Душановац (Неготин)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Душановац је насеље у Србији у општини Неготин у Борском округу. Према попису из 2002. било је 882 становника (према попису из 1991. било је 2320 становника).

Душановац
Административни подаци
Држава Србија
Управни округБорски
ОпштинаНеготин
Становништво
 — 2011.882
Географске карактеристике
Координате44°17′22″ СГШ; 22°31′17″ ИГД / 44.2895° СГШ; 22.5215° ИГД / 44.2895; 22.5215Координате: 44°17′22″ СГШ; 22°31′17″ ИГД / 44.2895° СГШ; 22.5215° ИГД / 44.2895; 22.5215
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина90 м
Површина20,15 км2
Душановац на мапи Србије
Душановац
Душановац
Душановац на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број19335
Позивни број019
Регистарска ознакаNG

Географске одлике[уреди]

Душановац је ратарско сеоско насеље збијеног типа удаљено 9 километара северно од Неготина. Смештено је на просечно 90 метара надморске висине, на долинским странама Дупљанске реке, леве притоке Јасеничке реке. Северна географска ширина насеља је 44° 17’ 37”, источна географска дужина 22° 31’ 29”, а површина атара 2.015 хектара. До овог насеља се може стићи асфалтним путем идући од Неготина према Кладову. Село је збијеног типа. У средини су куће размакнуте 15 до 20 метара а на искрајцима и до 50 метара. Подељено је на два краја, Горњи Крај (Ђал) и Доњи Крај (Ваље) у којима су куће разних родова. У североисточном делу атара је место Кусјак, где је пре Великог рата било главно пристаниште на Дунаву. Ту су били магацини београдских, пештанских и бечких трговаца и државно стовариште соли и петролеја. Гробље је на брежуљку Маталугу, јужно од села.[1]

Историја[уреди]

По предању Душановац је основан на темељима старијег насеља, о чему сведоче археолошки налази пореклом из античког и средњовековног времена. О називу имена записана су два тумачења: по првом Турци су га називали Џањево, јер су у њему живеле лепе девојке ("џануме"), а по другом стари Душановац је засновао цар Душан на Ровинама, у близини данашњег насеља, где је његова жена царица Јелена подигла манастир Душицу, а тек касније назвала насеље Душановац. Када су Турци потучени у бици на Ровинама, насеље је остало пусто. [2]

Као насељено место први пут је записано са својих 50 кућа у другој половини 18. века (1783. године) под називом Dschanievo. Почетком 19. века (1811) помиње се под именом Чаново, у исто време на Вангатеровој карти под именом Csanjeva и све до краја 19. века под називом Џањево. Указом владе Краљевине Србије (1890. године) насеље је добило данашњи назив. Џањево је 1846. године имало 243; 1866 – 345, а 1924. године, као Душановац, 474 куће. У периоду од 1807. до 1810. године помиње се извор Tzaritza (Царичник) а на Вајнгартеновој карти црква Serecsia, која вероватно означава темеље манастира Душице. Ниједно од свих ових имена није забележено у аустријским картама са почетка 18. века, већ је на месту данашњег села на карти „Темишварски Банат” забележено место Kruschovitz, које више нигде није забележено, нити се помиње у предању. Како се и по предању село некада звало као и данас, могуће је да је у предању Душановац заменило име Крушевац. Ова би претпоставка могла бити и тачна, пошто садашње становништво међусобно говори „влашки“ и уопште не разликује довољно ова два српска имена, као што има сличних примера и у другим насељима.[3]

Године 1870. месни учитељ био је Сава Марковић, пренумерант једне Вукове књиге.[4]

Четвороразредна основна школа у насељу постоји од 1846. године. Школске 2006/2007. године имала је 40 ученика. Земљорадничка задруга у Душановцу је основана 1947. године, електрификација насеља је урађена 1956. године, први Дом културе је завршен 1949, а други започет са градњом 1985. године. Асфалтни пут Душановац добија 1970, а телефонске везе са светом 1986. године.


Породице[уреди]

Подељено је на Горњи крај (Ђал) и Доњи крај (Ваље). У њему су, након Првог светског рата, живеле следеће фамилије: Барбулешти (слава Петковица), Кикуљешти (слава Петковица), Јованешти (слава Петковица), Миљешти (слава Петковица), Лаудешешти (слава Петковица), Мокарићи (слава Петковица), Ђетулани (слава Петковица), Гикуљешти-Шчербуловићи (слава Петковица), Пистолешти (слава Петковица), Пусејеви-Теодосијевићи (слава Свети Никола), Фурњиге (слава Свети Никола), Колчићи (слава Свети Никола), Добрешти (слава Петковица), Чобашићи-Спасојевићи (слава Петковица), Грегулешти (слава Петковица), Јоргелешти (слава Петковица), Вулвешти (слава Петковица), Стојанешти (слава Свети Лазар), Благојешти (слава Петковица), Вулпешти (слава Петковица), Турчинешти (слава Свети Аранђел), Догарешти (слава Петковица), Дијамешти (слава Свети Аранђел), Стојковићи-Ђермешти-Драгалешти (слава Свети Никола), Поповићи (слава Петковица), Пађешти-Пицуарешти (слава Петковица), Цонешти (слава Петковица), Јордачевићи (слава Свети Никола), Кисероњи-Миросавићи (слава Свети Аранђел), Станковићи (слава Свети Ђорђе), Калдеровићи (слава Митровдан), Понешти (слава Петковица), Фирулешти (слава Свети Ђорђе), Благојевићи (слава Митровдан), Божароњи (слава Свети Никола) Ристићи (слава Митровдан), Џоаңте - Џонтиһ (слава Петковица).[5] Од времена пописа становништва које је сачинио Коста Јовановић, Ркулешти су се иселили у Михајловац, а више нема Шћербуловића, Дијамештија, Пицуарештија и Падештија.[6]

Антропогеографским и етнолошким изучавањима Душановац је сврстан у влашка насеља.

Заветина Душановца је Спасовдан, док су два православна храма у насељу посвећена Успењу Пресвете Богоридице освећена 1908. и 2001. године.

Религија[уреди]

Становништво Душановца је православно, приликом пописа национално се изјашњава као српско и углавном се бави ратарством и сточарством.

Демографија[уреди]

Године 1921. Душановац је имало 474 кућа и 2.827 становника, 1948. године 581 кућу и 2.510 становника, а 2002. године 600 кућа и 916 становника. На сталном и привременом раду из овог насеља је 980 становника.

У насељу Душановац живи 771 пунолетни становник, а просечна старост становништва износи 51,4 година (49,6 код мушкараца и 53,0 код жена). У насељу има 365 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,41.

Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године).

График промене броја становника током 20. века
Демографија[7]
Година Становника
1948. 2.510
1953. 2.515
1961. 2.476
1971. 2.408
1981. 2.512
1991. 2.320 1.410
2002. 882 2.098
Етнички састав према попису из 2002.[8]
Срби
  
702 79,59 %
Власи
  
146 16,55 %
Румуни
  
19 2,15 %
Македонци
  
2 0,22 %
Хрвати
  
1 0,11 %
Бугари
  
1 0,11 %
непознато
  
7 0,79 %


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Референце[уреди]

  1. ^ Јовановић, Коста (1940). Неготинска Крајина и Кључ - Српски етнографски зборник, књига 55. Београд: Српска краљевска академија. стр. 233, 234. 
  2. ^ Јовановић, Коста (1940). Неготинска Крајина и Кључ - Српски етнографски зборник, књига 55. Београд: Српска краљевска академија. стр. 234. 
  3. ^ Јовановић, Коста (1940). Неготинска Крајина и Кључ - Српски етнографски зборник, књига 55. Београд: Српска краљевска академија. стр. 234,235. 
  4. ^ Вук Ст. Караџић: "Српске народне приповетке", Беч 1870. године
  5. ^ Јовановић, Коста (1940). Неготинска Крајина и Кључ - Српски етнографски зборник, књига 55. Београд: Српска краљевска академија. стр. 235,236. 
  6. ^ Група аутора (1968—1969). Неготинска Крајина - гласник Етнографског музеја; Др Мирослав Драшкић "Порекло становништа и етнички процеси у селима неготинске општине". Београд: Етнографски музеј. стр. 58. 
  7. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  8. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  9. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везе[уреди]