Дервиш и смрт

Уколико сте тражили чланак о филму, погледајте чланак Дервиш и смрт (филм).

Дервиш и смрт
Настанак и садржај
Аутор	Меша Селимовић
Земља	СФР Југославија
Језик	српскохрватски
Жанр	роман
Издавање
Издавање	1966.

Дервиш и смрт је најчитанији роман српског писца Меше Селимовића.

О роману

Роман је писан у раздобљу од четири године (1962—1966), у Селимовићевом поодмаклом стваралачком добу. Објављен је 1966. године у издању издавачке куће Свјетлост из Сарајева и доживео је велики успех код читалачке публике широм тадашње Југославије, као и бројна реиздања.

Роман је Селимовићу донео највише југословенске књижевне награде, између осталих Његошеву, Горанову и НИН-ову награду.

Радња романа

Књижевно дело Дервиш и смрт се жанровски може окарактерисати као поетско-психолошки и рефлексивно-филозофски роман.

Радња романа смештена је у 18. век и одиграва се у неком месту у Босни. Главни јунак је Ахмед Нурудин, дервиш мевлевијског реда, који се суочава са потешкоћама насталим после хапшења и смрти свога брата, са суровом тоталитарном влашћу оног времена, као и са сопственим етичким и духовним преиспитивањем.

Према резимеу на корицама другог издања БИГЗ-а (Београд, 1986):

Класичан склад Селимовићевог приповиједања, пратећи у нечему Андрићев ненадмашни узор, обогаћен изузетним философским и лирским сјенчењима, у којима духовна драма шејха Нурудина звучи у сложеном акорду: присутни су и андрићевски мотиви босанске касабе и њених шароликих призора и сурових нарави, али и посебна оријентална поезија и духовност. Поврх свега, трагедија Селимовићевог дервиша, суоченог са замкама постојања и са неминовношћу пропасти људских вриједности, уздигнута је до универзалне слике људске судбине у жрвњу нечовјечне хисторије и тоталитарне идеологије. Селимовић је тако одиста дао једну од најузбудљивијих књига наше епохе, притом, књигу за сва времена.

Доцније је Меша Селимовић написао својеврсни продужетак овог дела у облику романа Тврђава (1970).

Аутобиографска позадина

Меша Селимовић

Рођени брат Меше Селимовића, Шефкија Селимовић, био је партизански официр команде тулзанске војне области. Године 1944. радио је као руководилац такозваног Фонда народних добара – Одсека за располагање заплењеном непријатељском имовином. Шефкија је из фонда узео неколико комада кућног намештаја, јер се у стан, који су усташе претходно опустошиле, враћала његова супруга, преживела логораш у Јасеновцу.

Након тога је штаб корпуса наредио његово хапшење под оптужбом да је опљачкао народну имовину. Исте године (1944) осуђен је на смрт и стрељан, а место сахране му никада није откривено. Смрт рођеног брата оставила је дубоку трауму на писца и снажно утицала на тематику његових дела.

Из Сјећања Меше Селимовића (Слобода, 1981):

Ја сам знао да је невин, ни судије нису тврдиле друкчије. Шофер није смио да ми каже гдје је сахрањен, па ни данас не знам гдје му је гроб. Тај невјероватан, слијепи, малоумни чин био је прекретница у животу свих чланова моје породице: сви смо осјетили да су се десиле ствари које никад нисмо могли очекивати. И није ријеч о смрти неког од нас, на то смо били спремни, седморо нас је било у револуцији, већ о тако ужасној неправди, без разлога и без смисла...

Пријем и значај

Роман је критика одмах одушевљено поздравила као изузетно књижевно дело.

Роман Дервиш и смрт је дело снажне мисаоне концентрације, писано у исповедном тону, монолошки, с изванредним уметничким надахнућем. Повезује древну мудрост с модерним мисаоним немирима, полазећи од религиозних истина као облика догматског мишљења, да би стигло до човекове вечне упитаности пред светом – до спознаје патње и страха као неизбежних пратилаца људског постојања.

Књигу је писац посветио супрузи Дарки, која му је читавог живота била верни пратилац, пријатељ и подршка.

Писци из Босне и Херцеговине предложили су да се Меша Селимовић овим романом кандидује за Нобелову награду за књижевност.

Екранизације

Роман Дервиш и смрт је екранизован 1972. године у режији Саве Мрмака, са Зораном Радмиловићем у главној улози, у облику телевизијске серије Дервиш и смрт.

Филм Дервиш и смрт је снимљен 1974. године у режији Здравка Велимировића, са Војом Мирићем у главној улози, и Велимиром „Батом“ Живојиновићем, Борисом Дворником, Павлом Вујисићем, Абдурахманом Шаљом, Фаруком Беголијем и другима у осталим улогама.