Operacija Overlord

Bitka za Normandiju
Deo Drugog svetskog rata
Iskrcavanje američkih trupa na plaži „Omaha“
Vreme 6. jun — 25. avgust 1944. Mesto Normandija, Francuska Ishod Pobeda saveznika
Sukobljene strane
SAD Ujedinjeno Kraljevstvo Kanada Australija	Nacistička Nemačka
Komandanti i vođe
Dvajt D. Ajzenhauer Artur Teder Bernard Montgomeri Bertram Remzi Treford Lej-Melori	Gerd fon Rundštet Ervin Romel
Žrtve i gubici
53.700 mrtvih 18.000 nestalih 155.000 ranjenih	oko 23.000 mrtvih 67.000 ranjenih, oko 125.000 nestalih i zarobljenih 200.000 zarobljenika

Saveznici iskrcavanju opremu prvih dana Operacije Overlord.

Operacija Overlord (engl. Operation Overlord) je bilo šifrovano ime za bitku u Normandiji, kojoj je pokrenuta saveznička invazija zapadne Evrope koju je okupirala Nemačka u Drugom svetskom ratu. Operacija je otpočela 6. juna 1944. iskrcavanjima na plažama u Normandiji (Operacija Neptun ili poznatija kao Dan D). Padobranski desant iz oko 12.000 aviona je prethodio amfibijskom desantu koji je uključivao skoro 7000 plovila. Skoro 160.000 vojnika je prešlo Lamanš 6. juna 1944; više od 3 miliona vojnika je bilo u Francuskoj do kraja avgusta.

Savezničke jedinice koje su se borile u Normandiji 6. juna su poticale iz Kanade, Ujedinjenog Kraljevstva i SAD. Poljske i snage Slobodne Francuske su učestvovale u borbama nakon desantne faze, a tu su još bili i manji odredi iz Belgije, Grčke, Holandije i Norveške. Druge savezničke nacije su učestvovale u okviru mornaričkih i vazduhoplovnih snaga.

Kada su saveznici osigurali plaže, usledilo je tronedeljno prikupljanje vojske na plažama pre nego što je počela Operacija Kobra, proboj sa normandijskih plaža. Bitka za Normandiju se nastavila još dva meseca, kampanjama da se osigura mostobran u Francuskoj i okončala se zatvaranjem džepa kod Faleza 24. avgusta, oslobođenjem Pariza 25. avgusta i nemačkim povlačenjem preko Sene koje se okončalo 30. avgusta 1944.

Uvod

Konfiguracija bojišta

Središnji deo poluostrva Kotentin bio je jedan od onih mesta na svetu za koja se moglo reći da ih je „napredak mimoišao“ jer su mir i tišina, ako se izuzme prisustvo ptica močvarica, bili skoro apsolutni. Zbog poplavljenog zemljišta iza obale, naročito u rejonu Varvila na prevlaci poluostrva Kotentin, Saveznici su morali da računaju s velikim teškoćama, pre svega, u pogledu pogodnih puteva koji su sa obale vodili ka unutrašnjosti. Zato je za njih bilo od presudnog značaja da na odseku Varvila zauzmu puteve na nasipima koji su bili podignuti kroz poplavljenu oblast, da ih čak i relativno male nemačke trupe ne bi pritisnule u uskom obalnom pojasu. Pošto su putevi na odseku Varvil – Kan uglavnom prolazili od obale kroz mala obalska seoca, koja su bila utvrđena i načičkana mnogobrojnim preprekama, savezničke desantne snage trebalo je da ih brzo očiste. Iza Karantanskog zaliva postojao je čitav sistem kanala, poplavljenog zemljišta i baruština, preko kojih je prelazio samo mali broj puteva. Zato je Saveznicima bilo izuzetno važno da te puteve zauzmu u ispravnom stanju. Reka Duv je tekla južnom granicom poluostrva u dužini od 36 km, oko tri kilometra severnije od železničke pruge između Karantana i La E di Pi. U sredini između ta dva gradića sa severa se u reku Duv ulivala reka Merdre, a sa obe strane njenih obala protezale su se močvare skoro dva kilometra. Kraj je dodatno mogao biti poplavljen uništenjem brane na Duvi, kilometar i po severnije od Karantana, dok se iza morskih plaža prostirao drugi pojas baruština, širok tri kilometra i presečen, sa četiri, na nasipima podignutim putevima. Put od Karantena do Montbura je prav „kao strela“, a pruža se ka severu u dužini od 36 km preko brdašaca i nasipa u močvari. Velika luka Šerbur je bila petnaestak kilometara dalje. Reka Duv je Nemcima mogla da predstavlja lako branjenu prepreku pri dnu poluostrva.

Zemljište iza obalnog pojasa je u većem delu bilo pogodno za odbranu u taktičkom pogledu i uglavnom nepogodno za razvijanje oklopnih snaga. Mostobran se ne bi mogao proširiti ako Savezničke snage ne bi zauzele puteve preko močvara otprilike kilometar i po ka unutrašnjosti.

S izuzetkom otvorenog i talasastog zemljišta jugoistočno oko Kana i duž puta za Falez, Normandija je zemlja malenih polja odvojenih ogradom od zemlje, zemljanim nasipima i živicom, često visokom i do četiri metra. To je kraj starih voćnjaka i gustih živica, zbrkanog lavirinta vijugavih seoskih puteva i potoka, uskih dolina, strmih padina i pošumljenih brežuljaka. Jaruge su služile kao prirodni rovovi za vezu između polja, koja su grupno predstavljala prirodni odbrambeni pojas po dubini. Iz vazduha izgleda da je kraj podeljen na hiljadu malih tetraedara. Na američkom delu fronta taj tip zemljišta poznat pod imenom „bokaž“, a jednim delom i isušena močvara prostirao se skoro 80 km u dubinu. Prema rečima generala Ajzenhauera bila je to „poslednja reč zaštite i prirodne kamuflaže“, to je teren na kome je avijacija tih dana bila i doslovno nemoćna. U takvim uslovima osmatranje je bilo veoma otežano, a kretanje van drumova veoma ograničeno, ne samo vozilima s točkovima nego čak i tenkovima. Komandiri i artiljerijski osmatrači jedva su mogli da vide 300 metara ispred sebe. Naročito je bilo teško posadama tenkova da prate pokrete sopstvene pešadije. S druge strane, to je bio idealan teren za pešadiju koja se brani. Bilo je mnogo odličnih zaklona za snajpere i patrole, a i odbrambeni položaji koji su bili ukopani u nasipima pružali su dobru zaštitu od tenkova i artiljerije. Sve je bilo na štetu napadača i predviđali su se posebno veliki gubici u tenkovima i pešadiji.

Brdoviti predeo u Normandiji pružao se duž invazionog fronta od jugoistoka ka severozapadu preko 40 km od obale u unutrašnjost. Zemljište je bilo delimično ispresecano strmim visovima i uskim dolinama. Na severnom delu tog grebena, na skoro 30 km jugozapadno od Kana, Mon Pinson je najveći vrh.

Takav teren je diktirao zadatak što će ga general Ajzenhauer postaviti pred tri vazdušno-desantne divizije: 82. i 101. američku i 6. britansku.

Na takvom terenu Nemci su, uprkos više nego velikoj savezničkoj nadmoći u vazduhu, ipak imali izgleda da, pod stručnim rukovodstvom, poraz pretvore u pobedu. Teren „bokaž“ pružao je izvanrednu priliku njihovoj pešadiji, bolje obučenoj od savezničke u finesama ratovanja na takvom zemljištu zatvorenog tipa, da „naplati putarinu“ i pređe u kontranapad. Niko nije bio veštiji u tome od feldmaršala Ervina Romela. Načelnik njegovog štaba general-major dr Hans Špajdel i general-major Ginter Blumentrit, načelnik štaba feldmaršala fon Rundštet, bili su vrhunski poznavaoci taktike.

Pešadija tenkovskih divizija borila se velikom veštinom i fanatičnom hrabrošću. Na takvom terenu i male pešadijske jedinice su, svaka s jednim tenkom ili protivtenkovskim topom, ili s nekoliko protivtenkovskih topova od 75 ili 88 mm skrivenim negde u pozadini, mogle dugo zadržavati savezničko napredovanje. Dok su Nemci za to imali dovoljno pešadije, saveznički tenkovi su bili doslovno sakaćeni. Čak i kad bi već bili praktično pregaženi, izolovani pojedinci ili manje grupice nastavljali su da se bore do kraja u šumama, voćnjacima ili žitu. Snajperisti su bili sakriveni u grmlju ili na granama i često su upotrebljavali teleskopski nišan. Borbe u šumama su sačinjavale deo njihove obuke u Padenbornu i Lineburger Hajdu. U „bokažu“ su imali priliku da apsolutno demonstriraju svoje umeće. Mnogi saveznički bataljoni i čete podlegli su toj njihovoj veštini. Vatra iz „krokodila“ – tenkovima prekonstruisanim u bacače plamena, često bi značila kraj toj nevolji za Saveznike, ali je ipak najbolji lek bio slanje snajpera i patrola na prednji kraj i ispred linije fronta sa sličnim zadatkom. To je bio i dobar način da saveznički Vrhovni štab već posle sat-dva sazna da je neka sveža nemačka jedinica ušla u borbeni poredak.

Savezničke pripreme

Južna Britanija, juni 1944. god. - Američke jedinice na putu ka luci u kojoj će biti ukrcane u desantne brodove.

Posle nemačkog napada na SSSR, 1941. godine, Sovjetski Savez je podnosio najveći deo tereta borbi protiv fašizma u Evropi. Američki predsednik Frenklin D. Ruzvelt i britanski premijer Vinston Čerčil obavezali su se da će 1942., a najkasnije 1943. godine otvoriti „drugi front“ u Evropi kako bi pomogli svom savezniku SSSR u borbi protiv nacista.

Čerčil i Britanci su želeli da po svaku cenu izbegnu frontalni napad karakterističan za Prvi svetski rat (Čerčilov pokušaj da zaobiđe nemačku odbranu u Prvom svetskom ratu doveo je do propasti Galipoljske kampanje, što su američki planeri stalno isticali). Čerčil je smatrao da je na nemačku tvrđavu Evropa najbolje udariti sa juga gde je snažni pokret otpora (misli se na jugoslovenske partizane) predstavljao odličnu osnovu za dalje napredovanje savezničkih snaga ka Beču, a odatle i ka samom srcu Nemačke. Britanci su smatrali da je ovakav plan takođe omogućavao ograničavanje daljeg sovjetskog napredovanja u Evropi. Međutim, američki planeri su smatrali da je invaziju potrebno izvršiti na lokaciji koja je najbliža najsnažnijem savezničkom uporištu. Bili su neumoljivi u svojem stavu i jasno su stavili do znanja da je to jedina opcija koju su spremni da podrže. Prvobitno su sačinjena dva predloga operacija: prvi predlog je bila Operacija Sledžhemer, koja je predviđala invaziju u 1942. godine, a drugi je bila Operacija Raundap, koja je predviđala invaziju u 1943. godine. Od dva ponuđena plana, izabrana je Operacija Raundap kojoj je promenjeno ime u Operacija Overlord, a vreme njenog početka je pomereno za 1944. god.

Proces planiranja započet je u martu 1943. godine od strane britanskog general-pukovnika ser Frederika I. Morgana koji je postavljen za načelnika generalštaba vrhovnog komandanta savezničkih snaga. Njegov plan je kasnije usvojen i prerađen u januaru 1944. godine od strane vrhovnog štaba savezničkih ekspedicionih snaga na čijem čelu se nalazio američki general Dvajt D. Ajzenhauer.

Kratak operativni radijus dejstva savezničkih lovačkih aviona, uključujući i britanski Spitfajer i Hoker Tajfun, stacioniranih na aerodromima u Britaniji, u velikoj meri je smanjio mogućnost izbora mesta prestojeće invazije. Geografski faktori su dodatno smanjili mogućnost izbora na samo dve lokacije: Pa de Kale ili Normandija. Zbog toga što je Pa de Kale bio najbliži britanskom ostrvu, zato što je bio okružen plažama koje su bile idealne za amfibijski desant i zato što je preko njega vodio najkraći direktni kopneni put ka srcu Nemačke, ovaj deo Atlantskog bedema je bio najjače utvrđen. Imajući to u vidu, saveznici su izabrali Normandiju za lokaciju predstojećeg iskrcavanja.

Saveznici su 19. avgusta 1942. izveli napad na Dijep da bi testirali nemačku odbranu. Operacija je prošla katastrofalno po Saveznike, ali su Saveznici došli se do vrlo značajnih spoznaja o amfibijskom iskrcavanju, koje će se kasnije sprovesti u Normandiji. Savezničke formacije naučile su da treba izbegavati guste nemačke fortifikacije na obali, potreba za temeljnim planiranjem i pomorsko–vazdušno bombardovanje obale, potreba za obaveštajnom pripremom akcije, uvezivanje komunikacija između jedinica i izradu specijalnih vozila za desant. No, Nemci su takođe došli do nekih spoznaja, pa su kasnije nadogradili i ojačali Atlantski bedem.

Delimično zahvaljujući iskustvu stečenom tokom napada na Dijep, saveznici su odlučili da tokom prve faze iskrcavanja ne napadnu direktno velike francuske luke. Iskrcavanje savezničkih snaga u Normandiji stvorilo bi mogućnost za kasnije osvajanje francuske luke Šerbur i drugih francuskih luka na obali Bretanje kao i mogućnost napredovanja u dubinu francuskog kopna u pravcu Pariza, a zatim i ka nemačkoj granici. Obala Normandije bila je slabije branjena zbog nepovoljnijeg položaja za iskrcavanje ali je strateški predstavljala odličnu odskočnu dasku za dalje operacije u Francuskoj.

Američki general Dvajt D. Ajzenhauer je tek 1943. god. (po enciklopediji Britanika 1944. god.) imenovan za vrhovnog komandanta savezničkih ekspedicionih snaga u Evropi i poverena mu je komanda nad celokupnim savezničkim snagama u zapadnoj Evropi. U januaru 1944. godine britanski general ser Bernard Montgomeri postavljen je za operativnog komandanta invazionih kopnenih snaga.

Planom operacije koju je osmislila COSSAC bilo je predviđeno da se u prvom talasu iskrcaju tri divizije dok je u vazdušnom desantu trebalo da učestvuju dve brigade. SHAEF je odmah povećala broj jedinica koje je trebalo da učestvuju u prvom talasu. Broj divizija koje je trebalo da učestvuju u pomorskom desantu povećan je sa 3 na 5 dok je u vazdušnom desantu trebalo da učestvuju 3 divizije. Ovim izmenama predviđeno je još jedno mesto iskrcavanja poznatije po svom tajnom nazivu kao plaža Juta. Sve u svemu, u bici za Normandiju je trebalo da učestvuje 47 savezničkih divizija: 19 britanskih, 5 kanadskih i 1 poljska divizija pod britanskom komandom, kao i 21 američka divizija i 1 divizija Slobodnih Francuza, što je ukupno činilo 140.000 vojnika.

Pomorske snage pod komandom admirala ser Bertrama Remzija (koji je već učestvovao u iskrcavanju u severnoj Africi i Italiji), koje je trebalo da učestvuju u invaziji, bile su sastavljene od 6.900 plovila od kojih su 4.100 bili desantni brodovi i čamci. Vazdušnu podršku pružala je flota od 12.000 aviona pod komandom vazduhoplovnog maršala ser Traforda Li-Melorija dok je za vazdušni desant obezbeđeno oko 1000 transportnih aviona. Planirano je da se na nemačke položaje baci preko 10.000 tona bombi i da se izvrši 14.000 borbenih letova jurišne avijacije sa zadatkom uništenja nemačkih zemaljskih ciljeva.

Ciljevi operacije u prvih 40 dana bili su sledeći:

• uspostavljanje čvrstog mostobrana koji bi se oslanjao na gradove Kan i luku Šerbur koja je bila od posebnog značaja za saveznike zato što su u nju mogli da pristaju veliki transportni brodovi;
• proboj izvan mostobrana i oslobađanje Bretanje i njenih atlantskih luka, a zatim napredovanje do linije na oko 190 km jugozapadno od Pariza, preko L'Avra i Le Mana do Tura.

Dugoročni cilj operacije bio je da se u roku od tri meseca od iskrcavanja uspostavi kontrola nad teritorijom koja se prostirala na jug do reke Loare i na severoistok do reke Sene.

Tokom meseci koji su prethodili iskrcavanju, saveznici su sproveli masivnu operaciju zavaravanja, pod nazivom Operacija Bodigard (na engl. Operation Bodyguard - Operacija telohranitelj) koja je imala za cilj da uveri Nemce da će do iskrcavanja možda doći i u drugim delovima Evrope (npr. Balkan ili južna Francuska). Nekoliko nedelja pre početka iskrcavanja saveznici su sproveli još jednu veliku operaciju zavaravanja pod nazivom Operacija Fortitud (na engl. Operation Fortitude - Operacija hrabrost) kako bi uverili Nemce da će do iskrcavanja doći u rejonu Pa de Kalea i da će u isto vreme doći do iskrcavanja u Norveškoj. Operacija Fortitud Sever imala je za cilj širenje dezinformacija o lažnom iskrcavanju saveznika u Norveškoj, dok je mnogo značajnija Operacija Fortitud Jug imala za cilj da ubedi Nemce da će do iskrcavanja doći u rejonu Pa de Kalea i da na taj način veže značajne nemačke snage dalje od planiranog mesta iskrcavanja. U tom cilju stvorena je lažna slika o formiranju američke 1. armijske grupe pod navodnom komandom američkog generala Džordža S. Patona, koja je bila stacionirana u jugoistočnoj Engleskoj. Pored lažnih kampova i gumenih vozila na naduvavanje koja su iz daljine izgledala kao prava, lažna slika o postojanju ove armijske grupe potpomognuta je radom dvostrukih agenata ali i lažnim radio-saobraćajem u kojem su učestvovale nepostojeće jedinice iz sastava ove armijske grupe. Nemci su imali veoma razvijenu špijunsku mrežu na jugu Engleske, ali su „nažalost“ svi ovi agenti uglavnom bili vrbovani od strane Engleza zbog čega je bilo izuzetno teško proslediti u Nemačku obaveštajne podatke koji su potvrđivali postojanje američke 1. armijske grupe i plana za iskrcavanje saveznika kod Pa de Kalea.

U cilju podrške Operaciji Fortitud sever, u Škotskoj je započeta Operacija Skju (na engl. Operation Skye - Operacija ) koja je putem lažnog radio saobraćaja trebalo da uveri nemačke obaveštajne analitičare da će invazija biti izvršena i u Norveškoj. Ova operacija uspela je da stvori privid o planiranom savezničkom iskrcavanju u Norveškoj i da na taj način veže većinu nemačkih jedinica koje bi inače bile prebačene u Francusku.

Druga, manja, ali uspešna operacija zavaravanja, pod nazivom Operacija Titanik (na engl. Operation Titanic) izvedena je od strane 6. SAS komandoske jedinice. Oni su iznad Francuske izbacili oko 200 lutaka savezničkih padobranaca koje su bile opremljene zvučnim i svetlosnim efektima kako bi se stvorila zabuna kod Nemaca i kako bi oni bili prinuđeni da šalju pojačanja u pravcima suprotnim od obale Normandije da bi se suprotstavili lažnim vazdušnim desantima.

Jedna od neuobičajenih savezničkih aktivnosti u sklopu priprema za iskrcavanje, bila je modifikacija oklopnih vozila kako bi se što bolje prilagodila terenskim uslovima na francuskoj obali. Razvijena pod rukovodstvom general-majora Persija Hobarta, ova vozila, poznatija pod nazivom "Hobartova čudesa" obuhvatala su amfibijske tenkove M4 Šerman opremljene sistemom Dupleks drajv, tenkove za čišćenje mina, tenkove za polaganje mostova i za polaganje puteva. Najveći broj ovih vozila učestvovaće u iskrcavanju u sastavu manjih timova američke 79. oklopne divizije, pridodatih različitim savezničkim jedinicama.

Planom za invaziju bila je predviđena i izgradnja dve veštačke luke tipa Malberi kako bi se, u odsustvu pogodnih luka za snabdevanje na ovom delu francuske obale, omogućilo snabdevanje savezničkih jedinica u prvih nekoliko nedelja operacije. U tom cilju planirana je i realizacija Operacije Pluto (na engl. PLUTO - pipe line under the ocean; podvodni naftovod) u sklopu koje je trebalo postaviti podvodni naftovod kojim bi gorivo iz Britanije bilo dopremano do mostobrana u Normandiji.

Savezničke snage su izvele nekoliko velikih vojnih vežbi na jugu Engleske u sklopu kojih su vršeni amfibijski i vazdušni desanti. Za vreme jedne od takvih vojnih vežbi amfibijskog iskrcavanja pod nazivom Vežba Tigar, koja je održana 28. aprila 1944. godine, poginulo je 749 američkih vojnika i mornara kada su konvoj koji je prevozio jedinice do mesta iskrcavanja presreli nemački torpedni čamci.

Nekoliko nedelja pre početka iskrcavanja primećeno je da se u ukrštenim rečima Britanskog Dejli Telegrafa (British Daily Telegraph) pojavio iznenađujuće veliki broj reči koje su predstavljale kodne nazive vezane za invaziju. MI5 je prvo pomislila da je u pitanju koincidencija; međutim kada se kao rešenje jedne od ukrštenica pojavila reč Malberi, MI 5 je saslušao autora ukrštenice, koji je bio učitelj u školi, i uverio se u njegovu nevinost. Kasnije je obznanjeno da su reči za njegove ukrštenice predlagali učenici koji su čuli kako ih koriste vojnici koji su bili stacionirani nedaleko od škole. Naravno, učenici nisu znali na šta se ove reči odnose.

Pre početka i tokom operacije bilo je nekoliko obaveštajnih propusta koji su mogli dovesti do otkrivanja savezničkih planova. Najinteresantniji je svakako bilo radio obraćanje francuskog generala de Gola, neposredno nakon D-dana u kojem je on, za razliku od drugih lidera, potvrdio da se radi o pravoj invaziji. Ova njegova izjava imala je potencijal da upropasti savezničke operacije zavaravanja Fortitud Sever i Fortitud Jug. Npr. Ajzenhauer je o iskrcavanju govorio kao o početnoj fazi sveopšte invazije. Nemci nisu poverovali de Golu zbog čega su propustili šansu da odmah privuku pojačanja i odbace Saveznike natrag u more.

Nemačke pripreme

Dalo bi se naslutiti da su Nemci još od zauzeća Francuske, juna 1940. godine, organizovali odbranu atlantske obale i izgrađivali pomenuti Atlantski bedem. Međutim, nije bilo tako. Do 1942. godine zid jedva da je postojao jer se Hitleru pobeda činila tako sigurnom da se uopšte nije ni pominjala potreba izgradnje obalnih utvrđenja. Austrija i Češka su bile pripojene još u periodu 1938-1939. godina. Septembra 1939. godine nemačke trupe su pregazile Poljsku i podelile je sa Sovjetskim Savezom prema sporazumu Ribentrop – Molotov. Do početka leta 1940. godine zapadna Evropa ~ izuzev Velike Britanije i Irske ~ je bila pod nemačkom kontrolom. Danska je kapitulirala za jedan dan u aprilu dok je Norveška zahvaljujući svojoj konfiguraciji terena i pomoći Velike Britanije i Francuske izdržala šest nedelja. Od 10. maja do 22. juna 1940. godine Vermaht je zauzeo Luksemburg, Holandiju, Belgija, Francusku i izbacio Britance iz Denkerka. Nakon francuske kapitulacije Britanija je ostala sasvim sama. Iako su ga generali nagovarali, Hitler nikako nije naređivao da se otpočne s operacijom „Morski lav“ – invazijom Britanskih ostrva. Umesto toga opet se okrenuo Istoku jer je verovao da britanski premijer ser Vinston Čerčil sve nade u svoju pobedu polaže u SSSR, koji će u nekoj budućnosti napasti Traći Rajh s leđa. Prvo su, operacijama Poduhvat 25 i Marita okupirane Kraljevina Jugoslavija i Kraljevina Grčka i time je potpuno bilo pacifikovano Balkansko poluostrvo. 22. juna 1941. godine otpočela je operacija Barbarosa – napad na SSSR. Kako je vreme prolazilo i kako je Vermaht bio sve dublje u Sovjetskom Savezu, dok je Velika Britanija, zahvaljujući pomoći SAD, počela polako da se oporavlja, Hitler je shvatio da francuska obala nije više ofanzivna odskočna daska, već osetljivo mesto u njegovoj odbrani. Negde u jesen 1941. godine Hitler je svojim generalima počeo da govori o želji da od Evrope stvori „neprobojnu tvrđavu“. U decembru, kad je Vermaht zapeo pred samom Moskvom, a SAD ušle u rat, Hitler je u javnim nastupima počeo da se hvali da je „izgrađen pojas džinovskih utvrđenja“ od Ćirćenesa na norveško-finskoj granici pa sve do Pirineja na francusko-španskoj granici. Ne uzimajući u obzir to suludo hvalisanje sasvim dovoljno govori podatak da se razuđena obala od Severnog ledenog okeana do Biskajskog zaliva na jugu protezala skoro 4830 km.

Utvrđenja nisu postojala ni direktno preko puta Velike Britanije, na najužem delu La Manša. Hitler je, međutim, bio potpuno opsednut koncepcijom o „Tvrđavi Evropa“. Tadašnji načelnik Vrhovne komande Kopnene vojske general-pukovnik Franc Halder u svojim memoarima se dobro seća vremena kad je Hitler prvi put izložio svoju fantastičnu ideju. Halder koji nikad Hitleru nije oprostio što nije izveo invaziju na Britaniju bio je prema čitavoj toj ideji veoma hladan. Usudio se da na jednom sastanku primeti da bi ta utvrđenja „ako su zaista potrebna“ trebalo sagraditi „iza obalne linije i izvan dometa pomorskih topova jer bi inače trupe mogle biti onemogućene neprijateljskom vatrom“. Hitler je kao strela prošao po sobi i zaustavio se pored stola na kome je bila velika geografska karta a zatim je skoro punih pet minuta proveo u nerazgovetnom i besnom brbljanju. Udarajući pesnicom po karti, urlao je: „Bombe i granate će padati ovde … ovde … ovde … i ovde … ispred zida, iza zida i na zid, ali će trupe koje se budu nalazile unutar samog zida biti na sigurnom! Posle toga će izaći napolje i boriće se!“

Halder nije rekao ništa. Znao je kao i ostali generali u Vrhovnoj komandi Vermahta da uprkos svim pobedama Rajha Firer već polako strahuje od drugog fronta.

28. februara 1942. godine Hitler je potpisao „Direktivu 40“ kojom je naređivao otpočinjanje radova na „Atlantskom bedemu“ s ciljem da se zaustavi bilo kakav pokušaj invazije. Pa ipak, još se uvek malo radilo na fortifikacijama. 1942. godine ratna sreća je počela da se okreće protiv Rajha. Britanski komandosi su počeli da upadaju u „neprobojnu evropsku tvrđavu“. Zatim je došlo do naubitačnijeg upada komandosa tokom celog rata: 19. avgusta 1942. godine 6100 savezničkih vojnika, uglavnom Kanađana, se iskrcalo kod Dijepa. Bilo je to veoma krvavo savezničko ispitivanje kakvim su snagama Nemci utvrdili luke. Saveznici su izgubili oko 4384 vojnika. Upad je bio odlučno odbijen i užasan po gubicima za Saveznike, ali je ipak zaprepastio nemačku Vrhovnu komandu a naročito Hitlera. Insistirao je da se zid dovrši u najkraćem mogućem roku. Izgradnja je morala biti „fanatično“ ubrzana.

Hiljade radnika-robova je radilo i danju i noću, bez obzira na meteo-uslove kako bi se izgradile fortifikacije. Milioni tona betona su bili ugrađeni u zid. Toliko ga bilo potrebno da se čitavoj Evropi, koju su Nemci kontrolisali, nije mogao dobiti nizašta drugo. Bile su naručene ogromne količine čelika, ali ga je bilo toliko malo da su inžinjeri često bili prisiljeni da rade bez njega. Zbog toga, mali broj bunkera je imao pokretne kupole, čiji se tornjići nisu mogli izgraditi bez čelika, pa je zbog toga vatreno područje tih topova bilo ograničeno. Bilo je potrebno toliko materijala i opreme da su delovi stare francuske Mažino linije i nemačkih fortifikacija na granici prema Francuskoj Zigfridova linija bili doslovno demontirani i preneseni za potrebe Atlantskog zida. Iako je pred kraj 1943. godine zid bio daleko od toga da bude dovršen, više od 500000 ljudi je radilo na njemu i njegova utvrđenja su postojala stvarnost.

Nemački stratezi su pretpostavljali da će napadači u prvom jurišu ili odmah nakon toga morati da zauzme neko pristanište radi iskrcavanja teškog materijala i obezbeđivanja redovnog snabdevanja svojih trupa. Zbog toga su prvenstveno utvrđivani rejoni velikih luka, tako da ih je 1944. godine bilo nemoguće zauzeti s mora. Posle toga je najveća pažnja bila posvećena području Pa de Kalea. Odbrambeni uređaju na drugim sektorima nisu bili na tako visokom nivou, jer, ipak do 1944. godine Nemci nisu imali ni sredstava ni mogućnosti da celu obalnu liniju solidno i podjednako utvrde.

U jesen 1943. godine postale su očigledne obimne savezničke pripreme na jugu Britanije zbog čega je glavnokomandujući nemačkih snaga na zapadu, feldmaršal Gerd fon Rundštet bio primoran da zatraži pojačanja. Većinu njegovih snaga činili su statične garnizonske jedinice koje nisu imale dovoljno transportnih sredstava i koje su bile sastavljene od trećerazrednog ljudstva (npr. od ljudi koji su na Istočnom frontu, usled promrzlina izgubili prste na nogama i rukama), kao i od nevoljnih dobrovoljaca različitih nacionalnosti.

Zajedno sa novim jedinicama u Francusku je stigao i feldmaršal Ervin Romel koji se našao pod neposrednom komandom fon Rundšteda. Prvobitno je bilo predviđeno da Romel samo izvrši inspekcije utvrđenja na Atlantskom bedemu. Međutim, nakon što je podneo izveštaj Hitleru, Romel je zatražio da mu se poveri komanda nad odbranom severne Francuske, Belgije i Holandije.

General-pukovnik Alfred Jodl je 30. oktobra predložio da se Romelu poveri predstojeća odbrambena bitka na Zapadu. Romel je ima o malo prijatelja u nemačkom Generalštabu i zbog toga predlog general-pukovnika Jodla još više iznenađuje. Načelnik Vrhovne komande Vermahta je 5. novembra uputio fon Rundštetu pismo: „Sa Romelom je teško, jer se nerado potčinjava. U Africi je bio vrlo samostalan. Verujem, međutim, da ste vi jedini čovek kome će se Romel povinovati.“ Romel je u novembru doputovao s „Elastičnom direktivom“ tj. „Vanrednim zadatkom Zapad“ - „… proveriti stanje odbrambenih priprema; izraditi predloge operacija napada protiv neprijatelja koji se iskrcao“, čime je zapravo bio postavljen na položaj Glavnog inspektora odbrane na Zapadu – od Danske do Pirineja, tj. trebalo je da nadgleda radove na utvrđivanju Atlantskog bedema s pravom direktnog pristupa Hitleru. Romel je zadržao taj položaj i kad je preuzeo komandu nad Grupom armija „B“ , te je tako mogao, a i uradio je kad god mu je odgovaralo, da se mimo fon Rundšteta direktno obraća glavnom nosiocu moći.

Fon Rundštet je bio toliko razočaran – govorio je o Romelu kao o „maršalu-dečaku“ – da je upitao feldmaršala Kajtela da li se Romel može smatrati njegovim naslednikom? Rečeno mu je da „ne izvlači pogrešne zaključke“ i da „Romel sa svim svojim sposobnostima još uvek nije spreman za taj položaj“. Romelu je to bila prva operativna komanda od kada je bio opzvan iz Tunisa 9. marta 1943. godine.

Romelov štab nalazio se prastarom, prelepom dvorcu La Roš Gijonu, sedištu vojvodske porodice de la Rošefukal na severnoj obali obali Sene, između Mant la Žolia i Vernona, praktično na polovini puta između Pariza i Normandije.

La Roš-Gijon je smatran najokupiranijim mestom u Francuskoj. Na svakog od 543 njegova stanovnika dolizila su više od tri nemačka vojnika smeštena i samom mestu ili okolini.

Straže su bile po celom La Roš-Gijonu. Zaogrnuti u svojim maskirnim kabanicama stražari su stajali s unutrašnje strane oba ulaza u dvorac, na ćoškovima sa svake strane mesta, u betonskim utvrđenjima ugrađenim u izdanke obronka vapnenastog pobrđa kao i u jadnim ostacima starog tornja, na najvišem uzvišenju iznad dvorca, odakle su mitraljesci mogli videti sve što bi se pomaklo.

Grupa armija „B“ je u svom sastavu imala dve armije 15. i 7. , kao i 88. korpus u Holandiji.

7. armija je držala Normandiju i Bretanju a 15. oblast Pa de Kalea i Flandriju. Granična linija između te dve armije bila je reka Orna, te se tako dogodilo da se invazija Dana D sručila na 7. armiju. Njen komandant je bio general-pukovnik Fridrih Dolman koji se istakao pri prelasku gornje Rajne još 1940. godine, ali od tad nije imao novijeg ratnog iskustva, a bolovao je i od srca. Blizu obale mu je bilo sedam pešadijskih divizija, a dve u pozadini.

General Hans fon Zalmut, komandant 15. armije, iza sebe je imao veliko ratno iskustvo i kao komandant i kao štabni oficir. On je 1940. godine bio načelnik štaba feldmaršala Fedor fon Boka, na Krimu je bio komandant 30. korpusa, a kasnije je komandovao raznima armijama na Istočnom frontu ~ 17, 4. i N2. armijom.

Njegovih sedam divizija bilo je razvijeno duž obale, a osam u unutrašnjosti, u sastavu četiri korpusa. Štab 15. armije je nalazio u blizini belgijske granice, nešto malo više od 200 km od La Roš-Gijona. Načelnik štaba 15. armije bio je general-major Rudolf Hofman.

Za sve komandante korpusa i divizija iz te dve armije – a to važi i za nemačku vojsku uzev u celini – može se reći da su bili tvrdokorni i iskusni vojnici, sličnih kvaliteta kao i njihovi protivnici u savezničkoj vojsci. Većina ih je bila toliko zaokupljena dnevnim zadacima da nisu imali vremena za intrige, bilo vojne, bilo političke. General-major Erih Marks, komandant 84. korpusa na obali Kalvadosa i poluostrvu Kotanten, bio je tipičan primer oficira nemačke armije. Spartanac po izgledu i navikama, on se odrekao svog oficirskog snabdevanja. Vojnici su voleli jer je odlično obučavao svoje jedinice i bio je veoma hrabar.

Nemačke jedinice u ovoj oblasti bile su u februaru 1944. godine grupisane u grupu armija B. (Nemačke jedinice na jugu Francuske bile su grupisane u Grupu armija G, pod komandom generala Johanesa Blaskovica).

Romelu je bilo jasno da, uprkos propagandnom značaju koji ima, Atlantski bedem obezbeđuje samo najznačajnije luke na atlantskoj obali. Plaže između njih, jedva i da su bile branjene, zbog čega su saveznici mogli da biraju mesto za iskrcavanje i da se kasnije bave osvajanjem luka sa kopnene strane. Zbog toga je Romel započeo kampanju ojačavanja nemačkih položaja na Atlantskom bedemu. Postavljen je veliki broj čeličnih prepreka na granici najviše plime na plažama, konstruisan je veliki broj betonskih bunkera, nizije su potopljene, a na svim mestima pogodnim za vazdušne i jedriličarske desante, postavljene su posebne minske prepreke poznatije pod nazivom Romelov asparagus (Rommelspargel).

Ovi radovi nikada nisu u potpunosti završeni zato što je savezničko bombardovanje francuske železnice u značajnoj meri omelo prevoz neophodnog materijala do odbrambenih rejona, a delimično i zato što su Nemci bili uvereni da će do iskrcavanja doći u rejonu Pa De Kalea, zbog čega su najveći odbrambeni napori bili skoncentrisani u rejonu ove luke.

Realizacija Romelovih odbrambenih mera je takođe bila značajno usporena sporom u vezi sa doktrinom primene nemačkih oklopnih jedinica u Francuskoj. Pored dve armijske grupe koje su mu bile na raspolaganju, fon Rundšted je pod svojom komandom imao i štab Oklopne grupe Zapad pod generalom Frejerom Leo Gejr fon Švepenburgom (Freiherr Leo Geyr von Schweppenburg). Ova formacija je nominalno predstavljala administrativni štab fon Rundštedovih oklopnih i mobilnih formacija, ali će uskoro biti preimenovana u 5. oklopnu amriju koja će operativni status steći u Normandiji. Fon Gejr i Romel nisu se slagali oko rasporeda i upotrebe oklopnih jedinica u Francuskoj.

Romel, koji se u severnoj Africi i Tunisu već susreo sa savezničkom nadmoći u vazduh smatrao je da će snažni napadi iz vazduha u velikoj meri usporiti kretanje nemačkih oklopnih jedinica ka mestu iskrcavanja zbog čega je insistirao na tome da one budu raspoređene bliže obali. Prema Romelovim rečima, bolje bi bilo imati jednu oklopnu diviziju blizu obale, na sam dan iskrcavanja, nego tri oklopne divizije, tri dana kasnije. Nasuprot njemu, fon Gejer je smatrao da je oklopne jedinice potrebno masirati u dubini kopna u rejonu Pariza i Ruana,iskrcavanja a zatim ih, nakon što se ustanovi pravo mesto savezničkog iskrcavanja, upotrebiti u cilju likvidacije mostobrana.

Rasprava oko strategije upotrebe oklopnih jedinica u Francuskoj došla je i do samog Hitlera, koji je, kao što je to često imao običaj da radi, nametnuo kompromisno rešenje koje je bilo potpuno nefunkcionalno. Romelu su stavljene na raspolaganje tri oklopne divizije što je bilo premalo da se pokriju svi ugroženi sektori, a preostale tri su dodeljene fon Gejeru, što je takođe bilo premalo za odlučujuću intervenciju protiv savezničkog mostobrana. (Preostale četiri oklopne divizije raspoređene su u južnoj Francuskoj i Holandiji i nisu bile pod njihovom komandom). Pored rešenja koje je nametnuo svojim generalima, Hitler je zadržao za sebe ekskluzivno pravo odlučivanja o pokretima i upotrebi oklopnih divizija u Francuskoj. Kao posledica ove odluke mnogi komandiri nemačkih oklopnih divizija neće odmah stupiti u dejstvo protiv savezničkog mostobrana prvog dana iskrcavanja zato što su čekali naređenje od Hitlera.

Saveznički plan invazije

Prema savezničkom planu za bitku, sledeće savezničke jedinice učestvovale su u prvom talasu invazije:

• Britanska 6. vazdušno-desantna divizija izvršila je padobranski i jedriličarski desant istočno od reke Orn kako bi zaštitila levi bok invazionih snaga.
• 1. specijalna brigada sastavljena od 3, 4, 6 i 45 komandoske jedinice Kraljevskih marinaca iskrcala se kod Uistrehema u sektoru Kraljica Crveno (Queen Red sector) na krajnjem levom boku mostobrana. 4. komandoska jedinica bila je potpomognuta francuskim jedinicama iz sastava 10. međusavezničke komandoske jedinice.
• Britanska 3. pešadijska divizija i 72. oklopna brigada iskrcale su se na plaži Sord, od Uistrehema do Lion-sur-Mera.
• 41. komandoska jedinica iskrcala se na krajnjem desnom boku plaže Sord.
• Kanadska 3. pešadijska divizija, 2. oklopna brigada i 48. komandoska jedinica iskrcale su se na plaži Žuno, od Sent-Obin-sur-Mera do La Rivijer-Sent-Suvera.
• 46. komandoska jedinica trebalo je da na plaži Žuno uništi nemačke baterije na litici na levoj obali reke Orne. (Međutim, kako se nemačka artiljerijska vatra sa ove lokacija pokazala beznačajnom, 46. komandoska jedinica zadržana je na desantnim brodovima kao rezerva i iskrcala se na kopno tek drugog dana invazije).
• Britanska 50. pešadijska divizija i 8. oklopna brigada iskrcale su se na plaži Gold, od La Rivijera do Aromanša.
• 47. komandoska jedinica Kraljevskih marinaca iskrcala se na zapadnom boku plaže Gold.
• Američki V korpus (američka 1. pešadijska divizija i 29. pešadijska divizija) iskrcao se na plaži Omaha, od Sent-Onorin-de-Pertesa do Vijervil-sur-Mera.
• 2. i 5. bataljon američkih rendžera trebalo je da se iskrcaju kod Pont-du-Oka (Point du Hoc) kako bi ućutkali nemačku bateriju ali je iskrcavanje na ovom mestu izvršio samo 2. bataljon dok je 5. bataljon rendžera preusmeren na plažu Omaha.
• Američki VII korpus (američka 4. pešadijska divizija i druge jedinice) iskrcale su se na plaži Juta, oko Pupvila i La Madelena.
• Američka 101. vazdušno-desantna divizija izvršila je padobranski desant u blizini Vijervila kako bi pružile podršku američkim jedinicama koje su se iskrcale na plaži Juta.
• Američka 82. vazdušno-desantska divizija iskrcala se u rejonu Sent-mer-Egliza, sa zadatkom da štiti desni bok.
• Aktivnosti jedinica francuskog pokreta otpora, Makija (Maquis) pomogla je u ometanju nemačkih komunikacija.

Saveznici su pre bitke pažljivo mapirali zone iskrcavanja i izvršili njihovo izviđanje sa mora i iz vazduha. U sklopu priprema za predstojeće iskrcavanje velika pažnja je obraćena na vremenske prilike u Engleskom kanalu. Osnovni preduslov za uspeh iskrcavanja bio je pun mesec koji je trebalo da obezbedi dovoljno svetla i visoku plimu. Prvobitno je kao dan početka operacije Overlord bio određen 5. jun 1944. godine ali je loše vreme prouzrokovalo odlaganje. Vremenske prilike na dan 6. juna su još uvek bile na granici prihvatljivih ali je general Ajzenhauer odlučio da ne čeka sledeći period punog meseca. Zahvaljujući njegovoj odluci nemački branioci uhvaćeni su nespremni zato što su njihovi glavnokomandujući smatrali da saveznici neće napasti zbog loših vremenskih uslova. Čak je i sam Romel smatrao da do napada neće doći pa se 4. juna vratio u Nemačku kako bi prisustvovao pedesetom rođendanu svoje supruge.

Američka 82. vazdušno-desantna divizija je trebalo da prvobitno izvrši desant dalje na zapad, u središnjoj oblasti poluostrva Kotanten, kako bi omogućila savezničkim jedinicama na istočnom krilu pomorskog desanta da lakše preseku poluostrvo i spreče Nemce da pošalju pojačanja na sever poluostrva. Planovi su kasnije promenjeni i odlučeno je da se desant izvrši znatno bliže zoni iskrcavanja zato što je u poslednjem trenutku u blizini prvobitne zone desanta uočeno prisustvo nemačke 91. vazdušno-desantne divizije.

Savezničke pomorske snage

Invazionu flotu činili su brodovi 8 različitih zemalja, ukupno 6.939 brodova (1.213 ratnih brodova, 4.126 transportnih brodova i 1.600 brodova za podršku, uključujući i trgovačke brodove).

Ukupna komanda nad savezničkim pomorskim ekspedicionim snagama, koja je trebalo da obezbedi blisku podršku i bombardovanje plaža, poverena je admiralu ser Bertramu Remziju. Savezničke pomorske ekspedicione snage bile su podeljene u dve pomorske grupe: Zapadna (kojoj je komandovao kontra admiral Alan G. Kirk) i Istočna (pod komandom kontra admirala ser Filipa Viana).

Ratni brodovi su imali zadatak da štite transporte trupa i opreme od mogućeg napada nemačkih površinskih plovila, podmornica ili napada iz vazduha, kao i da pruže podršku desantnim trupama tukući svojim topovima nemačke položaje na obali. Ratni brodovi bili su organizovani u okviru pomorske grupe „O“.

Nemačka odbrana

U iščekivanju savezničkog iskrcavanja, Nemci su koristeći veliki broj mina i fizičkih prepreka, izvršili zaprečavanje pogodnih mesta za iskrcavanje na Francuskoj obali kako bi primorali napadača da sa invazijom otpočne za vreme niske plime. Deo Atlantskog bedema u Normandiji, bio je posednut od strane četiri nemačke divizije od kojih je samo jedna bila kvalitetna (nemačka 352. pešadijska divizija koja je bila obrazovana oko ostataka nemačke 321. pešadijske divizije). 352. pešadijska divizija bila je uglavnom sačinjena od nemačkih veterana sa Istočnog fronta, koji su na dan 6. juna 1944. godine, baš u vreme početka invazije, izvodili vojnu vežbu čiji je zamišljeni cilj bila likvidacija savezničkog mostobrana na obali kanala. Preostale nemačke divizije uglavnom su bile sačinjene od Nemaca koji, uglavnom iz zdravstvenih razloga, nisu bili sposobni za aktivnu službu na Istočnom frontu, kao i od pripadnika različitih nacionalnosti npr. sovjetskih zarobljenika iz južnih republika Sovjetskog Saveza koji su pristali da stupe u Vermaht i tako izbegnu užase zarobljeničkih logora.

Nemački položaji, koji su se nalazili u zoni savezničkog iskrcavanja bili su podeljeni u četiri divizione zone odgovornosti, uz rezerve koje su takođe bile raspoređene u ovoj oblasti.

Zone odgovornosti nemačkih divizija

• 716. pešadijska divizija imala je zadatak da brani istočno krilo zone iskrcavanja, obuhvatajući najvećim delom zonu desanta britanskih i kanadskih jedinica.
• 352. pešadijska divizija imala je zadatak da brani oblasti između Bajea i Karantana. U zoni odgovornosti ove divizije nalazila se američka zona iskrcavanja „Omaha plaža“.
• 6. padobranski puk, pod komandom pukovnika Dr. Fridrika Avgusta Freiher fon der Hejdea, imao je zadatak da brani Karantan.
• 91. vazdušno-desantna divizija (Luftlande - vazdušno-desantna), pod komandom general-majora Vilhelma Felija, bila je sastavljena od 1057. i 1058. pešadijskog puka. Ovo je bila regularna pešadijska divizija, obučena i osposobljena za vazdušni transport (bila je opremljena uglavnom lakom artiljerijom i malim brojem samohodnih topova), koja je zauzimala položaje u unuštrašnjosti poluostrva Kotanten i to delom u zoni koja je bila predviđena za američki vazdušni desant.
• 709. pešadijska divizija (posadna), pod komandom general-pukovnika Karl-Vilhelm fon Šlibena, bila je sačinjena od 729. i 739. pešadijskog puka (svaki sa po četiri bataljona, iako je svaki četvrti bataljon bio sastavljen od dobrovoljaca sa istoka) i 919. pešadijskog puka. Ova posadna divizija branila je utvrđene položaje na istočnoj i severnoj obali (uključujući i luku Šerbur) poluostrva Kotanten. U zoni odgovornosti 709. pešadijske divizije nalazila se američka zona iskrcavanja „Juta plaža“.

Zone odgovornosti susednih nemačkih divizija

Nemačke divizije koje su držale položaje u blizini mesta iskrcavanja, bile su:

• 243. pešadijska divizija (posadna), pod komandom general-pukovnika Hajnca Helmiša, bila je sačinjena od 920. pešadijskog puka (2 bataljona), 921. pešadijskog puka i 922. pešadijskog puka. Ova divizija bila je zadužena za odbranu zapadne obale poluostrva Kotanten.
• 30. mobilna brigada, pod komandom pukovnika Freiher fon und zu Aufsesa, bila je sačinjena od tri biciklistička bataljona.

Pokretna rezerva

Nemačka 21. oklopna divizija, pod komandom general-majora Edgara Fihtingera, bila je raspoređena u blizini Kana, dok je nemačka 12. SS oklopna divizija „Hitlerjugend“, pod komandom brigadirfirera Frica Vita, bila raspoređena jugoistočno od grada. Njen oficirski i podoficirski kadar bio je sačinjen od iskusnih veterana, ali je ljudstvo divizije bilo sačinjeno do mladih pripadnika Hitlerjugenda koji su 1943. godine, sa 16 godina dobrovoljno stupili u novoformiranu diviziju. Ova divizija će, za vreme trajanja Bitke za Normandiju ostati zapamćena po svojoj surovosti i ratnim zločinima protiv civila i ratnih zarobljenika.

Iskrcavanje

Napad je počeo 6. juna 1944. godine kada je 5.000 brodova i 10.000 aviona krenulo u odlučujući napad na Hitlerov Atlantski bedem i napad za konačno oslobođenje Evrope od nacizma. Pre napada čamcima izvršeno je masivno pomorsko bombardovanje nemačkih položaja na kopnu. To je potkrepilo invaziju. Više od 4.000 čamaca jurnulo je ka zonama iskrcavanja. Invazione snage činili su Britanci, Kanađani, Amerikanci, Poljaci i drugi koji su se borili protiv nacizma. Avijacija je napala nemačke položaje na kopnu, oklopne jedinice, pešadijske i druge jedinice i položaje trupa dok su padobranci iskakali duboko u pozadini od iskrcavanja na plažama. Nemačka odbrana bila je zatečena na tri plaže ali se na Omahi reorganizovala i pružila žestok otpor Savezničkim trupama. Ta plaža će dobiti naziv Krvava Omaha. Sa utvrđenja topovi su granatirali brodove ali je bilo kasno. U nekim delovima invazije nisu ni dejstvovali. Ali bilo kako bilo Nemci su se dobro utvrdili i obeležili pojedine delove plaže imenima da bi znali kako artiljerija da dejstvuje po iskrcanim trupama. Avijacija nije imala avione da pošalje u napad na Saveznike tako da su Saveznici imali totalnu vazdušnu premoć. Mitraljezi su neprekidno tukli po iskrcanim trupama tako da je bilo mnogo mrtvih i ranjenih. Vojnici nisu imali zaklon, mnogi su ubijeni odmah po izlasku iz čamca, neki na plaži dok su neki uspeli u kraterima koje su napravile granate da se zaštite. Na plaži Omaha bilo je nekoliko mitraljeskih gnezda a i sa utvrđenja neprekidno su dejstvovali po invazionim vojnicima. Omaha je bila izuzetno utvrđena plaža, sa visokim liticama kao i drugim preprekama koje su otežale iskrcavanje. Branilo ju je 600 nemačkih vojnika sa odličnim naoružanjem. Oni su dobili pojačanje tako da je bilo 2.000 vojnika do kraja invazije. Omaha plažu branila je elitna 352. pešadijska divizija. Na ostale tri plaže otpor je bio nešto slabiji tako da su invazione snage uspele da se iskrcaju i da duboko prodru u kopno. Čak i do 10 km od mesta iskrcavanja. Zahvaljujući zavaravanju mesta iskrcavanja i uspešnim radio ratom Savezničke snage uspele su oklopne jedinice da zadrže daleko od plaže jer su Nemci mislili da je napad u Pa De Kaleu.

Nemački feldmaršal Romel mislio je kako invazija treba da bude zaustavljena na obali ali se mnogi nisu slagali s njegovim mišljenjem. Romel je preduzeo sve mere za utvrđenje Atlantskog bedema (od bodljikavih žica, bunkera sa mitraljezima i puškomitraljezima, artiljerijom, minskim poljima…). Međutim, Donja Normandija je bila najutvrđenija od svih mesta iskrcavanja.

Francuski pokret otpora

Različite frakcije unutar francuskog pokreta otpora učestvovale su u operaciji Overlord. Pojedine grupe imale su zadatak da napadaju železničke pruge, puteve i da uništavaju telefonske linije i električne instalacije. Francuski pokret otpora je sa ovim aktivnostima trebalo da otpočne po prijemu ugovorenog signala preko bibisijevog radio programa na francuskom jeziku. Dnevno je emitovano više stotina ovakvih poruka kako bi se prikrile ključne poruke.

Vidi još

• Padobranski desant saveznika u Normandiji

Literatura

• Montgomeri, Od El Alamejna do Baltičkog mora, Vojna biblioteka “Savremenici”, Beograd 1951.
• General H. Esam, Normadijski mostobran, ALFA Zagreb 1978.
• Grupa stranih i domaćih autora, Drugi svetski rat (naslov originala Bericht van de Tweede Wereld Oorlog), Zajedničko izdanje IRO Narodna knjiga, Beograd, IKP Mladost, Zagreb i Mladinska knjiga, Ljubljana, 1980.
• Kornelijus Rajan, Poslednja bitka, “Otokar Keršovani”, Opatija, 1986.
• Ajzenhauer, Od invazije do pobede, Vojna biblioteka “Savremenici”, Beograd 1951.
• Gvido Knop, Hitlerovi ratnici, Narodna knjiga, ALFA, 2005.