Речка

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Речка
Административни подаци
Држава Србија
Управни округБорски
ОпштинаНеготин
Становништво
 — 2011.469
Географске карактеристике
Координате44°08′29″ СГШ; 22°28′17″ ИГД / 44.141333° СГШ; 22.471333° ИГД / 44.141333; 22.471333Координате: 44°08′29″ СГШ; 22°28′17″ ИГД / 44.141333° СГШ; 22.471333° ИГД / 44.141333; 22.471333
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина197 м
Речка на мапи Србије
Речка
Речка
Речка на мапи Србије
Остали подаци
Позивни број019
Регистарска ознакаNG

Речка је насеље у Србији у општини Неготин у Борском округу. Према попису из 2002. било је 469 становника (према попису из 1991. било је 649 становника).

Географија[уреди]

Речка је виноградарско ратарско-сточарско сеоско насеље збијеног типа удаљено 13 километара југозападно од Неготина. Смештено је на просечно 150 метара надморске висине, на долинским странама Сиколске река, леве притоке Тимока. Северна географска ширина насеља је од 44° 08’ 48” источна географска дужина 22° 28’ 28”, а површина атара 2.664 хектара. Од Неготина се до овог насеља може стићи директним асфалтним путем.

Историја[уреди]

Речка је, по предању, основана почетком 17. или 18. века. Остаци старина у атару насеља упућују на ранију насељеност (зидине старог утврђења на Градишту, два Селишта, старо гробље и друго).

Село се први пут помиње на карти „Темишварски Банат“, на којој је Retzka забележена као насељено место, а у близини су забележена Goiana и Cetievo. Године 1736. било је у Речки 5 а „у Гоњану 6“ кућа. Гоњана је данас топографски називе а Cetievo није познато у селу. Село Retsch’ka је забележено 1784. године а 1807. године године помиње се кнез „Стојан речки“ а 1811. године записана је Речка. [1]

Током своје историје бележи знатне промене у физиономској и демографској величини (1736. је имала 5 кућа, 1846 - 105 кућа, 1866. године 156 кућа, 1924. године 245 кућа.)[2]

Најјача традиција о насељавању је да су се оснивгачи села доселили са Косова. Међутим, постоји традиција о насељавању из Поморавља, Шумадије и пожаревачког краја, одакле су се досељавали као Власи, па овде посрбљени.[3]

Данашње насеље обухвата два краја: Доњи и Горњи крај.

У њему су измећу два светска рата живеле следеће фамилије: Рашићи или Гагићи (слава Свети Лука), Ђурђевићи (слава Митровдан), Ћутаци, Сретковићи, Николићи или Савчићи (слава Ђурђевдан), Перуникићи (слава Свети Лука), Веселиновићи (слава Ђурђевдан), Марготићи (слава Свети Јован), Веловићи (слава Ђурђевдан), Радунци, Панићи или Лукићи (слава Свети Јован), Величковићи (слава Свети Јован), Божиловићи (слава Свети Никола), Вучићи (слава Свети Јован), Вељковићи (Свети Никола), Ивановићи (слава Свети Јован), Банковци (слава Митровдан), Босиљкићи (слава Видовдан), Здравковићи (слава Ђурђевдан), Карбуловци (слава Свети Лука), Ђукићи (слава Свети Арханђео), Тошићи или Влашићи (слава Свети Арханђео), Станојевићи (слава Свети Врачи), Бусићи (слава Свети Јован), Џаџићи (слава Ђурђевдан), Јовановићи (слава Света Петка), Пурићи (слава Свети Срђа), Боцићи (слава Свети Јован) и Барбуловићи (слава Света Параскева). Заветина Речке је Петровдан.[4]

Православни храм посвећен Светом Петру и Павлу (црквена слава Петровдан) је подигнут 1901. године. Становништво Речке је српско староседелачко и досељено. Године 1921. Речка је имала 245 кућа и 1.207 становника, 1948. године 295 кућа и 1.235 становника, а 2002. године 245 кућа и 464 становника. У иностранству из овог насеља 2007. године ради 22 становника (у САД, Аустрији и Немачкој).

Основна школа, која је у насељу почела са радом 1847. године, школске 2006/2007. године је имала 14 ученика. Земљорадничка задруга у Речкој је основана 1920. године (обновљена 1947. године као Земљорадничка набавно-продајна задруга). Године 1964. била је припојена ПК „Крајина " у Неготину, а данас ради самостално. Речка је Дом културе добила 1950. године, електрифицирана је 1953. године, а телефонске везе са светом добила је 1981. године.

Демографија[уреди]

У насељу Речка живи 424 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 54,8 година (53,1 код мушкараца и 56,3 код жена). У насељу има 179 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,62.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[5]
Година Становника
1948. 1.235
1953. 1.250
1961. 1.194
1971. 1.054
1981. 828
1991. 649 619
2002. 469 520
Етнички састав према попису из 2002.[6]
Срби
  
461 98,29 %
Бугари
  
3 0,63 %
Румуни
  
2 0,42 %
Словенци
  
1 0,21 %
непознато
  
2 0,42 %


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Референце[уреди]

  1. ^ Јовановић, Коста (1940). Неготинска Крајина и Кључ - Српски етнографски зборник, књига 55. Београд: Српска краљевска академија. стр. 173. 
  2. ^ Јовановић, Коста (1940). Неготинска Крајина и Кључ - Српски етнографски зборник, књига 55. Београд: Српска краљевска академија. стр. 173. 
  3. ^ Група аутора (1968—1969). Неготинска Крајина - гласник Етнографског музеја; Др Мирослав Драшкић "Порекло становништа и етнички процеси у селима неготинске општине". Београд: Етнографски музеј. стр. 45. 
  4. ^ Јовановић, Коста (1940). Неготинска Крајина и Кључ - Српски етнографски зборник, књига 55. Београд: Српска краљевска академија. стр. 174. 
  5. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  6. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  7. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везе[уреди]