Баточина

Из Википедије, слободне енциклопедије
Баточина

Карађорђев трг
Карађорђев трг

Грб
Основни подаци
Држава Застава Србије Србија
Управни округ Шумадијски
Општина Баточина
Становништво
Становништво (2011) 5804
Положај
Координате 44°09′08″N 21°04′32″E / 44.152166, 21.075666
Временска зона средњоевропска:
UTC+1
Надморска висина 102 m
Баточина на мапи Србије
{{{alt}}}
Баточина
Баточина на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број 34227
Позивни број 034
Регистарска ознака KG


Координате: 44° 09′ 08" СГШ, 21° 04′ 32" ИГД

Баточина је градско насеље и седиште истоимене општине у Шумадијском округу. Према попису из 2011. има 5804 становника (према попису из 2002. било је 5574 становника).

Баточина се први пут помиње 1476. године.

Географија[уреди]

Баточина се налази на 102 метара надморске висине, и то на координатама 44° 09′ 08" северно и 21° 04′ 32" источно. Налази се на око 110 километара од Београда, 120 km од Ниша и 26 km од Крагујевца. Кроз Баточину протиче река Лепеница.

Кроз Баточину пролази магистрални пут Баточина-Крагујевац-Краљево-Чачак и железничка пруга Лапово-Крагујевац-Краљево.

Историја[уреди]

Турска владавина[уреди]

Баточина се први пут помиње у првом турском попису 1476. године. Чувени турски путописац Евлија Челебија каже да је оснивач Баточине смедеревски бег Гази Бали. У попису из 1476. године, Баточина има 25 кућа, а крајем двадесетих година шеснаестог века има 66 кућа. Шездесетих година број муслиманских кућа се пење на дванаест док је хришћанских само пет. У овом периоду са порастом муслиманског становништва саграђена је и џамија. Синан паша је 1593. године прогласио за паланку.[1]

Ево како су путописци XVII века видели ближу и даљу околину Лепенице. Један Француз 1621. године од Колара до Јагодине само је запазио и записао у свој дневник непрегледне шуме. У Јагодини је нашао само Турке, док су у Баточини живели хришћани сељаци. Путописац Кикле 1658. године каже да Баточина има леп Бали Хаџи-Ахметов хан и једну џамију. Неколико година касније прошао је турски путописац Евлија Челебија и 1660 је посетио Баточину. Он каже да је Баточину основао Бали-бег Смедеревски, а место богословио Сулејман I Величанствени. Не наводи зашто је то урадио турски цар, да ли је место богословио као калифа - верски поглавар или је то учинио стога што му се место по нечему свидело. Ако је тачан овај податак онда оснивање Баточине пада 1475. године, нешто мало пре турског пописа 1478. године. Евлија Челебија место назива градом, обима око 800 корака. У град се улази кроз једну капију и у њему стражари 50 војника са једним диздаром (заповедником). Он још каже да у Баточини има више сиротињских кућа, једна џамија, један нови хан и неколико дућана.[2]

После неуспеле Опсаде Беча 1683. године Турци су изгубили поседе у Угарској и Србији. У Великом турском рату Гроф Лудвиг Баденски је 17. јуна 1689. у бици код Баточине савладао војску турског везира Кара Мустафе паше. Баточина је била на главном правцу турског повлачења и аустријског наступања 1689. године. Прешавши са десне на леву обалу Мораве код Кушиљева, аустријска војска је разбила мање одреде турске војске испод Марковца и преко Лапова наступила према Баточини. Збуњени, Турци су напустили баточину, оставивши много војног материјала. Овладавши овом значајном раскрсницом путева, Аустријанци су се ту лепо одморили, упутили разглас Србима да је дошао час ослобођења и кренулу даље на југ.[3] Након Пожаревачког мира ови крајеви потпадају под власт Аустрије.[4]

Сеоба Срба 1690. године оставила је пуста села у атару данашње баточинске општине. Турски попис 1739/41 године нам доноси податке да је била жива само Баточина са 80 турских и 11 српских кућа. Такође је наглашено да Баточинци обрађују пусте њиве у Турчину и Бадњевцу. Сва остала села:Бадњевац, Градац, Грнчарица, Кијево, Милатовац, Турчин и Црни Као су била пуста. У списку се налазе и два манастира посвећена Светом Николи. Један се налази у селу Грнчарица (данашњи Прњавор), а други у селу Турчину (данашња Горња Баточина). То су манастири Грнчарица и манастир Сурчинак, од кога су сад у Горњој Баточини једва видљиви трагови.[5]

Борбе против Турака[уреди]

Повратак Турака 1739. године донео је освету и веће намете што је стварало нерасположење у народу што ће довести до Кочине крајине. Коча Анђелковић је са својим одредом ушао у Баточину без отпора 1788. године.[6] У аустријским документима о Кочиној Крајини налазимо податке и које учествовао из села око Баточине. Из Брзана су се борили Тодор Гавриловић, Дмитар Марковић, Радиша Милићевић, Јован Глигоријевић и Василије Савић. Из Граца иван Павловић и из Кијева Михаило Петковић. Свкако је било и других учесника у овом рату из села баточинске општине, али у списковима су сачувана само ова наведена имена.[7] Миром у Свиштову 1791. године Турци поново запоседају ове крајеве.[6]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Битка код Баточине

Баточина је поново ослобођена у Првом српском устанку. Устаници предвођени Карађорђем су успели да ослободе Баточину 1804. године. У бици код Баточине погинуло је 400 турака.[8] Пред битку је забележен говор Карађорђа устаницима:[9]

Немојте пуцати докле моја пушка не пукне.
Не бојте се Турака је мало, а нас је много,
они се бију за господство
а ми за Слободу да можемо данути душом.

На првом попису након завршетка Другог српског устанка 1818. Баточина је имала 51. домаћинство са 119 харачких глава. Последња турска породица иселила се 1832. године.[10] Кнез Милош Обреновић је 1825. године саградио конак који је касније претворен у основну школу. Аустријски Капетан Франц Кајзер у свом путопису из 1837. године пише да Варош Баточине има 300 кућа. У месту постоји црква и школа. Године 1838. баточинска школа има осам ученика, а 1847. десет.[11] У Српско-турском рату (1876-1878) учествовало је 206. бораца из Баточине.[12] Убрзани развој условљава да је Баточина 1878. године проглашена за варош. Деведесетих година деветнаестог века у Баточини се отвара женска школа. Прва књижница је отворена 1898. Почетком двадесетог века Баточина има 1447. становника.[13]

Модерно доба[уреди]

Споменик погинулим војницима црвене армије

Лепеничани су учествовали у ратовима од 1912-1918. а број погинулих је доказ њихове националне свести. Из Баточине је погинуло 136 и још толико из осталих села данашње баточинске општине. Један од долучујућих окршаја за оваладавање Поморављем одиграо се баш у Лапову, Баточини и Брзану. Немачка артиљерија је била послеа косу у Гложану преко Мораве, затим лаповски Гвоздењак и Шавац, а наш последњи заштитни ров је био у Брзану, један километар више Рогота.

Баточина је између два светска рата привредно ојачала. У том периоду је 1928. добила водовод, док је 1940. добила електрично осветљење.

Током Другог светског рата су на територији и у околини Баточине деловале разне војне групације: партизани, четници, недићевци, љотићевци и Немци. Дана 14. октобра 1944. је Баточина ослобођена уласком партизана и Црвена армије у варош. Приликом ослобођања погинуло је двадесет и осам војника Црвене армије.

Након Другог светског рата почео је индустријски развој. У варошу су биле развијене аутомобилска индустрија, текстилна индустрија и грађевинска индустрија.

Демографија[уреди]

У насељу Баточина живи 4393 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 38,1 година (36,9 код мушкараца и 39,1 код жена). У насељу има 1678 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,32.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године).

График промене броја становника током 20. века

Демографија
Година Становника
1948. 2068 [14]
1953. 2198
1961. 2598
1971. 3378
1981. 4825
1991. 5584 5386
2002. 5918 5574
2011. 5804
Етнички састав према попису из 2002.[15]
Срби
  
5.427 97,36%
Црногорци
  
38 0,68%
Роми
  
29 0,52%
Македонци
  
26 0,46%
Хрвати
  
5 0,08%
Муслимани
  
5 0,08%
Бошњаци
  
4 0,07%
Југословени
  
4 0,07%
Словаци
  
3 0,05%
Мађари
  
2 0,03%
Румуни
  
1 0,01%
Бугари
  
1 0,01%
Албанци
  
1 0,01%
непознато
  
4 0,07%

Индустрија[уреди]

Фабрика Grah automotive

Развитак саобраћаја је био важан фактор да би се развила индустрија. Баточина је 1886. године железничком пругом спојена са Лаповом и Крагујевцем. Управо је близина Крагујевца допринела убрзаном развоју индустрије. Инвестициона улагања у изградњу индустријских објеката и спровођење мера за повећање производности рада, омогућили су да Баточина у релативно кратком временском периоду оствари напредак, нарочито после осамдесетих година двадесетог века.

Распад Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, увођење санкција, бомбардовање наше земље и економска криза тешко су погодиле баточинску индустрију, с обзиром да је производња неких њених предузећа била везана за заводе Црвена застава у Крагујевцу, као и извоз на инострана тржишта. Производња је нагло пала, а процес приватизације се споро одвијао. Сем тога, и недостатак обртних средстава успорава оживљавање производње у баточинским индустријскм предузећима.[16]

Саобраћај[уреди]

Железничка станица у Баточини

Повољност саобраћајност-географског положаја баточинске општине умногоме је допринела развоју саобраћаја. Пуштањем у саобраћај железничке пруге 1887. године, релације Лапово-Крагујевац, битно је утицала на развој друмског саобраћаја. У близини Баточине је и железнички чвор у Лапову који представља важну међународну и магистралну железничку линију. Такође у близини је и савремени ауто-пут Београд-Ниш, од кога се одваја магистрални путни правац Баточина-Крагујевац. Захваљујући железничко друмском саобраћају Баточина је повезана са Београдом, Крагујевцом, Великом Планом, Јагодином, Смедеревском Паланком, Свилајнцем, Рачом и другима.[17]

На територији Баточине отпочео је са радом линијски путнички правац 1960. године када је успостављена прва редовна аутобуска линија Крагујевац-Баточина-Лапово. Аутобуска станица у Баточини је изграђена 3. септембра 1975. године.[18]

Дужина железничке пруге са једним колосеком Лапово-Крагујевац износи око 14,3 километара кроз територију општине, а дужина електричне железничке пруге са два колосека Београд-Ниш износи око 5,2 километара.[19]

Баточина је поседовала пошту средином XIX века. Она је била смештена у конаку кнеза Милоша Обреновића.[20]

Школство[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак ОШ „Свети Сава“ (Баточина)
Основна школа „Свети Сава“ Баточина

У Баточини се школа први пут помиње 1836. године, а њен први учитењ био је Драгутин Миладиновић који је окупио осам ученика. Шлола је радила до Петровдана када је учитељ отишао. За учитеља 1839. долази Срећко Миливојевић из Десимироваца. Он је због лошег плаћања напустио школу и отишао за свештеника. Школа у Баточини није радила све до 1843. године када је министар просвете послао свршеног богослова Димитрија Поповића, али је и он због нерешеног питања плаћања отишао из Баточине.[21]

Крајем 1844. Баточинци су се организовали, одредили плату учитељу од 600 гроша, школу су сместили у општинску зграду, а за учитеља довели Александра Добрића из Карловца. Школа је 1846. имала десет ђака, а 1850. године 11 ђака.[22] Године 1881. Баточина је имала 45 редовних ђака, а 1898. већ 130. Нарочито се повећао број женске деце, па је због тога Министарство просвете, чим је приметило да расте број девојчица у школи наредило да се отвори посебно женско одељење или како су се тада звале женске школе. Школа је радила до 1902. када је поново спојена са мушком.[23]

Чести су били прекиди наставе. Настава се прекидала због бербе, због разних болести (због срдобоље, шарлаха и др.) и поплава. Наставу је доста ометала стална појава изсостајања деце због пољских радова, па је то изазивало честе сукобе са школским одборима, кои нису хтели да изричу казне родитељима.[23]

После Првог светског рата дошло је дошло је до поделе школе на сеоску и варошку, а коначно 1927. године. Сеоска је остала у конаку, а варошка је добила нову зграду. Године 1929. порушен је конак и на његовом месту је сазидана нова школа, али подељена на два дела - на сеоску и на варошку школу. Школа је подигнута уз посебно заузимање учитења Гвоздена Станића и уз помоћ добротвора Андрије Танасијевића. Он је за школу дао 40.000 динара, од 290.000 колико је требало да се направи школа. Школе су се сјединиле после Другог светског рата.[24]

Школа се након Другог светског рата звала 14. октобар, а садашње име добила је 1. октобра 1992. године.[25] Пошто је временом прираштај ученика био све већи а школски простор недовољан, јавила се жеља просветних радника и мештана Баточине за изградњу нове и савремене школе. Тако је 28. априла 1970. године Савет основне школе „14. октобар“, донео одлуку да се у Баточини подигне нова школска зграда. У лето 1971. године порушен је већи део старе и 18. августа исте године отпочели су радови на изградњи нове школе. Нова школска зграда је завршена 1973. године.[26]

У Баточини постоји дечји вртић „Полетарац“ који је основан 1978. Данашњи назив Полетарац је добио 1992. године.[27]

Такође у месту постоји и средња школа „Никола Тесла“ која је основана 1977.[28]

Култура[уреди]

Културни центар „Доситеј Обрадовић“[уреди]

Дом културе „Доситеј Обрадовић“ у Баточини

Дом културе у Баточини је основан 22. децембра 1976. године под називом „Душан Петровић Шане“. Дом културе „Душан Петровић - Шане“ се 1990. године издваја из Месне заједнице Баточина и постаје самостална установа, а две године касније мења назив у Културни центар „Доситеј Обрадовић“. Културни центар „Доситеј Обрадовић“ сваке јесени организује Смотру фолклорних ансамбала, периодичне изложбе слика и ручних радова, промоцију књига, позоришне представе, приредбе и концерте.[29]

Здравство[уреди]

Дом здравља у Баточини

Према казивању старијих мештана општине Баточина, још давне 1924. године први приватни лекар који је лечио људе у Баточини био је Др Павле Туцаковић. Он је све до краја Другог светског рата, до 1945. године спроводио приватну лекарску праксу, да би убрзо по ослобођењу била формирана државна здравствена установа - Здравствена станица Баточина. Садашњи дом здравља у Баточини грађен је осамдесетих година прошлог века, а свечано је усељена крајем 1987. године. Зграда Диспанзера за жене и децу, изграђена је 1976. године, а њена надградња, у коме су Диспанзер за жене и дечја лабораторија, завршена је 2002. године.[30]

Народна библиотека „Вук Караџић“[уреди]

Kорени библиотекарства у Баточини налазе се још 1890. године када се у Баточини се формира читаоница. Формирана читаоница је претеча будуће Народне библиотеке. Народна библиотека „Вук Стефановић Караџић“ је основана 1955. године. Поседује преко тридесет хиљада књига.[31]

Манифестације у Баточини[уреди]

  • Такмичење у говорништву

Одржава се једном годишње. Одржава се од 2005. године Такмичари су ученици нижих и виших разреда основне школе из Баточине. Такмичари беседе на једну од задатих тема. Жири сачињавају познати драмски уметници и професори српског језика и књижевности. Циљ такмичења је неговање културе усменог изражавања ученика.

  • Клинцијада

Одржава се у мају месецу, почев од 2005. године. Манифестација окупља децу узраста од 4 до 10 година.

  • Обредни хлебови

Одржава се средином октобра, сваке године, почев од 2006. године, у организацији Културног центра „Доситеј Обрадовић“ и Уружења „Златне руке Баточине“. Манифестација окупља удружења ручне радиности из различитих крајева Србије. Поред хлебова који кроз историју прате обичаје Срба, излажу се ручни радови и стара српска јела.[32]

Спорт[уреди]

Пионири КК Слога

У Баточини постоји фудбалски клуб Слога који се тренутно такмичи у Зони Дунав, четвртом такмичарском нивоу српског фудбала. Највиши успон и најбољи резултати Слоге везују се за период од 70-их до 90-их година прошлог века када су успели да се изборе за статус српсколигаша, односно чланства у Другој српској лиги, група „Центар“.

У вароши се некада такмичио и кошаркашки клуб Слога који је играо и прву српску лигу. У овом клубу су поникли Урош Николић и Андреја Милутиновић. Данас клуб ради само са млађим селекцијама.


Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Ема Миљковић-Бојанић смедеревски санџак 1476-1560 земља - насеља - становништво, Београд 2004. стр. 119.
  2. ^ Јеремија Д. Митровић, Баточина и околина у прошлости, Крагујевац 1976. стр. 22-23.
  3. ^ Јеремија Д. Митровић, Баточина и околина у прошлости, Крагујевац 1976. стр. 24.
  4. ^ Живојин Андрејић, Баточина са околином, Баточина 1988. стр. 62-63.
  5. ^ Јеремија Д. Митровић, Баточина и околина у прошлости, Крагујевац 1976. стр. 24-25.
  6. ^ а б Живојин Андрејић, Баточина са околином, Баточина 1988. стр. 74-76.
  7. ^ Јеремија Д. Митровић, Баточина и околина у прошлости, Крагујевац 1976. стр. 26.
  8. ^ М. Вукићевић, Карађорђе II, Београд 1912, стр. 66.
  9. ^ Причање савременика, Стр. 116.
  10. ^ В. Перуничић, Смедеревска Паланка и околина, Београд 1980, стр. 305.
  11. ^ Д. Петровић, Крагујевачки округ, стр. 25.
  12. ^ Ж. Ђорђевић, Српска народна војска, Београд 1984, стр.196
  13. ^ В. Којић, Варошице Србије у XIX веку, Београд 1970,
  14. ^ Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9
  15. ^ Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
  16. ^ Д. Милановић, 2006. стр. 167-169.
  17. ^ Др. Драгољуб Милановић, Општина Баточина, Београд 2006 стр. 200.
  18. ^ Др. Драгољуб Милановић, Општина Баточина, Београд 2006 стр. 203.
  19. ^ Др. Драгољуб Милановић, Општина Баточина, Београд 2006 стр. 204.
  20. ^ Др. Драгољуб Милановић, Општина Баточина, Београд 2006 стр. 205-206.
  21. ^ Др. Драгољуб Милановић, Општина Баточина, Београд 2006 стр. 223.
  22. ^ Јеремија Д. Митровић, Баточина и околина у прошлости, Крагујевац 1976. стр. 107.
  23. ^ а б Јеремија Д. Митровић, Баточина и околина у прошлости, Крагујевац 1976. стр. 110.
  24. ^ Јеремија Д. Митровић, Баточина и околина у прошлости, Крагујевац 1976. стр. 110-112.
  25. ^ Основна школа „Свети Сава“ на www.sobatocina
  26. ^ Основна школа „Свети Сава“ на www.ossvetisavaba
  27. ^ DEČJI VRTIĆ "POLETARAC"
  28. ^ SREDNJA ŠKOLA " NIKOLA TESLA"
  29. ^ Културни центар „Доситеј Обрадовић“ Баточина
  30. ^ Дом здравља Баточина
  31. ^ Народна библиотека „Вук Караџић“
  32. ^ Манифестације у општини Баточина
  33. ^ Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7

Галерија[уреди]

Литература[уреди]

  • Живојин Андрејић, Баточина са околином, Баточина 1988.

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :