Александар Лома

Из Википедије, слободне енциклопедије
Александар Лома
Датум рођења (1955-03-02)2. март 1955.(62 год.)
Место рођења Ваљево
Србија, СФРЈ
Поље класична филологија, индоевропеистика, етимологија, ономастика, историја религија и митологија, историјска географија
Супружник Светлана Лома

Александар Лома (Ваљево, 2. март 1955) класични филолог и индоевропеиста, етимолог, ономастичар, професор Филозофског факултета у Београду, академик САНУ.[1] Бави се историјом религија и митологија, топонимијом и историјском географијом. Супруг класичног филолога Светлане Лома.

Живот и рад[уреди]

Научно се образовао на Одељењу за класичну филологију Филозофског факултета у Београду. Дипломирао 1978, магистрирао 1986. (Значај контекста ономастичких података у изучавању реликтних језика), докторирао 1988. (Проблеми изучавања супстрата у топонимији Србије), све под менторством проф. др Љиљане Црепајац. Од 1979. ради на Одељењу за класичну филологију. Изабран за редовног професора тог одељења 2001. Предаје претежно грецистику (Историјску граматику грчког језика I и II; Историју религија).

Стручна знања стицао је на Универзитету у Минхену (1989—1991) као Хумболтов стипендиста, на Универзитету у Солуну (2000) као стипендиста грчког министарства образовања.

Суделовао је у многим научним скуповима у Србији, бившој Југославији, Немачкој, Аустрији, Француској, Русији, Пољској, Чешкој, Словачкој и Бугарској.

Предавао је по позиву на универзитетима у Минхену, Солуну, Будимпешти, Монпељеу и Бечу. Од 1994. сарађује на изради Етимолошког речника српског језика при Институту за српски језик САНУ, од 2000. водитељ је израде и главни уредник досад изашлих свезака (И/2003, ИИ/2006, ИИИ/2008).

Објавио је око 250 радова на српском, енглеском, немачком, француском, руском, бугарском и украјинском језику. Бавио се и превођењем уметничке и научне књижевности са старогрчког, латинског, Авесте, немачког, енглеског и француског.

Добитник је награде «Александар Белић» за најбољи чланак младог лингвиста 1987, као и Награде Вукове задужбине за најбољу научну књигу 2002 године.

Члан је Етимолошке комисије Међународног славистичког комитета (2003—2008. био је њен председник), Издавачког одбора Европског лингвистичког атласа (Atlas linguarum Europae) и Морфонолошке комисије Општесловенског лингвистичког аталаса (Общеславянский лингвистический атлас). Члан је редакција више домаћих и страних научних часописа и њихов рецензент. Главни је уредник Ономатолошких прилога у издању САНУ.

Библиографија (избор)[уреди]

Књиге[уреди]

  • Пракосово. Словенски и индоевропски корени српске епике, Београд 2002.
  • Топонимија Бањске хрисовуље : ка осмишљењу старосрпског топономастичког речника и бољем познавању општесловенских именословних образаца, САНУ, Београд 2013.

Преводи[уреди]

  • Александар Готлиб Баумгартен, Филозофске медитације о неким аспектима песничког дела, Београд 1985.
  • Јозеф Шиц, Географска терминологија српскохрватског језика, Горњи Милановац — Београд — Нови Сад 1994.
  • Аријан Флавије, Индија, Сремски Карловци — Нови Сад 1997.
  • Емил Бенвенист, Речник индоевропских установа. Привреда, сродство, друштво, власт, право, религија, Сремски Карловци — Нови Сад 2002.
  • Манфред Мајрхофер, Санскритска граматика са поредбеним објашњењима, Сремски Карловци — Нови Сад 2002.

Приређивач[уреди]

  • Јан Пухвел, Упоредна митологија, Сремски Карловци — Нови Сад 2010.

Reference[уреди]

Спољашње везе[уреди]