Silovanja tokom oslobođenja Srbije

Silovanja tokom oslobođenja Srbije krajem 1944. i početkom 1945. godine su silovanja koja su počinili vojnici Crvene armije prilikom napredovanja do Berlina preko Srbije za vreme Drugog svetskog rata.

Istorija

Milovan Đilas u svojoj knjizi Susreti sa Staljinom (1986) navodi da je posle prodora Sovjetske armije u severoistočnu Jugoslaviju i oslobođenja Beograda u jesen 1944. došlo je do mnogobrojnih i teških ispada i zločina pojedinaca i grupa sovjetskih vojnika.

Situacija je bila toliko loša da je Tito preko Milovana Đilasa tražio ličnu audijenciju kod Staljina, da od njega traži da zaustavi talas silovanja Jugoslovenki. Staljin, tadašnji šef Kremlja mu je rekao: „Momci će uvijek biti momci, bili su u ratu i potrebno im je malo opuštanja”. O tome svedoči Jovanka Broz, a svedočenje je zapisao Senad Pečanin. Tito je šefu sovjetske vojne misije, generalu Nikolaju Kornjejevu, „na veoma ljubazan i opušten način izneo problem”, osim silovanja žalio se i na razbojništvo i bahato ponašanje vojnika. Međutim, Kornjejev je odmah počeo da protestuje zbog „kleveta na sovjetsku armiju”. Staljin je takođe bio kivan zbog „kleveta” na račun Crvene armije od strane jugoslovenskih saveznika i sukob sa Titom se kasnije samo produbljivao. Isti zločini dešavali su se na ostalim oslobođenim teritorijama, te su poznata silovanja Nemica, Poljakinja, Litvanki, Estonki, Letonki… Procenjuje se da su Sovjeti silovali preko 2 miliona žena širom Evrope.

Srpski novinar Vuk Perišić je rekao o silovanjima: „Silovanja su bila izuzetno brutalna, pijana i najčešće grupna. Sovjetski vojnici silovali su i u savezničkim zemljama. U Beogradu je zabeleženo nekoliko stotina silovanja, pokušaja silovanja i pljački, pa i ubistava. Nesumnjivo je da je sovjetska vrhovna komanda prećutno podsticala silovanja.”

Prema rečima ruskog istoričara Nikite Bondareva, u pitanju je bila propaganda i nije bilo masovnih silovanja. O zločinu kaže da nisu samo Sovjeti silovali, već i Nemci, Britanci i Amerikanci, kao i da nema rata gde nema pljačkanja, razbojništva i zlostavljanja. Takođe navodi da su zločini sovjetskih vojnika bili veći u Nemačkoj i Austriji, nego na Balkanu, jer su ruski vojnici „već bili izmoreni i želeli su da se osvete”, te je procenat silovanja značajno porastao.

Statistika

Nove jugoslovenske komunističke vlasti prikupile su podatke da su pripadnici Sovjetske armije počinili 1219 silovanja, od čega 111 silovanja sa ubistvom i 1204 slučaja pljačke s povredama. Šef prve sovjetske Vojne misije pri Vrhovnom štabu NOV i POJ general Nikolaj Kornjejev na to je reagovao izjavom „u ime sovjetske vlade protestvujem protiv takvih insinuacija na Crvenu armiju”.

Istraživanja o zločinima na teritoriji Srbije

Iako su se desila masovna silovanja, govori se da su hiljade vojnika koji su činili zverstva u neprijateljskim zemljama delovali sa više „uzdržanosti” u Srbiji. Politikolog Elizabet Džin Vud je tvrdila da seksualno nasilje nije neizbežan ishod ratova i da ponašanje Crvene armije u Srbiji još više komplikuje sliku, jer pokazuje da se vojska poznata po divljanju može drugačije ponašati pod ispravnom politikom rukovođenja i u prijateljskom nacionalnom okruženju. Major armije Boris Sluckij je primetio da je široko rasprostranjena simpatija ka Jugoslovenima vodila kolektiv Crvene armije da osudi silovatelje u svojim redovima.

Procena slučajeva seksualnog nasilja je izuzetno teška, jer postoje izveštaji različitih naučnika o broju žrtava u različitim zemljama, pošto naučnici koriste različite metode da naprave svoje proračune. U Srbiji, na osnovu dva različita citata iz zvaničnog broja prijavljenih silovanja koje su primile jugoslovenske vlasti, može se proceniti da je Crvena armija tokom svog boravka u zemlji zlostavljala između 2.420 i 24.380 žena.

Intervjuisane žene Srbije su govorile da su se one ili druge žene u njihovom životu plašile da odu van svojih domova jer su se plašile Crvene armije, ali nema dokaza da su Srpkinje prikrivale svoj pol oblačeći se u muškarce ili da su pokušavale da izbegnu neželjenu pažnju sovjetskih trupa mazanjem lica sa prljavštinom ili pekmezom, kao što su žene u neprijateljskim zemljama bile radile. Ovakvi dokazi govore da su se Srbi i Jugosloveni mnogo manje bojali Crvene armije nego Austrijanci, Poljaci, Nemci, Mađari i Rumuni. Slični faktori su oblikovali sovjetske stavove prema Bugarima i Jugoslovenima. Sovjetski vojnici i oficiri su imali pozitivne stavove o Bugarima, dok je njihov najveći utisak bio da bi ih Bugari oslovljavali sa „bratuški”. Ovo se najviše može suprotstaviti ponašanju sovjetskih trupa u Rumuniji, gde se na osnovu primljenih prijava seksualnog nasilja može se proceniti da su sovjetske trupe silovale više od 355.200 žena. Takođe, broj silovanih žena u Mađarskoj varira od 50 000 do 500 000 po različitim izvorima. U Austriji, samo u Beču je silovano između 70 000 i 110 000 žena.

Suzan Braunsmiler je primetila da su oslobodilačke vojske tretirale žene u Srbiji bolje od onih u neprijateljskim zemljama. Ovaj argument može izgledati okrutno s obzirom na to da je Crvena armija silovala hiljade Srpkinja, međutim, neosporno je da je obim nasilja bio ograničeniji nego u drugim zemljama u regionu. Dakle, iako sovjetski vojnici i oficiri nisu bili neprijateljski raspoloženi prema Srbima i Jugoslovenima, i dalje su ih posmatrali kao autsajdere koji su dužni Crvenoj armiji što ih je izbavila od Nemaca. Ovaj aspekt sovjetskog odnosa prema je ključan za razumevanje zašto su se mnoga silovanja i ostali zločini desili.

Sovjetska propaganda o Srbiji i Jugoslaviji

Cilj sovjetske propagande o Srbiji bio je stvaranje pozitivnih pogleda na zemlju i njene ljude. Najistaknutije teme su bile panslavizam, srpska stradanja tokom okupacije, i herojski partizanski otpor okupatorima. Sovjetska propaganda uporno je apelovala na trupe da se korektno odnose prema civilima. Sovjetski propagandisti su držali predavanja vojnim licima pod naslovom: "Nemci su zakleti neprijatelji ruskog i svih slovenskih ljudi. Propaganda Crvene armije takođe je koristila činjenicu da su se partizani i Sovjeti bore rame uz rame kako bi stvorio osećaj drugarstva sa Jugoslovenima. List Sovjetski ratnik objavio je: „Bitka za Beograd i oslobođenje Jugoslavije od fašističke tiranije ojačalo je prijateljstvo i bratstvo dva junačka slovenska naroda.” Panslovenska tema u propagandi imala je za cilj da podstakne sovjetskog vojnika da na Srbe gledaju kao na bratski narod. Sovjetska propaganda je takođe skretala pažnju vojnicima na nemačke zločine nad jugoslovenskim i srpskim civilima s ciljem da izazovu mržnju prema Nemcima.

Propaganda Crvene armije je takođe dosledno molila trupe da tretiraju Srbe i Jugoslovene korektno, te su pretili teškim kaznama ako ne poslušaju naređenja. Maršal Tolbuhin, komandant Trećeg ukrajinskog fronta, pobrinuo se da pri ulasku u zemlju svi njegovi vojnici dobiju uputstva: „Budite nemilosrdni prema pljačkašima, silovateljima i onima koji krše red i disciplinu! Prihvatite ljubav i poštovanje jugoslovenskog naroda, koji ste oslobodili. Poštujte njegovu tradiciju, zakone i porodice!” Tako je Tolbuhin praktično naredio trupama da preuzmu inicijativu da kazne silovatelje. Kada je vojnik pogubljen zbog silovanja žena, dok je drugi osuđen na deset godina zatvora u radnim logorima. Vrhovna komanda je ovo pretvorila u poučan trenutak za trupe. Naređeno je da se sudbina silovatelja pročita svim vojnicima Pedeset sedme armije, uz upozorenje da će „zverstva na tlu Jugoslavije u budućnosti biti surovo kažnjena.” U propagandnoj kampanji učestvovala je i moćna kontraobaveštajna agencija (SMERŠ), kako bi zaplašila vojnike.

Lokalni partizanski komandanti obavestili su Tita o zločinima izvršila Crvena armija. Nakon toga Tito je više puta slao telegrame partizanskim komandantima na terenu da se žale sovjetskim komandantima. Takođe je tražio imena žrtava i imena sovjetskih oficira sa kojima su njegovi oficiri komunicirali. Tito se suočio sa sovjetskim oficirima oko ponašanja Crvene armije. Posle oslobođenja Beograda 20. oktobra, održan je sastanak vodećih jugoslovenskih političkih i vojnih lidera, među kojima i Tita, sa general-potpukovnikom Kornjejevim, šefom sovjetske misije u Jugoslaviji. Tito zatražio od Kornjejeva da odmah preduzme mere da se barem smanje incidenti pljačke, silovanja i nasilja. Tito je čak pisao Staljinu da se požali na to što je Crvena armija zaplenila nemački ratni plen koji je želeo za partizane, kao i o sovjetskom nasilju prema ženama. Iako Staljin nije negirao optužbe, optužio ga da je nezahvalan za masovnu podršku koju je Moskva pružala Beogradu. Milovan Đilas je izjavio da su žalbe urodile plodom i da su sovjetski oficiri reagovali nasilno na prestupe svojih vojnika posle sastanka sa Kornjejevim i Staljinovog učešća. Dana 12. oktobra, general Antonov, Staljinov zamenik u generalštabu, preneo je Staljinovo naređenje komandantima Drugog i Trećeg ukrajinskog fronta da upute svoje snage da se dobro ponašaju prema Srbima jer su oni Crvenu armiju su smatrali svojim oslobodiocima. Antonov je takođe naveo detalje o a konkretan incident gde su sovjetski oficiri pokušali da siluju partizanke, a on naložio istragu u ovom slučaju, zahtevajući da krivci budu kažnjeni. Potom je zamolio dvojicu komandanata da ga obaveste o svojim merama kao odgovor na Staljinovo naređenje. Umešanost Moskve u pojedinačne slučajeve pokušaja silovanja ukazuje na to da je sovjetsko rukovodstvo ozbiljno shvatilo jugoslovenske pritužbe na ponašanje Crvene armije. Kornjejev je 23. oktobra preneo štabu Trećeg ukrajinskog fronta da je Staljin naredio svakom višem sovjetskom oficiru da pomogne svojim jugoslovenskim kolegama kada se žalene na ponašanje Crvene armije. Dana 1. novembra pukovnik Sidorenko, zadužen za 233. g divizije, naložio je komandantima pukova da uvedu disciplinu „gvozdenom šakom” i u tom duhu izdao je nekoliko naredbi.

Sa porodicom Bratislava Filipovića bila su stacionirana tri artiljerijska oficira. Na Dan artiljerije, praznik Crvene armije, svi su se napili i još jedan oficir koji nije živeo sa njima došao je u posetu. Pijan i ljut što Bratislavov otac nije dozvolio da mu igra sa ženom, ispalio je jedan hitac u njega. Promašio je, a ostala tri oficira su odmah skočila na svog druga, oduzeli mu pištolj, udarili ga nekoliko puta, skinuli mu epolete i prijavili incident nadležnim organima.

Sovjetski narodni stavovi prema Srbima bili su mešavina dva faktora. Iako su Sovjeti neosporno imali simpatije prema lokalnom stanovništvu, očekivali su su od njih da im se podčine.

Prvi faktor

Stavovi sovjetskih vojnika i oficira prema Srbima bili su u velikoj meri formirana prvim susretima sa civilima. Pavel Eljkinson, izviđač u Crvenoj armiji, napisao je u svom dnevniku o Jugoslaviji (Srbiji) i njenim ljudima 8. oktobra 1944, dan pošto je iz Rumunije ušao u zemlju: „Takav narod — slobodarski, patriotski, lojalan i prijateljski nastrojen — ne može se naći bilo gde drugde. Nije greota boriti se i ginuti za takav narod. Osećate da se borite za ljude koji vas poštuju. Progonom neprijatelja, u deset uveče ušli smo u jedno selo. Na naše veliko iznenađenje, ulice ispunjene ljudima koji su nas pozdravljali radosnim uzvicima. Odmah su nas opkolili. Zatim su nas zagrlili, stavljajući bele peškire oko naših vratova. Rekli su da su nas dugo čekali. Njihova jezik je razumljiv… Ukratko, oni su divan narod…” Slično tome, brojni vojnici su sa oduševljenjem govorili o gostoprimstvu Srba.

Crvena armija je možda počinila znatno manje zločina u Jugoslaviji, nego u neprijateljskim zemljama. To ne umanjuje ozbiljnost zločina jer je i dalje veliki broj vojnika učestvovalo u nečasnim radnjama, da bi se to pripisalo kriminalnoj manjini u redovima vojske, što je Staljin implicirao u svom odgovoru na Titove žalbe o sovjetskom ponašanju pišući da „Nije teško razumeti da ne postoji porodica bez crne ovce, ali bi bilo čudno vređati celu porodicu zbog jednog izroda.”

Drugi faktor

Sovjetski vojnici i oficiri su takođe imali istančan osećaj za svoju ulogu u oslobađanju zemlje, smatrajući da zaslužuju priznanje lokalnog stanovništva. Najčešći oblik danka koji su Sovjeti tražili bila je pljačka. Iako je većina vojnika bila zadovoljna oduzimanjem robe, mnogi su takođe verovali da imaju pravo na seks. Mitra Mitrović, Đilasova supruga i visoki funkcioner, izjavila je: „Prilazi mi jedan debeo član vojske i kaže mi, 'opa, crnka, hoćeš li poći sa mnom ili šta?” Vojnicima i oficirima bilo je zabranjeno sklapanje brakova sa nesovjetskim državljanima, ali su trupe lagale da do brakova može doći kako bi devojke navodili na seksualne odnose. Sovjetski vojnici i oficiri su u velikom broju tražili i prostitutke i često su zajedno odlazili u zločine. U hiljadama slučajeva, sovjetski vojnici i oficiri su na nasilni način dolazili do seksa, koje su često pravdali tvrdnjom da su imali pravo na tela srpskih žena jer su ih oslobodili od Nemaca. Dvojica pijanih Sovjeta koji su tvrdili da su pukovnici pokušali su da siluju dve jugoslovenske partizanke. Kada su se suočili sa grupom Partizana, otišli ​​su, ponevši sa sobom jugoslovensku zastavu. Njihov pokušaj silovanja u kombinaciji sa demonstrativnim skidanjem jugoslovenske zastave ukazuje da u njihovom umu postojala je jasna veza između njihove uloge glavnih oslobodilaca i jugoslovenska podređena uloga za koju su bile potrebne jugoslovenske žene da plate svojim telima. Dana 25. oktobra 1944. sovjetski oficir je ušao u partizanski logor u Beogradu tražeći žene. Na pitanje šta želi, rekao je da su se Sovjeti žrtvovali prilikom oslobađanja srpske prestonice i da imaju pravo da rade šta im je volja. Na tom istom dana, u drugom delu grada, tri sovjetska oficira su pokušala da siluju partizansku ženu, a jedan od njih je vikao: „Kučko, spavaćeš sa mnom”. Nakon toga su od majki oduzeli tri mlade žene, objašnjavajući: „borili smo se za Beograd.” Ovakve akcije i citati silovatelja direktno otkrivaju da su neki vojnici i oficiri Crvene armije verovali da su imali pravo na seks. Pored toga, ogromna većina zločina Crvene armije počinjena je od strane pijanih vojnika, i izuzetno je teško razdvojiti prekomernu konzumaciju alkohola od seksualnog nasilja.

Vidi još

• Sovjetski ratni zločini

Literatura

• Đilas, Milovan (1986). Susreti sa Staljinom (na jeziku: srpskohrvatski). London: Naše reči. Pristupljeno 19. 6. 2024. 
• Majstorović, Vojin (jul 2016). „The Red Army in Yugoslavia, 1944–1945”. Slavic Review (na jeziku: engleski). 75 (2): 396—421. ISSN 0037-6779. doi:10.5612/slavicreview.75.2.396. Pristupljeno 19. 6. 2024. CS1 održavanje: Format datuma (veza)

Dodatna literatura

• Merridale, Catherine (2007). Ivan's War: Life and Death in the Red Army, 1939-1945. Picador USA. ISBN 9780312426521. 
• Bischof, Giinter (1999). Austria in the First Cold War, 1945-55: The Leverage of the Weak. Palgrave Macmillan. ISBN 9780333725474. 
• Mark, James (2005). „Remembering Rape: Divided Social Memory and the Red Army in Hungary 1944-1945”. Past & Present. 188: 133—161. doi:10.1093/pastj/gti020. 
• Zolotarev, V.A. (2000). Velikaia Otechestvennaia voina 1941-1945 godov: v dvenadtsati tomakh, vol. 3, Krasnaia Armiiav stranakh tsentral'noi, severnoi Evropy i na balkanakh: dokumenty i materialy 1944-1945. Moscow. 
• Burds, Jeffrey (2009). „Sexual Violence in Europe in World War II, 1939—1945”. Politics & Society. 37 (1): 35—73. doi:10.1177/1059601108329751. 
• Birjuzov, S. S.; Hamović, Rade (1964). Beogradska operacija. Belgrade. 
• Bukharin, I. V.; Stoianovich, S. (1998). Otnosheniia Rossii (SSSR) s Iugoslaviei 1941- 1945 gg.: Dokumenty i materialy. Moscow. str. 322—324. 
• Slaveski, Filip (2013). The Soviet Occupation of Germany: Hunger, Mass Violence and the Struggle for Peace, 1945–1947. Cambridge University Press. ISBN 9781107043817. 
• Applebaum, Anne (2013). Iron Curtain: The Crushing of Eastern Europe 1944-56. Penguin Books. ISBN 9780141021874. 
• Edele, Mark; Geyer, Michael (2009). „States of Exception: The Nazi-Soviet War as a System of Violence, 1939–1945”. Ur.: Fitzpatrick, Sheila; Geyer, Michael. Beyond Totalitarianism: Stalinism and Nazism Compared. Cambridge University Press. str. 345–395. ISBN 9780521897969. 
• Anoshin, I. S. (1988). Na Pravyi boi. Moscow. str. 121. 
• Vdovina, Nadezda (9. 5. 2013). „Secanje crvenoarmejke na oslobadanje Beograda”. Vesti. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Bischl, Kerstin (2012). „Telling stories. Gender relationships and masculinity in the Red Army 1941-45”. Ur.: Röger, Maren; Leiserowitz, Ruth. Women and Men at War – A gender Perspective on World War II and its Aftermath in Central and Eastern Europe. Fibre. str. 117—134. ISBN 9783938400838. 
• Markwick, Roger D.; Cardona, Euridice Charon (2012). Soviet Women on the Frontline in the Second World War. Springer. ISBN 9780230362543. 
• Naimark, Norman M. (1995). The Russians in Germany: A History of the Soviet Zone of Occupation, 1945-1949. Harvard University Press. str. 113. ISBN 9780674784055. 
• Roberts, Mary Louise (2014). What Soldiers Do: Sex and the American GI in World War II France. University of Chicago Press. str. 7, 95—96. ISBN 9780226923116.