Пређи на садржај

Корени

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Корени (роман))
За друга значења, погледајте страницу Корени (вишезначна одредница).
Корени
Корице првог издања књиге
Настанак
АуторДобрица Ћосић
ЗемљаФНР Југославија
Језиксрпски
Садржај
Жанрпородична сага
историјски роман
Место и време
радње		Прерово; крај 19. века
Издавање
Издавање1954: Просвета
Хронологија
НаследникВреме смрти

Корени су друштвено-историјски и психолошки роман[1] српског писца Добрице Ћосића, објављен 1954. године.

Радња романа, смештена у фиктивно село Прерово у последњим деценијама 19. века, прати живот и међуљудске односе радикалског вође Аћима Катића, његових синова Вукашина и Ђорђа, Ђорђеве жене Симке и њихових слуга. Овим романом Ћосић је започео циклус романа (који даље сачињавају серијали Време смрти, Време зла и Време власти) у којима се као ликови јављају „синови, унуци и праунуци јунака Корена, са основном идејном тежњом приказивања „романсиране историје модерне Србије“.[1]

За овај роман Ћосић је 1954. награђен НИН-овом наградом, која је те године први пут додељена. Уочи педесетогодишњице додељивања НИН-ове награде 2003. године, критичари који су у различитим периодима учествовали у жирију доделили су Коренима девето место на листи најбољих романа награђених овом наградом.[2]

Данас Корени имају статус класика српске књижевности двадесетог века и део су обавезне лектире у средњим школама у Србији. Роман је 2018. године адаптиран у истоимену мини-серију, која је такође универзално хваљена.

Радња

[уреди | уреди извор]

Фабула је смештена на крај деветнаестог века у једном српском селу и прати животе Аћима Катића, једног од радикалских вођа тог времена, и његових синова Вукашина и Ђорђа.

Вукашин је био на школовању неколико година у Француској и на почетку романа се враћа кући код оца и брата му Ђорђа да би им саопштио да се жени ћерком либерала Тошића, Аћимовог политичког непријатеља. Аћим га се одриче и прети да ће га избрисати из тестамента. Истовремено, Ђорђе и његова супруга Симка имају проблеме, јер ни после 15 година брака немају деце. Ђорђе се све чешће напија и у једном од тих пијанстава избацује Симку из куће. Аћим је очајан због свађе са сином, миљеником Вукашином, и што од беса, што од очаја решава да позове сељаке из свога села Прерова на буну. Пијани војници успевају да без велике муке угуше буну, убивши притом петорицу сељака.

Истовремено, Симки на ум пада спасоносна идеја – да затрудни са једним од Ђорђевих слуга. Убрзо после тога сазнаје се да је Симка трудна, а Ђорђе јој допушта да се врати кући, иако су и он и Аћим пуни сумњи око тога ко је отац детета. Симка рађа сина и беба добија име Адам. Како Адам брзо расте, све мање личи на оца Ђорђа који је изразито низак. Када је Адаму било 5 година, мајка Симка се разбољева и умире, а он једва преживљава. Овај догађај коначно наводи Аћима и Ђорђа да Адама прихвате као својег.

Ликови

[уреди | уреди извор]

Аћим – главни лик у делу и газда, домаћин и представник радикалног покрета, привржен митовима и легендама и устаничким бунтом. Јаког духа, уме да се постави као вођа народа и зна како да оствари своје политичке циљеве засноване на осећају. Ипак, са друге стране не може да се ухвати у коштац са проблемима које доноси ново време, али ни са породичним проблемима као што су издаја синова и разочарање у руководство партије. Доживљава низ пораза и утеху проналази у свом унуку Адаму коме ће посветити остатак свог живота.

Вукашин – је представник нове генерације, млади господин школован у Паризу, перспективан са једне стране, следбеник европског духа. Али, он је и Аћимов син, који је задојен традицијом и националним митом што доводи до унутрашње борбе, преиспитивања и сопственог незадовољства.

Ђорђе – својим пословним успесима, богатством и угледом је моћан човек, али као јалов човек који не може да обезбеди потомство је несрећник, не може да настави лозу али ни да придобије очеву љубав која је резервисана за Вукашина. Он је располућена личност, поседник и јалов мушкарац, газда и импотентни муж жељан очеве љубави, свестан својих недостатака унижава се у сопственим очима.

Симка – изузетан женски лик у српској књижевности. Лепа и снажна, тим више акцентује Ђорђеву јаловост. Потпуно свесна свог порекла, положаја и улоге у дому породице Катић. Она здраво резонује, трпи Ђорђеве увреде јер је води инстинкт сопственог преживљавања. И када се одлучи да постане прељубница са слугом, иако је врло морална и ужасава је сама помисао прељубе, она убеђује себе да то чини зарад вишег циља, због одржавања лозе Катића што је изнад свега, што превазилази и њу и прељубу као чин, јер сам чин доживљава као обавезу а не као емоцију или необуздану страст. Од те одлуке зависи њена судбина али и кључно, судбина лозе Аћима Катића.

Критике и пријем

[уреди | уреди извор]

Корени су били универзално хваљени од стране савремених критичара Југославије.[3] У рецензији за први број часописа „Поља”, библиотекар Лазар Чурчић, је написао о аутору: „Ћосић је несумњиви таленат. Али више него таленат код њега импонира опредељење. Више но ико Ћосић је опредељен у нашем данас и зато је могао бити најобјективнији критичар села. И најбољи критичар села.”[4]

Милосав Мирковић је у својој критици за часопис „Студент” похвалио роман и његове карактере, а и Ћосићеву прозу написавши: „Реализам Добрице Ћосића има једну јуришну, активистичку моћ: то је пир видовитости над прошлим спољашњим подацима и течни спектар кроз целу личност, У развојном огледу од романа Далеко је сунце до Корена, извршен је непобитни пораст садржинског ткива и технологије писања, која извире из српске литературе, али је надмоћно надраста.” Мирковић је окончао рецензију речима: „По захватности целине, по позорју времена које слика, по маштовитим теренима и високом реалистичком стилу, овај роман је један од врхова српске прозе уопште. О њему ће се још много говорити.”[5]

У негативној критици названој „Српскохрватски Џојс” (пољ. Serbochorwacki Joyce), пољски критичар Лех Будрецки је за лист „Књижевни живот” написао: „[Ћосићев] човек као и Џојсов врши своје интелектуалне фукнције преко асоцијација. Она је кључ човечије свести. Међутим, Ћосићев човек је у својим асоцијацијама врло примитиван. Ћосићева проза је орнаментска, чак су и мисли његових јунака дате кроз метафоре што прелази у апсурд. Сви његови јунаци баве се састављањем метафора, сви су песници и сви исповедају једну исту поетику. Разлика између Ћосићевог говора и говора његових јунака нема никаквих.”[6][7]

Дело је објављено у јеку књижевних расправа између заступника реалистичке и присталица модернистичке концепције књижевности.[8]

НИН-ова награда

[уреди | уреди извор]

Корени су освојили прву Награду критике за роман године (популарно називану НИН-ова награда по недељнику који ју је установио), 5. фебруара 1955. године.[9] Поред Корена, романи који су ушли у ужи избор за награду били су Распуст Александра Вуча, Дај нам данас Радомира Константиновића, На кметих Ивана Потрча, Недовршени круг Јаре Рибникар и Оптимисти Ервина Шинка. Контроверзно, роман Проклета авлија Иве Андрића није ушао у избор за награду због пресудног становишта члана жирија Борислава Михајловића Михиза, да би роман због дужине требао да се сматра новелом, упркос чињеници да је у својој критици за НИН, Михиз, Проклету авлију назвао „кратким романом”. Ћосић је био дугогодишњи пријатељ Михиза као и један од оснивача НИН-а, па је додела награде Ћосићу посматрана као политичка. Чланове жирија су, поред Борислава Михајловића Михиза, чинили и Милан Богдановић, Велибор Глигорић, Стеван Мајсторовић, Зоран Мишић и Ели Финци.[10]

У интервјуу са НИН-ом поводом добијања награде, на питање „Да ли сте задовољни што сте управо Ви први носилац НИН-ове награде критике?”, Ћосић је одговорио: „Био бих неискрен кад не бих рекао да ме радује једно такво признање за мој рад на роману. Али исто тако искрено да Вам кажем: страшно је то велика обавеза...”[11][12][13]

Ћосић је новчани део НИН-ове награде, у износу од петсто хиљада старих динара, уступио великодреновској библиотеци за куповину књига.[14]

Телевизијска адаптација

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Корени (ТВ серија)

На темељу Ћосићевог романа снимљена је серија Корени. Серију је режирао Иван Живковић, сценарио написао Ђорђе Милосављевић, а главне улоге тумаче Жарко Лаушевић, Слобода Мићаловић, Игор Ђорђевић, Радован Вујовић и Ненад Јездић. Прва епизода је премијерно приказана 21. октобра 2018.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Деретић 2004, стр. 1154.
  2. ^ Значајан садржај постојања, НИН, (приступљено: 25. новембар 2015)
  3. ^ Прелевић, Марко (2021). Добрица Ћосић: Верник и грешник. Србија: Недељник. стр. 23. 
  4. ^ Чурчић, Лазар (јул 1955). „DATUM - Dobrica Ćosić: Koreni”. Поља (1): 15. 
  5. ^ Мирковић, Милосав (5. јануар 1955). „ЕВО ДОБРОГ РОМАНА”. Студент. 20 (1): 4—5. 
  6. ^ Будрецки, Лех (14. април 1957). „SERBOCHORWACKI JOYCE”. Źycie Literackie. 7 (15): 7. 
  7. ^ С., С. (14. јун 1957). „Пољска књижевна критика о Андрићу и Ћосићу”. Књижевне новине. 7 (43-44). 
  8. ^ Радуловић 2013, стр. 255.
  9. ^ „НИНОВА »НАГРАДА КРИТИКЕ« ОД 500.000 ДИН. ДОДЕЉЕНА ДОБРИЦИ ЋОСИЋУ ЗА РОМАН »КОРЕНИ«”. НИН. 11. фебруар 1955. 
  10. ^ NIN. „Dobrica Ćosić - "Koreni"”. Nin online (на језику: српски). Приступљено 2026-01-15. 
  11. ^ „НИН-ова награда”. НИН. 13. фебруар 1955. 
  12. ^ „НИН online”. Nin online. Приступљено 2026-01-15. 
  13. ^ „ПРВИ ДОБИТНИК”. Борба. LXXXI (262): 15. 19. септембар 2003. 
  14. ^ ЛАЗАРЕВИЋ, Велибор С. (2019). „ИНТЕЛЕКТУАЛНИ И КЊИЖЕВНИ АНГАЖМАН ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА У ЗАВИЧАЈУ**” (PDF). БАШТИНА. 49: 15—25. Архивирано (PDF) из оригинала 18. 06. 2022. г. Приступљено 30. 01. 2025. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Радуловић, Милан (2013). „Предговор“ и „Поговор“ у: Д. Ћосић, Корени. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. 
  • Деретић, Јован (2004). Историја српске књижевности. Београд: Просвета. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корени&oldid=30673640”