Sveti Justin Ćelijski

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Justin Ćelijski
Sveti Justin kao profesor
Lični podaci
Datum rođenja(1894-04-06)6. april 1894.
Mesto rođenjaVranje, Kraljevina Srbija
Datum smrti7. april 1979.(1979-04-07) (85 god.)
Mesto smrtimanastir Ćelije, SFRJ
Svetovni podaci
Kanonizacija2. maj 2010., Hram Svetog Save u Beogradu.[1] od strane Srpske pravoslavne crkve
Glavno svetilišteManastir Ćelije
Praznik14. jun (julijanski: 1. jun)[2]

Sveti Justin Ćelijski ili Justin Popović (svetovno: Blagoje Popović; Vranje, 6. april 1894 — manastir Ćelije, 7. april 1979) novokanonizovani je srpski svetitelj. Bio je arhimandrit manastira Ćelije, teolog, stručnjak za delo Dostojevskog, profesor Beogradskog univerziteta i duhovnik.[3] Njegov opus obuhvata preko 20.000 strana teksta.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Blagoje Popović, potonji otac Justin, je rođen od oca Spiridona i majke Anastasije. Porodica Popovića se doselila u selo Gornje Žapsko iz okoline Tetova, kasnije se spustila u Vranje.[4] Bila je kroz generacije sveštenička porodica, jedino je Blagojev, otac Spiridon bio samo crkvenjak. Blagoje je bio najmlađe dete, a imao je starijeg brata Stojadina i sestru Stojnu.[5]

U devetorazrednoj beogradskoj Bogosloviji stekao je puno prijatelja i sa njima se okupljao u razna bogoslovska, molitvena bratstva. Jedan od njegovih prijatelja je bio i Milan Đorđević, potonji episkop dalmatinski Irinej. Kao mlad bogoslov, Blagoje je pored svetootačkih dela čitao najviše Dostojevskog.

Brat Stojadin, kao student prava je izgubio nesrećnim slučajem život, ispavši iz voza pri jednom svome povratku sa studija kući. Blagoje tada svima otvoreno govori da želi ceo svoj život da posveti Bogu da bi bio što bliži njemu i svome bratu. Roditelji mu se protive toj želji i na sve načine pokušavaju da spreče svoje dete da ode u monahe.[6]

Portret koji se nalazi u Manastiru Prohor Pčinjski . Portret je iz 1976. godine a autor Geravisios

Blagoje biva mobilisan u „đačku četu“ pri vojnoj bolnici u Nišu tokom Prvog svetskog rata, a kasnije oni se zajedno sa vojskom i sveštenstvom povlače preko Albanije. Stigavši u Skadar, Blagoje moli mitropolita Dimitrija za monaški postrig, koga dobija, pod imenom Justin.[7]

Tadašnja vlast prebacuje jednim starim brodom bogoslove do Barija, a posle toga preko Pariza, bogoslovi stižu u London gde ih prihvata jeromonah Nikolaj Velimirović. Iz Engleske gde je sa grupom bogoslova privremeno smešten, blagoslovom mitropolita srpskog Dimitrija, Justin prelazi u Duhovnu akademiju u Petrogradu. Zbog nemira koji su nadolazili, bogoslovi su 1916. godine povučeni nazad u Englesku. U Engleskoj, Justin studira teologiju na Oksfordu i sam se izdržava, a ne od stipendija engleske vlade. Svoju kritiku zapadnog sveta izložio je u svojoj doktorskoj tezi „Religija i filosofija Dostojevskog“, koja nije prihvaćena. Bez diplome se vraća u Srbiju 1919. godine. Mitropolit Dimitrije ga ubrzo po povratku šalje u Grčku. Postao je stipendista Svetog sinoda. Za vreme jednoga kratkoga boravka kući, biva promovisan u čin jerođakona. U Grčkoj, kao i u Rusiji i Engleskoj, upoznaje tamošnji svet. Na njega je posebno utisak ostavila jedna starija baka, Grkinja, kod koje je stanovao. Za nju je rekao da je od nje više naučio nego na celom Univerzitetu. Često je kao jerođakon sasluživao u grčkim hramovima.

U Atini stiče doktorat bogoslovlja. Sveti sinod mu najednom uskraćuje stipendiju, pred sam doktorat. Morao je 1921. godine da se povuče u Srbiju i postane nastavnik karlovačke bogoslovije. Predavao je Sveto pismo Novoga zaveta, Dogmatiku i Patrologiju. Tu dobija jeromonaški čin. Vremenom postaje urednik pravoslavnoga časopisa Hrišćanski život. Poznati su njegovi članci „Sa uredničkog stola“. Ponekad mu je pero „bilo oštrije“ i doticalo se i nekih tadašnjih nepravilnosti u sveštenstvu SPC i bogoslovskim školama. U karlovačkoj bogosloviji (u koju je u međuvremeno bio premešten), neko mu krade sa radnoga stola doktorsku disertaciju o gnoseologiji Svetog Isaka Sirijskog i Svetog Makarija Egipatskog. Ali ipak je za par dana napisao okvirno istu disertaciju „Problem ličnosti i poznanja po učenju Sv. Makarija Egipatskog“ i doktorira u Atini, 1926. godine. Ubrzo potom proteran je iz Karlovačke bogoslovije u Prizren, gde je proveo oko godinu dana, tačno onoliko vremena koliko je trebalo da se časopis Hrišćanski život ugasi.

U to vreme na Zapadu, u Češkoj javlja se pokret koji je želeo da se vrati u Pravoslavnu veru. Justin biva izabran za pomoćnika vladici Josifu Cvijoviću u misiji u Prikarpatskoj Rusiji. Ubrzo je Sveti sinod odlučio da ga hirotoniše kao episkopa. On je to odbio uz obrazloženje da je nedostojan tog čina. Posle toga nijednom nije biran ili predlagan za episkopa. Zatim je postavljen za profesora Bitoljske bogoslovije. Na bogosloviji je bio u stalnom kontaktu sa vladikom Nikolajem i svetim Jovanom Šangajskim sa kojima je postao doživotni prijatelj. Zajedno sa arhijerejima SPC borio se protiv uvođenja Konkordata u Srbiju 1936. godine. Često je pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio sveti vladika Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred crvene revolucije.

Od 1934. godine je profesor Bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Godine 1938. zajedno sa Branislavom Petronijevićem osnovao je Srpsko filosofsko društvo u Beogradu. Bavio se prevođenjem bogoslovsko-asketske i svetootačke literature.

Sveti Justin Ćelijski se obraća vojnicima Jugoslovenske vojske u otadžbini leta 1944. godine u Manastiru Kalenić, sa leve strane je Miodrag Palošević.

Po izbijanju Drugog svetskog rata, otac Justin boravi po mnogim manastirima. Najviše vremena je provodio u ovčarsko-kablarskim manastirima, u kojima je i uhapšen posle rata od strane komunističkih vlasti. Posle pritvora, premestio se u manastir Ćelije kod Valjeva.

U Ćelije je došao 1948. godine po blagoslovu vladike šabačko-valjevskog Simeona i mati igumanije Sare, koja je došla sa nekoliko svojih sestara iz manastira Ljubostinje u Ćelije, nekoliko godina ranije.

U svome životu u Ćelijama stalno je bio proganjan, saslušavan, privođen od komunističkih vlasti.[8] Malo je bilo onih koji bi stajali u njegovu odbranu.[8] To su bile ćelijske sestre s mati igumanijom Glikerijom na čelu, prota Živko Todorović — lelićki paroh, avvini učenici i poštovaoci.

Otac Justin, upokojio se na dan posle svog rođendana — na praznik Blagovesti 7. aprila (25. marta) 1979. godine.[9]

Dana 2. maja 2010. godine, odlukom Svetog arhijerejskog sabora SPC Justin Popović kanonizovan je u red svetitelja SPC kao Prepodobni Justin Ćelijski sa Simeonom Dajbapskim u Hramu Svetog Save na Vračaru. Njegove mošti su prenete u crkvu manastira Ćelije 14. juna 2014. godine.[10]

Smatrao je da smo zaboravni kao da nas je prkosni bog zaborava stvorio po svojoj slici i prilici; zaneti sobom, svakodnevnim sujetama i taštinama, i kao pojedinci i kao narod skloni da zaboravljamo dostojne ljude svog naroda.[11]

Patrijarh srpski gospodin Porfirije smatra da je Sveti Justin Ćelijski, uz Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog i episkopa Atanasija, najznačajni srpski teolog u svetu.[12]

Spomenik Justinu Popoviću u gradskom parku njegovog rodnog grada Vranja

Književno-bogoslovski rad[uredi | uredi izvor]

Ubrzo posle Prvog svetskog rata javio se knjigom Filozofija i religija F. M. Dostojevskog (1923). Po oceni nekih ovo delo Justinovo je jedna od prvoklasnih i najboljih studija uopšte o genijalnom ruskom piscu.[13]

Justin Popović, koji je u međuvremenu postao profesor dogmatike na Teološkom fakultetu, svoju temu o Dostojevskom je unekoliko proširio u novoj knjizi pod naslovom Dostojevski o Evropi i Slovenstvu (1940). Religiozna misao ruskog pisca poslužila je Justinu Popoviću da reinterpretira religioznu filozofiju pravoslavlja. Postavljajući u novim uslovima, pred Drugi svetski rat, pitanje odnosa Evrope i slovenstva, kojom su se bavili još slovenofili, bliski Dostojevskom, Justin Popović je posredno otvarao i srpsko pitanje. Bilo je to pred sam početak Drugog svetskog rata.

Priredio je 12 tomova Žitija svetih, za svaki mesec u godini po jedna knjiga. Svaki tom ima po nekoliko stotina strana i predstavlja sintezu mnogo raznih izvora sistematično sakupljenih i priređenih. Osim ovih žitija, sabrana dela Justina Popovića imaju 33 toma. Govorio je tečno četiri strana jezika: grčki, ruski, nemački i engleski i bavio se prevođenjem sa više jezika.

Duhovnik manastira Ćelije[uredi | uredi izvor]

Grob (do 2014. godine) svetog Justina u manastiru Ćelije

Po kazivanju nekih ćelijskih sestara, u Ćelije je došao 28. maja 1948. godine. Prognan sa Bogoslovskog fakulteta, ovde se nalazio u nekoj vrsti zatočeništva. Ćelije tada postaju mesto hodočašća za mnoge koji su želeli da ga vide i dobiju duhovne pouke i savete. To je opisao Dušan Vasiljević u svome „Sećanju na oca Justina“.[14]

Među najznačajnije njegove učenike ubrajaju se: mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović, umirovljeni episkop zahumsko-hercegovački i primorski Atanasije Jevtić, umirovljeni episkop raško-prizrenski Artemije Radosavljević i episkop bački Irinej Bulović. Na Bogoslovskom fakultetu predavao je i patrijarhu Pavlu Dogmatiku. Patrijarh srpski Pavle bio je veliki protivnik brzih kanonizacija. Protivio se svakoj brzopletosti, posebno kada je reč o budućim svetiteljima. Pavle je godinama odlagao dodeljivanje oreola Nikolaju Velimiroviću i Justinu Popoviću, iako ih je veoma cenio i uvažavao.

Preko trideset godina je proveo u Ćelijama, učinivši ih jednim od najpoznatijih srpskih manastira. Njegov grob, koji se nalazi u neposrednoj blizini manastirske crkve, i danas privlači posetioce i poštovaoce. Na ovom grobu su se, prema predanjima, dešavala čudesa i isceljenja. Postoji i ikona na kojoj je predstavljen kao prepodobni Justin Ćelijski i drži u ruci knjigu Žitija svetih.

U Valjevu postoji Duhovna biblioteka „Otac Justin“.

Bio je žestoki protivnik zapadne kulture, ujedinjene Evrope, individualizma, demokratije, liberalizma, ljudskih prava, antifašističke tradicije kao i ekumenizma u pravoslavlju nazivajući ga jednim imenom „svejeres“. Svoje mišljenje o tome izneo je u knjizi Pravoslavna crkva i ekumenizam.

U crkvenoj literaturi se citiraju reči Justina Popovića koji svetog vladiku Nikolaja Velimirovića smatra „trinaestim apostolom“, „svetim srpskim jevanđelistom“ i „najvećim Srbinom posle svetog Save“. Blaženopočivši episkopi Artemije Radosavljević i Amfilohije Radović bili su učenici Justina Popovića, njegova „duhovna deca“. Nastavljači i poštovaoci Justinovog učenja su i vladike Pahomije, Jovan i Lavrentije. Otac Justin Popović je, pored vladike Nikolaja Velimirovića, u svoje vreme bio najistaknutiji duhovnik srpske crkve. Uz Dimitrija Ljotića, čiju rehabilitaciju zahteva udruženje Naši iz Aranđelovca, Justin i Nikolaj su simboli ideologije svetosavskog nacionalizma – jedan narod, jedna religija, jedna država – bog na nebu, kralj u državi, domaćin u porodici, čiji su današnji eksponenti otačastveni pokret Obraz, Srpski sabor Dveri i druge paracrkvene organizacije kao i određen broj vladika u SPC.

Drugi glavni ideolog Svetosavskog nacionalizma i Svetosavlja, posle svetog vladike Nikolaja Velimirovića, Sveti Justin Ćelijski u svojim besedama je iskazivao jake antifašističke stavove, kako pre tako i nakon završetka Drugog svetskog rata. Najbolji primer je njegova beseda "O borbi svetosavskog pokreta nekad i sad" za vreme Konkordatske krize:


[15]

U besedi na Cveti 1965. godine u manastiru Ćelije, Ava Justin Ćelijski je Adolfa Hitlera i Napoleona Bonapartu svrstao među najveće zločince, osvajače i masovne ubice u ljudskoj istoriji, i naglasio kako su ništavni u odnosu na Isusa Hrista:


[16]

U prazničnoj besedi na Vavedenje Svete Djeve Marije 1966. godine u manastiru Ćelije, Sveti Justin je Adolfa Hitlera svrstao među najveće neprijatelje pravoslavne crkve i pravoslavlja:


[17]

Čuda koja se pripisuju Svetom Justinu[uredi | uredi izvor]

Nova zavetna crkva Svetog Oca Justina u manastiru Ćelije 6 km od Valjeva u kojoj se nalaze mošti ovog svetitelja
NA GROBU OCA JUSTINA

Na grobu oca Justina,
Kod manastira Ćelije,
Sestra zamenjuje cveće
I tepa mu da brže raste.

Vidiš, kaže mi crnorizac Amfilohije,
Ava nije imao dece po telu,
Otkako je briznuo u plač za Hristom
Ničim se na zemlji nije mogao utešiti,
A opet na njoj ima bezbrojnu duhovnu decu.

One mu humku greju vrućim suzama,
Poljske cvetove smenjuju neuvelkom,
Neutešnoj sveći ne daju da presvisne,
A tolikim roditeljima, pored rođene dece,
Grob negde samotari urušen u šikari.

autor: Matija Bećković, 1992. godina., [18]

Ovde se navode neka čuda koja se pripisuju Svetom Justinu.

Godina 1952. Te godine desilo se čudo u manastirskoj pekari, u Ćelijama. U manastiru je bilo četrdeset sestara, a u kuhinji je poslovala mati Nina. Pošto je umesila hleb za večeru, ostala je još jedna vangla brašna. Za večerom požalila se sestrama, a ava Justin je rekao: „Molite se Bogu, Gospod brine za nas!“ Sutradan izjutra kad je mati Nina otišla u pekaru našla je puna dva okna (sanduka) brašna. Ava Justin, mati Sara i sve sestre videle su ovo čudo i zajedno zablagodarili su Gospodu.[19].

Godina 1953. Žena iz okoline Valjeva je bolovala dvanaest godina. Verovalo se da je bila opsednuta demonima. Često je viđala đavole, a oni su je mnogo tukli, mučili i mrcvarili. Dok su njeni ukućani kadili kuću, videla je đavole kako beže od tamjana. Često se ispovedala i pričešćivala kod oca Justina i tako je potpuno ozdravila. Posle toga se zamonašila i postala monahinja Tatijana. Časopis Dveri Srpske, Spasovdan 2004. godine, dvobroj 3, Izdavač: Dveri Srpske ISBN 1451-6993 stranica u časopisu: 91[19]

Godina 1959. Kćerka jednog čoveka iz Strmne Gore kod Lelića bila je bolesna. Tri godine je nepokretno ležala na postelji. Jednom su je kolima dovezli i u ćebetu je uneli u crkvu. Ava Justin joj je čitao molitve. Posle molitve se uspravila, a posle tri godine je prohodala. I tada je, kao i prvi put došla u crkvu kolima, a posle molitve, sama je došla do kola i sela. Motor, međutim nije hteo da upali. Ljudi su počeli da guraju kola ali uzalud. Ona je izašla iz kola i motor je proradio; kad je ponovo sela u kola motor je stao. Tako je bilo nekoliko puta. Onda je rekla: „Idem peške na brdo“. Bila je sa malim detetom, uzela je dete u ruke i sa njim se popela na najviše brdo.[19]

Odabrana dela[uredi | uredi izvor]

  • Filosofija i religija F. M. Dostojevskog (1923)
  • Dogmatika pravoslavne crkve, 1-3 (1932)
  • Dostojevski o Evropi i slovenstvu (1940)
  • Svetosavlje kao filosofija života (1953)
  • Filosofske urvine (Minhen, 1957)
  • Žitija svetih, 1-12 (1972 — 1977)
  • Pravoslavna crkva i ekumenizam (Solun, 1974),
  • Put bogopoznanja (1987)

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Kanonizacija i svečano proglašenje svetim”. Arhivirano iz originala 21. 03. 2021. g. Pristupljeno 07. 04. 2021. 
  2. ^ „Praznik Svetog Justina proslavljen u Ćelijama”. Arhivirano iz originala 16. 06. 2019. g. Pristupljeno 07. 04. 2021. 
  3. ^ „Saint Justin (Popovic, 1894-1979),”. 
  4. ^ Popović, Justin (2014). Na Bogočovečanskom putu. Manastir Ćelije. 
  5. ^ „Žitije svetog Justina Ćelijskog”. Arhivirano iz originala 29. 10. 2020. g. Pristupljeno 07. 04. 2021. 
  6. ^ „Žitije prepodobnog oca našeg Justina Novog Ćelijskog”. 
  7. ^ „Der Heilige Mönch Justin Popović und seine Kritik der humanistischen Anthropologie”. Arhivirano iz originala 16. 01. 2011. g. Pristupljeno 07. 04. 2021. 
  8. ^ a b Vojvodiny, Rádiodifúzna ustanovizeň VojvodinyRádio-televízia. „Justin Ćelijski u diptihu svetih”. Rádio-televízia Vojvodiny. Pristupljeno 2021-10-20. 
  9. ^ „Prenos moštiju Svetog Justina Ćelijskog”. 
  10. ^ „Manastir Ćelije domaćin svečanosti za pamćenje (SPC, 15. jun 2014)”. Arhivirano iz originala 17. 06. 2014. g. Pristupljeno 17. 06. 2014. 
  11. ^ Dimitrijević, Vladimir (2014). Prećutana kulturna istorija Srba. Beograd: Catena Mundi. str. 24. 
  12. ^ Beta, Agencija (2021-03-06). „Patrijarh Porfirije o episkopu Atanasiju: "I kada smo sa njim igrali fudbal i kada nas je vodio na Svetu Goru bio je tamo gde i sveti oci"”. Nedeljnik (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-05-20. 
  13. ^ „Život kao Crkva”. 
  14. ^ Sećanje na oca Justina
  15. ^ Duhovna baština: Sveti Justin Popović. O borbi svetosavskog pokreta nekad i sad
  16. ^ Prepodobni Justin Ćelijski - Beseda na Cveti - YouTube
  17. ^ https://svetosavlje.org/sabrane-besede-3/70/
  18. ^ Bećković 1992, str. 63.
  19. ^ a b v Časopis Dveri Srpske, Spasovdan 2004. godine, dvobroj 3, Izdavač: Dveri Srpske ISBN 1451-6993 stranica: 91

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Bećković, Matija (1992). „Na grobu oca Justina”. Valjevac — Veliki narodni kalendar za prostu 1993. Valjevo: Agencija Valjevac, (Valjevo : Valjevska štamparija): 63.  COBISS.SR 11863564

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Свети_Јустин_Ћелијски&oldid=27700230”