Džon Djui

Džon Djui
Lični podaci
Datum rođenja	(1859-10-20)20. oktobar 1859.
Mesto rođenja	Berlington, SAD
Datum smrti	1. jun 1952.(1952-06-01) (92 god.)
Mesto smrti	Njujork, SAD
Obrazovanje	Univerzitet Džons Hopkins, Univerzitet Vermonta

Džon Djui (engl. John Dewey; Berlington, 20. oktobar 1859 — Njujork, 1. jun 1952) je bio američki filozof, socijalni kritičar i teoretičar obrazovanja. U vremenu u kojem je filozofija bila u procesu profesionalizacije, Djui se održao kao filozof zainteresovan za probleme svakodnevnice, sa međunarodnim uticajem u oblastima politike i obrazovanja.

Biografija

Bio je i profesor univerziteta Mičigen i Minesota. Od 1894. profesor je u Čikagu gde 1896. osniva univezitetsku vežbaonicu, a od 1904. godine profesor je na Kolumbija univerzitetu u Njujorku i u Visokoj učiteljskoj školi. Kao vladin savetnik za pedagogiju boravio je dve godine u Kini organizujući prosvetni sistem, a u istom svojstvu boravio je u Turskoj i Meksiku. Do kraja života delovao je u američkom kulturnom i prosvetnom životu kao filozof, pedagog i politički angažovan reformator. U filozofiji je zastupao pragmatizam po kojem je kriterijum istine korist, a Djui je formirao svoju verziju pragmatizam-instrumentalizam, teoriju koja smatra kako svaki pojam, ideju itd. treba shvatiti kao instrument akcije. Raspravljajući o pitanjima obrazovanja i prenošenja iskustva starijih na mlađe generacije, ljudska bi vrsta vrlo brzo podlegla prirodnoj stihiji. Međutim, zahvaljujući nagomilanom iskustvu, što se prenosi u procesu obrazovanja na mlade generacije, ona se održava i menja svoju okolinu.

Njegov pedagoški značaj

Pojedinac izolovan od društva ne bi mogao postojati, pa zahvaljujući tome što se rađa i živi u društvu, tokom svoga života prima tuđa iskustva i njima se koristi. Svakodnevni život i praksa uči kako je potreba vaspitanja i obrazovanja bezuslovna. Vaspitanje razvija i formira jedinku, pa i uvodi ljudsko biće u društveni život. Dakle, vaspitanje se može smatrati i kao socijalna kategorija i funkcija. Ali, za sprovođenje te funkcije potrebne su određene metode, tj. putevi pomoću kojih se postižu najefikasniji željeni ciljevi. Socijalna sredina sprovodi stalni uticaj na pojedinca, a taj uticaj nije ni pozitivan ni negativan. Kod ljudskog bića pod uticajem socijalne sredine javljaju se određena znanja, veštine i navike koje deluju jedinstveno i menjaju ga. Iz filozofskih i socijalno-političkih stavova Džona Djuia proizilazi da vaspitanje i nije ništa drugo nego neprekidno proširivanje i produbljivanje dečjeg iskustva, a razvitak deteta je prilagođavanje postojećem društvu. U vaspitnom procesu dete je u središtu, pa se njegove snage moraju ispoljiti, interesi se moraju ostvariti, a sposobnosti vežbati. Dete poseduje četiri instinkta:

• socijalni
• konstruktivni
• istraživački i
• umetnički.

Vaspitanje ne sme formirati dete prema određenim vaspitnim ciljevima, već ima zadatak da uklanja smetnje koje bi kočile slobodan razvoj, slobodan rast deteta. Dete treba da se slobodno razvija, a vaspitanje se ravna prema nepromenljivim zakonima razvoja psihičkih i telesnih funkcija deteta. Prema tome, Djui je jedan od teoretičara „slobodnog vaspitanja“, teorije koja ima svoj koren Rusoovim stavovima, samo što su ovi imali u svoje vreme drugu društvenu ulogu.

Djui je protivnik knjiškog i verbalnog znanja i učenja. Smatra kako je polazni izvor znanja rad, jer radeći se stiču najsigurnija i najefikasnija znanja, veštine i navike. Dakle, rad nije samo mogućnost za upoznavanje teorije. Prema Djuovom mišljenju fiziku će učenici najbolje savladati u radionici i pogonu, hemiju u kuhinji, geometriju u stolarskoj radionici, zoologiju uzgajanjem domaćih životinja, botaniku radovima u vrtu, polju, voćnjaku i vinogradu, a istoriju i geografiju putovanjima.

Djui veliko značenje pridaje rešavanju različitih radnih zadataka, samostalnim posmatranjima i zaključivanjima. Protivnik je organizacije rada po razredima, nastavnim časovima i klasične podele gradiva na nastavne predmete. Sve u školi treba podrediti „jedinstvu i celini iskustva“, pa Djui zahteva da škola priprema dete ne za budućnost, već za sadašnjost. Škola je socijalna institucija koja svoj vaspitni i obrazovni rad organizuje poput ljudskog društva. Zato i nastavu treba zasnovati na dečjim nagonima, radu i aktivnostima, pa negira sistematsko usvajanje znanja.

Pogledi Djujia na demokratiju i filozofiju

Djuji je isticao da filozofija ima tri oblasti istraživanja, koje mogu biti predstavljene u formi tri koncentrična kruga. Prva, najuža, jeste oblast istraživanja zakona refleksivnog mišljenja, to jest naučnog istraživanja – to je oblast logike; druga, šira, jeste oblast istraživanja zakonitosti i uzajamnog uticaja ostalih oblika ljudskog iskustva – umetničkog, moralnog, religioznog i tako dalje, kao i njihovog odnosa prema logičkom mišljenju; i treća, najšira, jeste oblast socijalnih pitanja, oblast primene filozofije na organizacione i institucionalne probleme društvenog života, socijalnog i kulturnog ponašanja, odnosa pojedinca i društvene celine.

„On filozofiju vidi kao operativnu nauku koja bi trebalo da se bavi praktičnim problemima savremenog društva. Svoju filozofiju vaspitanja on je izgardio na temelju svojih ubeđenja. Njegovi filozofski pogledi se u vaspitnoj teoriji ogledaju u naglašavanju principa učenja putem učestovanja u praktičnom radu, insistiranju na sticanju praktičnih znanja i povezivanju teorije i prakse, kao i u snažnom opiranju dogmatskom i autoritarnim metoda učenja. Borio se za laboratorijski i radioničarski rad, razvija krativnosti i saradnju između učenika“

Djuji je demokratiju pre svega video kao etički ideal i naglašavao da je njena suština u učestvovanju, a ne predstavljanju. Insistirao je na tome da angažovanje demokratske javnosti u rešavanju kolektivnih problema treba da bude slično aktivnosti otvorene naučne zajednice. To je samokritična zajednica fokusirana na istraživanje, koja deluje u skladu sa pragmatičnim principima. Demokratija je za Djuija više od oblika vladavine i političke organizacije (organizovanja političke moći i biranja ljudi koji će obavljati političke funkcije) – ona je takođe i način života, oblik društvene organizacije u kojoj individue učestvuju u zajedničkom procesu društvenog istraživanja

Djuji je verovao da se demokratija i obrazovanje međusobno podržavaju. Demokratsko uređenje podstiče obrazovanje s obzirom da učestovanje u aktivnosti demokratske javnosti kroz društveno istraživanje doprinosi povećanju kvaliteta iskustva učesnika, pružajući im mogućnost da koriste svoju inteligenciju. Posledica je individualni razvoj. Kompletno obrazovanje dolazi samo kada postoji odgovorno učešće svakog pojedinca, u skladu sa njegovim kapacitetima, u oblikovanju ciljeva i politike društvene grupe kojoj pripada. S druge strane, Djuji smatra da je obrazovanje nužno za postojanje i očuvanje demokratskog načina života. Demokratija kao oblik vladavine i kao oblik društvenog života podrazumeva obrazovanje koje će pripremiti decu za učestvovanje u političkom i društvenom životu. Deca i mladi moraju biti upoznati sa interesima, svrhama, informacijama, veštinama i praksama starijih članova društva. I dok se obrazovanje može odvijati u mnogim različitim društvenim kontekstima jednog društva (kao što su porodica, crkva ili komšiluk). Smatrao je da razvoj demokratskih navika mora početi u najranijem dobu obrazovnog iskustva deteta.

On je smatrao da objektivna istina ne postoji, tj. da ne postoji svet koji je apsolutno nezavisan od subjektivne ideje. Sve naše ideje, kategorije i teorije produkt su prirodne i društvene sredine u kojoj živimo. Saznanje ima izvor u iskustvu iz materijalnog sveta i vredi onoliko koliko služi kao sredstvo za praktična rešenja. Djuijeve inovativne ideje prihvatili su brojni obrazovni progresivisti. Njegov stav da srž obrazovanja predstavlja kontinuirana rekonstrukcija iskustva i da je iskustvo izvor znanja. Djuijevo shvatanje rešavanja problema odgovara progresivističkom stavu da dete najbolje uči putem refleksija vlastitih aktivnosti i njihovom validacijom u terminima budućih posledica. Njegovo akcentovanje podeljenog iskustva ili zajedničkog učenja korespondira sa progresivističkim fokusom na kolaborativne načine rada

Djuji je smatrao da je demokratija ključna za jedno društvo. Djuji smatra da besplatne državne škole igraju izuzetno važnu ulogu u demokratskom društvu. Pored demokratije on se bavio i filozofijom. Njegova filozofija ima tri oblasti istraživanja: prvi krug, naučno istraživanje, drugi krug istraživanja ostalih oblika ljudskog iskustva i treći krug je oblast socijalnih pitanja.

Pogledi Djuija na vaspitanje i obrazovanje

Djuji je bio protiv postavljanja opštih ciljeva i zadataka vaspitanja i obrazovanja, pogotovo onih koji dolaze spolja. Društvo nema to pravo. Ovo tim pre što ne postoje opšte, za sve važeći, večne i postojne ciljeve. Cilj i zadaci vaspitanja moraju se izvoditi iz potreba i interesovanja svakog pojedinca. Cilj i zadaci mogu biti individualni.Škola je prema Djuiju životna zajednica. Ona na jednoj strani stvara uslove za sticanje individialnog iskustva svakom učeniku, a na drugoj strani stvara uslove da se učenik kao pojedinac prilagođava toj zajednici.

Moralne vrednosti i sitemi vrednosti su rezultat intelektualne delatnosti. Rešavanje stvarnih životnih problema život i prilagođavanje zajednici su u jedinstvu. U tome su angažovana ne samo interesovanja, već i emocije svakog pojedinca. Intelektualno, moralno i emocinalno vaspitanje postaje jedinstiven proces. Sve su to instrumenti rada, delovanja i ponašanja pojedinca u zajednici. Zadatak škole je da svakog razvija kao individu, ali putem realnog života.

Škola ima sledeće zadatke:

1. Da pojednostavi život i prezentuje ga detetu kroz jednostavne i jezgrovite forme;
2. Da odstrani koliko je to moguće, u društvenom životu da stoji ne samo pojednostavljeno već i pročišćenu životnu sredinu;
3. Da pomogne i pojedincima da prevaziđu organičenja grupa u kojima su rođeni i dovede ih u kontakt sa širom društvenom sredinom (Cenić i Petrović, 2005: 242).

Škola treba da ima život da prezentuje na jedinstven način, to je jedan od zadataka škole.

Drugi zadatak se zasnivana da životna sredina treba da bude pojednostavljena.

Treći zadatak podrazumeva da imamo život pojedinca, koji treba da prevaziđe ograničenja i da se ostvari interakcija sa životnom sredinom.

U takvoj školi nema propisanih nastavnih planova i programa, podela učenika na razrede, organizacija rada po razredno-časovnom sistemu. Iskustvo se manifestuje u estetskoj, moralnoj, političkoj, naučnoj i religijskoj sferi i učeniku se mora omogućiti da ga u tim sferama i stiče. Uloga nastavnika je bila izmenjena. On nije u školi da učenicima saopštava, da na njih prenosi, gotova znanja. Njegova obaveza je da stvara u školi životne situacije i da pomaže učenicima da takve situacije sami rešavaju.

Najznačnije mesto u njegovoj teoriji vaspitanja zauzima pojam iskustva. On vaspitanje definiše kao neprestanu reorganizaciju i rekonstrukciju iskustva. Kod pojedinca ono označava proces stalnog razvoja i napredovanja pod uticajem novih iskustva. On ne smatra svako iskustvo vaspitnim, već samo ono koje podstiče radoznalnost, aktivnost i u budi osećaj odgovornosti. Vaspitanje se tretira kao psihološki proces, kao rastenje razvoja individualnih snaga i inteligencije i kao takvo ono nema posebno određeni cilj.

Iskustvo je, prema Djuiju, interakcija između organizma i njegove sredine. Pod sredinom se podrazumevaju uslovi koji su u sinergiji sa ličnim potrebama, željama, svrhama i sposobnostima. Transformacija iskustva do koje dolazi kroz učešće u aktivnostima zajednice rezultira ličnim razvojem pojedinaca. Za Đuija je društveni život isto što i učestvovanje i sva komunikacija (a samim tim i svaki istinski društveni život) jeste edukativna.

Zadatak škole je da svakoga razvija kao individuu, ali putem realnog života u zajednici. Djuji je kritikovao veštačku razdvojenost akademskog života u učionici i realnog života van nje. Ističe da je učenje kvalitetnije ako se odvija u životima učenika, da nastavne zadatke treba koristiti za izučavanje i rešavanje realnih životnih problema i da je neophodno razred transformisati u smislu uključivanja i uvažavanja ličnih životnih iskustava učenika u nastavni proces. U njegovoj koncepciji vaspitanja više se naglašava uloga pojedinca nego u sociocentričkim koncepcijama vaspitanja, što se vidi i u polaznim stavovima: vaspitanje je život (pravi život, a ne priprema za budući život) i učiti radeći (ne davati učenicima gotova znanja, već im omogućiti da kroz lično iskustvo, sopstvenom aktivnošću, radeći, rešavanjem životnih problemskih situacija stiču i proveravaju istinitost stečenih znanja). Osnova svakog vaspitanja je aktivnost pojedinca. Pošto u školi treba razvijati mišljenje kao instrument čovekovog delanja (a ne ono kome je cilj sticanje znanja), a taj proces je individualan, onda je aktivnost u vaspitanju, u stvari, samoaktivnost. Mora se poći od potreba vaspitanika i interesovanja koja ispoljava. S druge strane, pridaje se veći značaj zajednici nego u pedocentričkim pedagoškim koncepcijama.

Sadržaj vaspitanja on vezuje za dečije iskustvo i društveni život deteta. Deci je strano i nerazumljivo nastavno gradivo koje je podaljeno na predmete i prezentuje se kao logični sled zasebnih celina. On predlaže uvođenje novih nastavnih predmeta kao što su kuvanje, šivenje i ručni rad. Ovi predmeti dozvoljavaju aktivno angažovanje dece, bliski su dečijem iskustvu i u njima se lako mogu steći sadržaji iz istorije, biologije, georgafije. Osnovna metoda nastave je učenje putem aktivnosti. Ona podrazuimeva eksperimetnisanje, istraživanje, rešavanje problema i manipulisanje stvarima. Nastavnik dobija novu ulogu on usmereva nastavni proces, vrši selekciju uticaja koji dolaze do dece i pomaže deci da na pravi način odgovore na njih.

Pragmatizam smatra nastavnika kao pomoćnika, vodiča i filozofa. Glavna funkcija pragmatičnog nastavnika je da predloži probleme svojim učenicima i da ih stimuliše da pronađu sami, rešenja koja će raditi. Nastavnik mora pružiti mogućnosti za prirodni razvoj urođenih kvaliteta dece. Njegov glavni zadatak je da predloži probleme svojim učenicima i da ih vodi kako bi saznali rešenja

Na osnovu Djuijevih didaktičkih postavki ustanovljena je projekt-metoda posebna organizacija nastave. Metod se ostvaruje etapno. Nastavnik u dogovoru sa učenicima postavlja praktični problem, zajednički se sagledava suština problema, zajednički se utvrđuje plan za rešavanje problema, zajednički se radi na rešavanju problema i na osnovu prikupljenih podataka i informacija se izvlače zaključci tj. hipoteze se prihvataju ili odbacuju, završna faza je praktična primena.

Vaspitanje je prema Djuiju povezano sa iskustvom učenika. On ističe školu kao društvenu zajednicu. Dete je centar svega, aktivnost deteta je merilo ukupnog vaspitanja. Vaspitanje treba da je zasnovano na samoradu i neposrednoj životnoj stvarnosti, da polazi od dečjih interesa i sklonosti. Vaspitanje je laboratorija u kojoj se konkretizuju i proveravaju različita shvatanja. Cilj ovog vaspitanja je da se dete što bolje prilagodi životnoj situaciji i što bolje uključi u postojeći kapitalistički društveni poredak. Pri tome, glavni zadatak učitelja je bio da organizuje rad i stvara uslove za samostalan razvoj i rad učenika.

Dela

Napisao je veliki broj dela sa problematikom iz različitih oblasti filozofije i pedagogije:

• Kritička teorija etike (1891)
• Škola i društvo (1899)
• Studije iz Logičke teorije (1903)
• Kako mislimo (1910)
• Obrazovanje i demokratija (1916)
• Ljudska priroda i ponašanje (1922)
• Iskustvo i priroda (1925)
• Traganje za izvesnošću (1929)
• Umetnost kao iskustvo (1934)
• Logika teorija istraživanja (1938)
• Sloboda i kultura (1939)
• Ljudski problemi (1946)

Literatura

• Jessica Ching-Sze Wang (2007). John Dewey in China: To Teach and to Learn. Albany: State University of New York Press, Suny Series in Chinese Philosophy and Culture. str. 3—5. ISBN 978-0-7914-7203-3. 
• Zaninović, M., Pedagoška hrestomatija, Školska knjiga, Zagreb, 1985.
• Caspary, William R. Dewey on Democracy (2000). Cornell University Press.
• Martin, Jay (2003). The Education of John Dewey. . Columbia University Press
• Rockefeller, Stephen (1994). John Dewey: Religious Faith and Democratic Humanism. . Columbia University Press
• Rud, A. G., Garrison, Jim, and Stone, Lynda (eds.) John Dewey at 150: Reflections for a New Century. West Lafayette: Purdue University Press, 2009.
• Ryan, Alan (1995). John Dewey and the High Tide of American Liberalism. W. W. Norton. .
• Westbrook, Robert B (1993). John Dewey and American Democracy. . Cornell University Press.
• Alexander, Thomas (1987). John Dewey's Theory of Art, Experience, and Nature. . SUNY Press
• Bernstein, Richard J (1966). John Dewey.  Washington Square Press.
• Boisvert, Raymond (1997). John Dewey: Rethinking Our Time. . SUNY Press
• Campbell, James (1995). Understanding John Dewey: Nature and Cooperative Intelligence.  Open Court Publishing Company
• Crick, Nathan (2010). Democracy & Rhetoric: John Dewey on the Arts of Becoming.  University of South Carolina Press.
• Fishman, Stephen M. and Lucille McCarthy. John Dewey and the Philosophy and Practice of Hope (2007). University of Illinois Press.
• Garrison, Jim (2010). Dewey and Eros: Wisdom and Desire in the Art of Teaching. Charlotte: Information Age Publishing.  Original published 1997 by Teachers College Press.
• Good, James (2006). A Search for Unity in Diversity: The "Permanent Hegelian Deposit" in the Philosophy of John Dewey. Lexington Books. ISBN 978-0-7391-1061-4. 
• Hickman, Larry A (1992). John Dewey's Pragmatic Technology. Indiana University Press. 
• Hook, S (1939). John Dewey: An Intellectual Portrait. 
• Kannegiesser, H. J. "Knowledge and Science" (1977). The Macmillan Company of Australia PTY Ltd
• Lamont, Corliss (ed., with the assistance of Mary Redmer). Dialogue on John Dewey. (1959). New York: Horizon Press
• Knoll, Michael (2009) From Kidd to Dewey: The Origin and Meaning of „Social Efficiency“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. novembar 2016). Journal of Curriculum Studies. 41: 3. June.  , pp. 361-391.
• Knoll, Michael (2014) Laboratory School, University of Chicago Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. oktobar 2016). D. C. Phillips (ed) Encyclopaedia of Educational Theory and Philosophy, Vol. 2 (London: Sage), pp. 455–458.
• Knoll, Michael (2015). „John Dewey as administrator: The inglorious end of the Laboratory School in Chicago”. Journal of Curriculum Studies. 47 (2): 203—252. S2CID 143939017. doi:10.1080/00220272.2014.936045. 
• Morse, Donald J (2011). Faith in Life: John Dewey's Early Philosophy. . Fordham University Press
• Pappas, Gregory (2008). John Dewey's Ethics: Democracy as Experience. Indiana University Press. 
• Pring, Richard (2007). John Dewey: Continuum Library of Educational Thought. Continuum. ISBN 978-0-8264-8403-1. 
• Popkewitz, Thomas S. (ed). Inventing the Modern Self and John Dewey: Modernities and the Traveling of Pragmatism in Education. (2005) New York: Palgrave Macmillan.
• Putnam, Hilary. "Dewey's Logic: Epistemology as Hypothesis". In Words and Life, ed. James Conant. Cambridge, MA: Harvard University Press, 1994.
• Richardson, Henry S (1998). „Truth and ends in Dewey”. Canadian Journal of Philosophy. Taylor and Francis. 28 (Supplement 1): 109—147. doi:10.1080/00455091.1998.10717497. 
• Rogers, Melvin (2008). The Undiscovered Dewey: Religion, Morality, and the Ethos of Democracy. Columbia University Press. 
• Roth, Robert J (1962). John Dewey and Self-Realization. . Prentice Hall
• Rorty, Richard. "Dewey's Metaphysics". In The Consequences of Pragmatism: Essays 1972–1980. Minneapolis: University of Minnesota Press, 1982.
• Seigfried, Charlene Haddock, (ed.). Feminist Interpretations of John Dewey (2001). Pennsylvania State University Press
• Shook, John (2000). Dewey's Empirical Theory of Knowledge and Reality. . The Vanderbilt Library of American Philosophy
• Sleeper, R.W. The Necessity of Pragmatism: John Dewey's Conception of Philosophy. Introduction by Tom Burke. (2001). University of Illinois Press.
• Talisse, Robert B. A Pragmatist Philosophy of Democracy (2007). Routledge
• Michel Weber and Will Desmond (eds.). Handbook of Whiteheadian Process Thought (Frankfurt / Lancaster, Ontos Verlag, Process Thought X1 & X2, 2008.
• White, Morton (1943). The Origin of Dewey's Instrumentalism. Columbia University Press. 

Spoljašnje veze

• Center for Dewey Studies
  • John Dewey Papers, 1858–1970 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. mart 2020) at Southern Illinois University Carbondale, Special Collections Research Center
  • John Dewey na sajtu Projekat Gutenberg (jezik: engleski)
• Džon Djui na sajtu Internet Archive (jezik: engleski)
• Džon Djui na sajtu LibriVox (jezik: engleski)
• Dewey in German education - a bibliography