Светомир Младеновић Света

Из Википедије, слободне енциклопедије
СВЕТОМИР МЛАДЕНОВИЋ
Svetomir Mladenovic Sveta.jpg
Светомир Младеновић Света
Датум рођења (1916-05-01)1. мај 1916.
Место рођења Сараорци, код Смедерева
 Краљевина Србија
Датум смрти 22. фебруар 1942.(1942-02-22) (25 год.)
Место смрти Тулеж, код Аранђеловца
Србија Србија
Супруга Милена Мићић-Младеновић
Професија железнички службеник
Члан КПЈ од 1939.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
Служба НОВ и ПО Југославије
Народни херој од 9. октобра 1953.

Светомир Младеновић Света (Сараорци, код Смедерева, 1. мај 1916. — Тулеж, код Аранђеловца, 22. фебруар 1942), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 1. маја 1916. године у селу Сараорци, код Смедерева.[1][2] Потицао је из многочлане породице, његови родитељи — отац Милан и мајка Јелица имали су још четворо деце — синове Танасија Тасу, Андреја Андру и Петра Перу, као и ћерку Радмилу Раду. Његов отац је био кафеџија, а Света је своје рано детињство провео у очевој родној кући на обали Језаве.[2]

Основну школу завршио у родном селу, 1927. године. Потом је учио гимназију у Смедереву, где је једно време живела његова читава породица.[1] После завршетка нижих разреда гимназије уписао је Железничку саобраћајну школу. Још као ученик гиманзије, под утицајем старијег брата Тасе, прикључио се омладинском револуционаром покрету. Убрзо његова браћа и он постају једни од вође револуционарне омладине - окупљали су младе, организовали кружоке и проучавали марксиситичку и другу револцуионарну литературу. Света је у Железничкој школи учествовао у формирању извесног броја друштвених, културних и спортских организација.[2]

Након завршетка школе запослио се на железници, где је радио ка службеник. Прво запослење је добио у Словенији, а потом је био премештен у Сремску Митровицу. У овим местима се није дуго задржао, па је био премештен у село Водањ, у близини Смедерева. Ту је радио као отправник возова, али му је ово одговарало јер је био близу куће.[2] Као млади железнички радник прикључио се револуционарном радничком покрету. Због своје политичке опредељености, неколико пута је долазио у сукоб с полицијом, који су у његовој кући често вршили претресе. У време једног претреса, када је жандарм дирнуо МарксовКапитал“ успео је да му ову књигу отме из руку. Други пут је, у свом селу Сараорци, у очевој кафани, која је била пуна људи, напао познатог љотићевца Радосава Матића заваног Беле.[1]

Заједно са братом Тасом и другом Радомиром Радетом Марковићем, Света је веома активно радио на организовању омладине у селу. Да бих се лакше састајали, они су још 1933. године формирали фудбалски клуб САСК. У чланство тада илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ) примљен је 1939. године. [2][1]

Априлски рат, 1941. године затекао да је у Бачком Градишту, где је у намери да успори напредовање непријатеља, са групом омладинаца извео диверзију на железничкој станици. После капитулације, половином априла вратио се у родно место.[1] Убрзо је у село из Београда дошао и његов брат Таса, са задатком да врши припреме за организовање устанка. Света се веома активно укључио у те припреме. Маја 1941. године у њиховој кући је формирана прва ћелија КПЈ у Сараорцима, а Света је постао њен члан. Након тога активно су радили на прикупљању оружја, муниције, санитетског материјала и друге војне опреме.[2]

После напада Немачке на Совјетски Савез, 22. јуна 1941, припреме за устанак су убрзане, а већ у јулу је формиран Други шумадијски партизански одред, за чијег је политичког комесара именован Таса Младеновић. У саставу овог одреда била је и Орашка партизанска чета, коју су сачињавали углавном борци из Сараораца. Света и Раде Марковић, тада нису ступили у чету, већ су добили задатак да још неко време остану у селу и организују нову групу бораца. Свој задатак су испунили и у августу са новом групом бораца дошли су у Одред. Света је тада постављен за командира чете.[2]

Света је као радник на железници, добро познавао пругу, објекте и уређаје на њој, па се временом специјализовао за извршавање диверзија на прузи. У близини Јагодине је изазвао велики судар возова са немачким војницима, демолирао је станичне уређаје у селима Марковцу, Багрдану, Милошевцу, Крњеву, Лозовику и другим местима. У Лозовику је заробио немачки транспортни воз са намирницама из Бугарске, које су биле подељене народу.[1]

Његова највећа диверзантска акција била је напад на железничку станицу у селу Велико Орашје, 14. септембра 1941. године.[1] Велика група недићеваца тада је у Великом Орашју чекала воз којим је требала да се пребаци на терен због потере за партизанима. У намери да онемогући ову непријатељску акцију, Света је са својим десетином напао суседну железничку станицу у Милошевцу и пресрео воз. Потом је у њега укрцао своју десетину и телефоном железничарима у Великом Орашју јавио да по недићевце долази воз да их превезе на положај. Када је воз улазио у железничку станицу, недићевци су се постројили на перону, због дочека воза и бржег укрцавања. У тренутку кад су кренули ка вагонима, партизанска десетина је отворила ватру из непосредне близине. Многи недићевци су тада остали на месту мртви, а други су се дали у бекство. На станици је настао општи метеж, што су партизани искористили да униште постројења, укрцају се у воз и крену натраг. Кад су изашли из станице, Света је зауставио композицију, искрцао десетину, ставио локомотиву у погон и са машиновођом искочио. Локомотива је, добијајући све веће убрзање, захуктано јурила и улетела у железничку станицу Велика Плана и зауставила се изгубивши притисак паре. Мисливши да су у локомотиви сакривени партизани, нико од железничких службеника, као и Немаца и недићеваца, који су обезбеђивали железнички станицу дуго није смео да јој приђе.[1][2]

Света је своју хрбарост, поред диверзантских акција на прузи, испољавао и у оружаним борбама са непријатељем. Током Прве непријатељске офанзиве, у јесен 1941. године, у саставу Другог шумадијског партизанског одреда водио је бробе код села Баничине, Доње Раче, Поповића, Мирашевца, Тополе, Рудника и Ваљева. Крајем новембра, са делом својих снага повукао се у Санџак, одакле је с Орашком партизанском четом био упућен на терен Ваљева, где је око месец дана вршио акције, а затим се вратио у Поморавље.[1][2]

Фебруара 1942. године, његова чета се заједно са делом Космајског партизанског одреда, налазила терену села Венчана и села Буковика, код Аранђеловца. Не знајући да се Немци, помогнути недићевцима и четницима налазе на овом терену са задатком да га очисте од партизана, његова група је 22. фебруара кренула ка селу Тулежу, где су упали у заседу. Један део групе је кренуо у борбу са четницима, а други са Немцима. Део групе који је напао четнике, имао је успеха у борби и успео је да се извуче из окружења, док је други део који је напао Немце изгинуо.[1][2]

Света се налазио у групи бораца која је напала Немце. У тешкој борби, непријатељски митраљез му је рафалом одсекао леву руку из рамена. Упркос томе, Света је наставио да се бори, а када је видео да је на издисају, извршио је самоубиство, како не би жив пао непријатељу у руке. У овој борби погинуло је 30 партизанских бораца. [1][2]

Указом председника Федеративне Народне Републике Југославије Јосипа Броза Тита, 9. октобра 1953. године, проглашен је за народног хероја.[3][1][2]

Породица[уреди]

Читава Светина породица учествовала је у Народноослободилачком рату. Његов отац Милан стрељан је 1942. године у логору на Бањици. Његов старији брат књижевник Танасије Таса Младеновић, био је један од организатора устанка у Смедереву и политички комесар Другог шумадијског партизанског одреда, док је његов млађи брат Андрија Андра погинуо 1942. године као борац Орашке партизанске чета. Његова сестра Радмила, која је живела у Београду, била је од окупатора интернирана у родно место где се укључила у НОП, а 1944. године је ступила у Космајски партизански одред. Учеснице рата биле су и — Светина супруга Милена Мићић-Младеновић, која је најпре била борац Орашке чете, а касније курир ПК КПЈ за Србију и прва супруга Светиног брата Тасе - Рада Ђулић-Младеновић, која је погинула у Пријепољу, децембра 1943. године.[2]

Спомен-обележја[уреди]

На месту Светине погибије у селу Тулежу, код Аранђеловца постављен је камени-белег са спомен-плочом, која подсећа на борбу у којој је погинуло 30 партизана. Године 1955. поводом десете годишњице победе над фашизмом, у центру Смедерева постављене су бисте тројице народних хероја - Ивана Стефановића Србе, Миливоја Стојковића Миће и Светомира Младеновића Свете.[2]

Године 1968. у Сараорцима је изграђена нова школска зграда, па је дотадашња основна школа „Вук Караџић“ преименована у „Херој Света Младеновић“. У школском дворишту 1984. године подигнута му је спомен-биста, рад вајара Селимира Јовановића.[2]

Његова породична кућа у Сараорцима је проглашена за споменик културе од великог значаја, а на кући је 1974. године подигнута спомен-плоча у знак сећања на Свету и остале чланове његове породице.[2]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975. 
  • Мала историја - 150 година основне школе „Херој Света Младеновић“ Сараорци. Смедерево: Наш Глас. 1986.