Сава Владиславић Рагузински

Из Википедије, слободне енциклопедије
Сава Владиславић Рагузински

Sava Vladislavic Raguzinski.jpeg
Сава Владиславић Рагузински

Пуно име Сава Владиславић Рагузински
Датум рођења: 1668.
Место рођења: Јасеник (Османско царство)
Датум смрти: 17. јун 1738.
Место смрти: Санкт Петербург (Руска Империја)

Сава Владиславић Рагузински или „гроф Рагузински или Илирски“ (рус. Са́вва Луки́ч Рагузи́нский-Владиславич, граф Рагузинский или Иллирийский; Јасеник, 1668Санкт Петербург, 17. јун 1738) је био српски трговац и авантуриста, који је касније отишао у Русију и ушао у службу руског цара Петра Великог. Поверене су му многе дипломатске мисије у Цариграду, Риму и Пекингу. Његово најзначајније дело био је Кјахтински договор, који је регулисао односе Русије и Кине све до средине 19. века.

Биографија[уреди]

Савин отац, Лука Владиславић, био је кнез у Херцеговини. Сава је рођен 1668. на властелинском имању Владиславића у Јасенику, близу Гацка у Херцеговини. Када су Турци Ченгићи напали властелински посед, Сава је са оцем прешао у Дубровник, а његов рођени брат Дука остаје у Требињу. Из тог дела породичне лозе настају Дучићи, чији је потомак књижевник Јован Дучић. Након што се Лука Владиславић, преселио у Дубровник додао је свом презимену Рагузински. Наиме, Дубровник је у међународним односима зван Рагуза (итал. Ragusa), што је био италијански назив за овај приморски град. Млади Сава је, као многи Дубровчани, научио морнарство. У дубровачким католичким језуитским школама, Владиславић је стекао високо образовање, које је употпунио знањем из економије у Шпанији и Француској.

Одлази затим у Цариград да као трговац шири трговачке везе. Јерусалимски патријарх Доситеј, стуб Руске православне цркве на Блиском истоку, препоручио је министре иностраних послова Русије Јемељану Украјинцеву и Василију Галицину, за које је преузимао исто разне тајне мисије. Владиславић је успео да прибави текст уговора Порте са Француском, Венецијом, Енглеском и Аустријом. Ти уговори су допринели склапању и руско-турског мира, а Владиславићу био је отворен пут до двора цара Петра Великог, кога је упознао у Азову јула 1702. године.[1] На Савин наговор, цар Петар Велики, почетком 18. века, послао је у Сремске Карловце прву граматику и буквар, који је у будући центар српске духовности донео учитељ Максим Суворов. То је означило настанак прве српске школе у Сремским Карловцима.

Као трговац иде за Москву, али се, добивши привилегије, брзо враћа у Цариград као трговачки и дипломатски представник Русије, заједно са грофом Петром Толстојом (родоначелник породице Толстој из које су потекли познати писци Лав Толстој и Алексеј Толстој). Сава Владиславић је на још један начин повезан са руском литературом: у Цариграду откупио је младог етиопског роба Ибрахима Ханибала и њега послао Петру Великом у Русији; Ибрахим Ханибал био је прадеда Александра Пушкина. Гроф Сава Владиславић закључио је војни савез са кнезом Молдавије у Јашију, мир са султаном на Пруту.

1708. враћа се у Москву и од Петра Великог добија поседе у данашњој Украјини, где у граду Нежин настаје трговачко средиште области. Гроф Сава Владиславић био је оснивач руске обавештајне службе, за црноморски обавештајни рад добијао је апанажу од 325 рубаља годишње. Петар Велики поклонио му је дворац у Москви, на реци Покривна, и право слободне трговине на десет година. Повеља је, недуго затим, продужена на неограничено време.

Илирски гроф, како Сава Владиславић себе у то време назива, по Илирима који су тад били синоним за Јужне Словене, негује контакте са Србима и са кнежевинама Влашком и Молдовом, помаже српским устанцима у данашњој Црној Гори, и у Русију доводи Михаила Мирорадовића, предака касније познатог грофа Михаила Милорадовича. 1711. године Петар Велики шаље Саву Владиславића за Влашку и Црну Гору ради припреме једног устанка уочи руског напада на Османлије.

Гроб Саве Владиславића Рагузинског.

Од 1716. до 1722. године Владиславић је представник Русије у Риму, где припрема конкордат између Русије и Ватикана, стара се о руским племићима у Риму (међу њима Иван Никитин) и набављује уметничка дела за летњи дворац Петра Великог у Санкт Петербургу.

Од царице Катарине је добио титулу грофа 24. фебруара 1725. године.[2] Исте године кренуо је у мисију за Кину, где његовим ангажовањем долази до кјахтанског споразума, најважнији међународни споразум Русије и Кине до средине 19. век о и данас важећем разграничењу са Кином у Пекингу. Разграничење је потписано 5. априла 1728. на реци Бури.[2] Његовим посредством настала је и прва православна црква у Пекингу. Савин одговор на критичаре у вези споразума са Кином, пошто је Кина у то време водила строгу политику изолације на шта су критичари говорили да је бављење Кином бацање новца на улицу, данас је позната изрека у Русији: „Ко не баца новац на улицу, неће га и никад наћи“. Сава Владиславић је због успостављена односа са Кином одликован орденом Александра Невског.

Последњих година живота, сломљен смрћу своје три кћери, Владиславић је у Сибиру добио право да оснује град Троицкосавск (данас Кјахта). Тамо је подигао храм, назвавши га црква Светог Саве српског Немањића. Умро је 1738. у Санкт Петербургу. Сахрањен је у царској гробници, у крипти Благовештенске цркве.[3]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]