Пређи на садржај

Светомир Арсић Басара

С Википедије, слободне енциклопедије
Светомир Арсић Басара
Лични подаци
Пуно имеСветомир Арсић
Датум рођења(1928-05-15)15. мај 1928.
Место рођењаСевце, Краљевина СХС
Датум смрти10. мај 2024.(2024-05-10) (95 год.)
Место смртиБеоград, Србија

Светомир Арсић (Севце, 15. мај 1928[1]Београд, 10. мај 2024)[2] био је српски вајар и писац. Створио је велики број скулптура инспираним националном историјом и јунацима.

Биографија

[уреди | уреди извор]
Оклопници цара Лазара, 1989.

Основну школу похађа у Севцу, Нижу гимназију у Урошевцу а Гимназију у Косовској Митровици. У Нишу је 1948. године уписао Школу за примењену уметност. Године 1953. је примљен на Академију за примењену уметност у Београду, где је дипломирао марта 1958. На Вишој педагошкој школи у Приштини предаје вајање и методику ликовног васпитања од 1962. Од 1973. је предавао на одсеку за вајарство на Академији уметности у Приштини, све до 1995. када је пензионисан.

Оснивач је Ликовне колоније у Дечанима, и иницира оснивање Клуба ликовних уметника Косова и Метохије 1958. године.

Године 1982. примљен је за дописног члана Косовске академије наука и уметности коју напушта 1990, а 1994. је изабран за редовног члана Српске академије наука и уметности.

Први рад „Глава девојчице“ извајао је у глини 1950; од те године учествује на бројним колективним изложбама у земљи и иностранству.

Године 1969. учествује на Међународном симпозијуму вајара „Форма вива“ у Порторожу.

У Институту за српску књижевност у Лепосавићу је 2000. године одржан научни симпозијум о делу Светомира Арсића Басаре.

Писао је студије о скулптури, ликовне критике и приповетке.[3]

Живео је и радио у Београду.

О скулпторском делу

[уреди | уреди извор]
Биста Лазара Вучковића на гробљу у Горњем Селу, у Средачкој жупи. Споменик су срушили и однели непознати починиоци на други дан Божића 2014. да би истоветан споменик био поново постављен 2021.[4]
Споменик деспоту Стефану Лазаревићу

Крајем седамдесетих година прошлог века политичка ситуација у Југославији нагло је почела да се погоршава а њен кулминативни ниво досегнут је на Косову и Метохији током једне од бројних и континуираних послератних побуна Албанаца. Изрази тадашње тешке, свакодневне егзистенцијалне борбе за опстанак угрожене нације одједном су се појавили у тамошњем пластичком стваралаштву - пре свега у скулптури Светомира Арсића Басаре. Та нова јединствена тематска формација у његовим делима унела је једну дотад непознату живост у наш ликовни живот са многим карактеристикама које су је издвојиле на актуелној уметничкој сцени. Централна личност, ове промене схватања и места ликовне уметности у данашњем друштву, не само у српској уметности, био је Светомир Арсић Басара. До тада познатији као представник високомодернистичког формализма шездесетих и седамдесетих у савременој српској скулптури који је трагао за чистом, апстрактном формом која се ослањала искључиво на естетичке вредносне категорије, од краја осме деценије постепено се мењао у правцу метафоричког и симболичког израза. Басара је изненадио јавност 1984. када је на ретроспективној изложби у Београду показао најновији циклус дела сасвим измењених креативних схватања. Усред косметске трагедије која је најавила и дугорочне промене на југословенској политичкој сцени а које је уметник наслутио (који ће наступити тек крајем те деценије, нарочито у последњој декади века са догађајима коју су тада зачети а коначни резултати биће досегнути дефинитним распадом Југославије и егзодусом три њене највеће нације) Арсић је започео да ствара монументални циклус великих скулптура инспирисаних националном историјом и њеним јунацима и свецима.

Самосталне изложбе

[уреди | уреди извор]
  • Корито, приповетке, Приштина, 1998.
  • Пут за Дечане, приповетке, Београд, 2023.[7]

Награде и признања

[уреди | уреди извор]
  • 1954 II награда на конкурсу листа „Јединство“ за ликовне прилоге, Приштина
  • 1956 II награда за Штафетну младости АОКМ-а, Приштина
  • 1961 Децембарска награда АП Косово и Метохија, Приштина (одрекао се 1987)
  • 1961 II награда за идејно решење споменика Бору Вукмировићу и Рамизу Садику, Приштина
  • 1961 II награда за идејно решење споменика шарпланинским партизанима, Приштина
  • 1962 II награда за идејно решење споменика партизанском одреду „Др. Драгиша Мишовић“, Чачак
  • 1966 I награда за идејно решење споменика погинулим борцима из Ораховца, Приштина
  • 1968 Спомен плакета за изванредан допринос развитку Више педагошке школе, Приштина, Признање за успешну сарадњу Радничког универзитета, Светозарево
  • 1969 Награда УЛУС-а за вајарство, Београд[8]
  • 1971 Награда града Приштине, Приштина, Удружења ликовних уметника Косова, Приштина, Откупну награда за идејно решење спомен костурнице-умрлим и погинулим Југословенима у Италији, Гонрас[8]
  • 1974 Одликован Орденом Братства и јединства са сребрним венцем, Београд, Награда Универзитета Приштине, Приштина, Награда Пролећног салона УЛУК-а, Приштина[8]
  • 1975 Награда Мајског салона УЛУК-а, Приштина
  • 1977 Награда УЛУПУК-а, Приштина
  • 1978 Седмојулска награда СР Србије за вајарство, Београд
  • 1979 Откупна награда Галерије уметности, Приштина
  • 1981 Награда СУЛУЈ-а, Београд
  • 1986 Награда АВНОЈ-а за вајарство, Београд, Прва награда на изложби „Београд – инспирација уметника“, Београд
  • 1997 Прва награда Новембарског салона, Приштина
  • 1998 Вукова награда Културно-просветне заједнице Србије за изузетан допринос развоју културе у републици Србији и свесрпском културном простору, Београд
  • 2005 Видовданско признање за духовно уздизање универзитетске мисли, Универзитета у Приштини, Косовска Митровица
  • 2007 Награда „Проф. др Војислав К. Стојановић“ Удружења универзитетских професора и научника Србије, Београд
  • 2020 Награда Вукове задужбине за уметност за изложбу „Радови (1998-2018)” у Салону Народног музеја Зрењанин и Галерији САНУ[9]

Споменици и скулптуре у јавним просторима

[уреди | уреди извор]

Литература (избор)

[уреди | уреди извор]
  • 1961 Миливоје Лучић, Вајам онако како осећам, Јединство, 9. октобар, Приштина
  • 1962 Драгослав Ђорђевић, Надреалистичке тенденције, Борба, 4. новембар, Београд
  • 1963 Радослав Златановић, Одвајање од узора, Јединство, 9. децембар, Приштина
  • 1967 Redžep Feri, Sveta Arsić, Zani i rinis, 10. maj, Priština
  • 1968 Брана Петровић, Света Арсић говори у дрвету, Вечерње новости, 2. октобар, Београд
  • 1968 Павле Васић, Нове личности, Политика, 19. новембар, Београд
  • 1970 Радослав Златановић, Предели названи љубав, Јединство, 7. децембар, Приштина
  • 1970 Радослав Златановић, Скулптуре Арсића-Басаре, Политика, 21. август, Београд
  • 1971 Вук Филиповић, Скулптуре Светомира Арсића, Стремљења, бр. 4, Приштина
  • 1973 Ђорђе Кадијевић, Поглед према свету, НИН, 27. мај, Београд
  • 1979 Петар Ђуза, Целовит стваралачки опус, Јединство, 20. децембар, Приштина
  • 1979 Војислав Девић, Универзалност Арсићеве Скулптуре, Јединство, 25. децембар, Приштина
  • 1981 Миланка Тодић, Скулптура осаме деценије, Јединство, 18. децембар, Приштина
  • 1982 Миодраг Б. Протић, Скулптура XX века, Југославија, Београд
  • 1984 Зоран Фуруновић, Мењати промене, Јединство, 12. мај 1984, Београд
  • 1984—1985 Јован Деспотовић, (пред. ретроспективне изложбе), Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић“, Београд
  • 1984 Милан Влајић, Дух планине, Новости, 24. децембар, Београд
  • 1985 Зоран Маркуш, Чист уметнички говор, Политика, 10. јануар, Београд
  • 1985 Петар Ђуза, Топови Алексе Дачића, Јединство, 12. јануар, Београд
  • 1985 Никола Кусовац, Прави борац, Политика експрес, 16. јануар, Београд
  • 1989 Мирко Жарић, Академик неподобан, Политика, 16. јул, Београд
  • 1989 Јован Деспотовић, (пред. кат.), Галерија Културног центра, Београд
  • 1989 Зоран Маркуш, На трагу порекла, Политика, 16. децембар, Београд
  • 1989 Петар Ђуза, Зло и скулпторски крик, Јединство, 18. децембар, Приштина
  • 1989 Мића Поповић, Национални и естетички принципи, Јединство, 2-3. јануар, Приштина
  • 1991 Јован Деспотовић, (пред. кат.), Галерија Студентског центра, Крагујевац
  • 1995 Ђорђе Кадијевић, (пред. кат.), Галерија 73, Београд
  • 1996 Срето Бошњак, (пред. кат.), Замак културе, Врњачка Бања
  • 1998 Олга Јеврић, Древно и ововремено, Политика, Београд
  • 1998 Срето Бошњак, (пред. кат.), Галерија САНУ, Београд
  • 2000 Петар Ђуза, У митском савезу са природом, Политика, 13. април, Београд
  • 2004 Срђан Марковић, Скулптура као судбина, монографија, САНУ, Београд и Народна и универзитетска библиотека „Иво Андрић“, Приштина)

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б „Svetomir Arsić Basara: skulptura”. Hronologija izlaganja skulpture u Srbiji (на језику: српски). 1998-06-03. Приступљено 2024-01-26. 
  2. ^ „Preminuo akademik Svetomir Arsić Basara”. b92.net (на језику: српски). 2024-05-10. Приступљено 2024-05-10. 
  3. ^ Tanjug (2024-05-10). „Preminuo vajar i akademik Svetomir Arsić Basara”. Euronews.rs (на језику: српски). Приступљено 2024-05-18. 
  4. ^ „SPOMEN-BISTA LAZARU VUČKOVIĆU: Svečano otvaranje u sredu kod Prizrena”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2021-05-18. 
  5. ^ „Изложбе – Basara | Svetomir Arsić | Sculptor | Storyteller | Artist | SANU” (на језику: српски). Приступљено 2024-01-26. 
  6. ^ „Светомир Арсић Басара (радови 1998 – 2018)”. www.sanu.ac.rs. Приступљено 2024-01-26. 
  7. ^ „РТС :: Култура :: „Пут за Дечане“ аутобиографска збирка прича академика Светомира Арсића Басаре”. rts.rs. Приступљено 2023-07-04. 
  8. ^ а б в „Arsic Basara Svetomir”. www.sanu.ac.rs. Приступљено 2024-01-26. 
  9. ^ Уредник (2021-06-19). „ДОДЕЉЕНЕ НАГРАДЕ ВУКОВЕ ЗАДУЖБИНЕ ЗА НАУКУ И УМЕТНОСТ”. Вукова задужбина (на језику: српски). Приступљено 2024-01-26. 
  10. ^ Православље, бр. 1299. од 1. маја, Повратак скулптуре Сима Игуманов са сирочићима. Београд: СПЦ. 2021. стр. 42. 
  11. ^ „СВЕЧАНО ОТКРИВАЊЕ СПОМЕНИКА ДЕСПОТУ СТЕФАНУ ЛАЗАРЕВИЋУ 19. АПРИЛА: Предвиђено је да то догоди у оквиру "Дана Београда". NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2021-04-18. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]