Vladimir Peran

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
VLADIMIR PERAN
Vladimir Peran.jpg
Vladimir Peran
Datum rođenja(1922-11-28)28. novembar 1922.
Mesto rođenjaŠibenik
 Kraljevina SHS
Datum smrti7. jun 1942.(1942-06-07) (19 god.)
Mesto smrtiMacure, kod Kistanja
Italija Kraljevina Italija
Profesijastudent medicine
Član KPJ od1941.
Učešće u ratovimaNarodnooslobodilačka borba
SlužbaNOV i PO Jugoslavije
Narodni heroj od22. decembra 1951.

Vladimir Peran (Šibenik, 28. novembar 1922Macure, kod Kistanja, 7. jun 1942), učesnik Narodnooslobodilačke borbe i narodni heroj Jugoslavije.

Biografija[uredi]

Rođen je 28. novembra 1922. godine u trgovačkoj porodici u Šibeniku. U ordnom gradu ja završio osnovnu školu i gimnaziju. Godine 1939. postao je član SKOJ-a. Godine 1940. upisao se na Medicinski fakultet u Zagrebu i učestvovao u revolucionarnom studentskom pokretu.

Posle aprilskog rata 1941. vratio se u Šibenik i tu ubrzo postao član KPJ. Radio je na pripremama za oružanu borbu. Sa grupom omladinaca upao je u italijanski magacin na Šubićevcu iz kojega su izvukli veće količine oružja, municije i druge vojničke opreme. On je prvi u Šibeniku bacio flašu mastila na veliku Musolinijevu sliku, koju su italijanski okupatori istakli na vidno mesto u Širokoj ulici.

Sredinom avgusta 1941, stupio je u Prvi šibenski partizanski odred, koji je imao 31 borca, i istakao se u njegovim prvim borbama na maršu u severnu Dalmaciju. Kada je odred bio opkoljen, Peran se našao u grupi koja se uspela, nakon nekoliko teških borbi i velikih gubitaka, probiti krajem avgusta u oslobođeni Drvar, gde je ostao sa krajiškim partizanima sve do kraja 1941. godine, kada je po odluci KPJ ilegalno upućen u Šibenik na lečenje.

Po ozdravljenju, Vladimir je iz Šibenika otišao u sastav Bukovičkog partizanskog odreda. U Đevrskama i Ostrovici, početkom februara 1942, pobedio je nekoliko italijanskih saradnika. Nedaleko od Kistanja, 10. marta 1942. likvidirao je dvojicu italijanskih fašista, koji su u selu Tišmama pljačkali seljačku imovinu i tom prilikom zaplenio dve mašinske puške i dva pištolja. Početkom maja 1942, učestvovao je u napadu Prve čete bataljona „Bude Borjan“ na karabinjersku stanicu u selu Bruškoj, prilikom čega je poginuo jedan a zarobljeno šest fašista sa dva mitraljeza i ostalom opremom. Već krajem maja 1942, bio je postavljen za političkog komesara Prvog severnodalnatinskog bataljona „Bude Borjan“.

Na drumu ErdevikŽegar 26. maja sa delovima Prve čete jurišao je na italijansku autokolonu. Tu je poginuo zloglasni zadarski prefekt Vecio Oraci sa nekoliko oficira i vojnika. Nekoliko dana kasnije, 4. juna, na cesti Kistanje—Knin, s Prvom i Trećom četom predvodio je juriš na italijansku autokolonu, kada je uništeno više neprijateljskih vojnika i oficira i zaplenjeno više oružja i municije. Tri dana kasnije, 7. juna kod sela Macura, ponovno je bio na čelu Prve čete u napadu na italijansku autokolonu, kada je ubijeno preko 250 okupatorskih vojnika. Već po završetku borbe Vladimir se vratio po postolje teškog mitraljeza, kojeg je jedan borac pri odstupanju ostavio na vatrenoj liniji. Istog časa smrtno ga je pogodio mitraljeski rafal jednog skrivenog fašiste.[1][2][3]

Odlukom Prezidijuma Narodne skupštine Federativne Narodne Republike Jugoslavije 22. decembra 1951. godine, proglašen je za narodnog heroja.

Reference[uredi]

  1. ^ Općinski odbor SUBNOR-a Šibenik, ZBORNIK POGINULIH BORACA, ŽRTAVA FAŠISTIČKOG TERORA I ŽRTAVA RATA ŠIBENSKE OPĆINE OD 1941—1945. GODINE, Šibenik 1978.
  2. ^ Hrvoje Matković, Paško Paić: "Šibenik i okolni krajevi", Zagreb 1985.
  3. ^ Obad Egić, Trinaest revolucionara od ravnih kotara do mora, Narodni list Zadar, 1985.

Literatura[uredi]