управне школе. Појавиле су се и прве новине на турском језику, док су раније само објављивани журнали на француском језику. Османска штампа напредоваће у другој половини XIX века.

Круну реформског рада представља Хатишериф од Гилхане (из 1839. године). Овим свечаним актом објављено је да су сви поданици Светлог Султана једнаки, без обзира на веру и нацију. Због низа околности ова одредба није до краја спроведена, али се осетио полет у развоју националне културе мањинских, пре свега балканских народа. Султан и Мустафа Решид-паша су творци овог акта, којим је још укинут закуп пореза, а војни рок скраћен на пет година.

И док је султан реформама спасавао Царство, велике силе пружале су подршку ратоборнијим провинцијама да стекну самосталност или аутономију. Процес распада Турске започела је Србија, револуцијом из 1804. године, која се из тражења насилно одузетих права добијених од султана од стране дахија, претворила сплетом околности у рат за независност, иако то Србима тада, није био примарни циљ. Распад земље наставио се грчким ратом за независност и помагањем устаника у Египту од стране западноевропских сила.

Танзимат[уреди]

Како спасти Царство које су називали „болесником на Босфору? Извршене реформе нису биле довољне, па су настављене од Хатишерифа од Гилхане у виду "танзимата" (преуређења), односно, реформи по европском узору. Тај процес трајао је до доношења првог Устава, 1876. године. Нове реформе допринеле су модернизацији државе и друштва, т. ј. „отварању према западу“. Међутим, ни оне нису успеле да зауставе распад Царства коме су се многи радовали, поготову на западу.

Реформе су биле подстицајне и за развој културе. Новине су умножаване, основано је Османско научно друштво, појавио се први роман, а у књижевном стваралаштву истиче се Намик Кемал. Настављено је са отварањем стручних школа и гимназија. Створено је језгро нових реформатора - "младотурака", који су се под утицајем масонских ложа и других организација са запада, које су узеле маха и у Османској Империји, борили за успостављање парламентарног режима, који би касније довео до уклањања Цара и укидања Монархије, одн., проглашења Републике, до чега ће и доћи после Првог светског рата, доласком Кемал-паше Ататурка на власт.

После пораза Русије у Кримском рату, европске силе натерале су Порту да донесе Хатихумајун 1856. године. Овим највишим правним актом Османска Влада гарантовала је верским мањинама слободу вероисповести, једнакост пред законом, уједначавање пореских обавеза и образовања, приступ државним службама и уживање традиционалних повластица. Давно пробуђени национализам балканских народа није се могао обуздати. Учесталих немира и устанака било је на све стране. Устанак на Криту, затим у Херцеговини и Босни, па притисак великих сила, изнудили су од султана доношење Устава из 1876. године. Султан је и даље држао огромну власт, Парламент је био дводоман, са правом доношења буџета и закона, које је потврђивао султан. Немуслиманским верским заједницама потврђивао је сва раније стечена права. Уставно стање трајало је, међутим, мање од годину дана, јер су Османској Империји рат објавиле Русија и балканске државе. Овај чин натерао је султана да распусти Парламент, укине Устав и скупи све снаге на одбрани земље. Неуспели рат Србије и Црне Горе против Османске Империје, довршила је Русија Санстефанским миром, пошто је претходно допрла близу Цариграда и имала успеха у провинцијама на истоку насељеним јерменским становништвом. Под притиском Енглеске и Аустроугарске, Санстефански мир је измењен у Берлину, 1878. године. Румунија, Црна Гора и Србија постале су независне државе, а од Бугарске створене су аутономна Кнежевина Бугарска и Источна Румелија под директним султановим суверенитетом. Босна и Херцеговина, остале су под суверенитетом султана (само на папиру), али су у ствари предате на војну управу Аустроугарској Монархији. Русија је добила Бесарабију, све до Прута и Дунава, као и Карс са околином, у области Црноморских планина, на данашњем крајњем североистоку Турске, Румунија је добила северну Добруџу, а Енглеска острво Кипар.

Турска је све више зависила од великих сила, али су и балкански народи и државе битно утицали на њену политику у погледу побољшања права националних заједница. Граница Империје у Европи све се више примицала Цариграду. Кад дође до нових немира за три и по деценије, које ће проузроковати балканске ратове, то ће се и остварити.

Државна управа Османске Империје (у последњем периоду Царства - од средине XIX века)[уреди]

Административна подела Османског царства око 1900.

Централна управа

  1. Султан (цар).
  2. Висока Порта (Влада) - Савет министара, и то за Министарства: спољних дела, унутрашњих дела, правосуђа, финансија, верских фондација, трговине, пољопривреде и јавних радова.
  3. Шејх-ул-Ислам (највиши верски достојанственик у Царству).
  4. Државни савет.

Провинцијска управа

  1. Вилајет, којим је управљао валија.
  2. Санџак, којим је управљао мутасариф.
  3. Каза, којом је управљао кајмакам.
  4. Нахија, којом је управљао мудир.

Крај Царства - „Болесник са Босфора“ (1839—1922)[уреди]

Израз "Болесник са Босфора" потиче од руског Цара Николаја I. Све европске силе су гледале „посљедње смртне трзаје“ Османског царства, надајући се да за себе добију један део од те оставштине.

У овом периоду владали су султани: Абдул Меџид (1839—1861), Абдул Азиз (1861—1876), Мурат V (1876), Абдул Хамид II (1876—1909), Мехмед V (1909—1918), Мехмед VI (1918—1922).

Види још[уреди]