Sava Vladislavić Raguzinski

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Sava Vladislavić Raguzinski
Sava Vladislavić Raguzinski
Puno imeSava Vladislavić Raguzinski
Datum rođenja(1669-01-16)16. januar 1669.
Mesto rođenjaJasenik, Osmansko carstvo
Datum smrti17. jun 1738.(1738-06-17) (69 god.)
Mesto smrtiSankt Peterburg, Ruska Imperija
Naslovna strana libreta (muzika: Antonio Vivaldi, tekst: Đovani Palaci), 26. oktobar 1720.

Sava Vladislavić Raguzinski ili „grof Raguzinski ili Ilirski“ (rus. Савва Лукич Рагузинский-Владиславич, граф Рагузинский; Jasenik, 16. januar 1669 — Sankt Peterburg, 17. jun 1738) bio je ruski i srpski političar, savetnik ruskog cara Petra Velikog, diplomata u službi Ruske Imperije, obaveštajac, putopisac, veliki dobrotvor i darodavac manastira Sveta Trojica kod Pljevalja.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Savin otac, Luka Vladislavić, bio je knez u Hercegovini. Sveti Vasilije Ostroški je od Luke praćen u Peć i nazad, kada je i ostroški manastir bogato darivao.[1] Vladislavić je rođen na vlastelinskom imanju Vladislavića u Jaseniku, blizu Gacka, u Hercegovini. Početkom 18. veka, pod pritiskom begova Čengića na vlastelinske posede, Sava Vladislavić je sa ocem prešao u Dubrovnik, dok se deo njih nastanio u Crnoj Gori, Boki kotorskoj, a njegov rođeni brat Duka ostaje u Trebinju. Iz tog dela porodične loze navodno nastaju Dučići, čiji je potomak književnik Jovan Dučić, mada je teza o tome da je Dučić Vladislavićev rođak demantovana.[2]

Nakon što se Luka Vladislavić preselio u Dubrovnik u međudržavnoj korespondenciji toga vremena ustalio se nadimak Raguzinski. Naime, Dubrovnik je u međunarodnim odnosima zvan Raguza (ital. Ragusa), što je bio italijanski naziv za ovaj primorski grad. Mladi Sava je, kao mnogi Dubrovčani, naučio mornarstvo. U dubrovačkim katoličkim jezuitskim školama, Vladislavić je stekao visoko obrazovanje, koje je upotpunio znanjem iz ekonomije u Španiji i Francuskoj. Otuda se i u Rusiji svuda potpisivao latinicom sa titulom Conte, ali pored ilirskog otečestva spominje i serbskuju zemlju.[3] Slao je knjige na poklon manastirima Svete Trojice (Pljevlja), Žitomisliću, Tvrdošu, itd.

Odlazi zatim u Carigrad da kao trgovac širi trgovačke veze. Jerusalimski patrijarh Dositej, stub Ruske pravoslavne crkve na Bliskom istoku, preporučio je ministre inostranih poslova Rusije Jemeljanu Ukrajincevu i Vasiliju Galicinu, za koje je preuzimao isto razne tajne misije. Vladislavić je uspeo da pribavi tekst ugovora Porte sa Francuskom, Venecijom, Engleskom i Austrijom. Ti ugovori su doprineli sklapanju i rusko-turskog mira, a Vladislaviću bio je otvoren put do dvora cara Petra Velikog, koga je upoznao u Azovu, jula 1702. godine.[4] Na Savin nagovor, car Petar Veliki, početkom 18. veka, poslao je u Sremske Karlovce prvu gramatiku i bukvar, koji je u budući centar srpske duhovnosti doneo učitelj Maksim Suvorov. To je označilo nastanak prve srpske škole u Sremskim Karlovcima.

Kao trgovac ide za Moskvu, ali se, dobivši privilegije, brzo vraća u Carigrad kao trgovački i diplomatski predstavnik Rusije, zajedno sa grofom Petrom Tolstojem (rodonačelnik porodice Tolstoj, iz koje su potekli poznati pisci Lav Tolstoj i Aleksej Tolstoj). Sava Vladislavić je na još jedan način povezan sa ruskom literaturom: u Carigradu otkupio je mladog etiopskog roba Ibrahima Hanibala i njega poslao Petru Velikom u Rusiji;[5][6] Ibrahim Hanibal bio je pradeda Aleksandra Puškina. Grof Sava Vladislavić zaključio je vojni savez sa knezom Moldavije u Jašiju, mir sa sultanom na Prutu.

1708. vraća se u Moskvu i od Petra Velikog dobija posede u današnjoj Ukrajini, gde u gradu Nežin nastaje trgovačko središte oblasti. Grof Sava Vladislavić bio je osnivač ruske obaveštajne službe, za crnomorski obaveštajni rad dobijao je apanažu od 325 rubalja godišnje. Petar Veliki poklonio mu je dvorac u Moskvi, na reci Pokrivna, i pravo slobodne trgovine na deset godina. Povelja je, nedugo zatim, produžena na neograničeno vreme.

Ilirski grof, kako Sava Vladislavić sebe u to vreme naziva, po Ilirima koji su tad bili sinonim za Južne Slovene, neguje kontakte sa Srbima i sa kneževinama Vlaškom i Moldavijom, pomaže srpskim ustancima u današnjoj Crnoj Gori, i u Rusiju dovodi Mihaila Miloradovića, predaka kasnije poznatog grofa i generala pešadije Mihaila Miloradovića. Godine 1711. Petar Veliki šalje Savu Vladislavića za Vlašku i Crnu Goru radi pripreme jednog ustanka uoči ruskog napada na Osmanlije.

Od 1716. do 1722. godine Vladislavić je predstavnik Rusije u Rimu, gde priprema konkordat između Rusije i Vatikana, stara se o ruskim plemićima u Rimu (među njima Ivan Nikitin) i nabavlja umetnička dela za letnji dvorac Petra Velikog u Sankt Peterburgu. Opere „Četiri godišnja doba”[7] i „Istina u iskušenju” (La verità in cimento, 1720) posvetio mu je Antonio Vivaldi, kojem je bio mecena.[8]

Od carice Katarine I je dobio titulu grofa, 24. februara 1725. godine.[9] Iste godine krenuo je u misiju za Kinu, gde njegovim angažovanjem dolazi do Kjahtinskog sporazuma, 1727. godine, najvažnijeg međunarodnog sporazuma Rusije i Kine do sredine 19. veka o, i danas važećem, razgraničenju sa Kinom u Pekingu. Razgraničenje je potpisano 5. aprila 1728. na reci Buri.[9] Njegovim posredstvom nastala je i prva pravoslavna crkva u Pekingu. Savin odgovor na kritičare u vezi sporazuma sa Kinom, pošto je Kina u to vreme vodila strogu politiku izolacije, na šta su kritičari govorili da je bavljenje Kinom bacanje novca na ulicu, danas je poznata izreka u Rusiji: „Ko ne baca novac na ulicu, neće ga i nikad naći“. Vladislavić je zbog uspostavljenja odnosa sa Kinom odlikovan ordenom Svetog Aleksandra Nevskog i unapređen u građanski čin aktivnog građanskog savetnika.[10]

Prema raspoloživim podacima, ženio se dva puta. Iz prvog braka je imao jednog sina, koji je umro pre njega. Bio je oženjen i trideset godina mlađom Venecijankom, Vergilijom Trevizani, iz venecijanske porodice Trevizani, sa kojom je imao tri ćerke. Poslednjih godina života, slomljen smrću svoje tri mlade kćeri i ženom koja ga je napustila i vratila u Veneciju, Vladislavić je u Sibiru dobio pravo da osnuje grad Troickosavsk (danas Kjahta). Tamo je podigao hram, nazvavši ga crkva Svetog Save srpskog Nemanjića. Do kraja života je živeo povučeno i usamljeno. Umro je 17. juna 1738. godine u Sankt Peterburgu. Novac koji je zaradio i imovinu koja mu je preostala testamentom je ostavio rođacima, ali ga nije ravnomerno raspodelio; najveći deo imetka pripao je sinovcu Mojsiju Ivanoviću Vladislaviću.[11] Sahranjen je u Carskoj grobnici, u kripti Blagovještenske crkve.[12]

O njemu je Nikola Moravčević napisao 2015. godine istorijski roman „Grof Sava Vladislavić“.[2] Velimir Ivanović napisao je roman „Durbin grofa Save Vladislavića”.[13]

Galerija[uredi | uredi izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Milaš, Nikodim. Sveti Vasilije ostroški, pp. 24. (PDF). 
  2. ^ a b „Sava Vladislavić nije Dučićev rođak — intervju („Politika“, 24. jul 2015)”. Politika.rs. 23. 7. 2015. Pristupljeno 8. 9. 2016. 
  3. ^ Sindik, Dušan (1980). Testamenti Save Vladislavića, str. 158. Beograd: Istorijski institut. 
  4. ^ R. Pivljanin. „Srbin koji je razgraničio Kinu i Rusiju („Blic“, 8. april 2012)”. Blic.rs. Pristupljeno 8. 9. 2016. 
  5. ^ Simić, Jovanka. „Srpski glas Petra Velikog”. Večernje novosti. Pristupljeno 17. 9. 2018. 
  6. ^ Sava Vladislavić poklonio roba ruskom caru („Politika”, 11. februar 2019)
  7. ^ Zašto je Vivaldi posvetio operu grofu iz Hercegovine. 
  8. ^ NOVOSTI OTKRIVAJU! VIVALDI JE KOMPONOVAO I U ČAST GROFA SAVE: Jedan od najmoćnijih Srba 18. veka bio je mecena čuvenom umetniku („Večernje novosti”, 11. oktobar 2020)
  9. ^ a b Lopušina, Marko. „Grof „smenio“ sultana („Večernje novosti“, 20. jun 2013)”. Novosti.rs. Pristupljeno 8. 9. 2016. 
  10. ^ Vladislavič-Raguzinskiй Savva Lukič (1669—1738) („Državni istorijski muzej” (rus. Gosudarstvennый istoričeskiй muzeй)
  11. ^ Sava Vladislavić Raguzinski, čovek koji je spasio ruskog cara („Top Srbija”, 24. jul 2014)
  12. ^ Lopušina, Marko. „Kaluđeri tajni agenti („Večernje novosti“, 21. jun 2013)”. Novosti.rs. Pristupljeno 8. 9. 2016. 
  13. ^ „Izložba o grofu Savi Lukinom Vladislaviću Raguzinskom”. B92. 18. 10. 2022. Pristupljeno 19. 10. 2022. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Sava Vladislavić Raguzinski na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сава_Владиславић_Рагузински&oldid=26611571”