Arhitektura Mađarske

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Arhitektura Mađarske
Narodna kuća izgrađena u stilu Perkupa.

Arhitektura Mađarske se podrazumeva kao arhitektura Mađarske, a šire i Kraljevine Ugarske, od osvajanja do danas.

U vreme osnivanja zemlje[uredi | uredi izvor]

Opatija Pečuvar, koju je 1015. osnovao Stefan I Ugarski.
Paljenje bazilike Stolni Beograd prikazano u ilustrovanoj hronici iz 14. veka.

Mađarsko osvajanje Karpatskog basena je razvilo istoriju arhitekture u zemlji.[1] Putevi i gradovi rimske provincije nisu u potpunosti uništeni tokom perioda velike seobe naroda, već su na njima stvorena nova naselja. Rimski objekti su korišćeni kao vile. Opstale su crkve slovenskih naroda koje su prešle u hrišćansku veru.

Stefan I Ugarski je stvaranjem feudalne države zahtevao izgradnju monumentalnih kamenih zgrada. Ovaj zahtev je u početku bio zadužen za sluge, zanatlije sa zapada, a zatim za zanatlije, zidare i italijanske rezbare. Prva crkva Kaloča je svojim trobrodnim baziličnim rasporedom i apsidom ukazivala na italijanske uzore, na najranije hrišćanske ravenske uticaje. Uključuje i baziliku Uspenja Stolnog Beograda, jednu od najvećih crkava Evrope u to vreme, koju je osnovao Stefan I Ugarski, koja je kasnije postala administrativni centar, crkva za krunisanje i tradicionalno kraljevsko groblje Kraljevine Ugarske.

Manje crkve su takođe bile pod italijanskim uticajem. Jačanje feudalizma je stvorilo nove mogućnosti. Tokom rekonstrukcije Pečujske katedrale, formirana je bazilika romanske arhitekture, trobrodna bazilika sa polukružnom apsidom. Ovaj sistem tlocrta je ostao gotovo nepromenjen do 11. i 12. veka, ali uređenje parova kula u Pečuju nije poštovano. Kule su prvo krasile zapadnu fasadu, a nekoliko decenija kasnije samo istočnu fasadu.

U doba Arpadovića[uredi | uredi izvor]

Bela III mađarskog doba[uredi | uredi izvor]

Ostrogon je sagrađen u 10. veku.
Romanička opatija Belapatfalva.
Ostaci samostanske crkve Zsambek, izgrađene između 1220. i 1235. godine.
Opatija, koja se smatra najlepšom romaničkom crkvom u Mađarskoj, izgrađena je između 1220. i 1256. godine.
Opatija Svetog Jakova u Lebeniju, sagrađena početkom 13. veka.
Premontska crkva u Turju, sagrađena u 13. veku, bila je deo manastira.

Nastala jednoobraznost je zamenjena složenijom umetnošću u vreme Bela III. Do vizantijskog kralja se očekivalo da će imati veliki francuski uticaj zajedno sa vizantijskim.[2] To je bilo očiglednije u Ostrogonu, gde je želeo da stvori centar sličan Konstantinopolju sa jedinstvom svetovne i crkvene arhitekture. Katedrala Svetog Adalberta i palata Ostrogon, spaljene 1181. godine, bili su prvi primer za to. Nadbiskup Job je sagradio hram, kraljevsku palatu južno od katedrale i kapelu. Iako Bela III nije realizovao svoj plan, upravo završena zgrada je predata nadbiskupu. Međutim, građevinski radovi Stolnog Beograda u to vreme nastavili su da slede obrazac Pečuja. Stil mešanja razvijen u Ostrogonu se manifestovao na mnogo načina početkom 13. veka.

Efekat cistercita[uredi | uredi izvor]

Nakon francuskih odnosa sa Ostrogonom, u Kraljevini Ugarskoj su se pojavili cisterciti. Sistem je sa sobom doneo snažan umetnički program, uključujući zabranu figurativnih skulptura, zidnih slika i izgradnju kula, savremeniku Burgonja kada je primenjena gotika. Red je prvi put uspostavljen u Jegru 1142. Osvojeni su tokom vladavine Bele III, koja je imala iste privilegije kao na francuskom tlu. Preživeli su samo fragmenti crkava Zirk i Pilis koji su nastali u to vreme, ali su na kraju ostali gotovo netaknuti nakon mongolske invazije. Cistercitski uticaj se ogleda i u manastiru u Panonhalmi, osnovanoj tokom vladavine Geze i u ovom stilu je izgrađen Budimski dvorac.

Uticaj premonstrateškog reda[uredi | uredi izvor]

Prema predanju, prvi manastir premonstrateškog reda u Mađarskoj je osnovan 1130. kod današnjeg Velikog Varadina i njegovo prisustvo pre 1135. je dokumentovano. Kraljevina Ugarska uključuje Džuntaran, Čorna, Hatvan, Kaposfo, Majk, Turje, Margitsiget i Zsambek. Monasi izvan monaškog i pastirskog života bavili su se merama autentifikacije, preuzeli su važnu ulogu u širenju kulture rukopisa u Mađarskoj. Tokom turske okupacije domaće delovanje premonstrateškog reda je gotovo prestalo. Njegova imanja postala su vlasništvo austrijskih provincija u 18. veku.

Nacionalni manastiri[uredi | uredi izvor]

Izražena je svest u izgradnji sloja zemlje 13. veka, koji je ojačao do kraja veka. U centru njihovih poseda izgrađene su crkve koje su služile kao mesta za sahranjivanje, obično sa malim brojem manastira. Prvi nacionalni manastir je sagrađenu 11. veku. Njegov osnovni oblik je trobrodni sistem uspostavljen u Pečujskoj katedrali, koji je zatvoren polukružnom apsidom, ali položaj kula varira. U Boldvi je bio par tornjeva sa istočnom orijentacijom, ali u Akašu (sadašnja Rumunija) je već napustio svoju istočnu konstrukciju i izgradio zapadnu. U unutrašnjem prostoru uvek postoji prostorija za hor. Crkva Svetog Jakova u Lebeniju je sagrađena 1208, a zatim crkva Svetog Đorđa iz Jaka 1220. Gradnju je prekinula mongolska invazija.

Klerikalne crkve su građene u skromnijoj verziji. Prema zakonu Svetog Stefana o izgradnji deset crkava, sela su bila ujedinjena. Međutim, njihovi hramovi nisu bili od trajnog materijala, već od drveta i trske. Zakon je predviđao da selo ne sme biti udaljeno od crkve (kao što su Himešhaza ili Kiškunfeleđhaza). Između preostalih crkava postoje i centralni i dugoročni tipovi. U ovo doba nema mnogo informacija o sekularnoj arhitekturi. Hroničar Anonim se odnosi na gradine sa elementima slovenskog porekla, utvrđenja od grančica i blata. Kula Ostrogon, koja je činila jezgro zamka, sugeriše da se ova vrsta zgrada već pojavila.

Izgled gotske[uredi | uredi izvor]

Od druge polovine 13. veka se pojavio novi sloj društva kao kupac umetničkih dela. Umetnost građanstva je na mnogo načina došla u kontakt sa umetnošću kraljevskih centara. Od zakona Bela IV, za zaštitu gradskog naselja podiže kameni zid, izgrađene kule i kapije. Pored crkvene umetnosti, razvijena je značajna svetovna umetnost (stambene kuće, bunari, putevi). Gradske zanatlije nisu uticale na arhitekturu kuća. Izgradnja kuća i dvoraca je postala samostalan umetnički zadatak, a gotska arhitektura se razvijala. Odigrao je važnu ulogu u razvoju gotske arhitekture. Posle zakona Bela IV, započeta je masivna gradnja, među kojom je započeta izgradnja novog kraljevskog sedišta u Budimu. Iako je kraljevski centar već prebačen u Obudu, smatralo se da je ovo mesto ratno i gradnja je započeta na jugu. U to vreme gradnja Budima bila je još uvek na skromnom nivou, glavni aspekt bila je zaštita. Pored zamka, na severnoj strani je osnovan i grad.

Izgradnja je vršena po celoj zemlji. Bela IV je donirao bogatim vođama i podsticao ih da čine isto. Vojska i episkopi su se gotovo nadmetali u građevinarstvu. Centralna kula ovih dvoraca sagrađena je na strmoj steni ili jaruzi, na koju su prema terenu bile povezane dodatne prostorije, zidovi i kapije. Dvorište je bilo usko, ovde su cisterne i bunari obezbeđivali vodu. Ogromne stare kule obično su bile sumorne, ispunjeni su samo najskromniji zahtevi (Trenčinski zamak, poslednji u sadašnjoj Slovačkoj).

Popularna arhitektura[uredi | uredi izvor]

Razvoj gradova započet je u 13. veku. Izvori istog doba predstavljaju Šopron, Budim i Ostrogon kao varošice. U tim gradovima dominira budimska arhitektura, poput franjevačke crkve Sopron i proširenja svetilišta Alba Julija (potonjeg u sadašnjoj Rumuniji). Na njima se zasniva gotska umetnost iz doba Anžua.

Anžujske i sigismundove ere[uredi | uredi izvor]

Diošđerska tvrđava

Anžujski kraljevi su postavili temelje Višegradove citadele i Kraljevske palate. U isto vreme je trajala izgradnja Budimskog dvorca, a u doba Lajoša I Anžujskog, temelji današnjeg budimskog zamka već su bili na mestu. Nakon prestola Žigmunda Luksemburškog, direktna veza uspostavila je izgradnju Budimskog dvorca sa kraljevskim centrom u Pragu. Luksemburški je sagradio novo krilo dvorca i kulu od kostiju koje su se uzdizale iz grada.

Bilo je to zlatno doba gotičke arhitekture u Mađarskoj. Diošđerska tvrđava izgrađena tokom vladavine Lajoša I Anžujskog je najranija tvorevina tipičnog četvorougaonog tornja pravougaonog tipa zamka. Primeri ovog tipa su takođe kraljevski dvorac Tata i zamak Bratislava iz Luksemburškog doba (sadašnja Slovačka). Najbolji primeri su iz Gornje Ugarske: Trenčinski zamak, zamak Matija Čaka, dvorac porodice Stibor, zamak Holoko, Kačića, dvorac Nograd i ostali. Pored toga, okolina u Vespremu (Gorjanski) i Alfelda je značajna (Đula). Dvorac Jurišić i Siklos su pripadali porodici Gari. Zamak Hunjadi je najveličanstvenija tvorevina tog perioda.

Ranogotička crkvena arhitektura[uredi | uredi izvor]

Ruševine pavlinskog samostana.

Tokom 14. i 15. veka gotovo sve episkopske katedrale su uvećane ili obnovljene tokom veka. Na selu su nadmoćni gradili monaške i parohijske crkve. Franjevački samostan Sečenj je sagradio Tomas Sečenji. Janoš Hunjadi je sagradio franjevačku crkvu Tejuš (sadašnja Rumunija), Pal Kiniži je osnovao pavlinski manastir, a porodica Batori je bila aktivna u Njirbatoru. Bratislavska kapela je takođe bila predodžba glavne crkvene kapele.

Procvat popularne arhitekture[uredi | uredi izvor]

Reformatska crkva.

U 14. veku popularna arhitektura se širila. Uloga prestonice se odvijala u Budimu, brzo je sagrađena u blizini zamka, izvan grada. Tipični tip budimske kuće uspostavljen je u 14. i 15. veku i sa dugačkom fasadom sa pogledom na ulice u balkanskom stilu. Međutim, mnoge od ovih kuća su izgrađene od drveta i uništene vatrom. Većina ostalih vrsta zgrada u gradu (gradska kuća, kupalište, bolnica) su poznate samo iz izvora tog doba.[3] Ostaci stare gradske kuće u Budimu nalaze se u zgradi muzeja. Međutim, crkvena arhitektura je i dalje bila presudna u dizajnu gradske slike. Parohijske crkve su bile trobrodne crkve, bez poprečnog krsta, smeštene na pijačnom trgu ili u njegovoj blizini. Gradske parohije su često nastajale uz kraljevsku podršku, grb Lajoša I Anžujskog se nalazi u gradskoj kući Sebeš (sadašnja Rumunija), grb Luksemburška se nalazi na crkvi Svetog Mihaila u Kluž-Napoka (sadašnja Rumunija), grb Matije Korvina se nalazi na vrhu crkve Blažene Device u Budimu. U gradovima su se nalazile i manastirske crkve mendikantskog reda. Konstrukcija gradskih zidina je već uspostavljena. Arhitektura trgovišta nije bila značajna, mada se crkvena arhitektura ponekad približavala nivou slobodnih kraljevskih gradova (gotska protestantska crkva Avas u Miškolcu). Raspored seoskih crkava se nije promenio, ostala je dvospratna konstrukcija. Veličina zgrada je povećana, brod apside ima poligon, rebrasti poprečni svod. Kula povezana sa zapadnom fasadom. U erdeljskim saksonskim zemljama gotska konverzija rimskih crkava bila je uobičajena.

Renesansa[uredi | uredi izvor]

U drugoj polovini 15. veka renesansa je počela da zamenjuje gotiku, a nemačko-francuski efekat zamenio je italijanski. Promene je podržala i politika. Prva promena stila dogodila se u Budimu zahvaljujući Matiji Korvinu. Renesansa se proširila plemstvom i prvosveštenicima. Mađarska renesansa se deli u tri stilska perioda:

  • Rana renesansa (1460—1541)
  • Zrela renesansa (1506—1570)
  • Kasna renesansa (između 1570—1690 ili 1750)

Tipično je da su se razvile lokalne varijacije i da su neki renesansni fenomeni koegzistirali.

Rana renesansa[uredi | uredi izvor]

Renesansni zamak Šimontornja, završen u 15. veku od Matije Korvina.

Prve renesansne građevine bile su Korvinove palate, istočno krilo Budimskog dvorca i njegovo dvorište, kraljevska palata Višegrad. Njihov stil je pratio toskansku renesansu. Tada je postavljen redosled fasade (stubovi sa polukružnim ili pravim gredama), tipovi prozora i vrata, ukrasni motivi, koji su uzorno uticali na kasnija gradilišta. U Budimu je postojala značajna radionica za klesanje kamena, gde su kamenari učili italijanske motive.

U drugoj polovini rane renesanse, novi stil se pojavio ne samo u prekodunavskoj Mađarskoj i glavnim centrima, već i u Salažu i Sremu. Većina slede tradicije perioda Matija Korvina: rezbarije u Njirbatoru, fragmente u Pečuju, papski trezor vrata izgrađen 1515. U Transilvaniji se, pored toskanskog efekta, može otkriti i langobardski efekat.

Zrela i kasna renesansa[uredi | uredi izvor]

Kapela Bakoč katedrale Estergom.

Znakovi zrele renesanse mogu se videti od 1506. u izgradnji kapele Bakoč koja je važan primer mađarske arhitekture 16. veka.

Nakon Mohačke bitke i vanrednog stanja u Budimu, arhitektura se nastavila u sasvim drugom pravcu. U skladu sa podelom zemlje, formirane su tri umetničke provincije čiji se oblik jezika može razlikovati: Prekodunavska, Gornja Ugarska i Transilvanija.

Međutim, još uvek je postojao italijanski uticaj, dok 1526. u Toskani, a zatim u severnoj Italiji, 1570—80. je visoka renesansa imala jaču formu, kao i toskanski efekat, posebno u Transilvaniji.

Za vreme kasne renesanse mađarski karakter postaje jači, nije ni jedan od elemenata čisto italijanskih prisutan, uprkos činjenici da su mnogi italijanski majstori radili u zemlji.

Prekodunavska Mađarska[uredi | uredi izvor]

Šopronska kula vatrogasca.

U Prekodunavskoj Mađarskoj su tradicije prethodne ere bile najčistije. Italijanski vojni inženjeri su uspostavili sistem i pojavili su se oblici visoke renesanse. U drugoj polovini 16. veka razvili su se oblici kasne visoke, a pojavila se i kasna renesansa. Uspostavljene su nove vrste zgrada, poput pravougaonog tipa zamka sa arkadama, poput uništene tvrđave Kanjiža od Pitera Feraboka i zamka Egervar.

Dokazi kasne renesanse su uglavnom dvorci, kao što je sadašnja Austrija, dominantni oblik - lođe Vatrogasnog tornja Sopron, koji se takođe pojavljivao na stambenim kućama.

Gornja Ugarska[uredi | uredi izvor]

Dvorac Sarospatak.

Karakteristični stil Gornje Ugarske se razvio u italijanskom efektu i ima izvanrednu raznolikost. Dvorac Sarospatak se sagradio na početku perioda. Gradilište iz 16. veka se nalazi u okrugu Perenji. U drugoj polovini veka usledile su mnoge gradnje: dvorac Trenčin 1540, Markušovce 1567, Oravski zamak 1561—1611, Banska Bistrica 1564—65, Bitča 1571—1605.

Kasna renesansa je vladala u 17. veku, a to se odrazilo u izgledu dvoraca (zamak u Dolnoj Mičini 1667, Topoljčjanki 1662, kuće u Ljevoči i Prešovu). Arhitektura stare županije Szepesa i Sarosa, koja je nazvana pariskom renesansom, predstavlja posebnu boju, a zbog svog lokalnog karaktera se lako razlikuje od poljskih, austrijskih i čeških kuća. Najkarakteristični dokazi su dvorac Betlanovce (1564), zvonik Kežmarok (1591), crkveni toranj Svinja (1628), dvorac Kežmarok Imriha Tokolija, dvorac Fričovce (1623—30) i nekoliko kuća Ljevoča i Prešova.

Transilvanija (sadašnja Rumunija)[uredi | uredi izvor]

Renesansa je razvila svoju sliku koja je nastala prema italijanskim nacrtima pod upravom kraljevskog centra. Visoka renesansa je imala veliki uticaj 1530—70.

Od druge polovine 16. veka se računa kasna renesansa, koja je započela izgradnjom zamkova (Veliki Varadin, Fagaraš, Šimleju Silvanjej, Kluž-Napoka). Uspostavljena je rezbarenjem kamena u školi Kluž.

Arhitektura sa poklapa sa Transilvanijom, velikih zamkova iz 17. veka, kraljevski dvorovi koji takođe služi kao model (opština Jernut i Jenopolje).

U drugoj polovini 17. veka, zaustavljena su gradilištima od nacionalnog značaja, palate su izgrađene umesto dvoraca. Krajem 17. veka osnovana je transilvanska renesansa, koja se manifestovala pre svega u dekorativnom dizajnu.

Džamija Kasim paše u Pečuju.
Kupatila Rudas u periodu turske invazije.

Osmansko-islamska arhitektura[uredi | uredi izvor]

Osim Španije, retko postoji evropska zemlja u kojoj je muslimanska arhitektura i dalje prisutna. Zbog toga se posebna pažnja poklanja ovim umetničkim delima, iako nisu od izuzetne vrednosti, koja su i dalje dostupna u Mađarskoj.

Turci su gradili upotrebljavajući stare zgrade ili zbog njihove kulture bio je potreban novi tip zgrade, što nije bilo mnogo kvantitativno.

Barok[uredi | uredi izvor]

Arhitektura baroka Mađarske je dugo bila povezana sa poznom renesansom. Razvila se sa evropskim strujanjima, a prvi put je uspostavljena u literaturi nakon dela Petera Pazmanija.

Rani barok[uredi | uredi izvor]

Benediktinska crkva Svetog Ignasija de Lojola u Đeru.

Kontrareformacija je bila osnova arhitekture 17. veka. Radovi na zadovoljavanju potreba katoličkog prvosveštenika i aristokratije započeli su 1620-ih. Prvo sećanje na baroknu arhitekturu u Kraljevini Mađarskoj bila je jezuitska katedrala Apostola Jovana (sadašnja Slovačka). Spomenici gradnje započete nakon jezuita uključuju benediktinsku crkvu Svetog Ignasija de Lojola u Đeru i katedralnu baziliku, rekonstrukciju crkve Svetog Đorđa u Šopronu i nekadašnju jezuitsku crkvu u Košicama. Arhitekte tog doba obično su bili italijanski majstori, kao što su Karlo Martino Karlone (1616—1667) i Anton Erhard Martineli (1684—1747). Mađarsku baroknu crkvenu arhitekturu karakterišu istaknute kule i kapije sa prozorima osvetljenim bočnim brodom.

Arhitektura dvorca je pratila tradicije prethodnog veka (Markušovce). Prvi barokni zamak sagradio je za Pavle I, a u Ajzenštatu italijanski arhitekta Karlone. Arhitektura zamka se, međutim, pojavila tek posle turskih borbi. Dvorac Savoja u Srpskom Kovinu (1700—1702) je prvi put izgrađen prema planovima Johana Lukasa fon Hildebranta. Njegov plan u obliku slova U, koji će biti središte zamka, potpuno se razlikuje od nekadašnjih tipova zamkova. Glavna linija arhitekture dvorca pratila je ovo, ali francuski obrazac sledio se od dvadesetih do tridesetih godina 18. veka.

Barok iz 18. veka[uredi | uredi izvor]

Biskupska palata Stolni Beograd.

U početku je sekularna arhitektura potiskivana crkvenom gradnjom, poput Karmelitske crkve u Đeru, jezuitske crkve Trenčin (sadašnja Slovačka), Univerzitetske crkve u Pešti itd. Pored toga, većina crkava Alfelda je izgrađeno na ostacima ranijih crkava (Kiškunfeleđhaza, Kečkemet). Vrhunac barokne svetovne arhitekture dogodio se u drugoj polovini 18. veka. Na zahtev kraljice Marije Terezije, obnova Budimskog dvorca je započela uz pomoć Jadota (1710—1797), Ignaca Oraseka (1750—1770) i Franca Antona Hilebranta (1719—1797). Vladičanske palate su izgrađene crkvenim novcem.

Unutrašnjost je u rokoko stilu, sagrađena između 1720—1766.

Među najpoznatijim crkvama podignutih u doba baroka uključuju Minoritenkirhe crkve u Jegru i Svete En Pariš u Budimu. Cistercitska crkva Stolni Beogradi je izgrađena do 1756. godine, sa najvrednijim rokoko nameštajem u Mađarskoj u sakristiji. Istovremeno, vrlo bogata bazilika Svetog Stefana, koju je obnovila kraljica Marija Terezija, završena je do 1771, koja je od 1777. postala katedrala eparhije Stolni Beograd. Jedan od najistaknutijih i najlepših primera kasnobarokne arhitekture zamka u Mađarskoj je kraljevska palata Godolo. Efekat zamka dobro ilustruje činjenica da se od tada govori i o kraljevskoj palati Godolo, što je, između ostalog, uticalo i na gradske palate. Barokne kuće su ostale u Egeru, Budimu, Šopronu i Vespremu. U ovo vreme graditelji su uglavnom bili mađarski majstori. Barok je počeo da utiče na seosku arhitekturu i formirao se seljački barok u narodnom stilu. Kasnobarokni stil ogleda se u delima Melhiora Hefela i Jakoba Felnera, kao što su nadbiskupska palata Vesprem, katedrala i biskupska palata Stolni Beograd, crkva Svetog Stefana u Papi. Klasični elementi poput zabata i jonskog reda počeli su da se šire.

  • Kraljevska palata Godolo.
    Kraljevska palata Godolo.
  • Unutrašnjost crkve Svetog Emerika iz Stolnog Beograda.
    Unutrašnjost crkve Svetog Emerika iz Stolnog Beograda.
  • Unutrašnjost Minoritske crkve u Egeru.
    Unutrašnjost Minoritske crkve u Egeru.
  • Katedrala i biskupska palata Sombathelj.
    Katedrala i biskupska palata Sombathelj.
  • Univerzitetska crkva u Pešti.
    Univerzitetska crkva u Pešti.
  • Karmelitska crkva u Đeru.
    Karmelitska crkva u Đeru.

19. vek[uredi | uredi izvor]

U prvoj polovini 19. veka[uredi | uredi izvor]

Mađarska arhitektura prve polovine 19. veka diktirala je klasicistički oblik određene nacionalne verzije. Nacionalna svest koja se razvijala oblikovala se u ovom stilu. Delo Ferenca Kazincija se proširilo i postalo popularni stil sveta. Posle razvoja Pešte kao grada, nadvojvoda Josif je osnovao odbor za ulepšavanje 1808. Odbor, koji je radio do 1857, obezbedio je urbanistički dizajn novih gradilišta i stilsku jedinicu, olakšavajući tako građanski pristup klasičnoj muzici. Zgrade su se odlikovale puritanizmom. Počelo je povećanje dvorca, kuća u nizu, javnih zgrada. Prvu veću zgradu projektovao je Mihalj Peči (1755—1819) reformisana velika crkva u Debrecinu. U decenijama pre reforme, njegovo mesto su zauzela dva vodeća gospodara, Mihalj Polak (1773—1855) i Jožef Hild (1789—1867). Oni su imali vodeću ulogu i u mađarskoj reformskoj eri. Polakovo prvo samostalno delo bila je luteranska crkva na trgu Deak u Budimpešti, koja je tada dizajnirala nekoliko palata i dvoraca. Njegovo glavno delo je zgrada nacionalnog muzeja, koja zauzima značajno mesto u Evropi. Hildova operacija je definisala klasicističku sliku glavnog grada u nastajanju i takođe je izvršavala crkvena naređenja. Važnija je izgradnja Matijasa Ziterbarta (1803—1867), Ferenca Kaselika (1795—1884), Jozsefa Hofričtera (1779—1835) u Pešti. U blizini Pešte i Budima, glavno središte klasicističke gradnje bio je Ostrogon. Izgrađena je bazilika, u početku zasnovana na planovima Janosa Pačka (1796—1839), koju je dovršio Jožef Hild. Klasicističke kuće gradile su se širom zemlje, ponekad i provincijske.

Od sredine 19. veka zadržali su se efekti romantizma koji je već koristio orijentalne elemente. Njegov vodeći majstor postao je Frigies Feszl (1821—1884). Prvi put je pokušao da stvori nacionalnu arhitekturu, koristeći mavarske i vizantijske elemente. Njegovo glavno delo postalo je Vigadó of Pest, koje je takođe delo evropskog romantizma.

Doba dualizma[uredi | uredi izvor]

Najvažniji arhitekta druge polovine 19. veka bio je Mikloš Ibl (1814—1891), započet iz romantizma. Njegov uticaj, međutim, pre se očitovao u širenju istoricizma. Posle 1860. pojavile su se istoričarske težnje, prvo renesansni preporod (mađarska državna opera). Frigijes Šulek (1841—1919) i Imre Štajndl (1839—1902) bili su uključeni u vaskrsavanje stilova neogotskog i neoromaničkog preporoda (Ribarski bastion, zgrada mađarskog parlamenta). U 19. veku su korišćene razne eklektičke i neobarokne palate.

Eden Lehner se suočio sa istorijskim težnjama. Želeo je da stvori nacionalnu arhitekturu, pa je tražio da stvori nezavisni dizajn. Sa naglaskom na istočnom nasleđu mađarskog naroda, uveo je u arhitekturu magareći luk i druge istočne elemente, koje je dodao iz mađarske narodne umetnosti, stvarajući specifičnu secesiju. Njegov rad imao je ogroman uticaj na mlađu generaciju, posebno sa zgradama izvan Budimpešte. Njegovi sledbenici su bili Ede Torockaj-Vigand (1870—1945), Karoli Kos i Geza Markus.

Secesija Ištvana Medjasaja (pozorište Petofi iz Vesprema, Šoprona, Crkva Svete Elizabete u Mulji) u nekoliko aspekata upućuje na avangardu. Nakon Prvog svetskog rata završio se procvat mađarske secesije, iako su seoske kuće u secesiji izgrađene čak i 1920-ih. Međutim, samo je gipsana arhitektura sačuvala motive narodne prirode.

20. vek[uredi | uredi izvor]

Prvi moderni mađarski arhitekta Bela Lajta (1873—1920) krenuo je od Lehnerovih težnji, koji su istovremeno sa eksperimentima u zapadnoj Evropi i Americi tražili nove načine. Poslovna kuća je prva moderna mađarska zgrada. Pored toga, Morić Pogani (1878—1942) i Deneš Đerđi (1886—1961) bili su jedni od inovatora. To uključuje činjenicu da je Prvi svetski rat veoma uticao na istoriju mađarske arhitekture.

Između dva svetska rata, eklektičke težnje su oživele neko vreme, ali su nove struje postajale sve jače. Crkvene zgrade obnovljene su delima Aladara i Bertalana Arkaja, Đula Rimanocija, Karolja Vajhingera i Ivana Kocisa, uglavnom sa italijanskom inspiracijom.

CIAM je postavio cilj za uvođenje ideja Bauhaus u Mađarskoj. Odlučio je da formira nacionalne grupe na svom kongresu u Frankfurtu na Majni 1929. Na kongresu je učestvovao Farkas Molnar sa nekoliko mađarskih arhitekta. Po njihovom povratku formirana je grupa CIAM koju su predvodili Farkas Molnar i Jožef Fišer. Mađarska grupa CIAM nazvala se sekcijom CIRCAC prema upravnom odboru CIAM. Njegov rad se manifestovao u širenju moderne arhitekture, povezanim društvenim kritikama i dizajnu zgrada u skladu sa Bauhausovim principima. Periodika prostor i forma (koju su grupisali savremeni napredni arhitekti) uglavnom je objavljivala planove članova mađarske grupe CIAM u januaru.

Tipična aktivnost grupe do 1932. bila je uglavnom agitativna.

Njihova prva manifestacija je udruženje inženjera i arhitekata 1928. Bila je to debata o modernoj arhitekturi u novembru, gde je Jožef Fišer (gradilišta u Frankfurtu) predstavio izveštaj sa slikama, sa Polom Ligetom.

Izložbe grupe prva izložba je organizovana u okviru kućnog nameštaja i domaćinstva 1931. za jesenji sajam. Ovde je predstavljen plan za studentski dom. Ideja je sadržala tradicionalno razmišljanje o arhitekturi, životnog stila i sociološke promene, ideja je nastala 1960-ih, pa je forum za diskusiju organizovao novi časopis za pisanje.

U proleće 1932. grupa je organizovala sopstvenu (drugu) izložbu u galeriji Tamas. Na ovoj su izložbi njihove teorijske i propagandne aktivnosti uredno predstavljene javnosti. Izložene su slike, crteži i statistički podaci obrađeni na kartonu, koji pokazuju loše socijalne uslove u Mađarskoj.

Treća izložba grupe je organizovana 1932. u okviru zanatske industrije. Društveno-politički trend je bio snažan, pa je deo njihovog materijala policija zaplenila pre otvaranja. Izložba pod nazivom Kuća, grad, društvo pozivala je na stvaranje socijalne arhitekture. Ovo je bila poslednja izložba grupe, a ujedno i kraj prve faze njenog delovanja.

Tokom druge faze aktivnosti, grupa je izvršila zajedničke zadatke planiranja. Njihove aktivnosti su uglavnom bile lokalizovane za dizajn stanova i privatnih domova finansijski bogatih civilnih klijenata, predstavljajući moderniji duh. Pored datog društvenog i političkog okvira u Mađarskoj, ovo je takođe deo činjenice da je jedinstvo grupe postepeno srušeno, zajednički rad otkazan, pa čak ni mađarski materijal nije mogao da se sastavi za kongres CIAM-a 1938. godine, tako da se mađarska grupa te godine raspala. Međutim, njegov arhitektonski efekat je postao plodonosan tek posle Drugog svetskog rata.

Najvažniji arhitektonski zadatak godina nakon Drugog svetskog rata bila je restauracija zemlje. U početku su se moderni eksperimenti nastavili, ali tokom diktature socijalna arhitektura koja je već cvetala u Sovjetskom Savezu postala je uzor koji treba slediti, a ova arhitektura se manifestovala u zastarelom eklektičnom klasicizmu (gradnja u Dunaujvarošu, partijske kuće, blokovi, stambena naselja). Ovo doba ima svoje arhitektonske vrednosti. Tu spadaju: Zoltan Farkasdi, Đerđ Janoši u Gedelu i Đula Rimanoci.

Nova arhitekata koja se razvijala u posebnim socijalno-ekonomskim uslovima perioda nakon Mađarske revolucije 1956. studenti univerziteta, mladi instruktori, praktičari, kao i savremenici, živeli su zajedno sa neprestano promenljivim događajima društvenog, ekonomskog i tehničkog, umetničkog aspekta. Tako su zajedno postali predstavnici generacije kreativne arhitekture kraja veka, postavši tako „most” između prethodnih pionira i onih koji dolaze posle njih.

Period se proteže od 1956. do kraja 20. veka, kao vreme za značajne i drastične promene. U socijalnoj politici, diktatorska vladavina, izgubljena revolucija, jednopartijske krizne situacije, kontrolisane društveno-ekonomske formacije, promene političkog sistema, demokratije, dovele su do današnjih problema globalizacije.

U međuvremenu, doba tehničkih i tehnoloških promena su definisale arhitekturu veka. Neke od promena su velika nacionalizovana građevinska industrijalizacija, prelazak sa cigle na beton, prefabrikacija, metalne i lake konstrukcije i promena tipa konstrukcije, širenje asortimana građevinskih materijala koji će se koristiti.

Proces promene arhitektonskog ideala nije ništa manji: arhitektonski duh je krenuo od istočne perspektive do tragova i iskustava rane mađarske avangarde, dok su instruktori i učenici, zajedno sa mladim praktičarima, učili principe Bauhausa, ideju funkcionalnosti, strukture, modernog formiranja materijala i oblika, duh kolektivizma. Interpretacija arhitekture se proširila na ekološku kulturu, zaštitu životne sredine, urbanu nauku i ekonomiju, građevinarstvo i građevinsku politiku. Takođe se promenila oprema i alat arhitekta.


Kao rezultat svega navedenog, 1960-ih je postojalo interesovanje za savremene forme, reprezentativne zgrade tog doba, industrijske zgrade, bolnice, hotele i poslovne zgrade (Jožef Finta, Zoltan Guljaš, Đerđ Janoši, Piter Molnar itd).

Dizajn i izgradnja novih urbanih područja (stambenih naselja) su transformisali urbano planiranje i arhitekturu u nezavisno područje. Još uvek stambene jedinice izgrađene od prefabrikovanih elemenata u to doba imaju presudnu ulogu u ispunjavanju društvenih očekivanja, kao i u kulturi životne sredine i socijalnim sociološkim procesima koji se polako menjaju.

Organska arhitektura[uredi | uredi izvor]

Organska arhitektura Imrea Makoveca i Đerđa Četa je odvojena od zvaničnih oblika.

  • Društveni centar Kakasd, Imre Makovec.
    Društveni centar Kakasd, Imre Makovec.
  • Arhitektura Imra Makoveca.
    Arhitektura Imra Makoveca.
  • Kuća fontana, Đerđ Čete.
    Kuća fontana, Đerđ Čete.
  • Šumska kuća u nacionalnom parku, Đerđ Čete.
    Šumska kuća u nacionalnom parku, Đerđ Čete.

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

  • Aggházy - Balogh - Dercsényi - Enzt - Lajta - Németh - Radocsay: An article in the Művészeti lexikon, pp. 142–166.
  • Dercsényi D., Zádor A. (1980) Kis magyar művészettörténet (A honfoglalás korától a XIX. század végéig). (Képzőművészeti Alap Kiadóvállalata, Budapest
  • Szentkirályi Z. - Détshy M. (1986) Az építészet rövid története. Műszaki Könyvkiadó, Budapest
  • Radocsai Dénes: Magyarországi reneszánsz művészet. Képzőművészeti Alap Kiadóvállalata, Budapest
  • Aradi N. (főszerk.) (é. n.) A művészet története Magyarországon, Gondolat Kiadó, Budapest
  • Fülep L. (főszerk.) (é. n.) A magyarországi művészet története. Budapest
  • Gerevich T. (1938) Magyarország románkori emlékei. Royal Hungarian University Press, Budapest
  • Henszlmann I. (1876) Magyarország ó-keresztyén, román és átmeneti stylü mű-emlékeinek rövid ismertetése. Royal Hungarian University Press, Budapest
  • Marosi E. (1972) A román kor művészete. Corvina Kiadó, Budapest
  • Tombor I. (1968) Magyarországi festett famennyezetek és rokonemlékek a XV-XIX. századból. Akadémiai Kiadó, Budapest
  • Gerő L. (szerk.) (1975) Várépítészetünk. Műszaki Könyvkiadó, Budapest
  • Gervers-Molnár V. (1972) A középkori Magyarország rotundái. Akadémiai, Budapest
  • Szőnyi O. (é. n.) Régi magyar templomok. Kir. Magy. University Press, Budapest
  • Rados Jenő: Magyar építészettörténet - Műszaki K. Bp. 1961. - ETO72 (439) 091
  • Moravánszky Ákos: Építészet az Osztrák–Magyar Monarchiában Corvina K. Bp.1988. ISBN 963-13-2096-0
  • Moravánszky Ákos: Versengő látomások - Vince K.1998. - ISBN 9639192 10 4
  • Szerk. Éri-Jobbágyi: A Golden Age – Art and society in Hungary 1896-1914 - 1989.10.25. London (Barbican); Miami (C. Fine Arts) - ISBN 0-946372-15-2
  • Kiss Tamás: Veszprém, Megyeház-Színház-Múzeum (T-K-M könyvtár)- Bp. OMF-Veszprém VT. - ISBN 963-555-680-2
  • Gerle-Kovács-Makovecz: A századforduló magyar építészete - Szépirodalmi K. Bp.1990. - ISBN 96315 42785
  • Pamer Nóra: Magyar építészet a két világháború között - Műszaki K. Bp. 1986. - ISBN 963-10-6505-7

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „X. A HONFOGLALÓ MAGYAROK MŰVÉSZETE (X. The Art of the Hungarian conquerors)”. hirmagazin.sulinet.hu (na jeziku: Hungarian). 
  2. ^ „Gótikus építészet Közép-Európában (Gothic architecture in Central Europe)”. tudasbazis.sulinet.hu (na jeziku: Hungarian). 
  3. ^ Ignác Schwarz (1891). A fürdők történetéhez Magyarországon (The history of baths in Hungary). Századok. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Mediji vezani za članak Arhitektura Mađarske na Vikimedijinoj ostavi

 

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Архитектура_Мађарске&oldid=26814331”