Пашин конак (Врање)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Изглед салемлука пре прављења платоа Станише Стошића.

Пашин конак је здање у Врању које је саградио Раиф-бег Џинић 1765. године. Конак се састоји од две зраде. У првој згради (Народни Музеј) био је селамлук за боравак мушкараца, а у другој (сада пословни центар СИМПО) харемлук за пашине жене. Зграда селамлука се налази поред улице, а зграда харемлука иза ње, у дворишту. По ослобођењу Врања од Турака, ћерка последњег врањског паше Хусеин паше, Абдуљ ханума је продала владици Пајсију који га је поклонио граду. У дугогодишњој историји ове зграде у њој се налазила и прва отворена Гимназија од 1881. до 1932. Њу је као седморазредну похађао и књижевник Борисав Станковић а професори су му били, између осталих,књижевници Радоје Домановић и Јаша Продановић.[1] Након тога, ово здање је постојало као општина. У згради некадашнјег селамлука од 1960. налази се Народни музеј као Музеј народноослободилчке борбе.Временом музеј је прерастао у музеј комплексног типа, који поред историјског има И одељење археологије допуњени нумизматичком збирком И одељење етнографије. У својим збиркама данас има преко 15000 предмета. Први конзерваторско-рестаураторски радови изведени су 1955, а 1994. завршена је ревитализација.[2]

Зграда харемлука

Архитектура[уреди]

Обе зграде су подигнуте у бондручном конструктивном систему са испуном од опеке, облепљене блатом и окречене. Оне представљају репрезентативне примере старе градске балканске куће симетричног типа, са снажно истуреном стрехом. У приземљу и на спрату имају велике холове неправилних облика, повезане правим, врло стрмим степеницама. Из холова се улази у простране собе које се греју из оџаклије смештене између њих. Све собе имају богато декорисане таванице у дрвету, међу којима се особито истиче она у згради харемлука. Под Турцима обе зграде спајао је висећи мост, како паша, када је ноћу одлазио у харемлук код жена, не би заобилазио кроз двориште. Пашин конак био је ограђен високим зидом(задржао се до после II светског рата), којим је, првобитно, паша скривао своју приватност.

Спољашње везе[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Остојић, Емилија: Врање на раскршћу, Врање, 2004. Стр: 52.
  2. ^ Пешић, Миодраг: Врање, Врање,1975. Стр: 266-267.