Raspad Sovjetskog Saveza

Države nastale raspadom Sovjetskog Saveza: 1 - Jermenija, 2 - Azerbejdžan, 3 - Belorusija, 4 - Estonija, 5 - Gruzija, 6 - Kazahstan, 7 - Kirgistan, 8 -Letonija, 9 - Litvanija, 10 - Moldavija, 11 - Rusija, 12 - Tadžikistan, 13 - Turkmenistan, 14 - Ukrajina, 15 - Uzbekistan.

Tenkovi na Crvenom trgu tokom pokušaja državnog udara avgusta 1991.

Raspad Sovjetskog Saveza je bio proces dezintegracije saveznih političkih struktura i centralne vlade Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika, što je dovelo do nezavisnosti svih 15 republika Sovjetskog Saveza između 11. marta 1990. i 25. decembra 1991. godine. Raspad najveće socijalističke države na svetu je takođe označio zvanični kraj Hladnog rata.

Kako bi pokrenuo stagnirajuću sovjetsku privredu, sovjetski vođa Mihail Gorbačov je pokrenuo procese liberalizacije (glasnost i perestrojku) komunističke, jednopartijske države. Međutim, ova liberalizacija je dovela do pojave dugo potiskivanih nacionalističkih pokreta i međuetničkih sukoba u brojnim republikama Sovjetskog Saveza. Revolucije iz 1989. su dovele do pada socijalističkih država koje su bile saveznice Sovjetskog Saveza i do povećanog pritiska na Gorbačova da uvede više demokratije i autonomije za konstitutivne republike Sovjetskog Saveza. Pod Gorbačovljevim rukovodstvom, Komunistička partija Sovjetskog Saveza je uvela neposredne izbore, osnovala novo centralno zakonodavno telo i okončala zabranu delovanja drugih političkih partija. Iako je referendum iz marta 1991. godine pokazao da je većina sovjetskih građana bila za opstanak Sovjetskog Saveza, njegov legitimitet su osporavale baltičke republike. Zakonodavna tela sovjetskih republika su počela da usvajaju zakone koji su potkopavali autoritet centralne vlade i podržavali uspostavljanje nezavisnosti.

Sve veće političke tenzije su prouzrokovale da konzervativni vrh sovjetske armije i Komunističke partije da u avgustu 1991. godine izvrše državni udar kako bi zbacili Gorbačova i ponovo uspostavili autoritativni i čvrst centralizovani režim. Iako državni udar nije uspeo zbog otpora građana predvođenim Borisom Jeljcinom, tadašnjim predsednikom RSFSR, udar je uvećao strahovanja da će reforme biti poništene, pa je većina republika počela da proglašava nezavisnost. Predsednici Rusije, Ukrajine i Belorusije Boris Jeljcin, Leonid Kravčuk i Stanislav Šuškevič su se 22. decembra sreli u tajnosti i dogovorili da raspuste Sovjetski Savez i da ga zamene sa labavom unijom zasnovanoj na dobrovoljnom članstvu pod imenom Zajednica nezavisnih država. Sve više nemoćan usled događaja, Gorbačov je podneo ostavku 25. decembra 1991. godine, što je zvaničan kraj Sovjetskog Saveza. Rusija je po međunarodnom pravu priznata kao jedina država naslednica Sovjetskog Saveza i preuzela u svoj posed celokupni arsenal sovjetskog nuklearnog oružja. On the next day, the Declaration 142-N of the Supreme Soviet recognised self-governing independence for the Soviet republics, formally dissolving the Soviet Union.

Revolucije iz 1989. godine i raspad Sovjetskog Saveza su dovele do kraja višedecenijskog neprijateljstva između NATO i Varšakvskog pakta, što je bila glavna odlika Hladnog rata. To je takođe označilo pad marksizma-lenjinizma kao vladajuće ideologije, a jedine dve markističko-lenjinističke države su Severna Koreja i Kuba (iako su mnoge nevladajuće partije u drugim državama nastavile da zagovaraju marksizam-lenjinizam). Ova dva bivša sovjetska saveznika su uspela da se održe uprkos nestanku sovjetske ekonomske pomoći i političke podrške od koje su zavisile. U državama bivšeg Sovjetskog Saveza, rezultati raspada su mešoviti. Baltičke zemlje su uvele demokratske sisteme vlasti, dok su Ukrajina, Belorusija i centralnoazijske države imale autoritativne političare. Rusija je prošla kroz period političke nestabilnosti i ekonomskog pada pre nego što je dostigla stabilnost i ekonomski rast pod predsednikom Vladimirom Putinom. Čak i kao nezavisne države, bivše sovjetske republike su nastavile da održavaju bliske veze sa Rusijom i osnovale mulitlateralne organizacije kao što je Evroazijska ekonomska zajednica i Savez Rusije i Belorusije da ojačaju ekonomsku i bezbednosnu saradnju.

Pozadina

1985

Moskva: Mihail Gorbačov je izabran za generalnog sekretara

Mihail Gorbačov 1987. godine

Mihail Gorbačov je izabran za generalnog sekretara Politbiroa 11. marta 1985, tri sata nakon smrti njegovog prethodnika Konstantina Černenka u 73. godini. Gorbačov, star 54 godine, bio je najmlađi član Politbiroa. Njegov početni cilj kao generalnog sekretara bio je oživljavanje sovjetske ekonomije, i došao je do zaključka da će to zahtevati reforme osnovnih političkih i društvenih struktura. Reforme su počele kadrovskim promenama visokih zvaničnika Brežnjeve ere koji bi sprečili političke i ekonomske promene. Dana 23. aprila 1985. godine Gorbačov je u Politbiro doveo dva štićenika, Jegora Ligačova i Nikolaja Riškova, kao punopravne članove. On je držao moćna ministarstva zadovoljnim tako što je promovisao šefa KGB-a Viktora Čebrikova od statusa kandidata do punopravnog člana i imenovao je ministra odbrane maršala Sergeja Sokolova kao kandidata za Politbiro.

Ova liberalizacija je, međutim, podstakla nacionalističke pokrete i etničke sporove unutar Sovjetskog Saveza. Posredno je dovela i do revolucija iz 1989. godine, u kojima su sovjetski socijalistički režimi Varšavskog pakta mirno srušeni (uz primetan izuzetak Rumunije), što je zauzvrat pojačalo pritisak na Gorbačova da uvede veću demokratiju i autonomiju za konstitutivne republike Sovjetskog Saveza. Pod Gorbačovim vođstvom, Komunistička partija Sovjetskog Saveza (KPSS) 1989. godine uvela je ograničene konkurentske izbore za novo centralno zakonodavno telo, Kongres narodnih poslanika (iako zabrana ostalih političkih partija nije ukinuta do 1990).

Vidi još

• Rat za Nagorno-Karabah
• Južnoosetijski rat
• Rat u Pridnjestrovlju
• Osetsko-inguški rat
• Građanski rat u Tadžikistanu
• Ruska ustavna kriza 1993.
• Prvi čečenski rat
• Drugi čečenski rat
• Raspad SFRJ

Literatura

• BOUGHTON, J. M. (1999). „After the fall: building nations out of the Soviet Union”. Tearing Down Walls. The International Monetary Fund 1990 (PDF). International Monetary Fund. str. 349—408. 
• Aron, Leon. Boris Yeltsin : A Revolutionary Life. Harper Collins (2000). ISBN 0-00-653041-9
• Aron, Leon Rabinovich (25. 4. 2006). „The "Mystery" of the Soviet Collapse” (PDF). Journal of Democracy (на језику: енглески). 17 (2): 21—35. ISSN 1086-3214. doi:10.1353/jod.2006.0022. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 9. 2018. г. Приступљено 23. 9. 2018. 
• Beissinger, Mark R. (2009). „Nationalism and the Collapse of Soviet Communism” (PDF). Contemporary European History (на језику: енглески). 18 (3): 331—347. ISSN 1469-2171. JSTOR 40542830. doi:10.1017/S0960777309005074. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 09. 2018. г. Приступљено 23. 9. 2018. 
• Brown, Archie. The Gorbachev Factor. Oxford University Press (1997). ISBN 978-0-19288-052-9.
• Cohen, Stephen F. (27. 1. 2017). „Was the Soviet System Reformable?”. Slavic Review (на језику: енглески). 63 (3): 459—488. ISSN 0037-6779. JSTOR 1520337. doi:10.2307/1520337. Приступљено 23. 9. 2018. 
• Crawshaw, Steve. Goodbye to the USSR: The Collapse of Soviet Power. Bloomsbury (1992). ISBN 0-7475-1561-1
• Dallin, Alexander (октобар 1992). „Causes of the Collapse of the USSR”. Post-Soviet Affairs (на језику: енглески). 8 (4): 279—302. ISSN 1060-586X. doi:10.1080/1060586X.1992.10641355. Приступљено 23. 9. 2018. 
• Dawisha, Karen & Parrott, Bruce (Editors). "Conflict, cleavage, and change in Central Asia and the Caucasus". Cambridge University Press (1997). ISBN 0-521-59731-5
• de Waal, Thomas. Black Garden. NYU (2003). ISBN 0-8147-1945-7
• Gorbachev, Mikhail. Memoirs. Doubleday (1995). ISBN 0-385-40668-1
• Gvosdev, Nikolas K., ed. The Strange Death of Soviet Communism: A Post-Script. Transaction Publishers (2008). ISBN 978-1-41280-698-5
• Kotz, David, and Fred Weir. “The Collapse of the Soviet Union was a Revolution from Above.” In The Rise and Fall of the Soviet Union, edited by Laurie Stoff, 155–164. Thomson Gale (2006).
• Mayer, Tom (1. 3. 2002). „The Collapse of Soviet Communism: A Class Dynamics Interpretation”. Social Forces (na jeziku: engleski). University of North Carolina Press. 80 (3): 759—811. CiteSeerX 10.1.1.846.4133 . ISSN 0037-7732. JSTOR 3086457. doi:10.1353/sof.2002.0012. hdl:hein.journals/josf80. Pristupljeno 23. 9. 2018. Generalni sažetak. CS1 održavanje: Datum i godina (veza)
• Miller, Chris (13. 10. 2016). The Struggle to Save the Soviet Economy: Mikhail Gorbachev and the Collapse of the USSR. University of North Carolina Press. ISBN 978-1-4696-3018-2. 
• O'Clery, Conor. Moscow December 25, 1991: The Last Day of the Soviet Union. Transworld Ireland (2011). ISBN 978-1-84827-112-8
• Segrillo, Angelo (decembar 2016). „The Decline of the Soviet Union: A Hypothesis on Industrial Paradigms, Technological Revolutions and the Roots of Perestroika” (PDF). LEA Working Paper Series. Sao Paulo, Brazil: Laboratório de Estudos da Ásia, University of Sao Paulo (2): 1—25. Pristupljeno 23. 9. 2018. 
• Plokhy, Serhii. The Last Empire: The Final Days of the Soviet Union. Oneworld (2014). ISBN 978-1-78074-646-3
• Strayer, Robert. Why Did the Soviet Union Collapse? Understanding Historical Change. M. E. Sharpe (1998). ISBN 978-0-76560-004-2
• Suny, Ronald. Revenge of the Past: Nationalism, Revolution, and the Collapse of the Soviet Union. Stanford University Press (1993). ISBN 978-0-80472-247-6
• Walker, Edward W. Dissolution: Sovereignty and the Breakup of the Soviet Union. Rowman & Littlefield Publishers (2003). ISBN 978-0-74252-453-8

Spoljašnje veze

• Photographs of the fall of the USSR by photojournalist Alain-Pierre Hovasse, a first-hand witness of these events.
• Guide to the James Hershberg poster collection Архивирано на сајту Wayback Machine (10. октобар 2017)
• Lowering of the Soviet flag on December 25, 1991
• U.S. Response to the End of the USSR from the Dean Peter Krogh Foreign Affairs Digital Archives
• Miller, Chris (5. 3. 2017). „The Struggle to Save the Soviet Economy”. C-Span.