Златко Биљановски

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ЗЛАТКО БИЉАНОВСКИ
Zlate Biljanovski.jpg
Златко Биљановски Михајло
Датум рођења(1920-01-25)25. јануар 1920.
Место рођењаПуста Река, код Крушева
 Краљевина СХС
Датум смрти8. март 2009.(2009-03-08) (89 год.)
Место смртиСкопље
 Македонија
Професијарадник
Члан КПЈ одаприла 1939.
Учешће у ратовимаАприлски рат
Народноослободилачка борба
СлужбаЈугословенска војска
НОВ и ПО Југославије
Народни херој од27. новембра 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Златко Биљановски Михајло (Пуста Река, код Крушева, 25. јануар 1920Скопље, 8. март 2009), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Македоније и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 25. јануара 1920. године у селу Пуста Река код Крушева, у сиромашној печалбарској породици. После заврешене основне школе у родном селу, 1931. године отишао је у Винковце, где му се отац налазио, и тамо учио кројачки занат. Ускоро се запослио у Крагујевцу. Тамо је постао активан у УРС-овим синдикатима и учествовао у штрајковима и демонстрацијама.

Године 1936. постао је председник омладинске секције текстилаца за град Београд. Исте године примљен је за члана Савеза комунистичке омладине Југославије, а 1937. је постао секретар скојевске групе на Карабурми. Због активности у синдикалним и омладинским организацијама, априла 1939, примљен је у Комунистичку партију Југославије.

Његову активност је пратила полиција, па је јула 1939. године ухапшен и држан два месеца у затвору. По изласку из затвора протеран је у Крушево, без права враћања у Београд. У Крушеву се такође прикључио револуционарном покрету. Ускоро је био позван на служење војног рока. За време одсуства у јануару 1941. године, заједно са Шула Мином је формирао партијски актив од пет чланова у Пустој Реци.

После капитулације Југославије априла 1941. године, био је заробљен у Марибору и одведен у логор Сталаг 3А у Бухенвалду. Након изласка из логора у августу 1941., извесно је време био и у логору код Софије у Бугарској. У септембру 1941. се вратио у родно место и укључио у Народноослободилачки покрет. Повезао се с партијском организацијом и постао члан Месног комитета СКОЈ-а у Крушеву.

У Крушеву га је бугарска полиција ухапсила и испитивала, али је због недостатка доказа био пуштен. У септембру 1942. године отишао је у Крушевски партизански одредПиту Гули“ и постао политички комесар чете. У пролеће 1943. године постао је заменик политичког комесара Мавровско-кичевског одреда, а у лето исте године курир Главног штаба НОВ и ПО Македоније и Централног комитета Комунистичке партије Македоније, са специјалним задатком за повезивање зона са Главним штабом и Централним комитетом.

У августу 1943. постао је заменик командира Жупског одреда, а после заузимања Кичева, 11. септембра 1943., постао је политички комесар батаљона, који је касније ушао у састав Прве македонско-косовске бригаде. После формирања групе батаљона, постао је политички комесар батаљона „Стив Наумов“. С батаљоном је прешао пут од Кожуфа преко Беласице до Козјака, где је формирана Трећа македонска ударна бригада. Тада је постављен за заменика комесара бригаде. На овој дужности остао је до 2. августа 1944. године.

Био је биран за делегата у Антифашистичком већу народног ослобођења Југославије и на Првом заседању Антифашистичког собрања народног ослобођења Македоније, августа 1944. године.

У августу 1944. године, када је формирана ОЗН-а, поверена му је дужност шефа одсека у Главном штабу. И после ослобођења је заузимао одговорне дужности у овој служби, да би напослетку постао државни секретар за унутрашње послове Македоније. После рата је завршио Економски факултет.

Касније је био и на другим одговорним дужностима:

У више је сазива биран за посланика републичке и Савезне скупштине. Од Првог конгреса је биран за члана Централног комитета Савеза комуниста Македоније.

Умро је 8. марта 2009. године у Скопљу.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и више југословенских и страних одликовања, међу које спадају једно бугарско и једно пољско одличје. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.[1]

Референце[уреди]

Литература[уреди]