Рајац (Неготин)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Рајац
Rajac1.jpg
Административни подаци
Држава Србија
Управни округБорски
ОпштинаНеготин
Становништво
 — 2011.436
 — густина33,77/км2
Географске карактеристике
Координате44°05′11″ СГШ; 22°33′19″ ИГД / 44.0865° СГШ; 22.555333° ИГД / 44.0865; 22.555333Координате: 44°05′11″ СГШ; 22°33′19″ ИГД / 44.0865° СГШ; 22.555333° ИГД / 44.0865; 22.555333
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина80 м
Површина12,91 км2
Рајац на мапи Србије
Рајац
Рајац
Остали подаци
Поштански број19314
Позивни број019
Регистарска ознакаNG

Рајац је насеље у Србији у општини Неготин у Борском округу. Према попису из 2002. било је 436 становника (према попису из 1991. било је 599 становника).

Географске одлике[уреди]

Рајац је виноградарско ратарско-сточарско сеоско насеље збијеног типа удаљено 22 km јужно од Неготина. Смештено је на просечно 80 метара надморске висине, на левој долинској страни Тимока, десне притоке Дунава. Северна географска ширина насеља је од 44° 05’ 19”, источна географска дужина 22° 33’ 32”, а површина атара 1.291 хектар. Од Неготина се до овог насеља може стићи директним асфалтним путем преко Вељкова и Рогљева. Рајац је североисточно од Тамнича, атар му захвата равницу поред Тимока и југоисточни део заравни на западу од села. Куће су испод Белог Брега, стрмог завршетка заравни а многе су у северозападном крају, те насеље са лепом црквом, гледано се железничке пруге Ниш-Прахово, показују живописну планинску варошицу.[1]

Историја[уреди]

Спада у стара српска насеља (расељена, па касније обновљена). Помиње су у време турске владавине (као насеље Орашац) 1530/1531. године са 40 - 50 кућа и године 1586. са 18 кућа. Касније се помиње као „пусто насеље“ Rajaz (на Лангеровој карти почетком 18. века), а потом и као насељено место.

На Лангеровој карти Rajaz је пусто насеље а на карти „Темишварски Банат“ је насељено место Rayatz. Село се доцније не спомиње све до 1807. године, када је забележено „Рајац: Иван кнез“ а 1811. године Рајац. Године 1846. имало је 135 кућа, 1866. – 207 кућа, а 1924. године 324 куће. На Лангеровој карти је забележено пусто место Lazkova, данашње место Лацково, о томе предање каже да му се становништво преселило у Рајац.[2]

Најјача традиција је о досељавању са Косова. Помињу се и касније досељеници, такозване Ере из западне Србије, можда Ужица или долине Ибра, који су формирали некадашњу Мишићеву малу. Има досељеника Влаха, из влашких села у Бугарској, који су потпуно посрбљени.[3]

Данашње насеље обједињује две одвојене физиономске целине: Рајац (Село) главни део насеља са четири „мале“ (Горња, Мишићева, Самплетска и Камењарска) и Пивнице (Рајачке пивнице, сезонско насеље где се прерађује грожђе и држи вино и ракија) 2 km северно од центра насеља (сада значајан споменички комплекс — етно-парк).

Црква Вазнесења Господњег

У самом насељу су измећу два светска рата живеле следеће фамилије: Славковци (слава Ћирило и Методије), Самплети, Бировићи, Костићи, Видићи, Качари, Милићи или Пајкићи (слава Свети Никола), Мишковци са Банковцима (слава Ђурђевдан), Рајковчићи, Дачићи, Пујкићи, Мишићи и Перићи (слава Свети Врачи), Лилкићи, Ивићи, Матићи, Рашићи, Пиплићи (слава Свети Враčи), Рајковчићи (слава Свети Јован), Метровићи, Пајићи и Матићи (слава Свети Јован), Савићи, Бабићи и Такићи (слава Ђурђевдан), Златковићи (слава Свети Никола), Ружићи и Станојкићи (слава Свети Арханђео), Ђукићи (слава Свети Јован), Ђорићи, Јагодићи (Јанкићи, Јоцићи и Станићи), Миљковци или Здравковковићи (слава Свети Никола), Гијоши, Цојкинци, Ранчићи, Дрндаревићи, Јагликићи или Стојчићи (слава Свети Никола), Недељковићи и Чорбићи (слава Видовдан), Гадићи или Босићи (слава Свети Јован), Галићи и Јоновићи (слава Света Параскева), Атанасковићи (Бркићи) и Јеремићи (слава Свети Јован), Станисављевићи (слава Свети Јован), Миловановићи (слава Свети Василије), Стевановићи и Жикићи (слава Света Петка), Попићи (слава Света Петка), Милосављевићи (слава Свети Трифун), Мариновци (слава Свети Јован) и Њикуловићи (слава Света Параскева). Заветина насеља је Света Тројица.[4]

Православни храм Вазнесења Господњег, чији дан је и црквена слава, подигнут је 1870. године.

Основна школа у насељу је почела са радом 1866. године. Школске 2006/2007. године је имала 130 ученика. Земљорадничка задруга у Рајцу је основана 1898. године (обновљена 1947. године као Земљорадничка виноградарска набавно-продајна задруга, а каснијим променама као општа земљорадничка задруга „Вино“ Рајац). Данас ради самостално под називом Земљорадничка задруга „Рајачке пивнице“. Сељачка радна задруга „Момчило Ранковић“ у Рајцу је радила од 1947. до 1955. године (престала са радом одлуком скупштине задругара). Електричну расвету Рајац добија 1948. године, Дом културе 1962. године, сеоски водовод 1978, асфалтни пут 1980, а телефонске везе са светом 1985. године.

Рајачке пивнице

Демографија[уреди]

Становништво Рајца је српско староседелачко и досељено. Године 1921. године Рајац је имао 327 кућа и 1.512 становника, 1948. - 331 кућу и 1.447 становника, а 2002. године 339 кућа. У иностранству из овог насеља 2007. године ради 21 становник (Немачка, Шведска, Аустрија).

У насељу Рајац живи 395 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 56,5 година (53,7 код мушкараца и 58,7 код жена). У насељу има 194 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,22.

Ово насеље је скоро потпуно насељено Србима (према попису из 2002. године), а у свим послератним пописима примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[5]
Година Становника
1948. 1.447
1953. 1.431
1961. 1.341
1971. 1.055
1981. 776
1991. 599 575
2002. 436 449
Етнички састав према попису из 2002.[6]
Срби
  
413 94,72 %
Румуни
  
5 1,14 %
Хрвати
  
3 0,68 %
Власи
  
3 0,68 %
Црногорци
  
1 0,22 %
Немци
  
1 0,22 %
Македонци
  
1 0,22 %
Југословени
  
1 0,22 %
непознато
  
6 1,37 %


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Јовановић, Коста (1940). Неготинска Крајина и Кључ - Српски етнографски зборник, књига 55. Београд: Српска краљевска академија. стр. 161,162. 
  2. ^ Јовановић, Коста (1940). Неготинска Крајина и Кључ - Српски етнографски зборник, књига 55. Београд: Српска краљевска академија. стр. 162. 
  3. ^ Група аутора (1968—1969). Неготинска Крајина - гласник Етнографског музеја; Др Мирослав Драшкић "Порекло становништа и етнички процеси у селима неготинске општине". Београд: Етнографски музеј. стр. 46. 
  4. ^ Јовановић, Коста (1940). Неготинска Крајина и Кључ - Српски етнографски зборник, књига 55. Београд: Српска краљевска академија. стр. 162-164. 
  5. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  6. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  7. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везе[уреди]