Fudbalska reprezentacija Engleske

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Engleska
Logo reprezentacije
NadimakTri lava (Three Lions), Gordi Albion
SavezFSE
KonfederacijaUEFA (Evropa)
SelektorEngleska Garet Sautgejt
KapitenHari Kejn
Najviše nastupaPiter Šilton (125)
Najbolji strelacHari Kejn (58)
Fifin kodENG
Osnovna oprema
Rezervna oprema
Plasman na Fifinoj rang-listi
Trenutni 62 Rast 3 (21. 9. 2023)[1]
Najviši3. (avgust 2012.)
Najniži27. (februar 1996)
Prva međunarodna utakmica
 Škotska 0 : 0 Engleska 
(Partik, Škotska; 30. novembar 1872)
Najveća pobeda
 Irska 0 : 13 Engleska 
(Belfast, Severna Irska; 18. februar 1882)
Najveći poraz
 Mađarska 7 : 1 Engleska 
(Budimpešta, Mađarska; 23. maj 1954)
Svetsko prvenstvo
Nastupi15 (prvi put 1950.)
Najbolji rezultat Prvak (1966)
Evropsko prvenstvo
Nastupi10 (prvi put 1968.)
Najbolji rezultat 2. mesto (2020),

Fudbalska reprezentacija Engleske nacionalni je fudbalski tim koji predstavlja Englesku na međunarodnim takmičenjima; pod kontrolom je Fudbalskog saveza Engleske (FA), vladajućeg tela za fudbal u toj zemlji.[2][3]

Engleska je jedna od dve najstarije fudbalske reprezentacije na svetu. Zajedno sa reprezentacijom Škotske, Engleska je odigrala prvu međunarodnu i profesionalnu utakmicu 1872. godine na stadionu Vembli u Londonu, a njihovo sedište je park Svetog Đorđa u Bertonu na Trentu.

Iako je deo Ujedinjenog Kraljevstva, Engleska, kao i ostale zemlje UK, imaju samostalne fudbalske saveze koji, isto tako, nastupaju na kontinentalnim prvenstvima. Međutim, na Olimpijskim igrama, engleski fudbaleri nastupaju za Veliku Britaniju, jer na ovom takmičenju savezi Velike Britanije ne mogu nastupati odvojeno.[4]

Engleska je među osam reprezentacija koje su osvajale Svetsko prvenstvo, a prva i jedina titula osvojena je 1966. kada je Engleska bila i domaćin takmičenja. U finalu je pobeđena Zapadna Nemačka posle produžetaka. Od svih svetskih prvaka, Engleska je jedina koja je titulu šampiona osvojila u domovini, a ne u nekoj drugoj zemlji. Mimo titule šampiona iz 1966, Engleska je dva puta stizala do polufinala Mundijala — na prvenstvu 1990. u Italiji (u borbi za bronzanu medalju poražena je od domaćina), a na Mundijalu 2018. u Rusiji takođe je zauzela četvrto mesto pošto je Belgija bila bolja u utakmici za treće mesto.[5] Engleska je na trećem mestu po broju učešća na Svetskim prvenstvima, odmah iza Brazila i Nemačke.

Među pet evropskih zemalja koje su bar jednom osvojile Svetsko prvenstvo, Engleska jedina nikada nije osvojila titulu evropskog prvaka. Stizala je do polufinala Evropskog prvenstva 1968. i 1996. kada je bila domaćin.

Glavni rival engleske ekipe je Škotska, koja joj je bila protivnik na prvoj međunarodnoj fudbalskoj utakmici 1870, a zatim na prvoj zvaničnoj međunarodnoj utakmici 1872. U drugoj polovini dvadesetog veka, stvorena su još dva velika rivalstva: s reprezentacijom Nemačke i s reprezentacijom Argentine.

Engleska fudbalska reprezentacija svoje mečeve igra na stadionu Vembli u Londonu koji je ujedno i nacionalni fudbalski stadion. Selekcija nosi dva nadimka: Gordi albion (engl. Perfidious Albion) i Tri lava (engl. The Three Lions).

Istorija[uredi | uredi izvor]

Period od 1870. do 1918. godine[uredi | uredi izvor]

Čarls Alkok, organizator prvih međunarodnih utakmica između Engleske i Škotske.

Između 1870. i 1872, Čarls Alkok je organizovao pet međunarodnih mečeva pod pokroviteljstvom Engleske fudbalske federacije između nacionalnih timova Engleske i Škotske. Ove utakmice su preteča modernih međunarodnih susreta. Iako su se u vreme održavanja nazivale međunarodnim utakmicama, Fifa ih kao takve ne priznaje jer su igrači koji su činili škotsku ekipu bili samo Škoti sa prebivalištem u Londonu.

Kada je Engleska odigrala prvu utakmicu u gostima protiv Škotske 30. novembra 1872. na stadionu u Glazgovu, bila je to prva zvanična međunarodna utakmica u istoriji fudbala. Ovaj meč završen je nerešeno bez golova (0 : 0).[6] Škotska je nanela prvi poraz Engleskoj reprezentaciji 7. marta 1874, a rezultat je bio 2 : 1.[7]

Od 18. januara 1879. i meča protiv Velsa, Engleska je počela da igra i protiv drugih reprezentacija mimo Škotske. Pošto se aktivno, 1882, uključila i Severna Irska, došlo je do stvaranja međunarodnog takmičenja, Britanskog fudbalskog prvenstva, koje je bilo zvanično od 1884. Između te godine i 1914. dominirali su Škotska i Engleska, koje su tokom tog perioda osvojile 19 titula. Dana 5. aprila 1902, došlo je do prve, velike, katastrofe na fudbalskim terenima u Velikoj Britaniji. Susret između Engleske i Škotske na stadionu Ajbroks u Glazgovu rezultirao je sa 12 smrtnih slučajeva i 527 povređenih navijača.[8]

Godine 1908, engleski savez je organizovao prvu turneju tima izvan britanskih ostrva da bi igrao protiv timova iz kontinentalne Evrope. Engleska se sastala sa reprezentacijama Austrije, Mađarske, Bohemije (današnje Češke) i svaki meč je dobila ubedljivim rezultatom. Posebno je ubedljiv bio trijumf nad Austrijom od 11 : 1.[9]

Tokom Prvog svetskog rata, 1914. godine, u Engleskoj su prekinute međunarodne fudbalske utakmice. Tek nakon okončanja Velikog rata, 19. oktobra 1919, ponovo se aktivirao reprezentativni fudbal i to prijateljskim utakmicama protiv Irske. Pre ove utakmice, takođe 1919, Engleska je odigrala dve utakmice protiv Škotske i protiv Velsa. Međutim, one se ne smatraju međunarodnim, već mečevima ratnog perioda, pa stoga ne spadaju u službene mečeve. U tom periodu, bivši kapiten reprezentacije, Stivi Blumer, jula 1914, otišao je da trenira nemački tim Berlin Britanija, te je završio u zatvoru.

Period između dva rata (1919—1941)[uredi | uredi izvor]

Fudbaleri Engleske na susretu protiv Škotske 1893.
Fudbaleri Velike Britanije na Olimpijskom fudbalskom turniru 1912.

Čitave 1920-te su bile mračna decenija za kompletnu Englesku, pa tako i za fudbalsku selekciju koja je samo jednom uspela da pobedi na Britanskom domaćem prvenstvu i to 1927. godine. Tu titulu su tada podelili sa Škotskom. S druge strane, u istom periodu, Engleska je u tri navrata završavala poslednja na takmičenju. Tridesete godine su bile uspešnije s tri naslova prvaka, ali su ostale daleko od performansi prikazanih pre rata.[10]

Početkom tridesetih godina dvadesetog veka, Engleska je odbila da učestvuje na Svetskim fudbalskim prvenstvima, a kako ni Velika Britanija više nije učestvovala na Olimpijskim igrama, ovoj reprezentaciji ostalo je samo takmičenje u sklopu Britanskog prvenstva, te prijateljski mečevi van Britanije na kojima su često slali amaterske igrače, a ne profesionalce. Dvadesetih godina dvadesetog veka, amaterski reprezentativci doživeli su prve neuspehe. Fudbalski savez Engleske ne priznaje poraz zabeležen u Parizu 5. maja 1921. godine protiv Francuske od 2 : 1,[11] jer Engleska nije nastupila sa profesionalnim igračima. Nakon ovog poraza, savez je doneo odluku da se i van Engleske šalje najjača reprezentacija, sastavljena od igrača koji su nastupali u Engleskoj fudbalskoj ligi (osnovanoj još 1888).

Dana 15. maja 1929, Engleska je pretrpela i prvi poraz van Britanije i to od Španije u Madridu rezultatom 4 : 3.[12] Francuska je druga zemlja koja je nanela poraz Engleskoj, 14. maja 1931, od 5 : 2.[13] Kod kuće, prva ekipa koja je pružila ozbiljan otpor Englezima, ne uključujući ostale britanske timove, je i Austrija 7. decembra 1932. U izuzetno ofanzivnoj utakmici, Engleska je ipak slavila sa 4 : 3.[14] Dana 14. novembra 1934. Italija, aktuelni svetski prvak, odigrala je posebno tvrd i agresivan meč (nazvan i Bitkom kod Hajberija). Italijanski su na kraju izgubili sa 3 : 2.[15]

Kao i tokom Prvog svetskog rata, od 1939. u Engleskoj su obustavljene međunarodne fudbalske utakmice. Nastavak istih usledio je tek 28. septembra 1946.

Kraj izolacije engleskog fudbala. Debitovanje na Svetskom prvenstvu (1946—1962)[uredi | uredi izvor]

Bili Rajt je bio učesnik na tri različita Svetska prvenstva tokom `50-ih godina dvadesetog veka.

Posle Drugog svetskog rata, engleska federacija pristala je da se pridruži Fifi. Ova promena stava otvara nove perspektive nacionalnom timu, omogućavajući mu da izađe na svetsku scenu i učestvuje u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 1950. Istovremeno, pod vođstvom Stenli Rouza, Engleska napušta sistem selekcione komisije koju je vodila federacija, te na čelo tima postavlja jednog čoveka, Valtera Vinterbotoma, koji je tako postao prvi trener Engleske reprezentacije.[16]

Reprezentacija se kvalifikovala na Svetski kup 1950. zahvaljujući prvom mestu na Britanskom prvenstvu. Uoči završnog turnira Svetskog kupa, čiji je domaćin bio Brazil, javnost je očekivala potvrdu dominacije. U prvom meču na turniru pobeđen je Čile sa 2 : 0, ali su usledila dva šokantna, minimalna, poraza od Sjedinjenih Američkih Država i Španije, te se, na iznenađenje kompletne fudbalske javnosti, Gordi albion vraća kući već posle grupne faze.[17]

Četiri godine kasnije, Engleska se na isti način, preko Britanskog prvenstva, uspela kvalifikovati na Svetsko prvenstvo. Ipak, iste godine, reprezentacija je pretrpela pravu katastrofu, pošto je u prijateljskom susretu u Budimpešti reprezentacija Mađarske deklasirala Gordi albion sa nestvarnih 7 : 1 što je ujedno i najveći poraz u istoriji Engleske reprezentacije.[18] Domaćin prvenstva bila je Švajcarska. Kao i 1950, postojale su četiri grupe od po četiri ekipe, ali prve dve iz svake grupe, po prvi put. išle su u četvrtfinale. Međutim, svaki tim je igrao samo dva meča u svojoj grupi tako da se Engleska susrela u grupi s Belgijom, Švajcarskom i Italijom, ali se nije sastala s Italijom. U svom prvom meču, Engleska je izvukla nerešen rezultat, nakon produžetaka, protiv Belgije (4 : 4), a zatim je pobedila Švajcarsku sa 2 : 0 u drugom meču grupe i tako se plasirala u četvrtfinale.[19] Međutim, u četvrtfinalu su poraženi od aktuelnog prvaka sveta, selekcije Urugvaja, rezultatom 2 : 4 i tako su završili nastup na ovom šampionatu.

Na Svetskom kupu 1958. u Švedskoj, za razliku od 1954, timovi su u grupama igrali tri meča umesto dva. Engleska se na ovom prvenstvu po prvi put susrela sa Brazilom, ali uprkos očekivanjima javnosti, ovaj meč završen je bez pobednika i bez golova, 0 : 0.[20] U preostala dva susreta, Engleska je takođe zabeležila dva nerešena rezultata: 2 : 2 protiv SSSR i 2 : 2 protiv Austrije, koja je u dva navrata vodila.[21] Pošto su SSSR i Engleska imali isti broj bodova i gol-razliku, odigrali su plej-of meč za prolazak u četvrtfinale prvenstva. U tom susretu, Sovjetski Savez je slavio minimalnim rezultatom (1 : 0), pa se Engleska ponovo posle grupne faze vratila kući.[22]

U kvalifikacijama za Mundijal 1962, Engleska se našla u grupi sa Portugalijom i Luksemburgom. Uz tri pobede i jedan nerešen rezultat, Gordi albion se kvalifikovao na prvenstvo. Na ovom Mundijalu, čiji je domaćin bio Čile, Engleska se našla u grupi 4, zajedno sa selekcijama Mađarske, Bugarske i Argentine. Nakon početnog i novog poraza od Mađarske od 2 : 1,[23] usledila je pobeda protiv Argentine (3 : 1) i nerešen rezultat s Bugarskom što je bilo dovoljno da se Engleska sa druge pozicije nađe u četvrtfinalu. Tamo je Englesku čekala jedna od najdominantnijih reprezentacija u istoriji fudbala — Brazil. Iako je Selesao poveo u 31. minutu preko Garinče, Hitčens je doneo izjednačenje u 38. minutu. Međutim, u drugom poluvremenu, ofanzivniji Brazil je uspeo da golovima Garinče i Vave donose i konačan trijumf Brazilu od 3 : 1.[24]

Još jednom je četvrtfinale bilo kobno za Englesku, te se savez okrenuo sklapanju i formiranju ekipe koja će za četiri godine na svom terenu napasti titulu svetskog prvaka.

Titula svetskog prvaka 1966.[uredi | uredi izvor]

Bobi Mur i Bobi Čarlton, zvezde reprezentacije iz 1966.

Nakon neuspeha u kvalifikacijama za završnicu Evropskog prvenstva 1964, dolazi do smene selektora na klupi Engleske. Umesto Voltera Vinterbotoma, reprezentaciju preuzima Alf Remzi, dok je za kapitena imenovan Bobi Mur.

Engleska se kao domaćin direktno kvalifikovala na prvenstvo, a u grupi se našla sa selekcijama Urugvaja, Meksika i Francuske. Nakon zabrinjavajućeg nerešenog rezultata protiv Urugvaja, usledile su dve identične pobede od po 2 : 0 protiv Meksika i Francuske. U ovim mečevima posebno se istakao napadač Liverpula, Rodžer Hant, s tri postignuta gola.[25]

U četvrtfinalu je pobeđena reprezentacija Argentine minimalnim rezultatom (1 : 0), a u polufinalu jednu od najboljih partija u reprezentativnom dresu prikazao je Bobi Čarlton. Treba napomenuti da je kapiten, Bobi Mur, na ovom meču zaustavio najboljeg igrača prvenstva Euzebija, a drugi Bobi, Čarlton, postigao dva gola u ovom polufinalu protiv Portugala i tako direktno odveo Englesku u finale Svetskog prvenstva.[26]

Finale[uredi | uredi izvor]

Kraljica Elizabeta Druga uručuje pehar Svetskog prvaka (pehar Žil Rime) kapitenu Engleske reprezentacije, Bobiju Muru.

Finale devetog Svetskog fudbalskog prvenstva igralo se na stadionu Vembli u Londonu, 30. jula 1966. godine, a u finalu su se našli domaćin Engleska i selekcija Zapadne Nemačke. Pored posećenosti od 96.924 ljudi na stadionu, britanska televizijska publika dosegla je broj od 32,3 miliona gledalaca, što je čini najgledanijim televizijskim događajem u Ujedinjenom Kraljevstvu ikada.[27]

Zapadna Nemačka je mnogo bolje otvorila susret i već u 12. minutu dolazi u vođstvo. Međutim, ono je trajalo samo šest minuta pošto (nakon centaršuta sa skoro polovine terena) sam na petercu ostaje Džef Herst i glavom donosi izjednačenje — 1 : 1. Nakon potpune zbrke u 78. minutu i ne ispucavanja lopte, engleski veznjak Martin Piters šalje loptu u mrežu Hansa Tilkovskog za 2 : 1. Činilo se da su Englezi na pragu titule svetskog prvaka, ali nakon odbitka u 89. minutu, Volfgang Veber se dobro snašao u petercu i postigao gol za 2 : 2. Engleski igrači su smatrali da je golu prethodilo igranje rukom, ali švajcarski sudija, Gotfrid Diest, nije poništio svoju odluku i usledili su produžeci.

U prvom produžetku, Engleska je stvorila nekoliko šansi. Nakon pet minuta, Bobi Čarlton, fudbaler Mančester junajteda, pogodio je stativu i ubrzo šutnuo još jednom, ali pored gola. U 11. minutu produžetka, Alan Bol je centrirao, a Džef Herst se okrenuo i šutirao iz neposredne blizine. Lopta je pogodila donji deo prečke, odbila se, pogodila gol-liniju i izašla van peterca. Sudija Diest nije bio siguran da li je to bio pogodak i konsultovao je linijskog sudiju, Tofika Bahramova iz Azerbejdžana (koji je tada bio deo Sovjetskog Saveza), koji mu je rekao da je lopta celim obimom prešla gol-liniju, te je švajcarski sudija priznao gol. Publika na stadionu i publika od 400 miliona televizijskih gledalaca ostala je podeljenog mišljenja po tome da li je bio gol ili ne. Nemački fudbaleri oštro su kritikovali ovu odluku, smatrajući gol neregularnim, jer se prema fudbalskim pravilima gol priznaje tek kada cela lopta pređe gol-liniju.[28] Brojne britanske računarske analize kasnije su ustanovile da je bilo potrebno da lopta pređe još 2,5 do 6 centimetara da bi gol bio regularan.[29] Nemci su isticali da je linijski sudija iz Sovjetskog Saveza namerno bio naklonjen Englezima, pošto je upravo reprezentacija SSSR eliminisana u polufinalu od Zapadne Nemačke.[30][31] Sama prečka je danas izložena na stadionu Vembli.[32]

Minut pre kraja drugog produžetka, igrači Zapadne Nemačke krenuli su na sve ili ništa, tj. na totalnu ofanzivu ne bi li došli do izjednačenja. Loptu, na svojoj polovinu, presekao je Bobi Mur i dugim pasom pronašao je Džefa Hersta. Herst je trčao po levoj strani, a kada je ušao u šesnaesterac šutnuo je loptu što je jače mogao slabijom levom nogom prema golu Tilkovskog. Cilj je bio, kako je sam Herst kasnije rekao, da loptu pošalje na tribine kako bi i taj minut što pre istekao te nije razmišljao o tome da li će lopta pogoditi mrežu.[33] Međutim, svojim trećim pogotkom na meču, Herst je postavio konačan rezultat (4 : 2) u korist Engleske koja je tako postala prvak Sveta.[34][35]

Rekonstrukcija tima (1970—1982)[uredi | uredi izvor]

Odmah nakon osvajanja titule Svetskog prvaka, Engleska je uspela da dođe do završnice Evropskog prvenstva pošto je u dvomeču bila bolja od Španije.

U polufinalu aktuelni Svetski prvaci sastali su se, po prvi put, sa reprezentacijom Jugoslavije i to jednom od najjačih u istoriji ove zemlje. Golom Dragana Džajića u 86. minutu Engleska je eliminisana, te nije uspela u nameri da objedini titulu Svetskog i Evropskog prvaka[36]. U meču za treće mesto, Engleska je savladala Sovjetski Savez golovima Bobija Čarltona i Džefa Harsta za konačnih 2:0 i prvu Evropsku medalju[37].

Kao aktuelni Svetski šampioni, Englezi su se direktno kvalifikovali za Mundijal 1970. godine čiji je domaćin bio Meksiko. U grupi su minimalnim rezultatom savladani Rumunija i Čehoslovačka, a jedini poraz u grupi, takođe minimalnim rezultatom 1:0, Engleska je pretrpela, ponovo, od Brazila[38]. Ovo je bio treći susret „Kolevke fudbala” i „Zemlje fudbala”, a „Kolevka” tj Engleska ni u ovom meču nije došla do pobede.

U četvrtfinalu ih je čekala repriza zadnjeg finala, susret sa Zapadnom Nemačkom. Uvrlo sličnom meču kao 1966. godine, ovoga puta Engleska je lako došla do prednosti i to od 2:0 u 49.minutu, golovima Alana Mulerija i Martina Pitersa, ali su do kraja regularnog dela „Panceri” Franca Bekenbauera i Uve Selera dolaze do poravnanja 2:2. Ipak, u ovim produžecima Zapadna Nemačka prva dolazi do gola u 108. minutu. Strelac, ispostaviće se, pobedničkog gola bio je Gerd Miler koga su, do tog momenta, Englezi odlično čuvali[39]. Rezultatom 3:2, Engleska je eliminisana sa šampionata, te je usledila i smena generacije.

U narednih deset godina Engleska reprezentacija propustila je dva Evropska prvenstva (1972. i 1976) i dva Svetska prvenstva (1974. i 1978) te su ove generacije ocenjene kao najlošije u fudbalskoj istoriji Engleske. Reprezentacija ovaj niz bez učešća na najvećim šampionatima uspeva da prekine 1980. godine, ali na Evropskom prvenstvu koje je održano u Italiji, „Gordi albion” uspeva da savlada samo Španiju, a porazom od Italije[40] i definitivno su završili kao trećeplasirani u grupi i ispali iz borbe za neku od medalja.

Povratak reprezentacije na velikim takmičenjima i dolazak Bobija Robsona (1982—1990)[uredi | uredi izvor]

Bobi Robson je bio selektor reprezentacije Engleske od 1982. do 1990. godine.

Na mesto selektora reprezentacije 1982. godine dolazi Bobi Robson koji je pre Engleske sa velikim uspehom vodio Ipsvič. Za trinaest godina na klubi ovog, relativno, malog kluba, uspeo je da osvoji FA kup i UEFA kup, a u sezona 1980/81. i 1981/82 sa Ipsvičem je završavao na drugom mestu Prve lige. Prvi zadatak Bobija Robsona naišao je na neuspeh. U kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 1984. godine, Engleska je poražena od direktnog konkurenta za prvo mesto u grupi, Danske, a sa istom selekcijom je jednom i remizirala[41], te nije izborila odlazak na prvenstvo.

Međutim, u narednim kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 1986. godine u Meksiku, Engleska je sa četiri pobede i četiri nerešena rezultata, bez poraza, zauzela prvo mesto u grupi i plasirala se na Mundijal[42].

Na samom šampionatu Engleska se našla u grupi F gde je, na startu, poražena od Portugala 1:0, a zatim je i neočekivano remizirala protiv Maroka 0:0. Ipak, u zadnjem, presudnom, meču na prvenstvu ubedljivo je savladana Poljska sa 3:0, pa je Engleska izborila učešće u osmini finala kao trećeplasirana u grupi (prvoplasirane selekcije su išle direktno u četvrtfinale). U osmini finala sjajnom partijom dvostrukog strelca, Gerija Linekera, Engleska je savladala Paragvaj sa 3:0 i zakazala duel sa Argentinom sa kojom je, do tada, imala pozitivan skor.

Rivalstvo s Argentinom[uredi | uredi izvor]

Maradona proslavlja postizanja drugog gola protiv Engleske na Mundijalu 1986. godine.

Do 1986. godine utakmice Engleske i Argentine nisu privlačile posebnu pažnju svetske javnosti. Engleska je do Mundijala 1986. zabeležila tri pobede iz isto toliko susreta, a Argentina, iako najtrofejnija reprezentacija Južne Amerike, ni u jednom od ovi mečeva nije pružila ozbiljniji otpor.

Međutim, napetost između ove dve zemlje kulminirala je 1982. godine, na političkom planu, oko Folklandskih ostrva u Atlantskom okeanu. U ratu koji je trajao od marta do juna te 1982. godine, Argentina je pretrpela tri puta veće gubitne, te je na kraju i kapitulirala[43].

Zbog ovih događaja Argentinci su ovaj susret četvrtfinala smatrala novim ratom protiv Engleza. Susret je obeležio Dijego Maradona uz dva data gola. Prvi, koji je postigao rukom, sam ga je imenovao da je to bila "Božija ruka", zbog svega što je Velika Britanija napravila njegovom narodu u Folklandskom ratu[44], a drugi, koji je postigao tako što je predriblao celu odbranu i golmana Engleske, FIFA je proglasila najlepšim golom u dvadesetom veku[45].

Konačnim rezultatom 2:1, Engleska je u četvrtfinalu završila ovo Svetsko prvenstvo u Meksiku 1986. godine.

Engleska se kvalifikovala za Evropsko prvenstvo 1988. ostajući neporažena i završivši prva u vrlo zahtevnoj grupi sa: Jugoslavijom, Severnom Irskom i Turskom. Na samom šampionatu Engleska je pretrpela pravu katastrofu: tri poraza iz tri meča! Republika Irska je slavila sa 1:0, Holandija predvođena Markom van Bastenom 3:1, a istim rezultatom slavio je i SSSR.

Neiskorišćena generacija (1990—2000)[uredi | uredi izvor]

Najbolji strelac Evropskog prvenstva 1996. godine u Engleskoj, te najbolji strelac u istoriji engleske Premijer lige, Alan Širer.

Engleska kvalifikaciona grupa za EURO 1992 u Švedskoj takođe uključuje Republiku Irsku, Tursku i Poljsku. Ove kvalifikacije Engleska je završila kao prva, bez poraza. Tokom pripremnih utakmica pobeđuje jednog od svojih budućih protivnika na takmičenju, Francusku koja ostaje u dugom nizu bez pobede protiv Engleske. Na završnom turniru Engleska nije uspela da se probije do četvrtfinala: posle dva remija 0:0 protiv Danske i Francuske, kasnije ih je domaćin Švedska pobedila sa 2:1 i tako ih eliminisala sa prvenstva[46]. Ovo je bilo jedno od najneefikasnijih nastupa u istoriji Engleske, s` obzirom da je na tri susreta postignut samo jedan gol (Dejvid Plat).

Za Svetsko prvenstvo 1994. žreb Englesku svrstava u kvalifikacionu grupu koju su činili: Norveška, Holandija, Poljska, Turska i San Marino. „Gordi albion” gubi sa 2:0 od Norveške i Holandije, sa istim rivalima je dva puta igrao nerešeno, a posle 1:1 sa Poljskom bilo je jasno da će Engleska propustiti Mundijal u Sjedinjenim Američkim Državama. Mediji u Engleskoj posebno su kritikovali odbranu koja je primila previše golova. Čak je i autsajder San Marino uspeo da postigne gol protiv njihove selekcije[47]. Engleska je uz Dansku i Francusku najveće razočarenje ovih kvalifikacija pošto sve tri nisu uspele da se plasiraju na završni turnir. Zbog ovog neuspeha sa mesta selektora smenjen je Teri Venejbls, a novi menadžer postaje Glen Hodli, dotadašnji menadžer Čelsija.

Evropsko prvenstvo u domovini, 1996.[uredi | uredi izvor]

Majkl Oven debitovao je za reprezentaciju Engleske na Svetskom prvenstvu u Francuskoj 1998. godine i odmah skrenuo pažnju na sebe

Trideset godina nakon pobede na Svetskom prvenstvu 1966. godine, Engleska je organizovala Evropsko prvenstvo, a kao domaćini automatski su se kvalifikovali za ovaj turnir. Novi menadžer Glen Hodli u tim uvrštava nove igrače i stvara prepoznatljiv napadački tandem na ovom prvenstvu Širer - Šeringem.

Upravo je dotadašnji igrač Blekburna, Alan Širer, postigao prvi gol na šampionatu za Englesku protiv Švajcarske, ali je meč ipak završen rezultatom 1:1[48]. U večitom derbiju sa Škotskom Engleska je, bez problema, rezultatom 2:0 slavila i trasirala put do četvrtfinala[49]. Već spomenuti tandem Alan Širer - Tedi Šeringem potpuno je eksplodirao u zadnjem meču grupe protiv Holandije. Uz po dva data gola Engleska je deklasirala velikog rivala i delimično se revanširala za poraze iz prethodnih kvalifikacija za Svetsko prvenstvo[50].

Plasman u polufinale domaćini su obezbedili tek posle jedanaesteraca. Protiv u četvrtfinalu bila je jedna od defanzivno najkvalitetnijih selekcija, Španija. Nakon 120 minuta golova nije bilo, a u penal seriji Engleska je sa 4:2 zakazala meč polufinala sa Nemačkom[51].

Rani gol Alana Širera u trećem minutu anuliran je u 16. kada je strelac za Nemačku bio Stefan Kunc[52]. I ovoga puta su jedanaesterci odlučivali o putniku u narednu, završnu, fazu prvenstva. U šestoj seriji golman Kepke pročitao je šut Gareta Sautgejta, da bi Andres Miler savladao Dejvida Simana i tako raspršio nade Engleskoj da može, na svom terenu, do Evropske titule[53].

Na ovom prvenstvu prvi put je korišćeno pravilo Zlatnog gola u produžecima. Zahvaljujući Zlatnom golu Olivera Birhofa, Nemačka je i osvojila titulu Evropskog prvaka.

Glen Hodli ostao je selektor i za Svetsko prvenstvo koje se 1998. godine igralo u Francuskoj. Kroz kvalifikacije dominirao je ustaljeni napadački tandem, a Šireru i Šeringemu Hodli je pridodao pomoć u vidu Lesa Ferdinanda, Jan Rajta, a polako je u sistem uvodio i fudbalere Mančester Junajteda u prvom redu Pola Skolsa i Gerija Nevila. Kvalifikacije su završili kao prvoplasirani uz samo jedan poraz od Italije[54].

Na Mundijal Hodli je odlučio da povede i dvadesetogodišnjaka iz Liverpula, Majkla Ovena.

Na samom šampionatu u grupi G, Engleska je sa 2:0 savladala Tunis i Kolumbiju, predvođenu Karlosom Valderamom i ostalim veteranima koji su učestvovali i na prvenstvu 1990. godine u Italiji. Međutim, Rumunija predvođena Georgi Hadžijem porazila je Englesku sa 2:1 i sa druge pozicije ove grupe poslala ih u osminu finalu na prvoplasiranu selekciju iz grupe H, a to je bila Argentina.

U susretu prepunom tenzija, već u uvodnih 10 minuta viđena su dva jedanaesterca. Prvi je za Argentinu u gol pretvorio Gabrijel Omar Batistuta, da bi u 10 minutu sa bele tačke bio precizan i Alan Širer. Do potpunog preokreta Engleska dolazi preko najmlađeg igrača, Majkla Ovena u 16 minutu. Na isteku prvog poluvremena Havijer Zaneti donosi novo poravnanje, 2:2. Do kraja susreta nije bilo golova, a u penal ruletu u petoj seriji tragičar za „Gordi albion” bio je tadašnji igrač Lidsa Dejvid Beti, te je jedna od najmlađih selekcija Engleska završila nastup u osmini finala[55].

Eriksenova Engleska (2001—2006)[uredi | uredi izvor]

Prvi strani selektor na klupi Engleske reprezentacije, Šveđanin, Sven Goran Erikson.
Legendarni fudbaler Engleske, Dejvid Bekam, bio je kapiten reprezentacije od 2001. do 2006. godine.
Najmlađi strelac u istoriji Engleske reprezentacije, Vejn Runi.

Posle eliminacije u grupnoj fazi takmičenja na Evropskom prvenstvu 2000. godine, dolazi do nove smene na klupi Engleske. Po prvi put za 120 godina na mesto selektora postavljen je stranac, a ne Britanac. Kevina Kigana, englesku fudbalsku legendu menja Šveđanin Sven Goran Erikson.

Svoje prve veće simpatije Erikson je poprimio nakon kvalifikacione pobede nad Nemačkom u Berlinu od 5:1.[56] Ipak, Engleska je u zadnjem kolu kvalifikacija protiv Grčke tražila makar bod da bi se plasirala na Mundijal u Japanu i Južnoj Koreji. Grčka je vodila sve do 93. minuta kada Dejvid Bekam golom sa 30 metara udaljenosti donosi izjednačenje i postaje junak nacije.[57]. Inače, upravo je Erikson imenovao Bekama za novog kapitena reprezentacije pošto se od reprezentacije oprostio Alan Širer

Na samom prvenstvu Engleska se našla u takozvanoj „grupi smrti” zajedno sa selekcijama: Nigerije, Švedske i Argentine koja je bila i glavni favorit za osvajanje Svetskog prvenstva. U premijernom meču na prvenstvu Engleska je odigrala samo nerešeno protiv Švedske 1:1, a pet dana kasnije u meču koji se najviše očekivao, uspeli su da se revanširaju Argentini za dva bolna poraza 1986. i 1998. godine. Majkl Oven je u završnici prvog poluvremena iznudio jedanaesterac od strane Poketina, a precizan sa bele tačke bio je kapiten Dejvid Bekam.[58] U zadnjem meču grupe Engleska i Nigerija remizirali su bez golova, ali pošto Argentina nije uspela da savlada Švedsku, na iznenađenje mnogih, Argentina je eliminisala iz ove grupe zajedno sa Nigerijom.[59]

U osmini finala Engleska je bez ikakvih problema savladala Dansku sa 3:0, a u četvrtfinalu ih je čekao Brazil koji je u svojoj grupi imao sve pobede. Engleska je bila blagi favorit i povela je golom Majkla Ovena, da bi u finišu prvog poluvremena izjednačenje doneo Rivaldo. Ključni momenat ne samo na ovom meču već na celome prvenstvu dogodio se u 50 minutu. Na oko 37 metara od gola Dejvida Simana napravljen je prekršaj. Sa desne strane Ronaldinjo se spremao da uputi centaršut, ali se u jednom momentu odlučio da promeni odluku i uputi direktan udarac ka golu Engleske. Siman je bio iznenađen te je, zajedno sa loptom, završio u mreži.[60] Iako je kasnije upravo Ronaldinjo dobio crveni karton, rezultat je ostao nepromenjen, pa je Engleska još jednom eliminisana u četvrtfinalu Svetskog prvenstva.

Identičan sastav nastupio je i na EURU 2004. godine, s` tim što je ovoga puta Engleska bila pojačana i mladim tinejdžerom iz Evertona Vejnom Runijem, koji je imao tek navršenih 18 godina. Jedini igrač koji nije nastupao za neki klub iz Premijer lige bio je Oven Hargrivs, igrač Bajern Minhena. Engleska je takmičenje otvorila susretom protiv aktuelnog prvaka Evrope, Francuske. Golom Frenka Lamparda „Gordi albion” je vodio sve do 90. minuta, kada Zinedin Zidan prvo iz slobodnog udarca donosi izjednačenje, a dva minuta kasnije u sudijskoj nadoknadi iz penala i pobedu Francuske od 2:1. U drugom meču grupe proradio je Runi. Runi je sa dva gola trasirao put svojoj reprezentaciji do prve pobede na prvenstvu[61] (konačan rezultat postavio u 82. minutu Stiven Džerard, 3:0). Ovim golom Vejn Runi postao je najmlađi strelac u istoriji Evropskih prvenstava, ali taj rekord je držao samo četiri dana pošto će, upravo, Švajcarac, Johan Vonlanten, oboriti njegov rekord golom protiv Francuske. U zadnjem meču grupe savladana je Hrvatska sa 4:2, a Runi je, ponovo bio dvostruki strelac na meču[62]. Kao drugoplasirana selekcija, Engleska je išla na prvoplasiranu iz grupe A, a to je bio domaćin Portugal. Engleska je slično kao i u četvrtfinalu Svetskog prvenstva 2002. godine, brzo povela. Već u trećem minutu strelac je bio Majkl Oven. Međutim, u 83. minutu Portugal dolazi do izjednačenja preko Heldera Postiđe. U produžecima su viđena još dva gola: Rui Kosta je pogodio za 2:1 u 110.minutu, a Frenk Lampard u 115. za 2:2. Usledili su jedanaesterci. Dramatično su isti i počeli pošto se jedan od najboljih izvođača penala i prekida, uopšte, Dejvid Bekam, okliznuo prilikom izvođenja prvog. U trećoj seriji penal Rui Koste je pročitan, pa je, ubrzo, rezultat bio 5:5. Tada u heroja izrasta golman Portugala, Rikardo koji prvo, bez rukavica, golim rukama, zaustavlja udarac Darijus Vasela, a onda i sam postiže gol za eliminaciju Engleske od 6:5, nakon penala[63], [64]. Kapiten ove reprezentacije, Dejvid Bekam, kasnije je pričao da su od 1998. pa sve do 2006. godine postojala velika rivalstva iz klubova, te su igrači dolazi u reprezentaciju formirajući tri različita tabora, grupe i da nije postojala zdrava atmosfera da se napravi korak dalje, kao što je to slučaj bio u brazilskoj selekciji[65]

Zadnju šansu da dođe do nekog trofeja ova reprezentacija, koja će se u britanskim medijima često okarakterisati kao „Izgubljena generacija” (eng. Lost generation), imala je na Mundijalu u Nemačkoj 2006. godine. U grupi su u prva dva meča prilično lako savladani Paragvaj (gol Dejvida Bekama sa blizu 40 metara udaljenosti[66]), debitant na prvenstvima selekcija Trinidada i Tobaga (2:0), a sa Švedskom, koju je predvodio i ovaj put Henrik Larson, podeljeni su bodovi (2:2). Ipak, Engleska je sa prvog mesta grupe B otišla u osminu finala.[67] Minimalnim rezultatom savladan je Ekvador, a onda je na red došao famozni meč četvrtfinala i novi okršaj sa Portugalom. Engleska je želela revanš, ali u tom susretu koji je odigran 1. jula 2006. godina nije se video kvalitetan fudbal. Nakon 120 minuta golova nije bilo, pa su pobednika, kao i 2004. godine, odlučivali jedanaesterci. Englezi su bili očajni u ovoj penal seriji. Promašili su: Lampard, Džerard i Karager, pa je na kraju četvrte serije golom Kristijana Ronalda, Portugal izborio plasman u polufinale rezultat 3:1, nakon jedanaesteraca.[68]

Nakon ovog poraza sa mesta selektora smenjen je Sven Goran Erikson koji je na tri velika prvenstva sva tri puta takmičenje završavao u četvrtfinalima. Za novog selektora izabran je bio Stiv Maklaren.

Katastrofa u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 2008.[uredi | uredi izvor]

Legendarni igrači sredine terena Engleske reprezentacije, Frenk Lampard i Stiven Džerard

Novi menadžer Engleske, Stiv Maklaren, preuzeo je funkciju odmah nakon Svetskog prvenstva 2006. godine. Stamenog štopera Čelsija, Džona Terija, imenovao je za kapitena i odlučio da Dejvida Bekama, koji je, još uvek bio igrač Real Madrida, ne pozove u tim skoro godinu dana. Maklaren je želeo da napravi smenu generacija, ostavivši Gerija i Fila Nevila kao jedine igrače starije od 30 godina koji su redovno bili uključeni u ovim kvalifikacijama

Engleska je dobro započela svoju kvalifikacionu kampanju za Evropsko prvenstvo 2008. godine, pobedivši Andoru 5:0 i pobedivši 1:0 protiv Makedonije u Skoplju. Međutim, potom su remizirali 0:0 kod kuće sa Makedonijom, a zatim pretrpeli poraz od 2:0 u gostima od Hrvatske. Pritisak na Maklarena povećao se kada je Engleska remizirala 0:0 na gostovanju Izraelu, a u susretu sa Andorom trebalo im je punih sat vremena da postignu prvi gol (na kraju su slavili sa 3:0).

U kvalifikacionoj utakmici protiv Estonije pet dana pošto je otvoren novi stadion Vembli (1. jula 2007. godine), Majkl Oven je oborio Linekerov rekord po broju golova za Englesku u takmičarskim međunarodnim utakmicama. Nakon daljih pobeda nad Izraelom, Rusijom i Estonijom ponovo, sve rezultatom 3:0, još jedna pobeda protiv Rusije bi garantovala kvalifikacije, ali uprkos tome što je Engleska povela preko Runija, Rusija se vratila i golovima Romana Pavljičenka pobedila 2:1[69].

Kasniji poraz Rusije od Izraela pružio je Engleskoj još jednu priliku - sada im je bio potreban remi protiv Hrvatske koja se već bila kvalifikovala. Kako su Oven, Runi i Teri izgubili mesto u startnoj postavi, Maklaren je pozvao igrače koji nisu bili u formi, kao što su Mika Ričards, Vejn Bridž, Džo Leskot. Skot Karson je debitovao kao golman na ovom meču, a njegova greška dovela je Hrvatsku do vođstva od 1:0, a prednost se, šest minuta kasnije, udvostručila kada je Ivica Olić pogodio za 2:0. Engleska se popravila u drugom poluvremenu, Lampard je realizovao penal, a Piter Krauč izjednačio u 65. minutu. Ipak, Mladen Petrić u 77.minutu postiže novi, treći, gol za Hrvatsku i za, ispostavilo se konačnih 3:2. Tako je Engleska prvi put još od Svetskog prvenstva 1994. godine, propustila da se kvalifikuje na jedno veliko prvenstvo.

Pogled na Maklarena kako stoji na dodirnoj liniji na kiši tokom ovog meča postao je trajna slika njegovog mandata na klupi Engleske, a mediji su ga označili kao „The Wally with the brolly”[70] (u prevodu: "Glupan sa kišobranom"). Maklaren je posle ove katastrofe odbio da podnese ostavku, ali ga je naredni dan fudbalski savez Engleske (FA) razrešio funkcije.

Era Fabija Kapela i Roja Hodžsona (2010—2016)[uredi | uredi izvor]

Drugi stranac i prvi Italijan na klupi Albiona, Fabio Kapelo.
Duel Stivena Džerarda i Frenka Riberija na Evropskom prvenstvu 2012.

Posle rutinski odrađenih kvalifikacija u kojima je imala devet pobeda i samo jedan poraz (oba puta savladana Hrvatska koja je ostala bez plasmana na Mundijal), Engleska se uputila na Svetsko prvenstvo 2010. u Južnoj Africi. Žreb je, kao nikada pre, bio naklonjen Albionu pošto se našao u grupi C sa selekcijama SAD, Alžira i Slovenije. Uvodna utakmica protiv SAD dobro je započela pogotkom Džerarda, nakon samo četiri minuta, ali Klint Dempsi je izjednačio spekulativnim udarcem nakon greške golmana Roberta Grina — meč se završio rezultatom 1 : 1. Drugi meč Engleske protiv Alžira završen je takođe nerešenim rezultatom, što je dovelo do toga da engleska štampa dovodi u pitanje Kapelovu taktiku, kao i duh i sposobnost tima da podnese pritisak favorita.

Golom Džermejna Defoa savladana je Slovenija s minimalnih 1 : 0, a ovom pobedom je i matematički obezbeđen prolaz u osminu finala. Kako su Sjedinjene Američke Države savladale Alžir, to je značilo da je Engleska drugoplasirana i da ide na prvoplasiranu reprezentaciju grupe D, Nemačku. Presudni trenutak ovog susreta dogodio se u 38. minutu; Nemačka je vodila sa 2 : 1, ali je Engleska imala inicijativu. Nakon udarca sa distance Frenka Lamparda lopta se od prečke odbila iza gol-linije. Međutim, urugvajski linijski sudija nije signalizirao pogodak iako je Lampard već počeo da ga proslavlja. U drugom poluvremenu, Tomas Miler je golovima u 67. i 70. minutu postavio konačan rezultat 4 : 1. Nemačka javnost je tih dana ovaj nepriznati i očigledni gol Lamparda nazivala pravdom za finale Mundijala 1966. pošto je Englezima u finalu bio priznat nepostojeći gol.

Roj Hodžson zamenio je Fabija Kapela na mestu selektora 2012.

Uprkos neuspehu na Svetskom kupu, Fabio Kapelo je ostao na mestu trenera Engleske. Za prvi prijateljski susret u novoj sezoni odabrao je selekciju Mađarske, izjavivši da razmišlja da ponovo pozove Dejvida Bekama koji, zbog povrede, nije mogao da nastupi na Mundijalu u Južnoj Africi. Utakmica je bila slabo posećena i Engleska je dala još jedan bled utisak, uprkos pobedi od 2 : 1.

Engleska je posle žreba svrstana u grupu G kvalifikacija za Evropsko prvenstvo 2012. godine, zajedno s Bugarskom, Švajcarskom, Velsom i Crnom Gorom. Engleska je savladala Bugarsku i Švajcarsku bez problema dok je na Vemlbiju odigrala nerešeno 0 : 0 protiv selekcije Crne Gore (što se smatralo neuspehom). Početkom 2011, Kapelo je obećao da će napraviti korenite promene na krilnim pozicijama, a Džek Vilšir, Džejms Milner i Tio Volkot impresionirali su u prijateljskom meču sa Danskom koji je Engleska dobila rezultatom 2 : 1. U nastavku kvalifikacija, Engleska je dominantno savladala Vels na stadionu Milenijum”u Kardifu sa 2 : 0. Nakon što je slab učinak protiv Švajcarske kod kuće u junu rezultirao nerešenim rezultatom 2 : 2, Engleska je ostvarila još dve pobede: 3 : 0 u Bugarskoj i 1 : 0 kod kuće protiv Velsa. Ove pobede odvele su ih na Evro 2012, a kvalifikacije su završene novim nerešenim rezultatom protiv Crne Gore 2 : 2 (izjednačujući gol za Crnu Goru postigao je Andrija Delibašić).

Neposredno pred početak Prvenstva Evrope 2012, Džonu Teriju je drugi put oduzeta kapitenska traka, nakon što je optužen za krivična dela u vezi s rasizmom kada je došlo do incidenta na utakmici Premijer lige sa igračem Kvins Park rejndžersa, Antonom Ferdinandom. Kapelo je rekao italijanskim medijima da se ne slaže sa odlukom FA da se Teriju oduzme kapitenska traka. To je uslovilo glasine da je Kapelo prekršio ugovor ne podržavajući odluke izvršnog odbora. Dana 8. februara, FA je potvrdio da je Kapelo dao ostavku s mesta selektora reprezentacije.

Kapelov bivši pomoćnik, Stjuart Pirs, preuzeo je dužnost selektora za prijateljski susret s Holandijom, koji je Engleska izgubila sa 3 : 2, dok je Skot Parker preuzeo privremenu ulogu kapitena. Dana 1. maja 2012. FA je najavio da će Roj Hodžson preuzeti mesto trenera reprezentacije. Dolaskom Hodžsona, Stiven Džerard, konačno, postaje kapiten Engleske.

Engleska — Kostarika, Svetsko prvenstvo u Brazilu 2014.

Prva Hodžsonova takmičarska utakmica bila je utakmica Evropskog prvenstva protiv Francuske u Harkovu, koja je završena bez pobednika 1 : 1. Usledila je dramatična pobeda od 3 : 2 nad Švedskom, takođe u Harkovu, a grupna faza završena je napetom pobedom od 1 : 0 nad domaćinom Ukrajinom. Ova pobeda dovela je do toga da Engleska bude na čelu svoje grupe i da će se sastati sa Italijom u četvrtfinalu. Posle nerešenog rezultata (0 : 0) nakon produžetaka, u kojima je Engleska nadigrana, ali zahvaljujući golmanu Džou Hartu, koji je više puta intervenisao, Engleska je došla do penal serije u kojoj je još jednom eliminisana i to rezultatom 4 : 2.[71]

Engleska se, ponovo, rutinski kvalifikovala za Svetsko prvenstvo 2014. gde je domaćin bio Brazil. Međutim, na samom prvenstvu, izabranici Roja Hodžsona pretrpeli su blamažu. Italija i Urugvaj su sa 2 : 1 savladali Englesku, a kruna neuspeha bio je nerešen rezultat protiv Kostarike. Sa samo jednim osvojenim bodom, Engleska je zauzela poslednje mesto u grupi, a ukupno je bila 26. selekcija na celom šampionatu.[72]

Uprkos ovom neuspehu, FA nije smenila Roja Hodžsona s mesta selektora, te je on, uspešno, predvodio Englesku u kvalifikacijama za Evro 2016. u kojima je zabeležio najbolji skor u istoriji reprezentacije kada su kvalifikacije u pitanju. Engleska je ostvarila svih deset pobeda iz isto toliko susreta uz gol-razliku 31 dat i samo 3 primljena gola.[73]

Na samom prvenstvu Evrope, prvom koje je brojalo 24 reprezentacije, Engleska nije blistala. Nerešen rezultat u prvom kolu grupe B izvukla je Rusija golom Vasilija Berezuckog u 92. minutu. U susretu s Velsom, Albion je do pobede došao takođe u 92. minutu i to golom Danijela Staridža, a u poslednjem meču grupe ostvaren je još jedan remi — protiv Slovačke je bilo 0 : 0.

U osmini finala, makar na papiru, Engleska je imala lak zadatak — savladati debitanta Evropskog prvenstva, reprezentaciju Islanda. Iako su poveli već u 4. minutu preko Vejna Runija iz penala, Island je za 14 minuta potpuno preokrenuo rezultat golovima Ragnara Sigurdsona i Kolbejna Sigtoursona (uz velike kikseve golmana Džoa Harta) za konačnih 2 : 1,[74] te je Island nastavio sa svojim fudbalskim snom, dok se engleska potencijalna bajka ponovo rano završila. Odmah po završetku meča, Roj Hodžson je podneo ostavku s mesta selektora.

Afera Sema Alardajsa[uredi | uredi izvor]

Nešto manje od mesec dana nakon poraza na Evropskom prvenstvu, FA je imenovao menadžera Sanderlanda, Sema Alardajsa, za novog selektora nacionalnog tima. Alardajs je odlučio da odustane od prijateljskih utakmica, pa je njegov prvi meč bio na kvalifikacionom turniru za odlazak na Svetsko prvenstvo u Rusiju 2018. protiv Slovačke. Engleska je u Trnavi uspela da pobedi sa 1 : 0, a jedini gol postigao je Adam Lalana u sudijskoj nadoknadi.

Ubrzo pre sledeće runde kvalifikacionih mečeva, Dejli telegraf objavio je priču o pojavljivanju u javnosti Alardajsa s grupom azijskih biznismena, za koje je kasnije otkriveno da su tajni novinari. Na ovom sastanku, Alardajs se otvoreno rugao svom prethodniku Roju Hodžsonu, ali i Vojvodi od Kembridža. Iako se ubrzo javno izvinio, FA mu je uručio otkaz zbog nedoličnog ponašanja. Njegov mandat od 67 dana najkraći je za stalnog trenera u istoriji Engleske reprezentacije.

Smena generacija i dolazak Gareta Sautgejta (2016—danas)[uredi | uredi izvor]

Garet Sautgejt, bivši fudbaler i od 2016. godine selektor reprezentacije Engleske.
Novi kapiten reprezentacije i najbolji, aktivni strelac, Hari Kejn.

Dvadeset sedmog septembra 2016, Garet Sautgejt, bivši dugogodišnji reprezentativac (igrao od 1995. do 2004. godine) napustio je mesto selektora mlade reprezentacije do 21 godine i postavljen je na privremeno zaduženje selektora A reprezentacije Engleske.[75] Tridesetog novembra je imenovan za stalnog izabranika Engleske, na osnovu četvorogodišnjeg ugovora. Pod trenerskom palicom Sautgejta, Engleska je završila prva u svojoj kvalifikacionoj grupi za Svetsko prvenstvo 2018, sa osam pobeda i dva remija, postigavši 18 golova i primivši samo tri.

Na Svetskom prvenstvu koje se 2018. godine održavalo u Rusiji, Engleska je izvučena u grupi sa Belgijom, Tunisom i Panamom. Mundijal su započeli pobedom protiv Tunisa rezultatom 2 : 1, s dva pogotka kapitena Harija Kejna. Potom su deklasirali Panamu sa 6 : 1, što je ujedno najveća pobeda Engleske na nekom Svetskom kupu ili Evropskom prvenstvu. Na tom meču, dva gola je dao Džon Stouns, tri gola Kejn i jedan gol Džesi Lingard. S već zagarantovanim učešćem u nokaut fazi, Engleska je izgubila sa 1 : 0 od Belgije i na kraju završila na drugom mestu u grupi.

Engleska je u osmini finala igrala protiv Kolumbije, prvi put još od 1998. godine. Vodili su Englezi 1:0 golom Kejna sa bele tačke, ali su u nadoknadi vremena primili gol za izjednačenje. Utakmica je otišla u jedanaesterce koji, po običaju, nisu srećni za Engleze. Ipak, ovoga puta, „Albion” je sa 4 : 3 trijumfovao i otišao u četvrtfinale. Bila je to prva pobeda Engleske nakon izvođenja penala na Svetskim prvenstvima.[76][77] Na ovom prvenstvu, Engleska je prekinula još jedan neslavan post — pobedom protiv Švedske sa 2:0 u četvrtfinalu (golovima Harija Megvajera i Dele Alija) se prvi put (još od 1990) plasirala u polufinale Svetskog prvenstva.

Engleska je igrala protiv Hrvatske u polufinalu i to 11. jula. Izgubili su rezultatom 2 : 1 uprkos tome što su poveli ranim golom Kirana Tripijera iz slobodnog udarca i dominirali u prvom poluvremenu. Golom Ivana Perišića u 68. minutu, meč je odveden u produžetke, a Mario Mandžukić postigao je pobedonosni gol i odveo Hrvatsku u njihovo prvo finale. Engleska je ponovo igrala sa Belgijom, ovog puta u borbi za treće mesto i bronzanu medalju. Na kraju je izgubila rezultatom 2 : 0 i tako, baš kao 1990, zauzela četvrto mesto.

Uprkos činjenici da su bili jako blizu plasmana i u samo finale, ovaj učinak Engleske ocenjen je pozitivno, bez zamerki na račun Gareta Sautgejta koji je napravio tim bez velikom imena, zvezde, kao što je to bilo prethodnih godina uz veliki broj igrača Totenhema.

Dobre igre sa Mundijala u Rusiji Sautgejt je preneo i na novo Uefino takmičenje, Ligu nacija. U prvoj sezoni, Engleska je bila u grupi sa Španijom i Hrvatskom. Zabeležila je: dve pobede (protiv Hrvatske 2 : 1, protiv Španije 3 : 2), jedan nerešen rezultat (protiv Hrvatske 0:0) i jedan poraz na samom startu takmičenja (protiv Španije 2 : 1).[78]. Kao prvoplasirana reprezentacija grupe 4 Lige A, Englezi odlaze u plej-of.

U polufinalu plej-ofa poraženi su, nakon produžetka, od Holandije se 3 : 1.[79] U utakmici za treće mesto, Engleskoj se opet sreća osmehnula u penal seriji. Nakon isteka regularnog dela (0 : 0) protiv Švajcarske, Engleska je rezultatom 6 : 5, posle penala, došla do bronzane medalje najmlađeg Uefinog reprezentativnog takmičenja.[80]

Rekordi[uredi | uredi izvor]

Najviše odigranih utakmica[uredi | uredi izvor]

Piter Šilton za dvadeset godina u nacionalnom dresu odigrao je 125 utakmica za Englesku po čemu je rekorder.
Pozicija Fudbaler Reprezentativna karijera Broj utakmica Broj golova
1. Piter Šilton 1970—1990. 125 0
2. Vejn Runi 2003—2018. 120 53
3. Dejvid Bekam 1996—2010. 115 17
4. Stiven Džerard 2000—2014 114 21
5. Bobi Mur 1962—1974. 108 2
6. Ešli Kol 2001—2014. 107 0
7. Bobi Čarlton 1958—1970. 106 49
8. Frenk Lampard 1999—2014. 106 29
9. Bili Brajt 1947—1959. 105 3
10. Brajan Robson 1980—1992. 90 26

Najbolji strelci[uredi | uredi izvor]

Vejn Runi, najbolji strelac Engleske.
Pozicija Fudbaler Reprezentativna karijera Broj golova Broj utakmica Prosječno
1. Vejn Runi 2003—2018. 53 120 0,44
2. Bobi Čarlton 1958—1970. 49 106 0,46
3. Geri Lineker 1984—1992. 48 80 0,60
4. Džimi Grivs 1959—1967. 44 57 0,77
5. Majkl Oven 1998—2008. 40 89 0,44
6. Hari Kejn 2015—danas 32 51 0,44
7. Nejt Lufthaus 1950—1958. 30 33 0,90
Alan Širer 1992—2000. 30 63 0,47
Tom Fini 1946—1958. 30 76 0,39
10. Vivian Vudvord 1903—1911. 29 23 1,26
Frenk Lampard 1999—2014. 29 106 0,27
12. Stivi Blumer 1895—1907. 28 23 1,21

Rezultati reprezentacije[uredi | uredi izvor]

Svetska prvenstva[uredi | uredi izvor]

Godina Kolo Plasman IG P N* I GD GP
Urugvaj 1930. Nije učestvovala
Kraljevina Italija 1934.
Francuska 1938.
Brazil 1950. 1. kolo 8 3 1 0 2 2 2
Švajcarska 1954. Četvrtfinale 6 3 1 1 1 8 8
Švedska 1958. 1. kolo 11 4 0 3 1 4 5
Čile 1962. Četvrfinale 8 4 1 1 2 5 6
Engleska 1966. Prvak 1 6 5 1 0 11 3
Meksiko 1970. Četvrtfinale 8 4 2 0 2 4 4
Njemačka 1974. Nije se kvalifikovala
Argentina 1978.
Španija 1982. 2. kolo 6 5 3 2 0 6 1
Meksiko 1986. Četvrtfinale 8 5 2 1 2 7 3
Italija 1990. 4. mesto 4 7 3 3 1 8 6
Sjedinjene Američke Države 1994. Nije se kvalifikovala
Francuska 1998. 2. kolo 9 4 2 1 1 7 4
Južna KorejaJapan 2002. Četvrtfinale 6 5 2 2 1 6 3
Njemačka 2006. Četvrtfinale 7 5 3 2 0 6 2
Južnoafrička Republika 2010. Osmina finala 13 4 1 2 1 3 5
Brazil 2014. Grupna faza 26 3 0 1 2 2 4
Rusija 2018. 4. mesto 4 7 3 1 3 12 8
Katar 2022. Četvrtfinale 6 5 3 1 1 13 4
Ukupno 16/22 1 titula 74 32 22 20 104 68

Evropska prvenstva[uredi | uredi izvor]

Godina Kolo Plasman IG P N* I GD GP
Francuska 1960. Nije učestvovala
Španija 1964. Nije se kvalifikovala
Italija 1968. 3. mesto 3 2 1 0 1 2 1
Belgija 1972. Nije se kvalifikovala
Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija 1976.
Italija 1980. 1. kolo 6 3 1 1 1 3 3
Francuska 1984. Nije se kvalifikovala
Njemačka 1988. 1. kolo 7 3 0 0 3 2 7
Švedska 1992. 1. kolo 7 3 0 2 1 1 2
Engleska 1996. Polufinale 3 5 2 3 0 8 3
BelgijaHolandija 2000. 1. kolo 11 3 1 0 2 5 6
Portugalija 2004. Četvrtfinale 5 4 2 1 1 10 6
AustrijaŠvajcarska 2008. Nije se kvalifikovala
PoljskaUkrajina 2012. Četvrtfinale 5 4 2 2 0 5 3
Francuska 2016. Osmina finala 12 4 1 2 1 4 4
Evropska unija 2020. Finale 2 7 5 2 0 11 2
Njemačka 2024.
Ukupno 11/17 Finale 38 15 13 10 51 37

Liga nacija[uredi | uredi izvor]

Rekordi u Ligi nacija
Sezona Liga Grupa IG P N I GD GP P/I Poz.
2018/19. A 4 6 2 2 2 7 8 Same position 3.
2020/21. A 2 6 3 1 2 7 4 Same position 9.
2022/23. A 3 6 0 3 3 4 10 Pad 15.
Ukupno 18 5 6 7 18 22

Sastav reprezentacije[uredi | uredi izvor]

Podaci ažurirani 18. novembra 2020. godine, nakon utakmice sa Islandom:[81][82]

Ime Datum rođenja Broj nastupa Broj golova Klub
Golmani
Džordan Pikford 7. 3. 1994. 30 0 Engleska FK Everton
Odbrambeni fudbaleri
Kajl Voker 28. 5. 1990. 53 0 Engleska Mančester Siti
Ben Čilvel 21. 12. 1996. 12 0 Engleska Čelsi
Hari Magvajer 5. 3. 1993. 30 2 Engleska Mančester junajted
Kiran Tripijer 19. 9. 1990. 25 1 Engleska FK Njukasl
Fudbaleri sredine terena
Mejson Maunt 10. 1. 1999. 13 3 Engleska Mančester Junajted
Deklan Rajs 14. 1. 1999. 13 1 Engleska FK Arsenal
Džordan Henderson 17. 6. 1990. 13 1 Saudijska Arabija El Etifak
Džek Griliš 10. 9. 1995. 5 0 Engleska Mančester Siti
Džud Belingem 29. 6. 2003. 1 0 Španija Real Madrid
Fil Foden 28. 5. 2000. 3 2 Engleska Mančester Siti
Napadači
Hari Kejn 28. 7. 1993. 51 32 Njemačka Bajern Mihnen
Džejdon Sančo 15. 3. 2000. 18 3 Engleska Mančester Junajted
Bukajo Saka 5. 6. 2001. 4 0 Engleska Arsenal

Pozicija na Fifinoj rang-listi[uredi | uredi izvor]

Prema Međunarodnoj federaciji fudbalskih asocijacija (Fifa), reprezentacija Engleske je u avgustu 2012. godine bila treća na rang-listi, što je njen najviši plasman.[83] Najniže se rangirala u februaru 1996, kada je bila na 27. mestu na svetu. Drugi najbolji plasman, Engleska je ostvarila 2019. i 2020. godine kao četvrtoplasirana na Fifinoj rang-listi.

U sledećoj tabeli su prikazane pozicije engleske reprezentacije na Fifinoj rang-listi tokom godina:[83]

 
Godina Pozicija Najviša Najniža
1993. 11 5 11
1994. 18 12 18
1995. 21 18 22
1996. 12 12 27
1997. 4 4 14
1998. 9 5 11
1999. 12 10 14
2000. 17 11 17
2001. 10 9 17
2002. 7 6 12
2003. 8 6 10
2004. 8 6 13
2005. 9 6 11
 
Godina Pozicija Najviša Najniža
2006. 5 4 10
2007. 12 6 12
2008. 8 8 15
2009. 9 6 9
2010. 6 6 9
2011. 5 4 8
2012. 6 3 7
2013. 13 4 17
2014. 13 10 20
2015. 9 8 18
2016. 13 9 13
2017. 15 13 15
2018. 5 5 16
2019. 4 4 4
2020. 4 4 4

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „The FIFA/Coca-Cola World Ranking”. FIFA. 21. 9. 2023. Pristupljeno 21. 9. 2023. 
  2. ^ „FA Handbook 2013–14” (pdf). TheFA.com. str. 621. Pristupljeno 6. 5. 2018. 
  3. ^ „Written evidence submitted by Lord Triesman”. Parliament.uk. Pristupljeno 6. 5. 2018. 
  4. ^ „Gigs: Velšani ne zviždite britanskoj himni”. novosti.rs. Pristupljeno 18. 12. 2020. 
  5. ^ „BELGIJA JE TREĆA NA SVETU: Crveni đavoli sa dva šamara poslali Engleze kući sa Mundijala”. kurir.rs. Pristupljeno 18. 12. 2020. 
  6. ^ „British Home Championship Overview”. RSSSF. Pristupljeno 22. 12. 2020. 
  7. ^ „englandstats.com | 3 - Scotland 2-1 England, Saturday, 7th March 1874”. www.englandstats.com. Pristupljeno 22. 12. 2020. 
  8. ^ Shiels, Robert S. (1. 11. 1998). „The Fatalities at the Ibrox Disaster of 1902”. The Sports Historian. 18 (2): 148—155. ISSN 1351-5462. doi:10.1080/17460269809445801. 
  9. ^ „England Matches 1900-1914”. www.englandfootballonline.com. Pristupljeno 22. 12. 2020. 
  10. ^ https://en.wikipedia.org/wiki/British_Home_Championship
  11. ^ „France v England, 05 May 1921”. 11v11.com. Pristupljeno 22. 12. 2020. 
  12. ^ „englandstats.com | 167 - Spain 4-3 England, Wednesday, 15th May 1929”. www.englandstats.com. Pristupljeno 22. 12. 2020. 
  13. ^ „englandstats.com | 176 - France 5-2 England, Thursday, 14th May 1931”. www.englandstats.com. Pristupljeno 22. 12. 2020. 
  14. ^ „englandstats.com | 184 - England 4-3 Austria, Wednesday, 7th December 1932”. www.englandstats.com. Pristupljeno 22. 12. 2020. 
  15. ^ „englandstats.com | 195 - England 3-2 Italy, Wednesday, 14th November 1934”. www.englandstats.com. Pristupljeno 2020-12-22. 
  16. ^ Walter Winterbottom. Football Hall of Fame. 2005. Arhivirano 2009-02-28 na sajtu Wayback Machine
  17. ^ „1950 FIFA World Cup Brazil ™ - Groups”. FIFA. Arhivirano iz originala 27. 06. 2020. g. Pristupljeno 23. 12. 2020. 
  18. ^ „287 - Hungary 7-1 England, Sunday, 23rd May 1954”. www.englandstats.com. Pristupljeno 23. 12. 2020. 
  19. ^ „1954 FIFA World Cup Switzerland ™ - Groups”. FIFA. Arhivirano iz originala 11. 01. 2021. g. Pristupljeno 23. 12. 2020. 
  20. ^ „1958 FIFA World Cup Sweden ™ - Matches - Brazil - England”. FIFA. Pristupljeno 23. 12. 2020. 
  21. ^ „1958 FIFA World Cup Sweden ™ - Matches - England - Austria”. FIFA (na jeziku: engleski). Pristupljeno 23. 12. 2020. 
  22. ^ „1958 FIFA World Cup Sweden ™ - Matches - Soviet Union - England”. FIFA. Pristupljeno 23. 12. 2020. 
  23. ^ „1962 FIFA World Cup Chile ™ - Matches - Hungary - England”. FIFA. Pristupljeno 23. 12. 2020. 
  24. ^ „1962 FIFA World Cup Chile ™ - Matches - Brazil - England”. FIFA. Pristupljeno 23. 12. 2020. 
  25. ^ „England 1966”. Pristupljeno 23. 12. 2020. 
  26. ^ „England 1966 match”. Pristupljeno 23. 12. 2020. 
  27. ^ „Tracking 30 years of TV's most watched programmes”. BBC News. 22. 1. 2012. Pristupljeno 31. 12. 2020. 
  28. ^ „Laws of the Game 2006”. web.archive.org. 23. 5. 2007. Arhivirano iz originala 23. 05. 2007. g. Pristupljeno 31. 12. 2020. 
  29. ^ „Wayback Machine” (PDF). web.archive.org. 2. 3. 2012. Arhivirano iz originala 02. 03. 2012. g. Pristupljeno 31. 12. 2020. 
  30. ^ „Football: It is possible to forget that England's overall World Cup”. The Independent. 23. 10. 2011. Pristupljeno 31. 12. 2020. 
  31. ^ „Two World Wars, One World Cup And The 'Achtung!' Chaos - The Complex And Violent History Of England Vs Germany | Goal.com”. www.goal.com. Pristupljeno 31. 12. 2020. 
  32. ^ „The Glasgow Herald - Google News Archive Search”. news.google.com. Pristupljeno 31. 12. 2020. 
  33. ^ „FIFA World Cup - Classic Moments from FIFA World Cup History”. web.archive.org. 8. 2. 2007. Arhivirano iz originala 08. 02. 2007. g. Pristupljeno 31. 12. 2020. 
  34. ^ „1966 FIFA World Cup England - Matches - England - Germany FR”. FIFA (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 19. 01. 2021. g. Pristupljeno 31. 12. 2020. 
  35. ^ „England v Germany (1966): The Most Controversial World Cup Final - Oh My Goal”. YouTube. Pristupljeno 31. 12. 2020. 
  36. ^ https://www.uefa.com/uefaeuro/match/3937/
  37. ^ https://www.uefa.com/uefaeuro/match/3939/
  38. ^ https://en.wikipedia.org/wiki/1970_FIFA_World_Cup
  39. ^ https://www.fifa.com/worldcup/archive/mexico1970/matches/match/1811/#match-lineups
  40. ^ https://www.uefa.com/uefaeuro/match/3581/
  41. ^ https://en.wikipedia.org/wiki/UEFA_Euro_1984_qualifying_Group_3
  42. ^ https://en.wikipedia.org/wiki/1986_FIFA_World_Cup_qualification_%E2%80%93_UEFA_Group_3
  43. ^ https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A4%D0%BE%D0%BB%D0%BA%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D1%80%D0%B0%D1%82
  44. ^ https://sport.blic.rs/fudbal/evropski-fudbal/maradona-bozja-ruka-argentina-engleska-1984/6zyyq9h
  45. ^ https://www.mozzartsport.com/fudbal/vesti/cudo-nevideno-najlepsi-gol-20-veka-iz-drugog-ugla-video/149086
  46. ^ https://fr.wikipedia.org/wiki/Championnat_d%27Europe_de_football_1992
  47. ^ http://allworldcup.narod.ru/1994/PROTOCOL/QUALIF/UEFA/G2/SMRVSENG.HTM
  48. ^ https://www.uefa.com/uefaeuro/match/52482/
  49. ^ https://www.uefa.com/uefaeuro/match/52485/
  50. ^ https://www.uefa.com/uefaeuro/match/52487/
  51. ^ https://www.uefa.com/uefaeuro/match/52911/
  52. ^ https://www.uefa.com/uefaeuro/match/52916
  53. ^ https://www.uefa.com/uefaeuro/match/52916/
  54. ^ https://en.wikipedia.org/wiki/1998_FIFA_World_Cup_qualification_%E2%80%93_UEFA_Group_2
  55. ^ https://en.wikipedia.org/wiki/1998_FIFA_World_Cup
  56. ^ https://www.youtube.com/watch?v=dUHTT2VnKao
  57. ^ https://www.youtube.com/watch?v=IUBk0J9ijjU
  58. ^ https://www.youtube.com/watch?v=j0auFwzzXus
  59. ^ https://en.wikipedia.org/wiki/2002_FIFA_World_Cup
  60. ^ https://www.youtube.com/watch?v=92UsZ-Q9s8k
  61. ^ https://www.uefa.com/uefaeuro/match/73744/
  62. ^ https://www.uefa.com/uefaeuro/match/73917/
  63. ^ https://www.uefa.com/uefaeuro/match/78988/
  64. ^ https://www.youtube.com/watch?v=WlEUdZgH0gc
  65. ^ https://www.dailymail.co.uk/sport/football/article-5894093/England-v-Argentina-game-defined-rivalry-changed-David-Beckhams-career-overnight.html
  66. ^ https://www.youtube.com/watch?v=ulC2w5YfcmQ
  67. ^ https://en.wikipedia.org/wiki/2006_FIFA_World_Cup
  68. ^ https://web.archive.org/web/20150228021125/https://www.fifa.com/worldcup/matches/round=97410300/match=97410059/index.html
  69. ^ https://en.wikipedia.org/wiki/UEFA_Euro_2008_qualifying_Group_E
  70. ^ https://www.theguardian.com/football/2018/jul/11/mcclaren-southgate-england-croatia-wembley-wally-with-the-brolly
  71. ^ „England-Italy | UEFA EURO”. UEFA. Pristupljeno 22. 12. 2020. 
  72. ^ „2014 FIFA World Cup Brazil Technical Report and Statistics” (PDF). FIFA. str. 151. Arhivirano (PDF) iz originala 15. 11. 2018. g. Pristupljeno 22. 12. 2020. 
  73. ^ „UEFA EURO 2016 – History – Standings”. web.archive.org. 14. 11. 2017. Arhivirano iz originala 14. 11. 2017. g. Pristupljeno 22. 12. 2020. 
  74. ^ UEFA.com. „England-Iceland | UEFA EURO”. UEFA.com. Pristupljeno 22. 12. 2020. 
  75. ^ „Southgate wants job call within a month”. BBC Sport. Pristupljeno 22. 12. 2020. 
  76. ^ „England beat Colombia on penalties”. BBC Sport. Pristupljeno 22. 12. 2020. 
  77. ^ „Colombia 1-1 England (3-4 on penalties): Eric Dier spot-kick sends Three Lions into quarter-fnals”. Sky Sports. Pristupljeno 22. 12. 2020. 
  78. ^ https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A3%D0%95%D0%A4%D0%90_%D0%9B%D0%B8%D0%B3%D0%B0_%D0%BD%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0_2018/19.
  79. ^ UEFA. „Netherlands-England | UEFA Nations League”. UEFA. Pristupljeno 22. 12. 2020. 
  80. ^ „Switzerland-England | UEFA Nations League”. UEFA. Pristupljeno 22. 12. 2020. 
  81. ^ https://www.thefa.com/news/2020/aug/25/england-squad-iceland-denmark-uefa-nations-league-250820
  82. ^ https://www.thefa.com/news/2020/aug/31/england-senior-mens-squad-update-310820
  83. ^ a b „England Men's Ranking — Details and Ranking History”. FIFA. Arhivirano iz originala 07. 01. 2018. g. Pristupljeno 07. 01. 2018. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Postignuća
1962 — Brazil Brazil
 Prvak Sveta
1966 (prva titula)
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фудбалска_репрезентација_Енглеске&oldid=27038597”