Месопотамија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Мапа древне Мезопотамије с истакнутим народима и градовима
Купопродајни уговор из Шурупака у протоклинастом писму, око 2600. п. н. е.; Лувр, Париз

Месопотамија или Мезопотамија, понекад називана Међуречје (грч. Μεσοποταμία, превод од староперсијског Miyanrudan — „Земља између две реке“; или арамејског назива Beth-Nahrin — „Кућа двеју река“), подручје је југозападне Азије.[1][2][3][4][5] Научно речено, Месопотамија обухвата алувијалну раван између река Тигра и Еуфрата, у Ираку и Сирији. Међутим, сматра се да израз такође потпуно обухвата речне равнице, као и околна низинска подручја чије границе чине Арапску пустињу на западу и југу, Персијски залив према југу, те планине Загрос и Кавказ према северу. Месопотамија је једна од најважнијих подручја у историји човечанства. Многе старе цивилизације су се ту развиле, као на пример Сумер, Вавилон, Асирија, Акад, итд. Неки од најранијих примера писања у свету су пронађени у овој регији, а ту су настали и први градови. Због свега овога, Месопотамија је позната као „колевка цивилизације“. Месопотамијско подручје је у раздобљу од 4000. п. н. е. до 1000. п. н. е. дало значајну цивилизацију у којој су се измјењивали разни народи: Сумери, Акађани, Асирци (на северу) и Вавилонци (на југу). Налазишта ових култура су у данашњој Сирији и Ираку.[6]

Заједничка карактеристика народа Мезопотамије је упораба најстаријег клинастог писма којег су они и измислили. Сумери су први творци ове високо развијене културе, а Акађани око 3000. п. н. е., а потом Вавилонци и Асирци настављају и развијају сумерску културу. Заправо, без обзира који се народ мења у владавини овим просторима, култура остаје скоро непромењена – зато говоримо о јединственој месопотамској култури. У 6. веку п. н. е. Персијанци предвођени Киром Великим освајају Вавилон, те се након тога на овом подручју развија персијска држава, која утиче на ове просторе и након 330. п. н. е. када их осваја Александар Велики, све до продора Арапа и Ислама када ови простори постају део калифата.

Географија[уреди]

Познати свет Месопотамијске, Вавилонске, и Асирке културе на бази документарних извора

Месопотамија обухвата земљу између река Еуфрата и Тигар (река)Тигра, које извиру из Јерменске висоравни. Обе реке имају знатан број притока, и целокупни речни систем одводи воду из огромног планинског региона. Копнени путеви у Месопотамији обично следе Еуфрат, пошто су обале Тигра често стрме и неприступачне. Клима региона је полусушна са огромним пустињским пространствима на северу на која се надовезује регион са 15000 km2 мочвара, лагуна, блатних низија и трстика на југу. На екстремном југу, Еуфрат и Тигар се сједињују у уливају у Персијски залив.

Суво окружење обухвата пространство од северних области са пољопривредом зависном од кише, до југа где је иригациона пољопривреда есенцијална. Иригација је потпомогнута високим нивоима воде и отапањем снега са врхова северних Загроских планина, и са Јерменске висоравни, извора река Тигра и Еуфрата, по којима је регион добио име. Користност иригације је зависна од способности мобилисања довољне радне снаге за конструкцију и одржавање канала, и стога је од најранијег периода доприносила развоју урбаних насеља и централизованих система политичке власти.

Пољопривреда је широм региона током векова била допуњавана номадским сточарством, где номади који живе у шаторима чувају овце и козе (и касније камиле) на приобалним пашњацима током сувих летњих месеци, и на сезонским пашњацима на ивици пустиње током влажне зимске сезоне. У области постоји недостатак камена за грађевинарство, драгоцених метала, те је област историјски била зависна од трговине пољопривредним производима ради обезбеђивања тих материјала из удаљених региона. У мочварама на југу области, постојала је од преисторијских времена комплексна рибарска култура, која је била комлементарни културни чинилац.

Периодични распади културног система су се јављали из бројних разлога. Потражња за радном снагом је с времена на време доводила до пораста популације којим су се превазилазиле границе еколошки одрживог капацитета, и у периодима климатске нестабилности је долазило до колапса централне владе и опадања величине популације. Алтернативно, војна рањивост на инвазију од стране маргиналних планинских племена или номадских пасторалиста је доводила до периода трговинског колапса и занемаривања иригационих система. Исто тако, центрипеталне тенденције међу градским државама су имале за последицу да је увођење централне власти над целукупним регионом бивало кратког века, док је локализам фрагментисао моћ у племенске или мање регионалне јединице.[7] Ови трендови су присутни све до садашњег Ирака.

Реке[уреди]

Еуфрат (дуг 2780 km) и Тигар (дуг 1950 km) су нејвеће реке Месопотамије. Извиру у планинским предјелима Јерменије, а уливају се у Персијски залив. На свом путу напајају водом две велике долине, богатог глинастог тла. Земљорадници на њима гаје жито, јечам козе и овце. Ван ове плодне земље налази се степа и пустиња у којој су живјели номадски сточари. Месопотамци су реке Тигар и Еуфрат сматрали божанствима. У Тигар и Еуфрат се се уливале мале речице.

Историја[уреди]

Мапа древне Месопотамије

Античка Месопотамија обухвата период од касног 4. миленијума п. н. е. до успона Ахеменида у 6. веку п. н. е.[8][9] Тај дуги период се може поделити на следећи начин:

  • Рано бронзано доба
    • Период Џемдет Наср (око 3100. п. н. е. — 2900. п. н. е.)
    • Први династички градови-државе (око 2900. п. н. е. — 2350. п. н. е.)
    • Акадско царство (око 2350. п. н. е. — 2193. п. н. е.).
    • Трећа династија Ура („Сумерска ренесанса“ или „Нео-сумерски период“; око 2119. п. н. е. — 2204. п. н. е.)

Праисторија[уреди]

Око ← 9000—8000. Узгој житарица и махунарки на Леванту – „неолитска револуција“ – на Блиском истоку; прва трајна насеља.[10]

Око ← 5000. групе које се баве наводњавањем насељавају алувијалну низину у Мезопотамији. Почетак добивања и прераде бакра на Блиском истоку.[11]

Око ← 4000. у Мезопотамији се шири градска култура: градња утврђења и храмова од цигле (Еријуд, Тел Асмар, Тел Бак). Почиње процват еламитске цивилизације – керамика украшена биљним и животињским елементима уцртаним у геометријске облике. Почетак ливања бронзе на Блиском истоку; прва примена плуга.

Сумерски период[уреди]

Историја Месопотамије је почела у Сумеру. У 3. миленијуму прије нове ере два народа (Сумерци и Акађани) су се населила у Месопотамију. Сумерци су живели на југу крај Персијског залива. Говорили су језиком који није сличан ни једном данашњем језику. Они су открили писмо око 3200. п. н. е. Земља им је била подјељена на градове-државе којима је владао један краљ. Око 2300. п. н. е. њихови сусједи Акађани су се населили сјеврено од њих, заузели Сумер и створили пространо царство. (Акадско царство)

Вавилонски период[уреди]

Током 2. миленијума старе ере, Аморити, а затим и Арамејци настањују се у Месопотамији која се поново подијелила на више краљевстава. Међутим, у 18. вијеку п. н. е. Хамурабије, краљ Вавилона је основао јединствену и стабилну државу која се пружала од Персијског залива до града Мари. Град Вавилон је постао веома значајан културни и вјерски центар Месопотамије.

Асирски период[уреди]

Асирско царство око 654. п. н. е. за време владавине Асурбанипала

Почетком 1. миленијума прије нове ере, Асирци, који су били настањени на сјеверу Месопотамије шире свој утицај према југу. Тада је настало велико Асирско краљевство.

  • 930—608. п. н. е. семитски Асирци у ужасном рату покоравају Месопотамију (главне градове: Ашур и Ниниву). Вавилон је освојен; Сирију и Палестину с времена на време осваја Египат.
  • Око 900. п. н. е. онсивање краљевства Мерое.
  • Око 840. п. н. е. успон државе Урарту.
  • 814. п. н. е. према предаји, Феничани оснивају Картагу.
  • Око 750. п. н. е. Амос, први велики пророк у Краљевству Израел.
  • 721. п. н. е. Асирци под краљем Саргоном II освајају Самарију. Асирска војна премоћ траје до ← 705.
  • 671. п. н. е. Асирци покоравају Египат; почетак обраде гвожђа.
  • 668—627. п. н. е. под Асурбанипалом асирско краљевство доживљава своје највеће ширење.
  • Око ← 650. п. н. е. Први ковани новац: Лидија (Мала Азија).
  • 612. п. н. е. Медијци и Бабилонци разарају Ниниву; пад Новоасирског царства.
Семирамидини висећи вртови у Вавилону, уметничка реконструкција холандског сликара из 16. века - Мартина Хемскерка.

Нововавилонски период[уреди]

Стрелац у емајлираној цигли из Даријеве палате у Сузи, око 510. п. н. е., Лувр.[12][13]

Персијски период[уреди]

Хеленистички период[уреди]

  • 334. п. н. е. Александар прелази преко Хелеспонта с македонско-грчком војском. Победа над Персијанцима на реци Гранику.
  • 333. п. н. е. Александар побеђује персијског краља Дарија III у бици код Иса.
  • 330. п. н. е. Последњи ахеменидски краљ Дарије III бива убијен у бегу пред Александром. Александар кажњава убицу, узима у заштиту цареву породицу и проглашава се насљедником персијских владара. Намерава да Македонце, Грке и Персијанце претвори у један народ.
  • 312./311. п. н. е. Почетак селеукидског доба; први непрекидан састав рачунања времена.
  • 238. п. н. е. Арсак I. отима Партију од Селеукида. Партско царство ће кроз бројне сукобе с Римљанима и номадима трајати до 224.
  • 64. п. н. е. Римски војсковођа Помпеј Велики осваја Сирију; крај Селеукидског царства.
Партски краљ Арсак I на кованицама, око 247—211. п. н. е.
Распростирање Партског царства

Партски период[уреди]


Распростирање Сасанидског царства у доба Шапура I.

Сасанидски период[уреди]

Култура[уреди]

Митологија[уреди]

Мардук и његов змај- отисак са вавилонског ратног печата

Месопотамци верују у невидљиви натприродни свет који управља њиховим животом. То „Горе" настањују стотине богова који подсећају на људе „Доле“: попут њих они имају врлине и мане. Међутим, поседују изузетну снагу, велику лепоту и бесмртност.[14]

Месопотамци су ријеке Тигар и Еуфрат сматрали божанствима. Понекад су се њима обраћали ради доношења пресуда. Оптужени се морао заронити у божанску реку; ако потоне, значи да је крив, а ако исплива, проглашава се невиним.

Мардук је месопотамско врховно божанство. Крајем 2. миленијума прије нове ере, он је постао бог свих Месопотамаца. Сваки вавилонски краљ је на почетку своје владавине одлазио у храм и стављао руку на кипа Мардука. То је био начин да прими своју моћ од бога.

Вавилонски богови нису били једнаки. Енлил, врховни бог је управљао свима. Његов брат, Енки-Еа је господар вода. Он је створио људе и њихов је пријатељ. Енлилова жена, Инана-Иштар је богиња љубави и рата. Мноштво нижих божанстава преносе Енлилова наређења „доњем“ свету. Тако је постојао бог за сваку ствар, сваки занат и сваку ситуацију.

Све што се деси на земљи, било добро или лоше, последица је божије воље. Људи проучавају знаке које им богови шаљу (на пример снажни пљусак ван кишне сезоне) да би сазнали шта ће им се догодити. Посвећују им такође храмове, кипове, накит, храну, жртве, молитве и песме и организују прославе у њихову част да би стекли њихову милост или умирили њихов гнев.

Еп о Гилгамешу[уреди]

Гилгамеша приказан на рељефу

Еп о Гилгамешу је дуга песма написана на акађанском језику. Опева подвиге овог полулегендарног краља и Говори о храбрости, пријатељству и потрази за вечитим животом.

'Енкиду, божанска творевина Богови желе да очитају лекцију овом гордом човеку! Стварају му супарника, Енкидуа. Када је Гилгамеш сазнао за њега он одлучује да му се супротстави. Сукоб остаје без победника и супарници постају нераздвојни пријатељи. Из пркоса заједно улазе у забрањену „Кедрову шуму". Тиме разљућују дива Хумбабу, чувара ове шуме, и убијају га. Враћају се у Урук поносни на своје подвиге.

Казна

Гилгамеш одбија удварање Иштар, богиње љубави. Овога пута богови одлучују да га казне. Убијају Енкидуа. Гилгамеш, избезумљен од бола, оплакује свог пријатеља. Постаје свестан постојања смрти, коју жели да избегне.

Да ли ће Гилгамеш постати бесмртан?

Гилгамеш полази на веома далек пут у потрази за бесмртношћу. На дну опасног мора он бере биљку која даје вечиту младост ономе ко је поједе. Међутим, на повратку, једна змија му отима чаробну траву и он заувек губи наду да ће постати бесмртан.

Језик и писмо[уреди]

Плоча са клинастим писмом
Square, yellow plaque showing a lion biting in the neck of a man lying on his back
Плакета од Нимридске слоноваче на којој је приказан лав који једе човека. Предмет датира из Неоасирског периода, 9. до 7. века п. н. е.

Најранији писани језик у Месопотамији је био Сумерски, који је аглутинативни језички изолат. Поред Сумериског, Семитски језици су били у говорној употреби у раној Месопотамији. Субарту,[15] језик Загроса, који је вероватно сродан са Хуритско-урартском језичком фамилијом се задржао у личним именима, називима река и планина, и у разним занатима. Акадски језик је постао доминантан током времена Акадског царства и Асирских империја, док се Сумерски задржао у административним, религиозним, литерарним и научним применама. Различите варијанте Акадског су коришћене до краја периода Нововавилонског краљевства. Староарамејски јазик, који је већ постао заступљен у Месопотамији, је постао званични провинцијски административни језик прво Неоасирског царства, и затим Ахеменидске монархије: званична варијанта се називала империјалним Арамејским језиком. Акадски језик је затим занемарен, мада се заједно са Сумерским још увек кориштен у храмовима током више векова. Задњи Акадски текстови датирају из касног првог века п. н. е.

Рано у Месопотамијској историји (око средине 4. миленијума п. н. е) дошло је до изума клинастог писма за Сумерски језик.[16] Назив писма потиче од његовог изгледа, услед троугаоног типа стила који је кориштен за утискивање знакова у влажну глину. Сматра се да је стандардизована форма сваког од знакова клинастог писма развијена од пиктограма. Најранији текстови (7 архаичних плочица) потичу из É, храма посвећеног богињи Инана од Урука, из зграде коју је особље на ископавању означило као храм Ц.

Познавање раног логографског система клинастог скрипта се стицало вишегодишњим учењам. Стога је само мали број особа које су радиле као писари могле да га користе. То је тако остало све до времена широке употребе слоговног писма током Саргонске власти кад је знатан део Месопотамијске популације постао писмен. Масивни архиви текстова су откривени. Они се баве архаеолошким контекстом старих Вавилонских преписивачких школа, путем којих се ширила писменост.

Током трећег миленијума п. н. е. развио се веома интимни културни симбиотски однос између корисника Сумерског и Акадског језика, који је обухватао широко заступљену двојезичност.[17] Утицај Сумерског на Акадски (и обрнуто) је евидентан у свим областима, од лексичког позајмљивања на масовној скали, до синтаксне, морфолошке, и фонолошке конвергенције.[17] То је подстакло учењаке да сматрају Сумерски и Акадски у трећем миленијуму језичким савезом.[17] Акадски је постепено заменио Сумерски као говорни језик Месопотамије на прелазу 3. и 2. миленијума п. н. е. (прецизно датирање је предмент дебата),[18] мада је Сумерски и даље коришћен као свети, церемонијални, литерарни, и научни језик у Месопотамији до 1. века п. н. е.

Референце[уреди]

  1. Finkelstein, J.J. (1962), „Mesopotamia”, Journal of Near Eastern Studies, 21 (2): 73—92, JSTOR 543884, doi:10.1086/371676 
  2. Foster, Benjamin R.; Polinger Foster, Karen (2009), Civilizations of ancient Iraq, Princeton: Princeton University Press, ISBN 978-0-691-13722-3 
  3. Canard, M. (2011), „al-ḎJazīra, Ḏjazīrat Aḳūr or Iḳlīm Aḳūr”, Ур.: Bearman, P.; Bianquis, Th.; Bosworth, C.E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W.P., Encyclopaedia of Islam, Second Edition, Leiden: Brill Online, OCLC 624382576 
  4. Wilkinson, Tony J. (2000), „Regional approaches to Mesopotamian archaeology: the contribution of archaeological surveys”, Journal of Archaeological Research, 8 (3): 219—267, ISSN 1573-7756, doi:10.1023/A:1009487620969 
  5. Matthews, Roger (2003), The archaeology of Mesopotamia. Theories and approaches, Approaching the past, Milton Square: Routledge, ISBN 978-0-415-25317-8 
  6. Oppenheim, A. Leo (1977) [1964]. Ancient Mesopotamia: Portrait of a dead civilization (Revised edition completed by Erica Reiner изд.). Chicago and London: The University of Chicago Press. 
  7. Thompson, William R. (2004) "Complexity, Diminishing Marginal Returns, and Serial Mesopotamian Fragmentation" (Vol 3, Journal of World Systems Research)
  8. Edzard, Dietz Otto; Geschichte Mesopotamiens. Von den Sumerern bis zu Alexander dem Großen, München. 2004. ISBN 978-3-406-51664-1.
  9. Joannès, Francis; 2001. Dictionnaire de la civilisation mésopotamienne, Robert Laffont.
  10. Milton-Edwards, Beverley (2003). „Iraq, past, present and future: a thoroughly-modern mandate?”. History & Policy. United Kingdom: History & Policy. Приступљено 9. 12. 2010. 
  11. Matthews, Roger; 2005. The early prehistory of Mesopotamia – 500,000 to 4,500 BC, Turnhout. 2005. ISBN 978-2-503-50729-3.
  12. Frankfort, Henri, The Art and Architecture of the Ancient Orient, Pelican History of Art, 4th ed 1970, Penguin (now Yale History of Art). ISBN 978-0-14-056107-4.
  13. Benoit, Agnès; 2003. Art et archéologie : les civilisations du Proche-Orient ancien, Manuels de l'Ecole du Louvre.
  14. Hrouda, Barthel and Rene Pfeilschifter; Mesopotamien. Die antiken Kulturen zwischen Euphrat und Tigris. München 2005 (4. Aufl.). 2005. ISBN 978-3-406-46530-7.
  15. Finkelstein, J.J. (1955), "Subartu and Subarian in Old Babylonian Sources", (Journal of Cuneiform Studies Vol 9, No. 1)
  16. Bottéro, Jean; Mésopotamie. L'écriture, la raison et les dieux, Gallimard, coll. Folio Histoire. 1987. ISBN 978-2-07-040308-0.
  17. 17,0 17,1 17,2 Deutscher, Guy (2007), Syntactic Change in Akkadian: The Evolution of Sentential Complementation, Oxford University Press US, стр. 20—21, ISBN 978-0-19-953222-3 
  18. Woods C. 2006 “Bilingualism, Scribal Learning, and the Death of Sumerian”. In S.L. Sanders (ed) Margins of Writing, Origins of Culture: 91-120 Chicago [1]

Литература[уреди]

  • Oppenheim, A. Leo (1977) [1964]. Ancient Mesopotamia: Portrait of a dead civilization (Revised edition completed by Erica Reiner изд.). Chicago and London: The University of Chicago Press. 
  • Atlas de la Mésopotamie et du Proche-Orient ancien, Brepols. 1996. ISBN 978-2-503-50046-1.
  • Bottéro, Jean (15. 6. 1995). Mesopotamia: Writing, Reasoning, and the Gods. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-06727-8. 
  • Korn, Wolfgang (2004). Mesopotamien – Wiege der Zivilisation. 6000 Jahre Hochkulturen an Euphrat und Tigris. Stuttgart. ISBN 978-3-8062-1851-0. 
  • Kuhrt, Amélie; 1995. The Ancient Near East: c. 3000-330 B.C. 2 Vols. Routledge: London and New York.
  • Liverani, Mario; 1991. Antico Oriente: storia, società, economia. Editori Laterza: Roma.
  • Pollock, Susan; 1999. Ancient Mesopotamia: the Eden that never was. Cambridge University Press: Cambridge.
  • Postgate, J. Nicholas; 1992. Early Mesopotamia: Society and Economy at the dawn of history. Routledge: London and New York.
  • Roux, Georges; 1964. Ancient Iraq, Penguin Books.
  • Silver, Morris; 2007. Redistribution and Markets in the Economy of Ancient Mesopotamia: Updating Polanyi, Antiguo Oriente 5: 89-112.
  • Snell, Daniel (ed.); 2005. A Companion to the Ancient Near East. Malden, MA : Blackwell Pub, 2005.
  • Van de Mieroop, Marc; 2004. A history of the ancient Near East. ca 3000-323 BC. Oxford: Blackwell Publishing.

Спољашње везе[уреди]