Тироидни хормон
-Thyroxine_Structural_Formulae_V2.svg) |
-Triiodthyronine_Structural_Formulae_V2.svg) |
 |
 |
Тироидни хормони, тријодотиронин (Т3) и тироксин (Т4), су на тирозину базирани хормони које производи штитаста жлезда. Они су првенствено одговорни за регулацију метаболизма. Јод је неопходан за производњу Т3 и Т4. Недостатак јода доводи до њихове умањене продукције, увећања тироидног ткива и долази до појаве болести познате као гушавост. Главни облик тироидног хормона у крви је тироксин (Т4), који има дужи полуживот од Т3. Однос Т4 и Т3 ослобођених у крви је око 20 на 1. Т4 се конвертује до активног Т3 (три до четири пута потентнијег од Т4) у ћелијама путем дејодинације (5'-јодиназе). Даљом декарбоксилацијом и дејодинацијом се формирају јодотиронамин (Т1а) и тиронамин (Т0а).
Циркулација и транспорт[уреди | уреди извор]
Транспорт у плазми[уреди | уреди извор]
Највећи део тироидног хормона који циркулише у крви је везан за транспортне протеине. Само веома мала фракција циркулишућег хормона је слободна (невезана) и биолошки активна, те стога мерење концентрације слободног тироидног хормона има велику дијагностичку вредност.
| Тип | Проценат |
|---|---|
| везан за ТБГ (глобулин који везује тироксин) | 70% |
| везан за транстиретин (преалбумин који везује тироксин, TTR или TBPA) | 10-15% |
| параалбумин | 15-20% |
| невезани Т4 (fT4) | 0.03% |
| невезани Т3 (fT3) | 0.3% |
Мембрански транспорт[уреди | уреди извор]
Тироидни хормони не могу да пролазе кроз ћелијске мембране путем пасивног транспорта попут других липофилних супстанци. Јод у о-позицији појачава киселост фенолне OH-групе, производећи негативно наелектрисање при физиолошком pH. Међутим, најмање 10 различитих активних, зависних од енергије и генетички регулисаних јодотиронинских транспортера је идентификовано код људи. Они осигуравају виши ниво интрацелуларног тироидног хормона од нивоа у крви.[1]
Интрацелуларни транспорт[уреди | уреди извор]
Мало се зна о интраћелијској кинетици тироидних хормона. Недавно је показано да кристалин CRYM везује 3,5,3′-тријодотиронин ин виво.[2]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Диетрицх, Ј.; Бриссеау, К.; Боехм, Б. (2008). „Ресорптион, Транспорт унд Биоверфüгбаркеит вон Сцхилддрüсенхормонен”. ДМW - Деутсцхе Медизинисцхе Wоцхенсцхрифт. 133 (31/32): 1644—1648. ПМИД 18651367. дои:10.1055/с-0028-1082780.
- ^ Satoru Suzuki, Nobuyoshi Suzuki, Jun-ichirou Mori, Aki Oshima, Shinichi Usami and Kiyoshi Hashizume. μ-Crystallin as an Intracellular 3,5,3′-Triiodothyronine Holder in Vivo Архивирано 2012-06-29 на сајту Archive.today. MMolecular Endocrinology April 1, 2007 vol. 21 no. 4 885-894. . PMID 17264173. Недостаје или је празан параметар
|title=(помоћ)
